Достојевски

Достојевски о папизму

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање; сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Папска доктрина духовног и државног поретка војно-вјерске мисије, од издвајања папства у засебну институцију, подразумијева признавање ‘папског примата’ – заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити историјским мапама пројеката папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле „хладног рата“. Дакле, до рушења берлинског зида и ратног распада Југославије, данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку. поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.

Фјодор Достојевски, 1863; фото: Википедија

Православни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси, римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви. Указивали су на погубне политичке и религиозне последице таквог религиозног учења по  будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у православној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројним дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског, који је најбоље у `новом добу` проникао у природу и политику папизма. Питања папизма Достојевски је разматрао у романима и есеистици, разоткривајући духовне погубне последице, политичку природу и намјере римокатоличке религиозне идеологије.

Достојевски

У Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се огледи и студије о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвољености, користољубивог и потрошачког начина друштвеног живота, а на чему папизам изграђује поглаварску позицију покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У папском мелтинг поту конзументи и потрошачи религија траже таквог ‘духовног пастира’, да не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће либерали слиједити због економске зависности и интереса.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М. Достојевски: ,,Дневник писца“, март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то „издвајање“ је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: „Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! „

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне посљедице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: „Срдит јесте али моћан није…“

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.

Да, али увијек је постојала тајна: папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:

„Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.

Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости.“

Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и посљедњој бици. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.

У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, гдје се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.

Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на посљедњем римском нечастивом сабору.

„Да, пријатељи и браћо наша„, рећи ће они, „све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде умјесто Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио да је сад и ваше вријеме наступило. Раније се снага вјере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповједио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтио да подијели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших гријехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше беде и сиромаштва.

И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објаве, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи, сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ћете бити богати, а кроз ваше богатство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло„. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење, народ сада не вјерује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога…

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јест католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.

Не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније „издвајање“ од свих која прете свјетском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница… „Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свијет амо, у Европи, а не у нас?“ Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије посљедњи час њеном „садашњем стању ствари“.

И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповјест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав „ред и стање ствари“ као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ћемо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Дневник писца 1877. године

Ми данас не знамо шта више не разумијемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовјековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

Огњен Војводић

Извор: Огњен Војводић Инфо

Сродне објаве:

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми
Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију
Достојевски о папизму (Мртва снага и снага будућности)
Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција