Бранислав Нушић

У мноштву наших сатиричних и хумористичких листова, од „Шаљивца“ (1850. године), који је забележен као историјски почетак, и као такав остао значајан, до Домановићеве „Страдије“ (1904), они најбољи, а међу њима, пре свих, они које је уређивао Јован Јовановић Змај: „Комарац“ (1861), „Змај“ (1864), „Жижа“ (1871), „Стармали“ (1878); затим „Ера“ (основан у Београду 1882. године, а после пет година излажења, наставио у Ужицу под уредништвом Андре Лојанице), „Бич“ (1882) под уредништвом Симе Лукина Лазића, „Сатир“ (1902) Бране Цветковића и Домановићева „Страдија“, да поменемо само најпознатије – поред богатства савремених жанрова (вест, чланак, репортажа, епиграм, афоризам, песма, пародија, прича, полемика), присутна је и трајна тематска савременост. 

Поред оснивача и уредника ових листова, томе су допринели многи наши познати писци као сарадници: Милован и Ђура Јакшић у „Враголану“ (покренут 1871. године), Милорад П. Шапчанин у „Стармалом“, Бранислав Нушић у „Ћоси“ (1881) и „Бичу“.

Тадашњи српски писци, обдарени жицом хумора и сатире, стварали су махом у форми комедије и шаљиве приповетке (Стерија, Нушић, Кочић, Сремац, Глишић, Домановић), али многи су допринели српском хуморном и сатиричном стваралаштву, сарађујући у хумористичким и сатиричним листовима. Међу безбројним примерима савременог у српској сатири, који су надживели своје време и придружили се нашој савремености, је „Песма о српском времену“, објављена у „Змају“ 1864. године, која гласи:

Још није време!
Још није време!
Још није време!
Сад је доцкан!

Или, епиграм објављен у „Бичу“ 1889. године:

Не бојте се гробља…
Ту је царство мира.
Политичко гробље –
То има вампира.

Разуме се, зубу времена савременост у српској сатири најлакше је одолела у облику афоризма, тој најчвршћој мисаоној реченици:

* Во се везује за рог, а посланик за језик.
(Жижа, 1871)

* У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.
(Фењер, 1878)

* Политика и новац владају светом; новац је нужан ради политике, а политика се тера да се дође до новца.
(Ћоса, 1881)

* Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.
(Мирођија, 1891)

* Дипломате и поличари не држе никад задату реч, али зато држе дугачке говоре.
(Сатир, 1902)

Један од најплоднијих и најуспешнијих епиграмиста, Брана Цветковић, објављујући своја два епиграма у „Сатиру“, упозорава и нашег савременика:

Наша журба
Кажу: „Србин журно хита,
да пре стигне своме смеру“.
Јест, за ручком он већ пита:
„А шта има за вечеру“.

Листови за поуку
Разлете се штампи перје,
јер слобода има „ферје“,
а док такав ветар дува
промениће чланци жице,
писаће за домаћице:
„Шта се, како, меси, кува…“

Домановићева „Страдија“

Нашу посебну пажњу заслужује Радоје Домановић и његова „Страдија“, скромног техничког изгледа, али пребогата садржајем. Он у свом листу 1904. године објављује:

Ново занимање

„У нашој земљи има толико чуда, да је постало једно ново занимање. Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију „Одјека“, тачно у осам изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до дванаест. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало по ручку и тачно у два иде опет на дужност – да се чуди до шест поподне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем.“

Априла 1906. године Домановић у „Страдији“ објављује:

Политички вашар

„Код нас у политичком животу, као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једног дана постоји једна политичка мода, док сутрадан погледате, а пирнуо неки други ветар од некуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десет година, та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ за „духом“ времена и на тим људима је увек „модеран“ политички костим. Не даду да их време прегази, неће да буду несавремени и смешни…“

Памфлет и полемика најчешће у краткој, најубојитијој књижевној форми, пунили су странице страначких хумористичких листова, али оне су привлачиле и листове које су уређивали књижевници – као слободни стрелци независног ума.

Занимљиво је да је и Двор покушавао да своје интересе „брани“ кроз хумор, али то је најбедније што се у овој области икад појавило, а пре свега у династичком хумористичком листу „Ружа“ (Београд, 1865), која је својим „хумором“ бранила династију од народа(!)

Предани истраживач наше хумористичке штампе, Алексије Марјановић (Алек Марјано), у књизи „Једна смешна историја“ („ЈЕЖ“, 1982) пише о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ (1864-1871):

„Већ у првим бројевима „Змаја“, Змај започиње полемике са листовима „Видовдан“, „Србобран“ и „Напредак“ (а касније и са другим листовима). Ево тих првих његових полемичких чарки:

* „Србобран“ завиди омладини текелијској што је поткупљена да против народа ради. „Србобран“ мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити, ни против народа радити не сме“.

* „Напредак“ често вели: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“. Ал’ требало би да и ми прозборимо, у напред, кад смо „Напредак“.

* „Србобран“ се фали да је стекао неколико „знатних мужева“. Дакле, ето и сам признаје да спада у слаби (тј. женски) пол, кад му требају мужеви. Само се чудим како грчко оријентисани синод допушта ту полиандрију?“

Али, уз наведено, Марјановић нас обавештава да се Змај у то време упустио и у једну „другачију врсту полемике“. У полемичко надметање у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је у Новом Саду, 1864. године, покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмејавање се, уз сва жестока међусобна „крпљења“, завршило мирољубиво, са пуно међусобног уважавања полемичара. Победио је – смех.

У полемичком жару такође Змајев „Стармали“ (1878) „Препоручује“ београдској „Искри“:

„Гледајте да искрешете кресивом својим ове искре:
* „Искру“ савести код ваших рачунyија.
* „Искру“ скромности код ваших комуниста.
* „Искру“ поштења код железничких подузимача.
* „Искру“ родољубља код „Виделоваца“.
* „Искру хумора код „Старог Домишљана“.
* „Искру“ памети код кога се год не показује“.

Посебно су занимљиве полемичке поруке међу хумористичким листовима. Тако хумористички лист „Ера“ поручује хумористичком листу „Брка“ (1882. године):

Кад ће једном
Скоро, скоро, сијнућ сунце,
Грешник ће се скоро кајат’,
По прашини црв ће пузит’,
Нек се мучи, нек се пати,
Проклетство ће све да прати
Кајишаре нашег века,
За те – „Брко“ – нема лека!

А хумористички лист „Брка“ поручује (1889. године):

Испеци па овако реци
Цвета ко у зиму лала.
Продао се – као уредник
„Радикала“.

„Брка“ против „Ћосе“

Иначе, лист „Брка“ (1882 – 1938), излазио је, дакле, пуних 56 година, одмах је постао љути противник листу „Ћоса“ (покренут 1881), а, изгледа, да је и направљен као одговор, односно, супротност овом листу. Кад се „Ћоса“ угасио, „Брка“ је пронашао друге жртве за своје полемике и поруке, као што је ова: „Све за народ“!

„Све за народ“ – радили смо.
„Све за народ“ – лепе жеље.
„Све за народ“ – поседасмо
на мекане – на фотеље.
„Све за народ“ – верним нашим –
Сваког дана веће класе.
„Све за народ“ – па и порез,
за народ се већи пење…
Од тог вашег „Све за народ“, баш од тога – народ стење.

Но и за тог мајстора полемичких порука нашао се мајстор у лику и облику београдског хумористичког листа „Ера“ (1882), који се одмах упустио у полемику и са „Ћосом“ и са „Брком“. Исте године је и једном и другом поручио:

„Проклетство ће све да прати кајишаре нашег века,
за те – „Брко“ – нема лека“,

а од „Ћосе“ лист „Ера“ тражи следећи „искрени“ одоговор:

„Пријатељство кад с у мраку
Нуди или тражи:
А? – је л’ поштено? – пита „Ера“,
Ал’ искрено кажи!“

Ко сред мира преза од вампира

Бујање наших првих хумористичких листова у којима је остајала до данас присутна „трајна тематска савременост“, пригушило је време испуњено ратовима, али и хумористичким и сатиричним листовима који су излазили на фронтовима, као што су: „Кадикејски гласник“ и „Мутна Марица“, као рововски листови, па „Комарац“ и „Какарић“, као листови Дринске дивизије, затим, „Дум-дум“, „Граната“, „Каца“, који су се појављивали између 1914. и 1915. године. На значајније цивилне хумористичке листове чекало се све до 1935. године, кад се појавио „Ошишани јеж“.

Ову „трајну тематску савременост“ српске сатире уочавамо и у првим хумористичко-сатиричним песмама, од којих, за ову прилику издвајамо две о ПОЛИТИЦИ МИРА, које би могле и данас да буду потписане. Под овим насловом Стеван Владислав Каћански (1828-1900), објављује:

Политика мира, то је одзив ваш.
Добро, али народ наш
Вели: испод мире
Сто ђавола вире –
Па сред вашег мира
Преза од вампира.

А Јован Јовановић Змај у песми „Ex tempore“, пише:

… Људи желе мира мира обилата, ал’ не оног што је гори и од рата.

Очигледно примери ванвременске трајности трагикомичне савремености у српској сатири.

Аутор: Бане Јовановић

Извор: Српско наслеђе, бр. 8, 1998.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића