Достојевски

Тако је говорио Достојевски: Европа поштује само јаку Русију

Преносимо текст Фјодора Михајловича Достојевског на тему Европе и Русије, написан седамдесетих година 19. вијека. Свјесни да се од тада мало шта промијенило, а да је овај текст, у оној мјери у којој народи Црне Горе, Србије и Русије дијеле исту судбину, примјењив и на наше прилике.
Достојевски

Достојевски

Дакле, како сте прешли на дјело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовјечност, то јест за побједу своје идеје?

Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Кроз цијело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мијењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети.

До Петра, за вријеме московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одијело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цијела два вијека на тој тачки, не мичући ни назад ни напријед, вјероватно нам је тај рок природа досудила.

Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумијевати. У Европи нас нијесу збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.

Туђинци и дошљаци

Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље повјеровали, слијепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човјечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вјери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту вјеру у себе.

Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Карамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо послије тога, крајем прве четврти данашњег вијека, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју вјеру нијесмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тјешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост.

Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње рјешење свечовјечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовјечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе.

Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо вјеровали, па и сад вјерујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне прије свршетка опита, то јест прије свршетка свих људских судби на земљи).

Наши посједници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то вријеме смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мјере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нијесмо ни у што рачунали, него нијесмо уопште признавали да народ има неки карактер.

Гледају нас са подсмијехом

Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били увјерени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смијешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то послије познате сељачке реформе.

А шта смо постигли? Резултат је чудноват: прије свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нијесу хтјели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали.

Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нијесу ни слушали, или су додавали, с учтивим осмјехом, иако желећи да нас се што прије отарасе – да их „нијесмо добро разумјели“.

Достојевски

Достојевски

Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нијесмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње вријеме су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумјети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!

Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увијек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо?

Да постанемо Руси

Да постанемо Руси, на првом мјесту, и прије свега. Ако је свечовјечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све промијенити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.

И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији. Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човјечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма.

И говорили бисмо с њима паметније него прије тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове ријечи, које би Европљанима неизоставно биле разуљивије.

Чак бисмо и ми сами тада увидјели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумјевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву ријеч какву тамо још нијесу чули. Увјерили бисмо се тада: да праву социјалну ријеч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човјечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано дјелом, живим примјером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсјечених глава…

Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убјеђујем? Ово је била шала. Али – човјек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?

Извор: ин4с

Достојевски о папизму (Мртва снага и снага будућности)

Достојевски о папизму

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање; сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Папска доктрина духовног и државног поретка војно-вјерске мисије, од издвајања папства у засебну институцију, подразумијева признавање ‘папског примата’ – заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити историјским мапама пројеката папског прозелитизма и римокатоличке мисије, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле „хладног рата“. Дакле, до рушења берлинског зида и ратног распада Југославије, данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку. поприштима сукоба православног свијета и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.

Православни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси, римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви. Указивали су на погубне политичке и религиозне последице таквог религиозног учења по  будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у православној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројним дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског, који је најбоље у `новом добу` проникао у природу и политику папизма. Питања папизма Достојевски је разматрао у романима и есеистици, разоткривајући духовне погубне последице, политичку природу и намјере римокатоличке религиозне идеологије.

Достојевски

У Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се огледи и студије о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвољености, користољубивог и потрошачког начина друштвеног живота, а на чему папизам изграђује поглаварску позицију покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У папском мелтинг поту конзументи и потрошачи религија траже таквог ‘духовног пастира’, да не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће либерали слиједити због економске зависности и интереса.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М. Достојевски: ,,Дневник писца“, март 1876.

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то „издвајање“ је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: „Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! „

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне посљедице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: „Срдит јесте али моћан није…“

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.

Да, али увијек је постојала тајна: папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:

„Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.

Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догму о мојој непогрешивости.“

Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и посљедњој бици. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.

У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, гдје се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповједника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.

Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на посљедњем римском нечастивом сабору.

Да, пријатељи и браћо наша„, рећи ће они, „све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде умјесто Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и вјекова, он је одлучио да је сад и ваше вријеме наступило. Раније се снага вјере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповједио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтио да подијели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших гријехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши гријеси долазили само због ваше беде и сиромаштва.

И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објаве, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи, сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

Радујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ћете бити богати, а кроз ваше богатство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло„. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење, народ сада не вјерује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога…

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јест католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.

Не би га, на примјер, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније „издвајање“ од свих која прете свјетском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница… „Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свијет амо, у Европи, а не у нас?“ Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије посљедњи час њеном „садашњем стању ствари“.

И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповјест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав „ред и стање ствари“ као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ћемо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Дневник писца 1877. године

Ми данас не знамо шта више не разумијемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовјековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

Огњен Војводић

Извор: Огњен Војводић Инфо

Достојевски о Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…

Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) често је помињао Србе на страницама свога „Пишчевог дневника”, који је неколико година издавао и у коме је, углавном као публициста, износио своје погледе на свет и на актуелне догађаје.

