Проглас краља Николе Црногорцима поводом анексије БиХ

Овај Проглас краља Николе I Петровића Његоша, издат 7. октобра 1908. године (по новом календару), представља један од најзначајнијих политичких докумената у историји Црне Горе почетком 20. вијека. Он је директан одговор на Анексиону кризу, односно на чин којим је Аустроугарска монархија формално анектирала Босну и Херцеговину, територије које је окупирала 1878. године након Берлинског конгреса.

Краљ Никола и црногорски на Цетињу славе пад Скадра којег су им Турци предали 22. априла 1913. (Achille Beltrame, La Domenica del Corriere 4-11. маја 1913); фото: Википедија

Проглас је ремек-дјело тадашње политичке пропаганде и дипломатије. Он комбинује романтичарски национални занос са конкретном правном борбом за суверенитет. Иако Аустроугарска није одмах прихватила овакво „отпадање“ одредби Берлинског уговора, овај чин краља Николе остао је упамћен као покушај државе да се избори за своју пуну независност и достојанство упркос притисцима моћних империја.

Проглас краља Николе Црногорцима поводом анексије БиХ

Црногорци!

Црногорци! Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.

Црногорци!

Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.

Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства – Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.

Црногорци!

Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дијелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.

Црногорци!

Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.

Црногорци!

Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа.

Краљ Никола се у прогласу обраћа свом народу прије свега као владар који дијели судбину „српскога племена“. Користи снажну, емотивну реторику како би подстакао народно јединство и саосјећање према становницима БиХ.

Проглашење Краљевине Црне Горе (1910), под српским црвено-плаво-белим заставама; фото: Википедија

Он подсјећа да су Црногорци проливали крв за слободу тих крајева, наглашавајући постојање „хиљада гробова“ као моралног основа за право на повезаност са тим територијама.

БиХ назива „срцем Српства“, а анексију доживљава не само као политички чин већ као напад на духовни и национални интегритет српског народа.

Најважнији практично-политички дио прогласа односи се на Члан 29. Берлинског уговора. То је била одредба која је Црној Гори наметала строга ограничења на приморју (код Бара и Улциња). Аустроугарска је имала право контроле црногорских територијалних вода, забрану посједовања ратних бродова и низ других понижавајућих ограничења која су Црну Гору практично држала у вазалном односу у погледу поморске трговине и одбране.

Краљ је повукао храбар потез – прогласио је да, пошто је Аустроугарска прва прекршила Берлински уговор анексијом БиХ, тај исти уговор за Црну Гору више не важи. Овим чином, краљ Никола је покушао да једнострано укине поменута ограничења и врати Црној Гори пун суверенитет на мору.

Проглас је био и дипломатска порука упућена Европи. Краљ Никола је био свјестан да је овакав потез ризичан. Позивајући се на „просвијећену Европу“, он покушава да легитимизује свој став: ако је међународни уговор већ прекршен од стране велике силе (Аустроугарске), онда он мора престати да обавезује и малу државу (Црну Гору).

Овај текст је био одраз велике напетости која је тада владала на Балкану. Анексиона криза је била увод у будуће Балканске ратове и Први свјетски рат.

Овим прогласом краљ Никола је покушао да учврсти свој положај као „оца нације“ и предводника свих Срба, у вријеме када је долазило до заоштравања односа између Аустроугарске и Србије.

Проглас је служио и за хомогенизацију црногорског друштва унутар граница, скрећући пажњу са унутрашњих политичких проблема на спољну пријетњу и национални циљ.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни текстови: