Друштво српске словесности

Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Друштво Српске Словесности дало је Загребу свог највећег филолога оног времена, др. Ђуру Даничића, да онамо крене у изграђивање новог речника заједничког штокавског језика српских народних песама, Српски филолог је у току израде тог дела умро, оставивши да Рјечник продужи други Србин, Дубровчанин др. Перо Будмани, а најпосле хрватски филолог, др. Тома Маретић.

Овај Рјечник Даничићев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи онамо језичну основу за језик хрватске Академије Наука. Био је лепо примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогрудости према хрватском националном империјализму, што ће Даничић увидети тек седамдесетих година.

Дошавши 1886, дошао је у доба заједничке борбе с Бечом, која је и на њега дејствовала. Он је већ 1850, с Вуком Караџићем написао на састанку у Бечу са главним Илирима „Правила“ за употребу српског књижевног језика у Хрватској. Писао је дотле и „Разлику српског и хрватског језика“ утврдивши да је језик хрватски дијалекат чакавски, и као Вук, веровао да штокавски говоре само Срби, ма на којем месту се налазили.

Даничић је писао да се Хрвати налазе само у три жупаније, где место „шта“ говоре „кај“; и да их зато зову кајкавцима; додајући: „Али је језик њихов пријелаз од новог словенског (тј. словеначког) на најближи сусједни“ (Др. Даничић, Диоба словенских језика, Београд, 1874). Иначе теза Даничићева је била да су Хрвати у основи само чакавци, као што се види у његовој студији „Разлика између српског и хрватског језика“. Што се тиче Срба, сви штокавци су Срби (као што је утврдио и Вук Караџић), па ма где они пребивали, мислио је и Даничић.

Већ седамдесетих година, Даничић је добро осетио хрватски шовинизам. „Књижевник“ часопис, претеча „Рада“, писао је да се Срби требају у будуће називати Хрвати или Срби. Даничић је стога у то време писао Новаковићу из Загреба: „Овде је смрт а тамо живот…“ (в. Врховац о ђ. Даничићу). Али му се није напуштао Рјечник који је већ достигао био реч „čobo“. Писао је у Београд да би било штета напустити тај велики научни посао: „Боље МИ него ОНИ …“

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942.

Сродне објаве:

Зашто (са)чувати азбук(в)у
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?
Ћирилица и Срби
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лазе Костића
Даничићев речник за језик српски, а хрватски

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Arsa_Teodorovi%C4%87,_Dositej_Obradovi%C4%87,_1818,_oil_on_canvas,_National_Museum_of_Serbia.jpg

Доситеј Обрадовић (Арса Теодоровић 1818); Народни музеј

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Друштво српске словесности

Гласник Друштва српске словесности

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46