Аустро-Угарска

Прва српска тробојка на војној тврђави у Боки

Застава је сашивена на брзину у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од Аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године.

Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.

Котор

Српска народна гарда – Котор

Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори““ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице. Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.

Сеоска стража или Српска гарда

Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.

Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.

Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.

Кртоли

Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.

Комадант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.

Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Комадант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање

Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.

Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.

Васко Костић

Извор: Српско Наслеђе бр. 12. децембар 1998.

Помор Срба у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914 -1918.

Аустроугарска царевина је у Првом светском рату 1914–1918, као нико тако пре тога, масовно применила логоре за своје ратне циљеве. У Архиву Војске Србије налази се изворни документ који сведочи о броју логора и логораша на територији Аустроугарске из 1916. године. На том списку стоји да је у том тренутку било 300 логора са 64.942 заточеника, а међу њима 10 великих, док је у исто време у Немачкој било 50 логора са 39.245 заточеника. Први народ који је дошао под удар аустроугарских логора био је српски народ, и у мноштву тих логора десио им се прави помор.

Аустроугарски војници воде заробљене српске жене и дјецу, The Illustrated War News, 24.11.1915.

Чак и пре почетка Првог светског рата у њих су почели да одводе цивиле (народ): мушкарце, жене, децу и старце. Они су тамо одвођени само зато што су били Срби, а исто се догодило и у Другом светском рату. У најкраћем, како је то истакао филозоф и историчар Жарко Видовић у једном интервјуу за лист Печат: „Историја наша је историја наших логора о којима нико ништа не говори… Српски народ је логорашки народ… Логораши су последња српска национална елита”.

Од првог напада на Србију 12. августа 1914. године, као и током читавог Првог светског рата, Аустроугарска је поред ратних заробљеника из Србије одводила и цивилно становништво, чак жене, децу и старце. То су касније радиле Немачка и Бугарска, а један број логораша пребациван је и у Турску. Затварали су их у више стотина логора, а по потреби и премештали из једног логора у други, па и из једне државе у другу. Срби су у тим логорима масовно умирали, исцрпљени глађу, лошим смештајем, оскудицом одеће и обуће, слабом хигијеном и здравственом заштитом, тешким и опасним радом, тортуром и пљачком, а поред свега тога харале су епидемије заразних болести, посебно пегавог и трбушног тифуса, дизентерије и туберкулозе. Аустроугарска је имала одвојене логоре за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане итд, мада су у каснијем периоду мешали затворенике. У логоре за Србе заједно су затварани интернирани грађани из Црне Горе, који нису сматрани заробљеницима, већ цивилима након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, а такође и Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске, тадашњи поданици Аустроугарске.

Стварање ратних заробљеничких логора, а за Србе заједно и са цивилним интернирцима, произашло је из историјски познатог становишта државне политике Аустроугарске, нарочито двора, владе генералштаба према Србији почетком 20. века, које је било изразито србофобско и непријатељско. Како је запазио Владимир Стојанчевић, „стара теоријска аксиома аустро-угарске политике и дипломатије о ‘великосрпској опасности’ по Двојну монархију претворила се окупацијом Србије 1915. године у практичну егзекутиву за њено уклањање свим расположивим средствима…”, а „у систему окупационе управе, како у ратном периоду 1914–1915. тако и после успоставе Војног генералног гувернмана Србије (ВГГ/С)1916–1918. године, политика интернирања и установа логора сматрале су се као веома ефикасно средство за спровођење крајњих циљева Аустро-Угарске према српском народу уопште. Пошто је српска војска делом изгинула, делом се повукла преко Албаније на Крф, а делом се нашла у логорима за војне заробљенике – Kriegsgefangenlager, до краја 1915. године интернирања из Србије у логоре Аустро-Угарске, али и Бугарске, односила су се практично на цивилно становништво. Обе окупационе силе прогласиле су непостојање Србије као државе, за res nullius, а српске грађане без утврђеног правног статуса и грађанског идентитета”.

Коначан број логора са српским ратним заробљеницима и интернираним цивилима, као ни број умрлих и преживелих у тим логорима, до сада није утврђен. Њихов попис није вршен, те се њихово стање базира на проценама. Тачан број могли су међународном Црвеном крсту пружити органи Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Међутим, они су са том светском организацијом избегавали сарадњу све до пред крај рата, када је постало јасно да ће рат изгубити, а посебно нису признавали да су у заробљеничким логорима држали интерниране цивиле, што је било забрањено међународним ратним правом и хашким конвенцијама.

Према службеним проценама владе Србије са краја рата, у логорима Аустроугарске било је око 150.000 ратних заробљеника (тачније 147.677), од чега је 50.000 помрло, а укупан њихов број за Аустроугарску, Бугарску и Немачку износи 182.000 људи. Такође је процењено да је у Аустроугарској било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000. Ови подаци су прихваћени на мировној конференцији 1919. године у Версају, док савремени истраживачи и научници Србије сматрају да нису ни приближно тачни, односно да „морају бити већи, чак осетно већи”, јер попис жртава логора није обављен, нити су вршена стручна истраживања. Дату процену извео је на брзину и без сарадње стручног лица, само на основу три страна извора, Јован Вучковић, конзул из Прага. Но, и када бисмо наведене податке узели као тачне, види се да је у аустроугарским логорима умро сваки трећи ратни заробљеник и скоро сваки други интернирани цивил. Зато су захтеви за преиспитивање демографских губитака Србије у овом рату сасвим оправдани, али је исто тако веома важно утврђивање узрока, околности, начина и поступака њиховог умирања у логорима.

Познато је да су иза ратних логора у Аустроугарској, Немачкој, Бугарској и Турској остала масовна гробља и разбацани гробови, те се после рата у извесној мери приступило пописивању настрадалих људи, ради ексхумације и сабирања њихових посмртних остатака. Известан попис гробова (гробља) српских ратних заробљеника и интернираца на територији бивше Аустроугарске вршило је више лица. У послератној Мађарској попис је вршио прота Радивоје Бикар, који је у 49 места пописао 10.027 гробова. У послератној Аустрији два пароха цркве Свети Сава из Беча, и то прво Михаило Мишић, у 145 места пописао је 21.856 гробова, а затим др Милоје Араницки (1935–1941), који је сачинио списак од 29.414 сахрањених заробљеника и цивила. У Чехословачкој попис је вршио прота Миливоје Црвчанин [1932], који је на 409 гробаља пописао 17.378 гробова. На територији Чехословачке један број сахрањених је ексхумован и положен у заједничке спомен-костурнице (маузолеје), какви се према Црвчанину [1932] налазе на територији бивше Чехословачке: у Јиндриховицама (Бохемија – Чешка), Оломоуцу (Моравска), Тренчину (Словачка) и Олшанском гробљу у Прагу (Чешка).

Поред наведених података у више архива у Србији сачуван је значајан број спискова, умрлица и ексхумационих листова, као и друге документације везане за логоре и логорска гробља. Те пописивачке активности трајале су све до почетка Другог светског рата, о чему постоје трагови у домаћим архивама. Архивска грађа, објављене књиге и други научни радови, засновани на њој, исправљају историјску слику о страдању Срба у Првом светском рату, али она, нажалост, у највећем броју случајева изгледа још трагичнија.

Сви логори функционисали су по истом принципу и остварили исте ратне циљеве: масовни помор улогорених људи. С обзиром на то да су их исте земље масовно отвориле током Другог светског рата, постаје јасно да су од почетка били плански пројектовани као најефикасније средство за извршење геноцида над Србима.

Из научног рада “Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914-1918.“, аутора Мирчете Вемића

Цијели текст можете прочитати на: doiserbia.ns.rs гдје су посебно обрађени неки од аустроугарских логора: Арад (11.000–15.000 логораша, 4.317 српских жртава); Добој (45.791 логораша, 8.000 (10.000–12.000) српских жртава; Неђмеђер (21.000 логораша, 5.927 (7.000) српских жртава); Нежидер (14.500 логораша, 9.700 српских жртава); Болдогасоњ (11.613 логораша (1916. године), 7.000 српских жртава; Шопроњек (35.000–40.000 (25.000+3.000 српских) логораша; Маутхаузен (40.000 (15.000 српских) логораша, 8.256 српских жртава; Ашах на Дунаву (10.903 српских логораша, 5.362 српских жртава; Хајнрихсгрин/чеш. Јандриховице (66.000 логораша, 4.306 жртава, 2.573 гробна места за Србе; Раунау/чеш. Броумов (35.000 логораша, 2.674 гробна места за Србе)…   

Приредила: Сања Бајић

Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Беседа у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству

(Расправа о буџету за 1910. годину)

Високи Саборе!

Одмах на почетку, на први поглед, морам изјавити да ја овог буџета не могу примити, него да ћу искрено и од срца гласати против њега. И то на почетку изјављујем зато јер бих се могао попишманити касније и гласати за буџет. (Веселост). Ја бришем цијелу прву главу: врховна управа. Та је управа нама потпуно непотребна, а стаје нас 737.000 круна. Ја бих се могао задовољити и са овом нашом високом владом, кад би била потпуно на свом мјесту. Много богатије и сретније земље имају једну централну управу, а ми имамо двије, једна скупља од друге, једна гора од друге. (Веселост).

Високи Саборе! Зашто нам служи она скупа влада у Бечу? У пријашња времена, док није било Сабора, хајде де, она се могла сматрати као контрола над овом нашом владом, и њезин опстанак на тај начин могао се унеколико оправдати, али данас, кад је овђе Сабор, није опстанак њезин апсолутно оправдан, јер ми те контроле не требамо. То је просто избачен новац, и то тако да га ниједна цркавица не остане у земљи, него све поједе гладни и несретни Беч, ватром он изгорио. (Веселост).

Та врховна управа што вриједи, то смо чули из уста барона Бенка: Влада је то хтјела и то предложила, али министарство није још ништа одговорило. То значи да та врховна управа смета рад, спречава напредовање и развијање државних послова.

Високи Саборе! Али кад је у питању авансман, напредовање чиновника, онда високи Саборе, бечка господа узимљу исувише велики обзир на се, грдно и рапидно авансују и прескачу као бијесни атови своје колеге у земљи, који могу боље увиђати потребе овог народа, јер су му ближе.

Ја знам из бечког ђачког живота да те господе нема никада у уреду, а има их 63 комада, а на та 63 господина долази 19 подворника. Да није ово озбиљан форум, ја бих предложио да се још намјесте 2 подворника, па да на свака 3 беспослењака дође по један подворник.

Високи Саборе! Нарочито чудновато је буџетирање стварних трошкова ове управе. Од 165.140 круна исказује се поименице 40.000 круна, а 125.000 круна „остали трошкови“ сумарно је речено. То је исто тако као кад слуге богаташа и племића рачунају на којекакве ситнице велике суме 80 со ланге ес гехт. Зато морамо ми рећи: нема више пљачке, ес гехт ницхт со мехр, и избрисати цијелу главу. Има господе међу њима којима би требало пензију дати који не би хтјели сићи у сиромашну Босну, и ми њима можемо дати потпуну пензију. Госп. Петрашек је такође отишао у мир; ја бих га молио да остави у миру нашу земљу, а нарочито наше несретне шуме. (Пљесак).

Овај исти господин довео нам је у Босну Ајслера и Ортлиба, Фелтринелија, Срдићева Штајнбајса, Мехтерсхајмера итд.

Овај исти господин увјек је учествовао при продаји наших шума, и продао је све што је најбоље од наших шума и што је најближе извозу, тако да за 50 година, када се још много прода – што ћу касније казати, – ми нећемо имати на продају ни клипа. Могу рећи и то, да је он био главни референт при продаји шума, и министар је морао његов реферат потписати. Ја дозвољавам да је могло бити све исправно, али није право да и даље остане конзулент за босанске шуме; зато молим високи Сабор, ако га не можемо уклонити, барем да се закључи да се не смије ниједна наша шума продати док је Петрашек конзулент босанских шума.

Ја сам дознао од једног пријатеља да ће се посљедњи велики комплекс босанских шума продавати и офертима, јер је рок до 1. септембра 1910. године, и то су шуме Равна Планина, Врхпрача и Јаворина, које се имају путем лицитације продати.

Мени се чини да треба овђе Сабор да обрати велику пажњу, и моја је дужност да на то упозорим, дужност је то моја према земљи, према народу, самом себи и потомству.

Зато на господина Петрашека треба обратити велику пажњу. За господином Петрашеком могли би ићи у пензију: два ођелна предстојника, шест дворских савјетника, два владина савјетника, један финансијски надсавјетник, један финансијски савјетник, два рударска савјетника, грађевински савјетник, рачунарски надсавјетник и један владин савјетник, надравнатељ помоћних уреда. На том би се заштедело 228.254 круна, и уз то још 165.140 круна стварних трошкова. Била би дакле уштеда од 383.704 круна, и ево пара и за Чабрајићеве дневничаре, моје шумаре, Џамоњине учитеље; дакле, све ово бришимо, па ћемо имати пара. (Пљесак).

То је дакле што сам имао казати о тој врховној управи.

Можда ће се рећи: па ти ће људи оптеретити пензиони фонд наших чиновника; то ја признајем, али то је пролазно зло, пошто је познато да бирократа кад иде у пензију губи и здравље. Чим изгуби власт, изгуби и здравље, нарочито ако се прихвати посла који не одговара његовом организму.

Још у овој глави имам ово да кажем, да су надлежни фактори чекали наш закључак да се брише цивилни доглавник, јер још прије уређења Сабора именован је наш валија групен-инспектором, а прије тога звања није било.

Господин барон Бенко остао је на свом мјесту, иако је посве логично и паметно да буде прије Сабора промакнут у стању мира; баш тај факат што је господин Бенко остао цивилни доглавник, а није постављен нико млађи, доказује да су мјеродавни фактори намјерили укинути ово мјесто, и само су чекали да Сабор избрише ову ставку из буџета.

Тако би госп. Бенко дошао до давно жељене пензије. Мећу другом господом не би било ривалитета, јер не би било предмета ривалитету. Онда би лијепо и вјешто могао репрезентирати владу, на примјер, господин ођелни предстојник Шек или Микули – нарочито госп. Микули кад има аутомобил. (Буран смијех).

У овој глави још могу говорити о величини суме одређене за штампање буџета, закључних рачуна и извјештаја о управи земаљској. Ту стоји да се за ову сврху троши 29.000 круна. И ту би могли уштедети, господо. Не треба извјештаје и закључне рачуне штампати на маџарском ни на њемачком језику; не би требало ни штампати у два писма, српском и хрватском. Ово је народ који је сиромашан, па би требало да се прими једно писмо у интересу културног уједињења и националне штедње. Треба да штедимо. Што да се размећемо? Ми смо један народ, један нам је језик, па треба да буде и једно писмо. (Глас: Које ћемо? Хрватско?). То како хоћемо. Договорићемо се.

У трећој глави говори се о Сабору. Кад се критикује влада, треба да и себе узмемо на претресање. Што год почнемо, почнимо од себе.

Држале се сједнице по сата, па смо ишли кући. Не треба да дангубимо, већ треба да радимо и штедимо. Треба гледати свагђе да се уштеди. Не треба стварати никаквих синекура – никаквих стипендија, јер ће онда влада још боље респектовати нашу критику.

Што се тиче четвртог ођељења овог прорачуна, то могу рећи да сам потпуно против окружних области. То је један остатак од старог времена. То је једна старинска установа, а кошта наш народ 282.430 круна. Ја сам не знам зашто је та управа. Колико нам је та управа потребна знадемо сами, али ја ћу рећи како је потребу тих окружних области карактерисао један чиновник, који је казао:

„Оне су установљене зато да зауставе спис који иде од котарског уреда земаљској влади на 14 дана, и обратно, кад се спис врати од земаљске владе да га опет задрже 14 дана док дође котарском уреду“. (Смијех). Ако ове области нису зато, онда ја не знам зашто су. (Понован смијех).

Видимо да у аустријским провинцијама које су заступљене у царевинском вијећу нема никаквих окружних области. Ни сиромашна Далмација, ни горовита Штајерска, ни богата Чешка немају таквих области. Кад је тако тамо, онда не знам чему би ми подржавали ове области. Ја бришем те области, и молим да ми у томе помогне високи Сабор да се те области избришу.

У наслову „здравство“ нећу ништа да бришем. Код овог наслова нисам био толико љут колико код других ставака. Овђе бих само нешто могао примјетити. У наслову здравство има одређена плаћа за 4 примарна лијечника у земаљској болници. Ја нисам против тога, и није ми жао. Само не би требало дозволити да се они баве и споредним занимањем; не би им требало давати мјеста, рецимо, код болесничких каса или на жељезницама, него нека врше само своју званичну дужност. (Глас: Тако је!). Ја се слажем са г. бароном Питнером у овој ствари, наиме, да имаде у болницама врло мало простора и да су наше болнице врло оскудне у просторијама. Требало би подићи некоје павиљоне и требало би намјестити још неколико љекара; али сви видимо да нема пара. Ја бих у том погледу могао рећи ово своје мнијење – да се наиме примају у болнице само домаћи синови, а из других земаља Аустрије и Угарске само они који болују од које заразне болести и на којима је неопходно потребно да се изврши операција. (Народни посланик др Сарић: Морају се примати сви болесници). Ја мислим да би се требало бринути, али у првом реду треба да водимо рачуна о себи о нашим болесницима. Има и таквих болесника који из монархије долазе овамо и овђе се лијече, премда су они могли отићи натраг у монархију и тамо се лијечити, да ми можемо већу пажњу посветити нашим болесницима.

У погледу живинарства имао бих ово да примијетим: Овамо је уврштена свота за вођење катастра о стоци у оним котарима који су на граници Србије и Турске. Ова је ставка стрпана овамо у овај дио буџета. По мом мишљењу, спадала би у финансијско ођељење, јер се овај катастар води у интересу заједничке царевине Аустрије и Угарске. Ми смо овђе оштећивани за 42.000 круна, а не добијамо за то никаква еквивалента.

У погледу војништва, ја као посланик треће курије. морам споменути да је према нашој привредној снази врло много и готово нечовјечно узимати 10% од читавог буџета за војску. Нас не би требало мјерити са аршином Аустрије и Угарске , јер смо ми врло назадна земља, немамо довољно школа, па према томе никако не би се смјело нама мјерити истом мјером, јер су код нас сасвим друге културне прилике.

Даље, у погледу војне службе могу споменути да је довољно за нас Босанце и Херцеговце да служимо по једну годиницу дана (Смијех) …јер ми можемо за три мјесеца научити и дисциплину и муштрање и пуцање, а остале двије године и три четврти године продајемо зјале по касарнама у Бечу, Пешти и Грацу. Дакле, нама је доста једна годиница војне службице.

Осим тога, потребно је да наша војска служи у земљи, тако да би могла за вријеме жетве бити пуштена кући, да помогне срадити пољске усјеве. (Посланик Мајкић: и да остави наше паре у земљи).

И овдје би се могло, кад би се војна служба снизила на годину дана, уштедити око два и по милиона. Додуше, наша би војска спала на трећину; али што је стало Аустрији за нас или војник био код куће или у касарни. Истина, наш је народ храбар, зна страшно пролијевати крв за другог, само на жалост, није никад знао за себе ништа учинити.

Сада да кажем неколико ријечи о жандармерији. Кад се дирне у жандармерију, скочи управа са свих страна и почне хвалити ту установу. Ја је не могу хвалити, јер је наш народ много претрпио од те жандармерије, поготово у почетку аустријске управе, кад су били они жандари, ако се сјећате, који су носили црвене капе. То су били страшни људи, прави варвари. Ја никад у животу нисам видио таквих лица. – Још од ђетињства остали су ми у памети она гадна и варварска лица. Доцније их је нестало, јер нису могли вршити насиља као у почетку. Колико год су они чувари мира и реда, толико, с друге стране, ја тврдим да су ширитељи неморала у нашем народу. Господин Бенко може их узети у заштиту колико год хоће, али ја сам тврдо увјерен, ја сам видио и навешћу вам примјера да су ти чувари реда и мира уједно и ширитељи неморала у нашој земљи. Исто тако тврдим да они врше и шпијунску дужност, Ја ћу навести само један примјер кога сам доживио. Кад сам се вратио из Србије, дошао сам у манастир Гомјеницу, гђе ми је отац живио, и једне вечери примјетих како бајунета бљесну кроз ноћ. Ма шта је ово, запитах се, приђем тамо и нађем жандаре, Познати су ми људи, и они су ми искрено казали да имају дужност да пазе на мене – једног обичног ђака, да немам случајно какво велико подузеће да срушим Аустрију, само зато што сам био у Србији.

Осим тога, има у овом буџету једна ставка које нисам нашао ни у једном буџету ниједне државе. То је, високи Саборе, некаквих 11 харамбаша. (Смијех). Ја просто не могу бити доста паметан да схватим како једна законита влада храни на својим јаслима 11 харамбаша (Смијех). Ту има четири буљукбаше, пет сердара, три сердарска замјеника, четири пандура и једанаест, господо моја, горских харамбаша.

Све, како видите, неки опасни људи! (Смијех). Ако их хоће влада, нека их задржи, али ја бих предложио да се бришу.

Говорити о политичким властима у Босни и Херцеговини не може човјек хладно, не може а да се не узрујава. Политичке су власти у Босни и Херцеговини биле туђинске кад су овамо дошле, и за ових 30 година остале су туђинске и грдно нерасположене према нашем народу. Ово терорисање и ове зулуме политичких власти највише је осјетио наш тежак.

Ја сам добио једно писмо, које најбоље карактерише положај нашег народа према новој управи. Разочарање нашег народа, а нарочито тежака, над новом управом велико је, коме се човјек не би надао од једне управе која је, баш због тог тежака, добила двије најбоље балканске провинције. И тога тежака она не само да није никад помогла, него га је морално и материјално притискивала и убијала.

Ја ћу бити слободан високом Сабору прочитати ово писмо, па се надам да ће по прочитању овог писма и они који нису имали љубави за сељака стећи више љубави предусретљивости према њему.

Писмо гласи (чита): „Болујем и копним у горком чемеру и немаштини љутој од када знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посегурно не знам шта ми је шта ме боли. Само осјећам да је бољка моја велика и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, штоно веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосрдно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на ону своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само уздахнем, проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље даво. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу. Свијет је асли био пунијег и ситијег срца. Ага је остављао, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо тежаке, и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршинлији на селу и планини, гђе косовица суди, па се некако испорављало и везало једно с другим.

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живети и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бјели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се ко мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот. Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук. Царевина удари тешке намете, а владике накривише наеро камилавке и ударише у страну од народа. И вјера нам посрну. Замрзну свијет сам на се. Све ти оштро, набусито; нигђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби, ко да га никад ни било није. Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, полагано венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина нас сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметних људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити.

Људи који су некад са пашама и везирима на дивану водили мудре еглене, данас тим људима застане ријеч у грлу кад почну беш једитидоље у суду са оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског увијања. (Смијех). Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашој царевини по правди, већ по палиграпу. Кад би она судила по правди, не би толике стотине година владала над деветнаест милета и седам осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим истину говори, и онако друкчије не мере бити“.

(Упозорен од предсједника Сабора да даље не чита, Кочић је наставио): Само још редак. (Смијех – чита):“Тако ти је то на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, а ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира. Шта да ти, брате си мој слатки“ – и господине предсједниче – (Смијех) – „и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем, да је наше тежачко живљење само једна, штоно веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте“.

То је једна кратка стварчица, писмо једно.

Између осталих важних ствари којима наша политичка власт располаже, дотаћи ћу се једне која је врло важна, могу рећи најважнија, одношаја између кметова и ага. Досадашњи одношаји између кметова и ага су постали несносни, нарочито по кметове. Законских одредаба нема никаквих, а оно нешто наредаба у том погледу што је издано, све сакато, нејасно, непотпуно и слабо, да је уопште страхота и помислити како се могло до данас издржати. Није потребно, јер је већини познато, нема ни практичне вриједности, историјски проматрати развој овог питања… (Опоменут од предсједника да то нема везе са овом специјалном дебатом, Кочић је наставио):

Ја не знам, господине предсједниче, нећу се противити, али ово спада пред политичке власти. (Глас: То спада у политику). Ја ћу само, ако ми не дате говорити, ја ћу наћи излаза да проговорим о овој ствари, а то ће бити кад буде пољопривреда на дневном реду. Али ћу сада још само ово казати што се тиче ага и кметова: чуо сам и знам, да влада има својих кметова. Молим вас, господо, да закључите да барем влада нема кметова, него да се ти кметови отпишу, да се ти људи ослободе. Толико сам имао примјетити што се тиче владиних кметова, ако ми не дозвољавате говорити о другим кметовима. Тиме завршујем свој говор.

(У дворани пљесак и гласови: Живио!)

Петар Кочић: Високи Саборе (посланичке беседе у Сабору БиХ у Аустро-угарском царству), издавач: Задужбина Петар Кочић, Београд – Бања Лука, 1994. Приредили: Мр. Рајко Касагић и Боривоје Вулин

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!