Достојевски

“Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом, и која није још показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере, какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија.

Али упоредимо са том “горњом” Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом, она руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им!

И на крају ћу рећи: „неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу.“ Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.“

извор: Ин4С

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми

Записи из подземља један је од првих романа које је Достојевски написао након деветогодишњег изгнанства и представља оду антрополошком песимизму, врхунац пишчеве веште анализе комплексности унутрашњих конфликата и људске психе. Записи су конципирани у виду есејистичких дијалога аутора са неименованим сабеседницима, као и у виду анегдота из пишчевог живота које за циљ имају да појачају визуелну и загушљиву слику подземља.
Достојевски

Достојевски

Типични јунаци

Достојевски ствара типичног јунака који са собом носи добро знане особине промашености и тежње за наполеонистичком сликом у очима других, јер је по сопственом поимању одвећ „књишки и образован“, далеко изнад својих непријатеља и свестан своје умне надмоћи.

Упркос томе, опхрван неуспехом и кукавичлуком, он подлеже презиру оних које и сам презире и у горкој чаши понижења проналази сласт и ужитак у осећању безвредности и ништавила. То бескрајно самољубље га попут отрова нагриза због тога што је лажно и извештачено, маска пред самим собом како би поднео реалну слику стварности у којој је поражен и несрећан, дубоко заглибљен у блато сопственог подземља без снаге да нешто промени.

Храњен мржњом и дојен презиром, уништава све чега се дотакне, осуђујући највише себе на тај начин.Чак и у тренуцима када га дотакне промисао и постане свестан да љубав заробљава актом потчињавања и туторства, превагне у њему зов покварене и зле нарави која га нагони да поново посегне за насиљем, било вербалним или физичким, као средством свог социјалног општења.

Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) био је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи, Двојник, Неточка Незванова, Село Степанчиково, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови.

За разлику од својих других јунака, Достојевски према аутору „Записа“ не осећа наклоност. Напротив, сматрајући да је имао и сувише шанси да промени своју стварност и заслужи срећу, не нуди му спасење и светлу наду за боље сутра. Овај јунак је своје шансе прокоцкао, немилосрдно се играјући се осећањима других и недужних, оних које беспрекидно повређује.

Лиза је највећа жртва његове огорчености и мржње. Дала му је све, своје тело, душу и недужно срце а он је то једним потезом згазио и скрхао. Одабрао ју је као предмет на коме ће излечити своје фрустрације и повређени его; желео је да јој наплати за сва понижења која су му други у животу нанели и за све тренутке слабости које му је својом чистом душом изазвала. Била је жртва на олтару његових падова и искупљење пред сопственом сујетом. Лиза је била физички роб, док је он био и заточеник и тамничар сопствене тамнице, џелат и виновник сопствене судбине.

Сам је себе осудио на живот без љубави, огрезан у неморалу и „квази“ свету у коме је он био једини јунак и тријумфадор, носилац трофеја и ордена таштине. Можда га је баш та машта и „жица“ која га је терала да све преувеличава и осудила на живот изван живота, покиданих социјалних веза, у сопственој мрежи осаме и интровертности.

Аполон је још једна у низу жртви и показатељ става друштва према њему као особењаку и егоисти. Равнодушност и надменост, главна су обележја социјалног понашања усмереног према писцу „Записа“. И мада је кроз живот навикао да удари у тај зид, највише га од свега вређа супериорност у очима других с обзиром да верује да једини има права да буде „изнад“. Жели да верује да су други „бубе“, недостојни његове пажње и особености, глупи, површни и испразни.

Упркос томе, у тим истим људима, он тражи потврду себе и знак да и сам није „буба“ већ духовно надмоћан, умно јачи. Дубоко потресен својим физичким комплексима, тражи сатисфакцију у вишим сферама ума које је стрпљиво градио, школујући се и напредујући док није доспео у високу службу. Али тамо га чека иста препрека коју је наизглед раније заобишао- презир и неразумевање као одговор на његово ниподаштавање других.

Све док је подземља, биће и писаца „Записа“ свуда око нас. Загледајте се добро у људе око себе и видећете да у свима од њих лежи део мозаика тако комплексне душе попут нашег аутора. А можда је има и у нама самима јер сви носимо записе у себи. А засигурно – и подземље.

Записи из подземља: Радио драма Радио Београда

Улоге: Љубивоје Тадић, Власта Велисављевић, Маја Димитријевић, Никола Симић…

Редитељ: Мирослав Беловић

Производња: Драмски програм Радио Београда, Мај 1971. године

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија

Повезани чланци:

О папизму (Мртва снага и снага будућности)
О Србима: Неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција…
Упечатљива спољашњост великих руских писаца