Црна Гора

БАШТИНА / ДУХОВНОСТ / КУЛТУРА / ТРАДИЦИЈА

Рука светог Јована Крститеља и Малтешки Ред – Позадина трагичних догађаја у Црној Гори

Сведоци смо великих притисака на српски народ у Црној Гори, али често нисмо свесни праве позадине таквих притисака. Да ли је у позадини доношења „Закона о слободи вероисповести“ у Црној Гори и припрема за отимање највећих светиња хришћанског света, које се налазе у митрополији Црногорско-приморској – Руке светог Јована Крститеља, Честице Часнога Крста и Филермоске иконе Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука? Светиње које су преко Реда малтешких витезова доспеле у Русију, након октобарске револуције пребачене су у Београд, по избијању другог светског рата у Цетињски манастир, да би их 1951. југословенски официри за безбедност пребацили у трезор Историјског музеја на Цетињу. Преносимо текст Валерија Николајевича Новосколцева који показује да Ватикан и Ред малтешких витезова имају интерес да се један овакав закон у Црној Гори донесе.

Рука Светог Јована Крститеља; фото: ruskline

Одлучна „офанзива“ црногорских власти на Црногорско-приморску митрополију Српске православне цркве неминовно нам даје повод за размишљање: ко стоји иза бивших комуниста и атеиста?

И ту се морамо присетити приче првог председника Црне Горе (1990-1998) Момира Булатовића о томе како му је Малтешки ред понудио 100 (!) милиона долара за повратак великих хришћанских светиња у Рим (Рука светог Јована Крститеља, честица дрвета Животворног Крста и Филермоска икона Мајке Божје, коју је, према легенди, начинио апостол Лука).

Момир Булатовић, према сопственим речима, у то време није знао какве светиње целог хришћанског света има Српска православна црква.

Подсетимо се да су ове велике светиње хришћанског света биле у Римском царству пре заузимања Цариграда од стране крсташких католика 1204. године. Затим су их превозили крсташи, прво на Крит, а потом на Малту, где је смештен Малтешки ред.

1798. године Наполеон је заузео Малту, а Малтешки витезови су затражили заштиту од руског цара Павла Петровича, који је пристао да прихвати титулу великог мајстора Малтешког реда. Цар је планирао да претвори Малту у провинцију Руског царства и створи морнаричку базу на острву како би осигурао руске интересе на Медитерану.

Романови су од Малтешког реда 1799. добили десницу светога Јована Крститеља као и икону Богородице, Одигитрију (путеводитељку) Филермска и делић Часнога крста… Данас се налазе у Црној Гори. Малтешки ред, како се сазнаје, никада није имао намеру да их тражи назад. Поклоњене су давно, а сада се налазе „на добром месту“… Према информацијама самога Малтешког реда, он је 1993. присутан на нашим просторима. Основао је „Малтешку добротворну организацију Југославије“ (МДОЈ) која делује у Зрењанину. У међувремену, има испоставе у војвођанским местима Оџаци, Кикинда, Нови Бечеј, Торда. ¹

1799. године велике хришћанске светиње пренете су у Русију, а 12. октобра 1799. свечано су донесене у цркву Палате Гатчина. Потом су пребачене из Гатчине у Ст. Петерсбург, где су смештене на двору Велике цркве Зимског двора.

У знак сећања на овај догађај, годину дана након преноса светиња, Свети Синод руске Цркве је 12. октобра 1800. године установио годишњу прославу преноса из Малте у Гатчину дела дрвета Светог крста Господњег, Филемерове иконе Мајке Божје и десне руке Јована Крститеља. Овај празник Руска православна црква свечано прославља 25. октобра (12. октобра по Јулијанском календару).

У јануару 2006. пред референдум о независности у Црне Горе, председник Филип Вујановић посетио је Ватикан, а пријем код папе обезбедио је Суверени ред малтешких витезова, који већ вековима трагају за највреднијим светињама у хришћанству – иконом богородице Филермоске, честицом Часног крста и руком Јована Крститеља. Један од завета овог реда, изузетно утицајног у Ватикану, је да своју заштитницу, икону Филермосе и друге реликвије изгубљене пре осам векова на Малти преузму. Поставило се питање шта би Ватикан и Малтешки ред могли од црногорских власти да траже заузврат? ²

Након убиства цара Павла, његов син, цар Александар I, који се попео на престо, да би се измирио са Британијом, одрекао се титуле великог мајстора Малтешког реда и наредио да се малтешки крст уклони из руског грба.

Од 1852. до револуције, по налогу цара Николаја Првог светиње су превожене једном годишње (на дан празника) из Зимског двора престонице у Гатчину до Палачке цркве. Одатле се одвијао многољудни Крстни ход до катедрале Павловског у Гатчини, где су светиње биле изложене 10 дана како би им се поклонио православни народ. Затим су се мошти враћале у Санкт Петербург у царску зимску палату.

Након револуције, од октобра 1917. године, светиње су остале у Гачини. Октобра 1919. године, због напредовања Црвених, под водством ректора катедрале Гатчина Павловског протојереја Јована Богојавленског и генерала Н.Н. Јуденича, светиње су одвежене у Ревел, а потом их је генерал Јуденич превезао кроз Шведску у Данску, где их је предао Великој кнегињи Олги Александровној. Велика кнегиња Олга Александраровна из Данске је светиње превезла у Београд.

Пресвета Богородица Филермоса у Плавој капели на Цетињу; фото: Википедија

У октобру 2013. године у Црној Гори је оформљен Ред малтешких витезова, након што је на церемонији у цркви Светој Јована, на Његушима, у тај Ред примљено седам Црногораца. Инаугурацију су уз свештенике канонски непризнате Црногорске православне цркве обавили малтешки витезови из Холандије и са Малте. Малтешки ред признао је Црну Гору одмах након референдума 2006. и исте године су успостављени дипломатски односи, а следеће године амбасадор Реда је предао акредитивна писма председнику Црне Горе, а црногорски амбасадор Великом мештру. Формирање Реда малтешких витезова у Црној Гори поново подгрева питање да ли се малтешки витезови и на овај начин приближавају својој заштитници – икони Филермоси која се чува на Цетињу, а која је, како се тврди, припадала њиховом Реду. Ред малтешких витезова има континуитет од половине 11. века до данас. Реч је о специфичној међународној организацији – јединој држави на свету која нема своју територију, али одржава дипломатске односе са 105 земаља, између осталих и са Црном Гором. ³

Митрополит Антоније (Краповицки), председавајући Синода владика Руске православне цркве ван Русије, привремено је предао Светиње краљу Југославије Александру I Карађорђевићу. 1951. југословенски официри за безбедност реквизовали су десну руку Јована Крститеља и друге светиње у трезору Државног историјског музеја на Цетињу. Све до 1993. године, светиње су се сматрале заувек изгубљенима. Нашли су их у цетињском манастиру Црне Горе. ⁴

Било како било, тренутне црногорске власти немају никакве везе са Светињама.

Честица часног крста; Фото: СПЦ

„У Црној Гори се не оснива Ред малтешких витезова, односно никаква његова подружница, како су ових дана јавили медији. Свако може да оснује неки ред као невладину организацију, али то нема никакве везе са аутентичним Редом малтешких витезова, чији смо једини чланови из Црне Горе принц Никола Петровић и ја, казао је за Портал Аналитика др Антун Сбутега, витез Малтешког реда и бивши амбасадор Црне Горе у Ватикану.“ ⁵

И несумњиво, чим црногорске власти започну „експропријацију“ светиња Црногорско-приморске метрополије, Малтешки ред ће одмах затражити повратак светиња која му припадају по руском закону. А појачавање овог захтева, сопственим финансијским средствима, биће више него убедљиво.

Мала Црна Гора је вијековима била у сени моћне Италије, са којом блиске везе нису ослабиле ни под једним политичким режимом. Приморски градови Котор и Бар одувек су били средишта утицаја Католичке цркве у Црној Гори.

Власници три хришћанске светиње које се чувају на Цетињу, и то Филермоса, честица Светог крста и десна рука Јована Крститеља нијесу ни држава Црна Гора, нити је то хришћански свијет, већ Митрополија црногорско приморска, каже у интервјуу за ЦдМ протојереј-ставрофор Велибор Џомић, и координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. ⁶

Дакле, из прве руке сведочимо „припреми за продају“ у Црној Гори, обухваћеној лажним законом о религији.

Валериј Николајевич Новосколцев, извршни директор Међународне хришћанске фондације за руку светог Јована Крститеља (Београд, Србија)

За Расен превео: Мирко Стефановић

Извор: Десница святого Иоанна Крестителя и Мальтийский орден

Додаци тексту:

Сродни текстови:

– Крсташке пљачке Цариграда
– Црна Гора као Венеција војводе Драшка
– Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
– Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца
– У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком
– Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ
– Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
– О приморским Србима
– Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Црна Гора као Венеција војводе Драшка

Програм постављен од Његоша овај је: Ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!

Трг Светог Марка у Венецији крајем 19. века

У најважнијем песничком документу српског народа, у Горском Вијенцу, међу толиким сценама које приказују народ, његов дух, његова схватања, и све што је основно у њему, налази се и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности. Могло би се рећи да она у неку руку има програмски карактер тј. показује оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор од тада па до данас. Та је епизода повратак Војводе Драшка из Млетака.

Најтипичнији претставник црногорског схватања и живота коме су то схватање и тај живот нормални и морални, долази у додир са венецијанском префињеном културом. Његов приказ те културе јесте најоштрија њена осуда. Људи који претстављају Венецију, тај непатријархални и антипатријархални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих тема ништа.

Цела епизода могла би се рашчланити најопширније, али би се увек правиле варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво.

Програм који нам поставља Његош за размишљање, обраду и хрвање овде је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац, светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вредности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине и неморалности још и – лудост.

Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су други Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и најумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осећају исто то, додуше другим изразима.

Дакле, поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корист Венеције.

А какав је програм за све хумористе, све сатиричаре а шире и најшире за интелектуалну елиту најпре, а најшире слојеве народа на крају? Програм постављен од Његоша овај је: ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!

…Речито износи Војвода Драшко да је она Црна Гора здравље а она Венеција – болест. Дакле, сасвим по страни од морала, од цивилизације и од других значајних људских мерила. Али проблем који се постављао пред српски народ није био само проблем историје, проблем биологије, проблем цивилизације, једном речи скуп разних задатака који су имали да се реше. Он је био и проблем судбине.

Ми смо морали хтели не хтели у ту другу културу. Чак и кад, бисмо знали да је та друга култура заиста болест. Међутим ми то пре свега нисмо знали јер то није било утврђено ни онда као ни данас, а затим да се замислити да би увек једни ишли макар и за болешћу, јер није доказао да је једини циљ наш у здравом, нормалном и чврстом опстанку.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ИСТОРИЈА

Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица

Зашто смо се одлучили за чланак о страдању српских јунака Бјелопавлићана из 1916. године? Зато што смо одлучили да последицу физичког страдања због духовности, надовежемо на данашњост која није нимало лепша.

Краљ Никола и краљица Милена 1912. године

Професор Веселин Матовић са супругом и 25 колега из Никшића и колегом Слободаном Чуровићем из Подгорице је стожер ћириличног писма у Црној Гори. Они су настављачи и чувари душевне кутије Бјелопавлићана. Они си ти о које се дугоноћне маказе тупе, баш као што су се турске сабље тупиле о кости наших предака, како рече Свети владика Николај Велимировић. Намерно кажемо дугоноћне маказе, јер сви који знају професора Матовића, знају за његову анализу сече српског језика, коју је изнео у својој књизи „Ноћ дугих маказа“. Вероватно ни сам професор Матовић није рачунао да ће Милогорци баш толико наставити са „чиргилизацијом“ о којој пише. Маказирањем српског језика у Милогори и превођење српског у непостојећи милогорски језик, само је наставак изваљивања српског угаоног камена из срца Ловћена.

Шта рећи за крај о учитељима Бјелопавлићанима? Њихове душе су у кутији коју држе чувари писма. Надамо се да ће се једног дана кутијица бјелопавлићких душа отворити и да ће захватити опијену и отромбољену заставу српства, намокрену англо-саксонском осиромашеноUранијумском латиницом. Надамо се да ће њихове душе спржити полураспад и да ће се иста застава ускоро виорити на Ловћену и Ртњу.

Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.

А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.

Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:

„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.

Слично је и у запису Јакше Брајовића:

„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.

МИ НИСМО РОБОВИ

Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:

„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио:

„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

ПОБУНА У УЛЦИЊУ

У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Милорад Ђошић

Извор: Ћирилица

Повезани чланци:

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)
Краљ Никола: Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!
Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
Српство у Његошевим песничким делима
Ватикан тражио да се са Ловћена протера Његош

ИСТОРИЈА

Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

Када је Султан Мустафа Црногорцима упутио претњу ратом, називајући притом себе братом Сунца рођаком месеца,, господаром два дела света… Црногорски одговор био је кратак са акцентом на непроццењивој вредности слободе. Завршавао се речима: И више од нас писања нема. „Чекамо вас са мачем у руци!“

Паја Јовановић – Повратак чете Црногораца из боја

Ферман султана Мустафе Црногорцима

„Ја, султан Мустафа Емир, брат Сунца и рођак Мјесеца, служитељ области најславнијих странах и градовах. Ја, султан, син султанов, хакан син хаканов, син султана Ахметхана. Ја, шах и овладатељ од два дијела свијета и од два мора, молећи се великом алаху, како данас тако и убудуће завазда кажем:

Будући да су Черногорци и Брђани преступили испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљски, заповједам: Нека им три паше од три вилајета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни трага не остане.”

Одговор Црногораца на султанов ултиматум

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове паше.

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује.

Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

И више од нас писања нема.

Чекамо вас са мачем у руци.”

Славко Алексић, Лист „Гусле” бр. 7 од 18. маја 2000, стр. 9 и 10

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу

У току минулих векова вршено је однарођивање Срба – турчењем, албанизовањем, мађаризовањем, хрватизовањем (преко унијаћења и католичења), а у XX веку и македонизовањем. Расрбљивање Црногораца у XX веку јесте, у својој суштини, најподлији чин у целој лепези разнородних видова асимилације Срба, јер се ради о однарођивању оног дела српског народа, који су учени Европљани сматрали за најсрпскији.

Котор

Митрополит Данило, родоначелник династије Петровић Његош, написао је својом руком на рукописном јеванђељу, израђеном на пергаменту, следеће:

„Данило, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи, купи ово светоје јевангелије ценоју златну 5 у Ивана Калуђеровића с Рисна, пренесено од земљи молдавскије њекоторим купцем. И сему ми од нашега труда управисмо сребро – образ Хритов и 4 јеванђелиста и с друге стране почех од сребра пет – у све печах 10 и приложих га у Патријаршији пећкој храму Вознесенија Христова…“ (Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Београд, књига II, страна 91).

У цетињским „Записима“, за октобар 1939, објављен је препис следећег текста, писаног руком митрополита Данила:

„Ва љето 7207 (1698) мјесеца јулија 17 на неђељу Светих отец, да јет вједомо како купих сију душе спаснију књигу Житије Светого Сави, прваго архиепископа и учитеља србскаго аз грешни и смирени Данил, наречени владика цетињски…“

На Митровдан 1714. године, митрополит Данило је упутио ову поруку Црногорском збору и главарима:

„Мила би ми била смрт да сте ви хтјели да сви уједињени изгинемо часно и славно, као што је то учинио сам Кнез Лазар и Милош Обилић који уби цара на Косову, па најзад и сам погибе са својим господаром и свих седам хиљада бораца – што нас Црногорце довело у ове крше – оставивши послије себе славу и част… Као што сами знате, у ваше вријеме, за тешког бечког рата, колико је храбрих Срба, Грка и Бугара, Угара и Њемаца пропало..“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополит Данило пише у Бечу, 2. децембра 1714, Гаврилу Головкину, представнику руског цара Петра Великог, код цара Аустрије:

„А сада мене су овђе зауставили… Не знам шта ће бити од мог живота у туђем царству, јер бих ја прво себе обешчастио, а затим наша српска племена, када бих молио помоћ од других држава, и ругале би нам се друге вјере…“ (Глигор Станојевић, Црна Гора у доба Владике Данила, Цетиње, 1955).

Митрополити Сава и Василије. У писму патријарха српског Атанасија и црногорског митрополита Саве Петровића Његоша, датираном 25. маја 1752, на Цетињу у „Резиденцији цетињских митрополита“, које је у Русију носио архимандрит (потоњи митрополит) Василије Петровић Његош, уз остало, пише:

„… Нарочито је сваког саучешћа достојна српска земља која не само да је сваког свог права лишена, него и стално лежи под ногама противника, и њена страдања и уздахе тешко је описати…

Једина слободна књажевина црногорска која је своју вјеру и храброст, као и раније, увјек готова показати цијелом нашем словеносрпском народу…“ (Политички и културни односи Русије са југословенским земљама у XVIII веку, Москва, 1984, стр. 159).

Митрополит Василије Петровић Његош, у својој „Историји о Црној Гори“, која је одштампана у Москви, на руском језику, 1754, уз остало, каже:

„За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српским царством…

… Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свог родоначелника који се је преселио у Црну Гору, свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његош на примјер причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине (то је сада никшићки крај – Б.Ј.), дошла два брата – Ерак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи…

… При избору књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша, син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована И ерцога, који је произилазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован И Црнојевић…

Балша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке 897. од створена свијета, од рођења Христова 1389. јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде у боју на Косову…“

После тога се у овој историји говори да је митрополит Василије „ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Боке Которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима…

This slideshow requires JavaScript.

ПИСМО ЦАРИЦИ МАРИЈИ ТЕРЕЗИЈИ

Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијех, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају у помоћ Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и казиваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење.

Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..“ (Марко Драговић, Митрополит црногорски Василије Петровић Његош или историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње, 1884).

Митрополит Василије је у посвети своје „Историје о Црној Гори“ грофу М. Воронцову, руском државнику, написао:

„Налазећи се при најсветлијем двору Његовог Императорског Величанства, ја смирени пастир словеносрпског црногорскога народа, очекујући најмилостивији отпуст у своју отаџбину и одлазак духовном стаду, узех смјелост овај опис положаја и ранијих владалаца черногорске земље и с прилогом о светим царевим а српским и деспотима, ко су они и откуда су они били, поднијети вашој грофовској свјетлоти као трудољубивом и за стране народе заинтересованом министру“. (Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић Његош и његово доба, стране 123, и 124).

Митрополит Василије је изјавио руском књазу Александру Гаљицину, 1765, да је у вези са захтевом Турака да им Црна Гора плати харач, рекао овима да је Црна Гора одвећ сиромашна. „Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама“. (Глигор Станојевић, н. дело, стр. 126).

Митрополит Василије у својој „Оди Немањи“ пише:

„Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отачества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отачество ваше обновите!
Архијереји сербски не лезите,
Но сву ношт Бога Молите,
Царство сербско паки ваставите,
Правдају и благочетвји прославите

(Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970).

Митрополит Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски)

Архимандрит Петар Петровић (потоњи митрополит Петар I), гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, пишу аустријској царици Марији Терезији, 1779:

„Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ („Записи“, за март 1939, Цетиње).

Уочи боја на Мартинићима против Турака, 1796, Петар I позива Црногорце и Брђане да докажу да „у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије“, а пред бој на Крусама, такође 1796, тражи од својих ратника да ударе на Турке, непријатеља „нашег предрагог имена србског и наше драге слободе“. (Др Ђоко Пејовић у дебати о Кулишићевом раду „О етногенези Црногораца“, јуна 1981, у Подгорици).

У посланици Белицама, из Манастира Стањевићи, 20. децембра 1807, Петар I, уз остало каже:

„… Ја мислим, да нијесу ови Озринићи у то дјело сдоговорници и ништа више не жалим него срамни глас, који по свијету иде, да Црногорци помагају Турцима клати и давити христијане. У Вријеме, када је Бог сојединио српски народ, да се од турског јарма ослободи… Али се надам да остали Црногорци неће то име и срамоту на себе носити него да ће бити што и остали поштени јунаци србски, који су себе ослободили, пак иду да и друге Србље помогну ослободити…“ („Записи“, 1935).

У писму Петра I београдском митрополиту Мелентију, од 5. августа 1812, поред осталог, каже се:

„… Подвизајте се и у напредак, брате мој, о ползи љубезњејшег отечества, а највише радите својим благоразумним совјетами и науками на саждат на срца господе србске прежде поменуту љубав и согласје, да би они не пустили себе род человјеческаго непријатељницу завист, која не зна предпочитати полезнаја и која силна и пространа царства обраћа у поробошченије и у невољу под туђи јарам, као што је и наше царство обратила. Ја знам како је у греческом народу царствује гордост и киченије тако у нашему, за несрећу својих, завист и памјкатозлобије, на којих када помислим ништа ме овеселити не мо, бојећи се ове непријатељнице, јербо она свако зло и несрећу и погибељ не повремену, већ вјечну, производи. Ми знамо шта је учинила неслога од нашега царства, а видимо шта је произвела слога. Има не мали дио народа, који се назива Србин, а не весели се србској слози, него га она мучи и гризе више него јарам, под којим се находимо, иако који из таквога народа дође и прилијепи се при којему господину србскоме трудно бих повјеровао да ће полезан бити општему благополучију народа србског…“ („Записи“, јул 1938).

Батрић Јовановић

Текст је део фељтона овог аутора (1. и 2. део) под насловом “Расрбљивање Црногораца“ објављeног 2003. у “Гласу јавности“ на основу његових књига “Црногорци о себи – од владике Данила до 1941“ и “Расрбљивање Црногораца – Стаљинов и Титов злочин“

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)

У уџбенику „Земљопис“, штампаном 1911. године у државној штампарији на Цетињу, писало је да у Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“.

Земљопис краљевине Црне Горе, 1911

Аутори уџбеника који је био намијењен трећем разреду основне школе су Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Срби из Црне Горе.

У уџбенику се наводи да Срба у Црној Гори има око 300.000, те да су углавном православци, а има нешто и мухамеданске и римокатоличке вјере, „али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности“.

„Осим Црне Горе, има још српских земаља, има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби“, истиче се у уџбенику.

Наводи у уџбенику сведоче о насилној промјени и дискриминацији Срба у Црној Гори, чему смо свједоци и у актуелно доба, гдје црногорски режим доследно спроводи антисрпску политику.

извор: ИН4С

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Проглас краља Николе Петровића Његоша Црногорцима поводом анексије БиХ

Црногорци!

Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.

Краљ Никола I Петровић Његош

Црногорци!

Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.

Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства – Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.

Црногорци!

Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дијелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.

Црногорци!

Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.

Црногорци!

Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа.

Цетиње, 24. IХ/7. Х 1908.

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца

Католички прелати о припадности српству у XVI и XVII веку становништва на простору на коме је данашња Црна Гора

Барска бискупија

Марко Јацов је у књизи “Списи тајног ватиканског архива XVI-XVII века”, Београд, 1983, објавио извештаје которских и барских бискупа, као и неколицине католичких мисионара, адресованих на римског папу, у којима су аутентична сведочења о српској Црној Гори и Брдима у XVI и XVII веку.

1. Которски бискуп, Хијеронимус Руска, извештава Ватикан, 5. октобра 1592. године:

„У цијелој бискупији има шест пароха, од којих тројица врше православне обреде, не признају првјенство тој Светој столици нити римском Папи, већ купују црквене чинове од Рашанског епископа на Цетињу (односи се на цетињског митрополита), погрешан став имају у погледу исходишта Духа Светога, поричу постојање чистилишта, а тај народ прихваћа исте оне вјерске заблуде на које сам ја веома често у својим бесједама и опоменама упозоравао да напусте заблуде, да признају истину, и да поштују неприкосновену Римску цркву, као мајку и учитељицу свих цркава…“

2. Которски бискуп обавештава римску курију 1608. године

“Которски град, некад назван Askrivium… под влашћу Венецијанаца… опкољен са свих страна Турцима и Рашанима, православним шизматицима, и овде-онде заштићени планинама; угледан некада и древан, но сада крајње сиромашан (јер су ужасни Турци тирански узурпирали већи дио његове територије)…” (Наведене дело, стр. 26)

3. Которски бискуп пише Ватикану, 5. септембра 1614:

“…Број оних који примају Свето Причешће у граду је око 1.600. У утврђењу у Перасту око 1.200. У околним селима живи око 500 Рашана тј. Срба, а оних који живе на територији бискупије има висе од 6.000.“ (М. Јацов, наведено дело, стр. 28).

4. Католички мисионар Доменико Бубић, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере (чувену инквизицију), у Риму, 1628.:

“…Црна Гора је дио краљевине Србије. Има 50.000 становника. Највећи дио је српског обреда под надлежношћу пећког патријарха и митрополита цетињског…“ (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в. 261, ф. 358, 363 р.).

5. Католички мисионар Леонардис извештава, 1638. г., Свету конгрегацију:

У Црној Гори постоје 72 кнежевине, које су “све старословенског српског обреда“… (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.157, ф. VI р., XI р.).

6. Исти мисинонар јавља 1642, да је био на Цетињу и каже:

„Тамошњи народ и црква славе светог Уроша, краља српскога“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в.60, ф.502 р., 460 р.).

7. Католички мисионар, Ђовани Пасквали, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере 1643:

„…У Црној Гори зиве Срби шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.261, ф. 185 р.)

8. Которски бискуп Ф. Круте, извештава Римску курију, 1. марта 1692.:

„…А будући да се о празницима већина… Срба, како називају отпаднике од католичке уније, скупљају у овом граду, опомињемо свештенике да им предоче стање вјечне осуде у коју долазе као чланови отпадничке цркве, уколико не признају Папу као врховног поглавара, и уколико не исповиједају праву римокатоличку вјеру, и да их пристојно и љубазно, како приличи, савјетују да се у проповиједању вјере држе прописа које је за источњаке издао Едиктом Пресвијетли Господар наш Урбан VIII. Да се нарочито прије свега побрину да се то сигурно спроведе код Српских Свештеника и калуђера…“ (М. Јацов, наведено дело).

9. Которски бискуп извештава Римску курију, 21.октобра 1688:

„…Јуче је дошао к мени Висарион, бискуп са Цетиња, у Црној Гори, српског обреда, и донио ми затворено писмо пећког патријарха, топло се препоручујући да га доставим у Рим како би сигурно доспијело у руке Ваше Свјетлости; како ми је поменути бискуп рекао, патријарх жели да живе побожно…“

10. Барски надбискуп извештава Римску курију, 27.фебруара 1684.:

„…Међу становницима града Бара, добар дио су они који су насилно потурчени. У граду и у селима под свјетовном влашћу има око 800 Турака, 700 католика, а остали су Срби православци. У Црној Гори, Кучима, Хотима, Кастриотима, Горњој и Доњој Зети, има 10.000 душа Срба православаца, међу којима нема ни једног католика, а има око 2.000 Турака и насилно потурчених, који се споља представљају као невјерници, као неки у Бару, а међу собом тврде да су хришћани.“ (М. Јацов, Списи тајног ватиканског архива, стр.4.)

11. Которски бискуп извештава римску курију, 1.марта 1692.:

„…Српски, односно православни обред уочљив је у овим крајевима, па чак и у граду имају цркву Св.Луке Јеванђелисте за локално становништво; нечувени скандали избијају због крајње непросвијешћености свештенства које води душе ових људи – до те мјере, да се поред празновјерица јавља и продаја звања, ту прљаву трговину примјењује чак и за служење литургије за болесне тј. још наплаћују, ту су и погрешна учења, па их због свега тога, нарочито зато што јавно исповиједају непријатељство према католицима, сви зову шизматицима…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.156.)

Которски бискуп извештава Римску курију, 25.марта 1695.године, о ситуацији у његовој бискупији:

„…Осим речених 14 села има још три, наиме, Луштица, Кртоле и Љешевићи, који чине око 1.500 душа, од којих су 1.200 православни Рашани који имају парохе ту рођене, који само утолико познају правилник што врше обреде према правилима које је издао папа Климент VIII; остали пак су католици…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.10.)

извор: ФорумСН

ИСТОРИЈА / ТРАДИЦИЈА

О приморским Србима

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Народна ношња из Конавла, Дубровник

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М. Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

Дубровник

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубробник је био центар приморских Срба. Од 1878-1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубробнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

Србин католик из околине Дубровника

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Извор: Фонд стратешке културе

ГРАДИТЕЉСТВО / КУЛТУРА / ТРАДИЦИЈА

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.

Аутор емисије: Бранко Станковић

ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / ПАЛИНДРОМИ / ПОЕЗИЈА

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.

Петар Петровић Његош

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима – Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић, Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.