Ђорђе Станојевић

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле

Хидроелектрана ‘Под градом“ на реци Ђетињи у Ужицу

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас. Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града,  да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Први српски балони

С краја 18. и у 19. веку, у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Али и пре званичног разматрања, захваљујући домаћим ентузијастима и заљубљеницима у балоне, у Србији се о овој теми писало.

Први балон конструисала су 1783. године браћа Joseph-Michel и Jacques-Etienne Montgolfier од хартије пуњен топлим ваздухом, који су назвали монголфијера. Балон је полетео 5. јуна 1783. године у француском градићу Анонеу (Аннонаy).

Пионири балонарства у Србији

У првом уџбенику физике на српском језику аутора Атанасија Стојковића, издатом 1801. – 1803. године, на крају поглавља о ваздуху и гасовима, посебан одељак од седам страница, посвећен је „дивним машинама посредством којих се ми у ваздух дизати и по ваздуху лешћети можемо“.

Да би означио саму справу, осмислио је термин „шар аеростатически“ који је представљао комбинацију руске речи „шар“ (лопта) и тада највише коришћеног француског термина аеростатика, којом се означавао лет справа лакших од ваздуха.

На неколико места у тексту, Стојковић за „справу“ користи и реч балон, која ће у српском језику бити коначно прихваћена и усвојена тек крајем 19. и почетком 20. века.

Ђорђе Станојевић

Ђорђе Станојевић: Шетња по облацима, 1884.

Матија Бан, Дубровчанин настањен у Србији, средином 19. века објављује прве чланке о балонству на овим просторима у оновременом  листу „Новине Сербске“. Крајем истог века 1884. године у издању Краљевско-српске државне штампарије у Београду издата је  књига Ђорђа Станојевића (велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште) који је превео, обрадио и допунио прву стручну књигу о балонству под називом „Шетња по облацима“. Оригинални назив књиге је „Promenades Dans Les Nuages“ (Француз Шарл Делон) издате у Паризу 1881. године.

Пред Београђанима (изнад Калемегдана) први балон је летео 1873. године, док је изнад Панчева летео 1880. године (Француз Никол Беде, балонист – артист). По непотврђеним записима, један балон је 1875. године полетео са Врачара.

Коришћење балона у војне сврхе почетком 20. века

Да би обезбедило стручњака за ову област, Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића, да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије, он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење, али није наишао на разумевање надређених.

Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустроугарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. Он је септембра исте године учествовао на маневрима руске војске у близини Петрограда, где је слободним балоном прелетео 180 километара, досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша.

Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак, због недовољног интересовања надлежних, ово ново техничко средство није се увело у српску војску.

Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење, које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима — нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустроугарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата, 1906. године, који, ни поред бројних настојања, није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза је две државе довела до ивице рата, а ратоборно расположење је нагло порасло на обе стране.

Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање, али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.

После процене многих понуда крајем 1908. године, одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водоника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк.

Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет, и назван је Србија, а други, типа парзефал, који је током извиђања био везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Капетан Коста Милетић је приликом пријема балона 19. априла 1909. године летео на балону „Србија“ са српском заставом. То је био први лет једног српског ваздухоплова са српским пилотом и српским обележјима.

Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен, па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу, без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911, Министарство војно је наредило да се балони припреме за летове, али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.

Литература: Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.

Извори: Историјска библиотекаBalloonserbia

повезани чланци:
Како су комунисти стрељали 72 пилота Краљевине Југославије
Витезови београдског неба: Шести ловачки пук
Зачеци српског војног ваздухопловства