Бранислав Нушић

Нушићева сатира не признаје хероје

Нушић спада у писце који су од увек имали признање широке публике. Признање пак књижевних критичара он дуго времена није имао. Мени је лично драга чињеница што сам ја као критичар од увек признавао, ценио, поштовао Нушићев таленат и шта више покушавао да нађем његове најбитније, најскривеније особине.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић; споменик на Тргу Републике у Београду

То што је он имао одобравање публике није ме ни најмање спречило у мојој тежњи ка објективности и ка схватању. Сви мисле да није ништа лакше него схватити Нушића. Можда и он сам то исто мисли, јер све оно што пише и напише он поставља тако као да је сасвим просто, као да се намеће само од себе. Верујте, да је то једна варка.

Ствари изгледају просте, он верује да су оне такве, сви верују да је то збиља у најповршнијем смислу те речи стварно, тојест стварно на онај први овлашни поглед. Сви се варају. Ја то смело кажем. Нушић се претставља и даје као такав. Уистини иза свега тога лежи једна нарочита концепција, да се не бојим те речи када се говори о Нушићу ја бих је изговорио: та је реч метафизика. У основи Нушићевог света она се налази можда више но у основи света каквог другог писца који изгледа дубљи, замршенији и неразговетнији.

Нушић схвата личности као необично слабе. То су поводљиве јогунице. Они не умеју да се одупру ни својим навикама, балканским фамилиарним навикама, ни својим случајним жељама, а ни другима ако се други испрсе. Метафизички те су личности слабе, слабе по својој немоћи да се одупру.

И таква једна Нушићева личност не би могла наћи ни начина ни простора да се развије, када би околина била јача, снажнија, када би било организованог отпора. Али све личности које меће Нушић на позорницу прављене су од исте суштине.

И нико се тако рећи не противи туђем сну. Сваки живи и изживљује свој живот, а други га пуштају нешто зато што их се не тиче други човек и што су и сувише заузети собом, нешто зато што као да сматрамо на крају крајева да на овом Балкану који је тако несретан треба мало оставити људе и себи, а највише можда још и из радозналости и севапа.

Радозналости: Хајде да га пустимо да видимо шта ће, како ће, докле ће.

Севап: па и гори су боље пролазили.

Радозналост је по неки пут свирепо балканска, али драматичне европске свирепости која тера у акцију, која убрзава кретњу, која тражи од човека да сам себе превазиђе ето тога нема и чак би било са гнушањем одбијено.

Чича Илија који је у своме позоришном раду био епигон Нушићев а уосталом црпео је из сличних расположења, отишао је мало даље у чарламу и завитлавање. Али и ту је ипак очувана једна блага мера.

Европска позорница познаје оно разигравање страсти, ону тежњу да се све појача до немогућности, до експлозије, до крајњих граница бића, до искакања из рођене коже. Та европска традиција која је тако савршено дата у Шекспиру и која чини да добијамо најизразитије моменте, о којима природа није правила претпоставку, јер њој није био циљ врховна драма, та европска традиција у суштој је противности са нашим навикама, нашим крупним инатом и жустрим севапом, и радозналошћу, и жалбом за младост, за болест и за смрт.

Ми не тражимо од људи да сами себе превазиђу. У томе лежи и много балканског здравог разума који је једна од многобројних поука из Нушићеве сценске комике. Тај здрави разум шта више удара и по јунаштву и по највећим епским вредностима, не одричући их, Боже сачувај, али довикујући им: не можемо и нећемо да будемо вечито јунаци, хероји, лапидарни мргодници, хоћемо стваралачког одмора, хоћемо ненапорне разузурености, спавања после ручка, комодитета и да велике фразе за неко време заћуте, јер нас нервирају.

Поука тога хумора, њена васпитна страна – по Бергсону још; увек, – не би била у томе да се вековне српске вредности пониште, него да се од њих одморимо, да их не потрзамо када им није време, да их оставимо за онда када ће нам опет требовати.

Ја бих Нушића назвао: одмором од епопеје и застанком у решавању неизбежних питања Истока и Запада. А зар не мислите да је тај одмор потребан? И не само одмор, него и поштовање према великом, које се оставља на миру изван свакидашњице.

Може се бити и потпуно другог мњења, али се мора схватити тежња једног дела и најхрабријих, и најваљанијих да се забаве једним лаким светом слабога отпора према фантазији, ћуди, ћефу, да се забаве једним светом у коме се на крају крајева живи готово без одговорности и са најмањим напором.

Можда је баш ово позориште које не признаје хероје, позориште – за хероје. До овог искуства дошли смо експериментално!

