Ђорђе Станојевић

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“

Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија

Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су приморани да ноћу иду са фењерима. Прво улично осветљење уведено је за време кнеза Милоша на Ташмајдану, за потребе читања првог Хатишерифа, 1830. године. О питању осветљења улица често се расправљало на општинским седницама, а први фењери настали су до 1846. године.

Изостанак фењера није узбуђивао градске власти јер је по тадашњим схватањима како „поштени свет ноћу спава, док је осветљавање улица за сумњива лица, која ноћу тумарају и њима сличне”, то изгледало неразумљиво. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору.

Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу власницима сваке кафане, механе и гостионице су били у обавези да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. Фењери су морали да горе до 10 сати увече. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду.

За осветљење се користило неколико стотина уличних фењера. За општинске фењере су се користиле посебне свеће, које су набављане у Бечу. Како би пао мрак, фењерџије би кренуле у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Светла је било док је трајао гас у лампи. Овакво улично осветљење стајало је градску општину око 40.000 динара годишње.

Прве гасне светиљке у Београду су постављене поводом отварања Народног позоришта 1869. године.

Када се Станојевић вратио у Београд, определио се за популаризацију и комерцијализацију свог знања, нарочито у области електрицитета и хлађења. Активно се укључио у решавању проблема осветљавања Београда. Био је чврстог уверења да електрична енергија, иако нова и недовољно познатих карактеристика, представља енергију будућности, као и да је улагање у њу дугорочно гледано, економски далеко исплативије.

Поглед на Обилићев венац од Позоришног Трга (Јеремија Станојевић); фото: Википедија (обрада: Расен)

Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били решени комунални проблеми. Чланови комисије су по задатку посетили градове Темишвар, Пешту, Берлин, Лајпциг, Беч и Брисел. Комисија је, на основу лоших искустава у Темишвару, једином граду у Европи, који је у то време у потпуности користио електрично улично осветљење одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом.

Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. У Београду је тако све до 1890. преовладавало мишљење да је гасно осветљење најбоље. Станојевић је тада покренуо читаву београдску јавност и започео борбу за прихватање идеје о електричном осветљењу.

Прво електрично осветљење се појавило 1880. у кафани „Хамбург”, чији је власник био Пера Јовановић Шапчанин, који је у ту сврху набавио локомобилу и електромотор, који је био постављен у башти испред тадашње Народне скупштине и одакле је струја спровођена проводником преко Топчидерског друма до кафане, где су се налазиле Боген лампа и Едисонове сијалице.

„Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Сада је улогу модернизатора преузео кафеџија: Петар Јовановић Шапчанин поставио је сијалицу у својој кафани „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Он је набавио „локомобилу“ са генератором и поставио је у дворишту Скупштине. Затим је спроводник пренео преко улице и у свом локалу га везао са гасном „боген-лампом” у коју је стављена Едисонова сијалица са угљеним штапићима. По опису, свет се тискао и жељно ишчекивао да се пусти струја. Неописиво славље и граја настали су кад је синуо дотад невиђен бљесак. Окупљени свет је клицао: „Живела електрика, смрт фењерима“, а многи су остали до зоре гледајући у лампу „из које као да горе хиљаде свећа“. Држале су се и здравице и пило се у част прве сијалице и газда-Пере. Грађани су данима опседали „Хамбург“ опремљени нагарављеним стаклом да им дотад невиђено светло не би „оштетило очи“. Две године касније, „чудо технике“ уведено је у Народно позориште, па је у паузи између чинова, 10. децембра 1882. године, засијало електрично светло. Кад су грађани изашли после завршене представе сачекало их је светло на Позоришном тргу, што је била друга појава електрике на Београдским улицама.“ (Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008, стр. 120.)

Поглед на Универзитет и Студентски парк у Београду 1890. године; фото: Википедија

Најзаслужнији је за доношење одлуке да Београд буде електрифициран, уз све оне који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији октобра 1890. године, са хемичарем, професором Марком Леком да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење, док је Марко Леко био поборник примене гаса. У извештају комисије, који је потписао Никола Пашић као њен председник, стоји одлука:

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.”

Иако је Ђорђе Станојевић успео да придобије новоформирану Комисију, полемика о предностима једног или другог осветљења између два професора потрајала је пуне две године. Противници електрификације сматрали су да је она донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“.

Општина је јануара 1891. расписала конкурс за концесију над осветљењем, али и варошком железницом, односно трамвајима. На конкурсу је 29. априла 1891. победио Периклес Циклос, Грк из Милана, представник страних финансијских друштава.

У важнијим улицама у дужини од 7 km требало је да се постави 65 Боген лампи, док у осталим улицама, у дужини од 55 km, је требало да се постави 1.000 сијалица. Требало је да све сијалице буду упаљене до 11 сати увече, а остатак ноћи, половина од њих. Време гашења сијалица требало је да одради надзорна комисија, према добу године и месечевим менама. За унапред утврђену потрошњу за улично осветљење од 185.200 kWh

Термоелектрана на Дорћолу 1893. (пре 1928.); фото: Википедија

Мада су Ђорђу Станојевићу мотив и инспирација за ангажман биле идеје и дела Николе Тесле, опрема је ипак набављена од компаније његовог противника Томаса Едисона, који је још 1881. у Њујорку изградио прву електричну централу.

У време када је Тесла посетио Београд (1892), централа у Београду је још увек била у изградњи. Тесла је том приликом рекао да једносмерна струја даје „најпримитивније и најгоре електрично светло”. Станојевић је већ био упознат са Теслиним полифазним системом наизменичних струја, али се бојао да ће због великог отпора бити приморан на примену једносмерне струје. Ово се касније одразило и на квалитет осветљења у Београду.

Централа је почела са радом 23. септембра/5. октобра 1893. године, што представља почетак електрификације Србије, исте године када је Никола Тесла осветлио Светску изложбу у Чикагу. Свечаност отварања централе је улепшана упловљавањем у град једног од првих српских пароброда „Делиград“, чиме је започела међународна пловидба Дунавом у Србији. Сви радови су коначно завршени 15. јануара 1894. године и од тада је Општина почела да плаћа осветљење

Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористила за напад на власт.

Станојевић је постао председник комисије Београдске општине за увођење електричног осветљења, а касније и надзорник радова на изградњи прве јавне електричне централе (термоелектране) на Дорћолу у Београду, која је 6. октобра 1893. пуштана у рад. Тако је Београд, пре многих европских градова, осветљен електричном енергијом. Годину дана потом у рад је пуштен и први електрични трамвај, на линији од Теразија до Топчидера.

Проф. др Ђорђе М. Станојевић у свом кабинету. Фото: Википедија (обрада: Расен)

Ђорђе M. Станојевић (Неготин, 7. април 1858 – Париз, 11. децембар 1921) био је српски физичар, професор Велике школе, професор и ректор Београдског универзитета. Заслужан је за увођење првог електричног осветљења и изградњу првих хидроелектрана у Србији. Донео је први рентген апарат, инсталисао прву радиотелеграфску станицу, донео прве расхладне уређаје

Током више десетлећа рада, поред питања електрицитета и његове употребне вредности, бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима: фотографијом у боји, расхладним уређајима и другим областима.

Често је боравио у европским градовима где је учествовао на скуповима и изложбама из разних области науке и технике, прикупљао знања и искуства која је, одмах потом, покушавао пренети у своју земљу.

Заслужан је за увођење првог електричног осветљења у Београд и тадашњу Србију, крајем осамдесетих година 19. века, уместо до тада преовлађујућег гасног осветљења. То је Београд увело међу прве престонице Европе са потпуно електричним осветљењем.

Извори: Википедија, Српска енциклопедија, Историјска читанка, Дубравка Стојановић, Калдрма и асфалт – урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2008