Ђорђе Станојевић

Како је осветљаван Београд

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belgrade_Terazije_circa_1930.jpg

Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија

Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су приморани да ноћу иду са фењерима. Прво улично осветљење уведено је за време кнеза Милоша на Ташмајдану, за потребе читања првог Хатишерифа, 1830. године. О питању осветљења улица често се расправљало на општинским седницама, а први фењери настали су до 1846. године.

Изостанак фењера није узбуђивао градске власти јер је по тадашњим схватањима како поштени свет ноћу спава, док је осветљавање улица за сумњива лица, која ноћу тумарају и њима сличне, то изгледало неразумљиво. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.

Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу власницима сваке кафане, механе и гостионице су били у обавези да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. Фењери су морали да горе до 10 сати увече. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.

За осветљење се користило неколико стотина уличних фењера. За општинске фењере су се користиле посебне свеће, које су набављане у Бечу. Како би пао мрак, фењерџије би кренуле у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Светла је било док је трајао гас у лампи. Овакво улично осветљење стајало је градску општину око 40.000 динара годишње.

Прве гасне светиљке у Београду су постављене поводом отварања Народног позоришта 1869. године.

Када се Станојевић вратио у Београд, определио се за популаризацију и комерцијализацију свог знања, нарочито у области електрицитета и хлађења. Активно се укључио у решавању проблема осветљавања Београда. Био је чврстог уверења да електрична енергија, иако нова и недовољно познатих карактеристика, представља енергију будућности, као и да је улагање у њу дугорочно гледано, економски далеко исплативије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ugao_Radojlovica_i_Perse_Milenkovic.jpg

Поглед на Обилићев венац од Позоришног Трга (Јеремија Станојевић); фото: Википедија (обрада: Расен)

Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били решени комунални проблеми. Чланови комисије су по задатку посетили градове Темишвар, Пешту, Берлин, Лајпциг, Беч и Брисел. Комисија је, на основу лоших искустава у Темишвару, једином граду у Европи, који је у то време у потпуности користио електрично улично осветљење одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.

Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. У Београду је тако све до 1890. преовладавало мишљење да је гасно осветљење најбоље. Станојевић је тада покренуо читаву београдску јавност и започео борбу за прихватање идеје о електричном осветљењу.

Прво електрично осветљење се појавило 1880. у кафани „Хамбург”, чији је власник био Пера Јовановић Шапчанин, који је у ту сврху набавио локомобилу и електромотор, који је био постављен у башти испред тадашње Народне скупштине и одакле је струја спровођена проводником преко Топчидерског друма до кафане, где су се налазиле Боген лампа и Едисонове сијалице.

„Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Сада је улогу модернизатора преузео кафеџија: Петар Јовановић Шапчанин поставио је сијалицу у својој кафани „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Он је набавио „локомобилу“ са генератором и поставио је у дворишту Скупштине. Затим је спроводник пренео преко улице и у свом локалу га везао са гасном „боген-лампом” у коју је стављена Едисонова сијалица са угљеним штапићима. По опису, свет се тискао и жељно ишчекивао да се пусти струја. Неописиво славље и граја настали су кад је синуо дотад невиђен бљесак. Окупљени свет је клицао: „Живела електрика, смрт фењерима“, а многи су остали до зоре гледајући у лампу „из које као да горе хиљаде свећа“. Држале су се и здравице и пило се у част прве сијалице и газда-Пере. Грађани су данима опседали „Хамбург“ опремљени нагарављеним стаклом да им дотад невиђено светло не би „оштетило очи“. Две године касније, „чудо технике“ уведено је у Народно позориште, па је у паузи између чинова, 10. децембра 1882. године, засијало електрично светло. Кад су грађани изашли после завршене представе сачекало их је светло на Позоришном тргу, што је била друга појава електрике на Београдским улицама.“ (Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 120.)

Поглед на Универзитет и Студентски парк у Београду 1890. године; фото: Википедија

Најзаслужнији је за доношење одлуке да Београд буде електрифициран, уз све оне који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији октобра 1890. године, са хемичарем, професором Марком Леком да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење, док је Марко Леко био поборник примене гаса. У извештају комисије, који је потписао Никола Пашић као њен председник, стоји одлука:

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.”

Иако је Ђорђе Станојевић успео да придобије новоформирану Комисију, полемика о предностима једног или другог осветљења између два професора потрајала је пуне две године. Противници електрификације сматрали су да је она донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“.

Општина је јануара 1891. расписала конкурс за концесију над осветљењем, али и варошком железницом, односно трамвајима. На конкурсу је 29. априла 1891. победио Периклес Циклос, Грк из Милана, представник страних финансијских друштава.

У важнијим улицама у дужини од 7 km требало је да се постави 65 Боген лампи, док у осталим улицама, у дужини од 55 km, је требало да се постави 1.000 сијалица. Требало је да све сијалице буду упаљене до 11 сати увече, а остатак ноћи, половина од њих. Време гашења сијалица требало је да одради надзорна комисија, према добу године и месечевим менама. За унапред утврђену потрошњу за улично осветљење од 185.200 kWh

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%94%D0%BE%D1%80%D1%9B%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%B8%D0%B7_1893.jpg

Термоелектрана на Дорћолу 1893. (пре 1928.); фото: Википедија

Мада су Ђорђу Станојевићу мотив и инспирација за ангажман биле идеје и дела Николе Тесле, опрема је ипак набављена од компаније његовог противника Томаса Едисона, који је још 1881. у Њујорку изградио прву електричну централу.

У време када је Тесла посетио Београд (1892), централа у Београду је још увек била у изградњи. Тесла је том приликом рекао да једносмерна струја даје „најпримитивније и најгоре електрично светло”. Станојевић је већ био упознат са Теслиним полифазним системом наизменичних струја, али се бојао да ће због великог отпора бити приморан на примену једносмерне струје. Ово се касније одразило и на квалитет осветљења у Београду.

Централа је почела са радом 23. септембра/5. октобра 1893. године, што представља почетак електрификације Србије, исте године када је Никола Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу. Свечаност отварања централе је улепшана упловљавањем у град једног од првих српских пароброда „Делиград“, чиме је започела међународна пловидба Дунавом у Србији. Сви радови су коначно завршени 15. јануара 1894. године и од тада је Општина почела да плаћа осветљење

Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористила за напад на власт.

Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад. Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом. Годину дана потом у рад је пуштен и први електрични трамвај, на линији од Теразија до Топчидера.

Украс 1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%A1%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg

Проф. др Ђорђе М. Станојевић у свом кабинету. Фото: Википедија (обрада: Расен)

Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 – Париз, 11. децембар 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији. Донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје

Током више десетлећа рада, поред питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим областима.

Често је боравио у европским градовима где је учествовао на скуповима и изложбама из разних области науке и технике, прикупљао знања и искуства која је, одмах потом, покушавао пренети у своју земљу.

Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београд и тадашњу Србију, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. То је Београд увело међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем.

Извори: Википедија, Српска енциклопедија, Историјска читанка, Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D1%85%D0%B8%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC.jpg

Хидроелектрана ‘Под градом“на реци Ђетињи у Ужицу: фото: Википедија (обрада: Расен)

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас.

Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. 

Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града, да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Ђорђе М. Станојевић – Електрична индустрија у Србији, 1901. Википедија, Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Али и пре званичног разматрања, захваљујући домаћим ентузијастима и заљубљеницима у балоне, у Србији се о овој теми писало.

фото: pixabay

Први балон конструисала су 1783. године браћа Joseph-Michel и Jacques-Etienne Montgolfier од хартије пуњен топлим ваздухом, који су назвали монголфијера. Балон је полетео 5. јуна 1783. године у француском градићу Анонеу (Аннонаy).

Пионири балонарства у Србији

У првом уџбенику физике на српском језику аутора Атанасија Стојковића, издатом 1801. – 1803. године, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, посебан одељак од седам страница, посвећен је „дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати и по ваздуху лешћети можемо“.

Да би означио саму справу, осмислио је термин „шар аеростатически“ који је представљао комбинацију руске речи „шар“ (лопта) и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха.

На неколико места у тексту, Стојковић за „справу“ користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.

Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић: Шетња по облацима, 1884.

Матија Бан, Дубровчанин настањен у Србији, средином 19. века објављује прве чланке о балонству на овим просторима у оновременом  листу „Новине Сербске“. Крајем истог века 1884. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду издата је књига Ђорђа Станојевића (велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште) који је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству под називом „Шетња по облацима“. Оригинални назив књиге је „Promenades Dans Les Nuages“ (Француз Шарл Делон) издате у Паризу 1881. године.

Пред Београђанима (изнад Калемегдана) први балон је летео 1873. године, док је изнад Панчева летео 1880. године (Француз Никол Беде, балонист – артист). По непотврђеним записима, један балон је 1875. године полетео са Врачара.

Коришћење балона у војне сврхе почетком 20. века

Да би обезбедило стручњака за ову област, Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије, он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење, али није наишао на разумевање надређених.

Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустроугарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. Он је септембра исте године учествовао на маневрима руске војске у близини Петрограда, где је слободним балоном прелетео 180 километара, досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша.

Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак, због недовољног интересовања надлежних, ово ново техничко средство није се увело у српску војску.

Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење, које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима — нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустроугарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата, 1906. године, који, ни поред бројних настојања, није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза је две државе довела до ивице рата, а ратоборно расположење је нагло порасло на обе стране.

Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање, али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године, одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водоника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк.

Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет, и назван је Србија, а други, типа парзефал, који је током извиђања био везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Капетан Коста Милетић је приликом пријема балона 19. априла 1909. године летео на балону „Србија“ са српском заставом. То је био први лет једног српског ваздухоплова са српским пилотом и српским обележјима.

Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен, па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу, без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911, Министарство војно је наредило да се балони припреме за летове, али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

Литература: Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.

Извори: Историјска библиотекаBalloonserbia

повезани чланци:
Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије
Витезови београдског неба: Шести ловачки пук
Зачеци српског војног ваздухопловства