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Бранислав Нушић: „Свет“ о свету

Ако бисмо на једноставан начин покушали да опишемо Бранислава Нушића онда бисмо то могли урадити са свега две речи – наш биограф. Зашто? Постоји ли неко ко нас је тако добро дефинисао и описао као Бранислав Нушић? Не. Сви наши карактери, односи, наше понашање, морал и жеља да будемо оно што нисмо, увек су били непресушна инспирација за Нушића. Управо све наведено у претходној реченици говори о томе зашто се Нушић сматра нашим савремеником. 

Бранислав Нушић

Мање познато али једнако квалитетно Нушићево дело „Свет“  једно је од оних због којег Нушића можемо назвати свевременским писцем. Приказ нашег света описан је у следећем одломку:

„ Е, па добро!… Дакле, опет ће свет казати… опет се мора са светом! Е, па добро кад се мора. Ходи, ходи, свете… Уђи, уђи у скровиште моје среће; уђи, управљај, наређуј, чепркај, развирај!… Дођи, дођи, свете. Ево, има једна кућа, у којој се срећно и мирно живи; остави свете своје бриге, па дођи! Туђом је кућом лакше управљати но својом, туђу је бригу лакше бринути но своју; дођи, наређуј, распоређуј, управљај кад већ нећеш да гледаш своју бригу, кад ти је дража туђа. Дођите сви, сви… Господарите… Једите свој хлеб, а водите моју бригу… Ходите, ви госпе, ви комшике, ви прије, ви познанице; дођите и донесите све новости из туђих кућа и размените их овде код мене, па с новим еспапом, који овде у мојој кући накупујете, зађите даље, зађите од куће до куће: има још кућа где се мирно и лепо живи… Дођите, и ви пријатељи, да ме посаветујете; како да живим са женом, како да се облачим, како да васпитавам децу и како да их удајем? Ја ћу их неговати, ја ћу трошити, ја ћу се мучити а ви саветујете… Зашто не? То је ваша брига! Дођите, дођите сви, ево су и врата и прозори широм отворени. Уђи, свете, уђи. Дођите, да пребројите тањире; дођите да чујете шта сам данас ручао и да ми наредите шта треба данас да ручам?; дођите да ми завирите у кревет, да видите јесу ли чисти чаршави, дођите да… Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, развијајте. Уђи, свете, уђи! “  

Украс 1

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

Сродни чланци:

Бранислав Нушић: Деветстопетнаеста – трагедија једног народа
Бранислав Нушић је почетком века прорекао пропаст српске кафане
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Жанка Стокић: За комунисте народни непријатељ, за Нушића вечита инспирација

Бранислав Нушић: Деветстопетнаеста – трагедија једног народа

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат. Међутим, оно што је мање познато је да се, током Првог светског рата, Нушић заједно са српском војском и народом повлачио према Албанији. У овом рату га је сустигла највећа породична трагедија, погинуо му је син јединац. 
Први светски рат

Први светски рат

Нушићев син Страхиња Бан Нушић се борио у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1.300 каплара. Батаљон је оформљен 31. августа 1914. године и то је јединствен случај у историји ратовања да се будућа интелектуална елита пошаље на фронт. Он је најпре тешко рањен, а када се опоравио и вратио у ров, погинуо је. 

Нушић никад није прежалио сина, а своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи “Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.

“… Нисам ни слутио да су та деца (регрути) на смрт осуђена, да ће ту децу маћијски бацити у планине албанске где ће умирати од глади и од зиме, где ће се давити у блату и где ће их болести обарати као олујина недозрели влат.

Нисам ни слутио да ће од 40 000 српске деце за месец дана 36 000 наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити зверовима за храну, као непотребно месо.

Нисам ни слутио, велим, када су та деца, бледа и уморна лица пролазила у недогледним редовима мимо мене, да они иду на своју Голготу и да је хришћанство према Српству тако сиромашно жртвама.

Две хиљаде година ми славимо и жалимо четрдесет младенаца, мученика, колико је хришћанство у борби од неколико векова поднело на жртву, а ми за неколико дана бацимо на жртву четрдесет хиљада младенаца – мученика!“

Одломак из књиге Бранислава Нушића Деветстопетнаеста – трагедија једног народа

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.
Бранислав Нушић

Бранислав Нушић

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Том равном линијом креће се живот скоро целокупнога нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци, који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеноме термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима.

И испод те линије силазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови, који у друштву силазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања. Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао.

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.

Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије. У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал!

Бранислав Нушић

Отуда се највећи број драма и креће у тој области. Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али их тако исто немају ни храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, »Данас је тетка-Савкин дан!« — ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај’!

»Мила чика-Стевина напустила мужа!« — »Ју, ју, ју, — грува се цела фамилија у груди — шта ће свет казати!« И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе »шта ће свет казати«. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама?

»Снаја Зорка родила близанце!« И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве средине. Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара.

Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Бранислав Нушић: Предговор за Госпођу министарку

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

 

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века

У мноштву наших сатиричних и хумористичких листова, од „Шаљивца“ (1850. године), који је забележен као историјски почетак, и као такав остао значајан, до Домановићеве „Страдије“ (1904), они најбољи, а међу њима, пре свих, они које је уређивао Јован Јовановић Змај: „Комарац“ (1861), „Змај“ (1864), „Жижа“ (1871), „Стармали“ (1878); затим „Ера“ (основан у Београду 1882. године, а после пет година излажења, наставио у Ужицу под уредништвом Андре Лојанице), „Бич“ (1882) под уредништвом Симе Лукина Лазића, „Сатир“ (1902) Бране Цветковића и Домановићева „Страдија“, да поменемо само најпознатије – поред богатства савремених жанрова (вест, чланак, репортажа, епиграм, афоризам, песма, пародија, прича, полемика), присутна је и трајна тематска савременост. 
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Поред оснивача и уредника ових листова, томе су допринели многи наши познати писци као сарадници: Милован и Ђура Јакшић у „Враголану“ (покренут 1871. године), Милорад П. Шапчанин у „Стармалом“, Бранислав Нушић у „Ћоси“ (1881) и „Бичу“.

Тадашњи српски писци, обдарени жицом хумора и сатире, стварали су махом у форми комедије и шаљиве приповетке (Стерија, Нушић, Кочић, Сремац, Глишић, Домановић), али многи су допринели српском хуморном и сатиричном стваралаштву, сарађујући у хумористичким и сатиричним листовима. Међу безбројним примерима савременог у српској сатири, који су надживели своје време и придружили се нашој савремености, је „Песма о српском времену“, објављена у „Змају“ 1864. године, која гласи:

Још није време!
Још није време!
Још није време!
Сад је доцкан!

Или, епиграм објављен у „Бичу“ 1889. године:

Не бојте се гробља…
Ту је царство мира.
Политичко гробље –
То има вампира.

Разуме се, зубу времена савременост у српској сатири најлакше је одолела у облику афоризма, тој најчвршћој мисаоној реченици:

* Во се везује за рог, а посланик за језик.
(Жижа, 1871)

* У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.
(Фењер, 1878)

* Политика и новац владају светом; новац је нужан ради политике, а политика се тера да се дође до новца.
(Ћоса, 1881)

* Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.
(Мирођија, 1891)

* Дипломате и поличари не држе никад задату реч, али зато држе дугачке говоре.
(Сатир, 1902)

Један од најплоднијих и најуспешнијих епиграмиста, Брана Цветковић, објављујући своја два епиграма у „Сатиру“, упозорава и нашег савременика:

Наша журба
Кажу: „Србин журно хита,
да пре стигне своме смеру“.
Јест, за ручком он већ пита:
„А шта има за вечеру“.

Листови за поуку
Разлете се штампи перје,
јер слобода има „ферје“,
а док такав ветар дува
промениће чланци жице,
писаће за домаћице:
„Шта се, како, меси, кува…“

Домановићева „Страдија“

Нашу посебну пажњу заслужује Радоје Домановић и његова „Страдија“, скромног техничког изгледа, али пребогата садржајем. Он у свом листу 1904. године објављује:

Ново занимање

„У нашој земљи има толико чуда, да је постало једно ново занимање. Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију „Одјека“, тачно у осам изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до дванаест. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало по ручку и тачно у два иде опет на дужност – да се чуди до шест поподне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем.“

Априла 1906. године Домановић у „Страдији“ објављује:

Политички вашар

„Код нас у политичком животу, као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једног дана постоји једна политичка мода, док сутрадан погледате, а пирнуо неки други ветар од некуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десет година, та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ за „духом“ времена и на тим људима је увек „модеран“ политички костим. Не даду да их време прегази, неће да буду несавремени и смешни…“

Памфлет и полемика најчешће у краткој, најубојитијој књижевној форми, пунили су странице страначких хумористичких листова, али оне су привлачиле и листове које су уређивали књижевници – као слободни стрелци независног ума.

Занимљиво је да је и Двор покушавао да своје интересе „брани“ кроз хумор, али то је најбедније што се у овој области икад појавило, а пре свега у династичком хумористичком листу „Ружа“ (Београд, 1865), која је својим „хумором“ бранила династију од народа(!)

Предани истраживач наше хумористичке штампе, Алексије Марјановић (Алек Марјано), у књизи „Једна смешна историја“ („ЈЕЖ“, 1982) пише о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ (1864-1871):

„Већ у првим бројевима „Змаја“, Змај започиње полемике са листовима „Видовдан“, „Србобран“ и „Напредак“ (а касније и са другим листовима). Ево тих првих његових полемичких чарки:

* „Србобран“ завиди омладини текелијској што је поткупљена да против народа ради. „Србобран“ мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити, ни против народа радити не сме“.

* „Напредак“ често вели: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“. Ал’ требало би да и ми прозборимо, у напред, кад смо „Напредак“.

* „Србобран“ се фали да је стекао неколико „знатних мужева“. Дакле, ето и сам признаје да спада у слаби (тј. женски) пол, кад му требају мужеви. Само се чудим како грчко оријентисани синод допушта ту полиандрију?“

Али, уз наведено, Марјановић нас обавештава да се Змај у то време упустио и у једну „другачију врсту полемике“. У полемичко надметање у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је у Новом Саду, 1864. године, покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмејавање се, уз сва жестока међусобна „крпљења“, завршило мирољубиво, са пуно међусобног уважавања полемичара. Победио је – смех.

У полемичком жару такође Змајев „Стармали“ (1878) „Препоручује“ београдској „Искри“:

„Гледајте да искрешете кресивом својим ове искре:
* „Искру“ савести код ваших рачунyија.
* „Искру“ скромности код ваших комуниста.
* „Искру“ поштења код железничких подузимача.
* „Искру“ родољубља код „Виделоваца“.
* „Искру хумора код „Старог Домишљана“.
* „Искру“ памети код кога се год не показује“.

Посебно су занимљиве полемичке поруке међу хумористичким листовима. Тако хумористички лист „Ера“ поручује хумористичком листу „Брка“ (1882. године):

Кад ће једном
Скоро, скоро, сијнућ сунце,
Грешник ће се скоро кајат’,
По прашини црв ће пузит’,
Нек се мучи, нек се пати,
Проклетство ће све да прати
Кајишаре нашег века,
За те – „Брко“ – нема лека!

А хумористички лист „Брка“ поручује (1889. године):

Испеци па овако реци
Цвета ко у зиму лала.
Продао се – као уредник
„Радикала“.

„Брка“ против „Ћосе“

Иначе, лист „Брка“ (1882 – 1938), излазио је, дакле, пуних 56 година, одмах је постао љути противник листу „Ћоса“ (покренут 1881), а, изгледа, да је и направљен као одговор, односно, супротност овом листу. Кад се „Ћоса“ угасио, „Брка“ је пронашао друге жртве за своје полемике и поруке, као што је ова: „Све за народ“!

„Све за народ“ – радили смо.
„Све за народ“ – лепе жеље.
„Све за народ“ – поседасмо
на мекане – на фотеље.
„Све за народ“ – верним нашим –
Сваког дана веће класе.
„Све за народ“ – па и порез,
за народ се већи пење…
Од тог вашег „Све за народ“, баш од тога – народ стење.

Но и за тог мајстора полемичких порука нашао се мајстор у лику и облику београдског хумористичког листа „Ера“ (1882), који се одмах упустио у полемику и са „Ћосом“ и са „Брком“. Исте године је и једном и другом поручио:

„Проклетство ће све да прати кајишаре нашег века,
за те – „Брко“ – нема лека“,

а од „Ћосе“ лист „Ера“ тражи следећи „искрени“ одоговор:

„Пријатељство кад с у мраку
Нуди или тражи:
А? – је л’ поштено? – пита „Ера“,
Ал’ искрено кажи!“

Ко сред мира преза од вампира

Бујање наших првих хумористичких листова у којима је остајала до данас присутна „трајна тематска савременост“, пригушило је време испуњено ратовима, али и хумористичким и сатиричним листовима који су излазили на фронтовима, као што су: „Кадикејски гласник“ и „Мутна Марица“, као рововски листови, па „Комарац“ и „Какарић“, као листови Дринске дивизије, затим, „Дум-дум“, „Граната“, „Каца“, који су се појављивали између 1914. и 1915. године. На значајније цивилне хумористичке листове чекало се све до 1935. године, кад се појавио „Ошишани јеж“.

Ову „трајну тематску савременост“ српске сатире уочавамо и у првим хумористичко-сатиричним песмама, од којих, за ову прилику издвајамо две о ПОЛИТИЦИ МИРА, које би могле и данас да буду потписане. Под овим насловом Стеван Владислав Каћански (1828-1900), објављује:

Политика мира, то је одзив ваш.
Добро, али народ наш
Вели: испод мире
Сто ђавола вире –
Па сред вашег мира
Преза од вампира.

А Јован Јовановић Змај у песми „Ex tempore“, пише:

… Људи желе мира мира обилата, ал’ не оног што је гори и од рата.

Очигледно примери ванвременске трајности трагикомичне савремености у српској сатири.

Аутор: Бане Јовановић

Извор: Српско наслеђе, бр. 8, 1998.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића