Комите

Српска западна Македонија и настанак четничких одреда

Гаврило Принцип је био очајан када су му рекли да не може у четнике

Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић – Ћела.

Четници, Бабунски

Српске четничке војводе у Старој Србији и Македонији

Српске чете су у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије, Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације.

Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи. На челу си биле војводе. Дисциплина крута – непокорност и неверство значило је смрт. Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда.

Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром – калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага. У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чистили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево.

Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури.

Из портрета војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанских етничких острва била српска земља.

Мр Симо Живковић

Српско наслеђе број 12, 1998.

 

Зашто српски четници и војводе носе арнаутску ношњу?

Прво што треба објаснити да данашња албанска ношња и није толико албанска.

Детаљ прве фреске на којој су приказани четници. Овде видимо чету војводе Вука на данику (одмору) на планини Козјак изнад манастира Свети прохор Пчињски југоисточно од Врања.

Арнаути су у српским крајевима све до средине 19. века уместо панталона носили фустанеле, такозвани балкански килт, наборану сукњу до изнад колена. И дан данас, Тоске, Албанци из јужне Албаније сматрају фустанелу својом ношњом. Опредељење Сулиота епирских арбанашких православних племена ка грчкој народности довела је до тога да грчка гарда евзона и данас носи фустанелу.

Срби су за разлику од Арбанаса носили беле панталоне са црним гајтанима (такозвани бечви), као Глигор Соколовић на фотографији.

Ношња се разликовала и по капама. Срби су носили ћелапоше или кече малу, црну или белу поткапу на темену која се од турског доба опасивала пешкиром, док су Арнаути носили бели фес, такозвани скадарски фес.

Временом Арбанаси који су живели измешани са Србима примили су панталоне и кече тако да су српска и арбанашка ношња изједначила на Косову и Метохији и у Македонији.

Српским четницима основни циљ при поласку из Србије био је да до опредељеног места дођу без губитака, односно да избегну беспотребно сукобљавање са турском војском и локалним Арнаутима.

Од српске границе код Буштрања до Козјака, чете су морале да прођу кроз појас арбанашких села близу којих су били стационирани турски жандармеријски одреди, па су четници на том потезу били обучени у ношњу краја кроз који су пролазили да не би били узнемиравани и пријављени Турцима од локалних Арбанаса.

У Скопској Црној Гори четници су се преодевали у локалну ношњу утапајући се изгледом у сеоско становништво што је омогућавало да се током јачих потера успешно издају за сељаке.

Српски војвода Илија Лукић Скадарац био је Србин из Враке, српске области околине Скадра и његови четници, такође Врачани, били су обучени у фустанеле са скадарским фесом, јер су се под оружјем до Пореча пробили издајући се за банду качака.

Шиптари

Оригинална шиптарска ношња. Ову ношњу користе и грчки гардисти.

Извор: Историја Четничког покрета 1903-1918.
Србска земља Македонија

Преузето са: КМ НовинеСрбски.weebly