Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске културе

Међу нашим сатиричарима Стеван Сремац је можда први који стварно мрзи сами дух западне грађанске културе. Али не у име фолклора, не у име идеалисаног народа. Он мрзи дух грађанске културе јер тај дух уништава елите које је ранија култура, па и наша патријархална култура успела да оствари. Елите или елитне духове.
Стеван Сремац

Стеван Сремац

А те елите и ти елитни духови у ономе што је у њима вредно и дивно не мере се мерилом западне хултуре, богатством, сјајем, и макојом другом таштином. Они се мере сумом људскога достојанства и праве човечанске среће, која је у њима, и којом зраче. У њима је више но нека честитост, у њима је нека верност себи и своме оствареноме типу.

Те елите морају да изумру под додиром грађанске културе, која нивелише, која је позитивистичка, која поставља и материјалистичка и материјална нехумана и тупа мерила, место старих и необично специфичних и специјалних мерила.

Сремац се радује када нађе једну средину која је толико израђена да се њене врлине и њени греси дају мерити само крајње специјалним, потпуно нарочитим мерилима.

Смех, хумор, као сретство Сремчевог приказа и као област у коју он своје личности пројектује, врше своју животну и социјалну функцију коју им је одредио Бергсон. Смех помаже животу и помаже друштву у правцу који је на дневноме реду и који треба да победи.

И на тај начин сви ти најсимпатичнији за: Сремца људи – Сремац то осећа, – смешни су утолико што је време противу њих и друштво противу њих, што је наш пут којим се крећемо у супротности са њиховим опстанком. Они морају пропасти. Сремац их благим хумором окружује као икону светачким ореолом: али они већ припадају нечем што ишчезава, они су покојни. Можда и зато тај готово светачки ауреол око многога од њих.

Ако Сремац мрзи дух западне културе он је потпуно свестан којим се правцем иде. Он тај правац не воли, али њему не пада на памет да се противу тока историје испостави, испрси. Могли бисмо замислити и таквога сатиричара. Ми га нисмо имали у доследноме донкихотскоме виду. Да је Јаша Игњатовић био већма човек од сатире можда би он дао нешто одређеније, битније у томе баш правцу.

С једне стране многобројни типови, чудни, чудесно остварени, чудесно схваћени и дати са понекипут готово фантастичном кујунџиском финоћом која је навлаш срамежљиво сакривена испод хотимичних вулгарности које треба само да затуре траг. А с друге стране Сремчев некако аристократоки протест противу просташтва и нихилизма.

Сремац не воли а можда и не жели у довољној мери да усвоји идеал простог природног Русовљевог или епског човека. Нарочито га не воли у његовом дегенерисаном виду тј. када на пр. епски човек хоће маријерске и филистарске задатке да врши помоћу реквизита, помоћу речника и менталитетом епскога човека. Он пре свега ту види, рецимо у „Вукадину“ једнога шеретбудалу који се служи оним што је најсветије једноме народу као што је српски народ, а да би постигао нешто што је тако често супротно ономе што би прави свесни епски човек у таквоме моменту имао чинити. Дегенерисани епски човек служи се својом епопејом ради циљева епопеји неприкладних. А шта ће и тај јадни епски човек, зар он нема права да прибегне своме десетерцу и гусларењу када је то све што има?

Ето ту је Сремац неумољив, он епскога човека: тера натраг у епопеју, он му не да живи у данашњици.

Нихилизам према Сремцу јесте потез код оних који иду да обарају све предрасуде и сматрају све остварено пред собом као предрасуду, док стварношћу називају само своје позитивистичке апстракције. Сремац мрзи тип нашега оштрога позитивисте који уништава естетику и све друге наслеђене и освештане вредности, као предрасуде. Он осећа у њему нешто безлично, неку силу мржње и уништења.

Сремац није успео довољно да тога „новога човека“ прикаже. У његовом демонизму, у нечем фанатичном и доследном то је осетио најбоље Лаза Лазаревић приказавши новог учитеља из Школске иконе. Код Сремца овај је ипак и сувише површан, без хладне страсности решенога фанатика, без нечастивих сила невидљивих са којима пактира.

Нама изгледа; Сремац наш најлепши и најдубљи хумориста. Он је имао великих мржњи као и Домановић – а код сатиричара негодовање ствара стих, како вели стари латински песник – само су његове мржње биле одређеније, конкретније, нерасплинуте, нерастворене у коначну маглу, за то и дубље. Сремац је имао и љубави за све оно што му је изгледало чудесно и благородно у остварењима старије културе.

И смејући се над немоћју тога остваренога живота који је зрачио, над немоћју његовом да се одржи и очува, новим силама времена упркос, – он се њима смејао по својој такорећи природи хумористе, по својој наметнутој дужности, по призвању: јер хумориста, јер комичан писац мора да се смеје и смех је начин на који он мрзи и воли.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

ПОДЕЛИТЕ

1 Response

  1. 31. јула 2019.

    […] Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске култ… се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.