Писмо

Пронађен код стар 8.000 година на фигуринама из Белице

Протописмо старо око 8000 година, систем цртица, линија и тачкица урезаних у камен, откривено је на фигуринама трудница у разним фазама трудноће, женских и мушких полних органа, на археолошком локалитету Белица код Јагодине, најстаријем светилишту у Европи.
Археологија

фото: pixabay

Село Белица се налази на 15 km од Јагодине на старом путу за Крагујевац преко Драгоцвета и Сабанте. У близини села налазе се остаци средњовековног града који се у народу зове „Јеринин град“ или само „град“ а поред темељи цркве. Верује се да овај град датира из најранијег периода сеоба.

Топоними около су „Црквина“ „Логор“ „“Јеврејско гробље“. Сељаци су раније у околини при обради земље проналазили разне вредне предмете. Сада је та земља запуштена а сам „град“ остављен разним „истраживачима“ који се баве пљачком старина.

У долини реке Белице 2012. године пронађени су остаци неолитског насеља старог скоро 8000 година, као и фигура Венере. Немачки стручњаци са Универзитета у Тибингену и Геолошког института у Хајделбергу су потврдили да се ради о најстаријем светилишту у Европи.

Најстарије светилиште у Европи

У насељу из раног неолита нађена је највећа ризница праисторијских уметнина на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година.

Ово је резултат истраживања које су заједно обавили немачки и српски стручњаци на локалитету који је 2002. године открио проф. др Милорад Стојић из Археолошког института САНУ.

– Десет година сам водио борбу доказујући да су фигурине с Белице налаз раван оном на Лепенском виру. Нажалост, неке колеге, због незнања или других мотива, покренуле су агресивну кампању против Белице, тврдећи чак и да фигурине нису оригиналне. Данас, захваљујући колегама из Тибингена, Хајделберга и Берлина, које су уложиле огроман новац у лабораторијска испитивања налаза, имамо непобитан доказ да сам био у праву.

Захваљујући геофизичким истраживањима које су извели немачки стручњаци, Белица је приказана у правом светлу, као метропола праисторијске културе, каква је нешто раније био Лепенски вир. Беличка култура поседује потпуно оригиналне, досада невиђене скулптуре и монуметалне грађевине.

Културе Лепенског вира и Белице су егзистирале у приближно исто време, али су се битно разликовале.

– Лепенци су још били ловци-сакупљачи док су Беличани били земљорадници, о чему говоре пронађене фигурине са симболичним представама женских и мушких репродуктивних органа, труднице, мајке с дететом – каже професор Стојић.

– Камени предмети су оригиналног изгледа и израђени на изузетном уметничком нивоу од стена лепих и различитих боја, богате текстуре. Очито је да су фигурине биле посвећене култу плодности, што је карактеристика ратарских заједница које обожавају мајку земљу. На фигурама из Белице представљене су све фаза настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства, од када је оно настало 38.000 година пре нове ере.

Геофизичка испитивања у 2012. на локалитету Белица открила су праисторијско насеље опасано кружним ровом пречника 75 метара. У том кругу пронађени су кружни, трапезасти и троугласти темељи монументалних грађевина, какви до сада нису налажени у насељима раног неолита.

– То доказује да је реч о духовном средишту које је истог значаја за протостарчевачку заједницу, какве је у позном мезолиту имао верски центар Лепенски вир – каже проф. др Стојић.

Он наглашава да су истраживања на Белици изведена у сарадњи с Универзитетом у Тибингену, који ће издати двојезичну монографију на немачком и српском „Белица, најбројнији групни налаз културно-уметничке пластике из каменог доба и најстарије духовно средиште у неолиту Европе„.

Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века.

Протописмо старо око 8 000 година

До овог открића неочекивано је дошао археолог проф. Милорад Стојић, који је годинама истраживао Белицу. Он каже да је повећавајући фотографије фигурина уочио фрапантне минијатурне записе, зарезе и удубљења.

Стојић објашњава да пошто су фигурине пронађене у јами повезаној с култом зимске краткодневице постоји вероватноћа да записи изражавају неке временске интервале.

Научници кажу да се оне могу тумачити на више начина, као медицински календар којим су забележени циклуси плодности, али и као приказ физиолошких процеса.

Први трагови праисторијског насеља на локалитету Белице уочени су још седамдесетих година прошлог века, а у жижу пажње је дошло 2002. године.

Коначну реч дало је недавно истраживање немачких археолога опремљених георадарима. Они су открили монументалне култне објекте у облику круга пречника 75 метара, једнакокраког троугла и спирале.

Тим истраживањима утврђено је да је Белица најстарије и најмонументалније култно астрономско седиште у Европи.

Светилиште је направљено пре око 8.000 година, а фигурине су биле похрањене у јаму на ободу кружног храма.

Извори: Танјуг, Телеграф, РТВ, ВикипедијаУниверзитет Тубинген, messagetoeagle.com, Вечерње Новости 1, Вечерње Новости 2, НИН

Више о сензационалном открићу можете прочитати у тексту објављеном у Вечерњим Новостима:

Сензационално откриће код Јагодине: Медицински календар стар 8.000 година

Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица

Зашто смо се одлучили за чланак о страдању српских јунака Бјелопавлићана из 1916. године? Зато што смо одлучили да последицу физичког страдања због духовности, надовежемо на данашњост која није нимало лепша.
Краљ Никола и краљица Милена 1912. године

Краљ Никола и краљица Милена 1912. године

Професор Веселин Матовић са супругом и 25 колега из Никшића и колегом Слободаном Чуровићем из Подгорице је стожер ћириличног писма у Црној Гори. Они су настављачи и чувари душевне кутије Бјелопавлићана. Они си ти о које се дугоноћне маказе тупе, баш као што су се турске сабље тупиле о кости наших предака, како рече Свети владика Николај Велимировић. Намерно кажемо дугоноћне маказе, јер сви који знају професора Матовића, знају за његову анализу сече српског језика, коју је изнео у својој књизи „Ноћ дугих маказа“. Вероватно ни сам професор Матовић није рачунао да ће Милогорци баш толико наставити са „чиргилизацијом“ о којој пише. Маказирањем српског језика у Милогори и превођење српског у непостојећи милогорски језик, само је наставак изваљивања српског угаоног камена из срца Ловћена.

Шта рећи за крај о учитељима Бјелопавлићанима? Њихове душе су у кутији коју држе чувари писма. Надамо се да ће се једног дана кутијица бјелопавлићких душа отворити и да ће захватити опијену и отромбољену заставу српства, намокрену англо-саксонском осиромашеноUранијумском латиницом. Надамо се да ће њихове душе спржити полураспад и да ће се иста застава ускоро виорити на Ловћену и Ртњу.

Уби ме, али нећу писати латиницом, ја сам Србин и пишем ћирилицом!

Професор српског језика Веселин Матовић чува успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића. Нису пристали да у школе уведу латиницу и да се избаце јуначке песме.

Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.

А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.

Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најлепше примере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:

„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из сведочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.

Слично је и у запису Јакше Брајовића:

„Промењени су сви уџбеници, осим за веронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у месну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити обешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побегне, али је сваког пута био ухваћен.

МИ НИСМО РОБОВИ

Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића:

„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио:

„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

ПОБУНА У УЛЦИЊУ

У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову децу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом. По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, деца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Милорад Ђошић

Извор: Ћирилица

Повезани чланци:

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)
Краљ Никола: Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!
Убиј ме, нећу писати латиницом! – Како се у Црној Гори 1916. бранила ћирилица
Сведочења предака Црногораца о њиховој припадности српском народу
Српство у Његошевим песничким делима
Ватикан тражио да се са Ловћена протера Његош

Зашто (са)чувати азбук(в)у

Зашто (са)чувати азбук(в)у[0]

Језик и писмо су толико значајни, да би у вези са њиховом одбраном и заштитом требало да буду у сталном контакту лингвисти, археолози, историчари, правници и експерти из одбрамбеног система.

Стела са коптским натписом; Музеј Ромерa и Пелизеja, Хилдесхајм; фото: Википедија

Изговорена и написана реч представља „циглицу“ свемира – својеврсни информационо-смисаони стојећи талас… Иза свих атома и молекула стоји мисао, односно мисао претходи свему постојећем. Азбук(в)а је „царски“ систем теорије језика. Где је постојала цивилизација, тамо је било писања и читања, то је тачно како за далеку прошлост, тако и за данашњицу… Слова су у таквом систему симболи квалитативно различитих апстрактних елемената… Изговорени звук је слово текста… Ако некоме ови искази звуче мистично, то је само знак да му недостаје знање.

Често сам на својим предавањима говорио о значају језика и писма. Чак сам напад на њих, уз рат појмовима, означио као најопаснију врсту рата. Зашто? Зато што напад на језик и писмо има најдеструктивније ефекте – додирује извор, постање и само извориште космоса и цивилизације. У Србији из дана у дан нестаје ћирилица, као да је опет „четрдесет пета“ и као да су комунисти поново на власти. У то време су забрањивали да се пише ћирилицом.[1]

Мислим да је време преображаја научне слике света која се одиграва – преображаја у правцу некласичности, ка тоталној некласичности будуће бити човечанства, погодно да научници остваре своју улогу у заштити планете Земље. Да би успели у својој намери, потребно је да, обједињавањем теорија у универзалну теорију, осветле и освесте важност језика и писма. Постоје прогнозе да се ускоро завршава раздобље људске, до крајности доведене, специјализације и да наступа време новог универзализма. Наводно, требало би да се та идеја оствари до 2023. године.

Неко упорно вековима ствара планету лажи

Кажу да је најстарија вера имала назив и јесте била РазУМ (Рода првобитног ум / вера / веда / вид / знање).[2] Тај став ме подсећа на истраживања Валерија Чудинова у вези са прехришћанским ведизмом.

Петроглифи у Долини месеца (Јордан); фото: Википедија

Очевидно је да се негде морају срести Генадиј Генадијевич Дљасин, Анатолиј Кљосов, Валериј Чудинов, Ернст Мулдашев, Александар Трофимов, Франсоа Жакоб, Томислав Терзин, Петар Јаћимовић, Божидар Митровић, Радован Дамјановић, Славиша Миљковић, Слободан Филиповић и Миленко Николић, не би ли разрешили мистерију старости азбук(в)е, а исто тако Срба и Руса. Ко је најстарији? Типујем на то, да су настали истовремено, јер су као и сам Бог нестворени и самостварајући. Постојали су одувек и непрестано напредују, односно непрестано би напредовали да није језуитско-вавилонских деструктиваца.

Булверова (Bulwer) Таблица са кипарским слоговним писмом – Фонд Британског Музеја у Лондону; фото: CREWS

Уосталом, дешифровање ДНК-кода открива да људи поседују језик знатно старији од хијероглифике, стар колико и сам живот, најживљи од свих живих језика… О овоме би требало да размисле сви непријатељи србско-руског рода, односно сви који не знају да је реч о истом (на)роду. Зато све време кидишу на тај род под маском да нападају православље.

Познато је да је од 17. века па све до почетка 20. века језуитско-вавилонска логографско-глосаторска радионица, из разлога непознатих обичним људима, прекројила историју, можда и убацила у њу близу 1.000 година. По мојим схватањима, највећи грех приликом онесвешћивања људског рода учињен је лажима у вези с писмом – азбук(в)ом. Римска империја је, преко Римске курије и Ватикана, пресудно пресудила србском језику и азбуци када су глосатори попут Вука Караџића и Ђуре Даничића насели на утицај језуита и пристали да предају језик римо-католицима, измене име Серби у Срби и назову србску азбук(в)у – Ћирилица.

Да је заиста Ћирило (са Методијем) измислио азбуку, ово би се писмо морало звати константиновица, по његовом имену Константин (Филозоф). Латинском преваром ово писмо је названо ћирилица. Познато је или можда није, да је Константин прекрштен у Ватикану, неколико дана пре него што што је издахнуо (отровали су га). Тамо су му наденули име Ћирило, будући да је то име сазвучно са називом сакралне азбуке, која се тада звала Курилица. Касније су исто писмо преименовали у глагољицу (јер је преносила/говорила/глагољила тајно знање, баш како се ејакулацијом врши оплодња, рађају деца и тиме васкрсавају преци.[3]

Наведено се слаже са ставовима Славише Миљковића и Божидара Милосављевића, па понешто треба научити и од њих. Славиша Миљковић у књизи Нови србски митолошки речник у вези с појмом ПОТОП пише: „Потоп – библијска прича о светском потопу која се појављује у неким локалним варијантама у многим паганским религијама нарочито код Вавилонаца, Грка и Римљана. Срби се овде, наравно, не помињу. Да су Срби и те како упознати с том појавом и да су и сами били њоме погођени (в. Кали), сведочи сама реч ПОТОП. Она је палиндром (исто се чита из оба смера) што треба да сугерише суштину која се налази иза те речи: У општем потопу вода наилази са свих страна. Да ли и други народи ‘размишљају’ на тај начин?“[4] Овде треба додати да још постоје предања да су Потоп (Ноева барка) и спасење србски мит. Међу србским митовима је и мит „О зноју лица свог“, у којем се описује посета Бога планети Земљи.

Ускоро ће, можда, ако се настави прогон Срба и свега србског, забранити у свим земљама света књиге у којима се помињу Срби, попут књиге The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World,[5] у којој се, међу најважнијим светским митовима, налазе и два поменута србска мита.

узорци иберског писма из 5.в. пре нове ере на олову из Уластрета (Ullastret); Фото: CREWS

Није само Божидар Милосављевић писао о азбук(в)и и значењу слова, али је у својим радовима успео да одгонетне оно што нису руски научници, а значајно је за сва писма света: „Осим редоследа слова, потребно је познавати првобитна значења, која још увек познају врсни светски филолози. Из приказане следеће поруке јасно се уочавају четири реченице које гласе:

‘Аз – Буки – Веди – Глагоље – Добре [Ја Бог видим речи (дела) добре]. Ест – Жива – Сила – Земљиног – Иса (Јесам жива сила Земљиног простора). И – Мјем – Како Људи – Мисле (И знам како људи мисле). Наш – Оче – Покоја – Реци – Слово – Твердо – Ук [Наш Оче Свемира реци слово (закон) потврдног учења]’.[6]

У првој реченици, према објашњењу Божидара Милосављевића, Бог људима ставља до знања да види речи добре, што је опомена људима да воде рачуна шта говоре, јер иза речи долазе дела, па их упозорава пре извршења лоших дела – односно на време, да не би грешили.

У другој реченици Бог свим људима (јер је Винчанско писмо можда и најстарије и припада почетку људске цивилизације), ставља до знања да је Он жива сила Земљиног простора, из чега људи треба да схвате ко је створио живот на Земљи и ко га одржава.

У трећој реченици Бог људима ставља до знања, да зна како они мисле. Што је свакако тачно, јер ако их је ОН створио ОН и зна и како мисле; дакле, упозорава људе да нису у стању да сакрију своје мисли.

У четвртој реченици људи се обраћају Богу с молбом да саопшти закон потврдног учења, односно да им предочи законе позитивног понашања, а то су десет основних Божјих заповести.“

Заиста је чудесно, да се Азбука толико дуго одржала упркос развоју људског рода, кретањима људи, развоју и рачвању језика, ратовима, брисању историје… Можда се непријатељи Срба, Руса и Словена нису сетили Азбук(в)е, или нису знали довољно да је унаказе, те нису сва писмена измешали, будући да је редослед слова у азбуци из давнина до нас дошао практично неизобличен. То је посебно нагласио Генадиј Дљасин у књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења.

Прошло је најмање 5980 година од настанка Азбуке. Заљубљеници у србску историју сматрају да је реч о исконској Србици, у ствари холограмско – фонетско – менталној поруци. Срби су уверени да потичу од Творца, који је створио живот на Земљи и Човека, који може самостално да мисли – и примио је писменост. То што Срби сматрају да потичу од Прадавног, што никако не значи да сви остали људи не потичу од Творца. Питање је, колико су се други народи потекли из истог корена, кроз историјски развој удаљили од такве помисли, иако имају исто право на Творца.

Само Србица, произашла из Винчанског писма, носи у себи Божију поруку. Занимљиво је да Винчанско писмо не помињу у својим радовима Генадиј Дљасин, Виталиј Чудинов и Александар Субето. Зато и треба да се састану са истраживачима који знају за Винчанску културу.

Азбук(в)а је више од писма

Азбука, према знањима Генадија Дљасина, представља строг систем, као и хемија, уз то истовремено и фонолошки и лингвистички и психолошки и природно-научни. Елементи тог система су слова названа „мисли-слова“ или „молекули свести“… Јединствена „праазбука“ људске цивилизације, извор и праоблик свих савремених (нехијероглифских) азбука, постојала је одувек…[7]

Таблице исписане акадским писмом са фрагментом епопеје о сумерском краљу Етани (1895–1595 пре нове ере)

Због недовољног знања и хаоса у историјској и лингвистичкој науци, др Генадиј Дљасин је у сјајној књизи Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљењауспео да напише довољно нетачности, које на срећу недовољно утичу на истину о писму: „Ћирилицу су створили словенски просветитељи Ћирило и Методије на основу грчке азбуке“, „Из феничанске азбуке су настале грчка и арапска азбука“. Дљасин се запитао: „Како се десило да су Угарићани користили јединствену хармоничну азбуку – код? Исту као и савремена! Одакле су је узели?“

Књига у којој је упоредио истоветне структуре азбук(в)е и аминокиселина у беланчевинама је од капиталне вредности, јер је узгред спознао како човек мисли и повратну спрегу између језика и мисли, као и између микрокосмоса и макрокосмоса. Његов изузетно умни ментор, академик Александар Иванович Субето, ставио је печат на отворено и неспутано размишљање Дљасина. Написао је: „Космогенетска прогресивна еволуција видљиве васељене, довела је до појаве биосфере и човека, људског разума на Земљи, подређена је општем закону ‘сужавајуће спирале развоја’ или ‘конуса сужавајуће спирале’ у којој се опажа померање у симетрији – асиметрији деловања закона конкуренције и кооперације, механизма повратне спреге са кашњењем на бази одабирања (селекције, филтрације и томе слично) и престижуће повратне спреге (интелекта система) у смеру: Од закона конкуренције – ка закону кооперације и од механизма одабирања ка механизму интелекта… Кроз развој човека и космоса долази до кооперирања простијих структура у сложеније… При томе, цикличност је основно својство сваког облика кретања… Закон дуалности управљања и организације система открива дуални карактер системског наслеђивања у еволуцији, тј. у сваком чину рађања новог система спајају се две струје наслеђивања: На нивоу надсистема и његовог ‘подсвета’ и на нивоу надсистема и његовог ‘надсвета’… Свет, природа и еволуција су креативни… Тако људске мисли стварају космос (прим. РС). Чини се да азбука одражава ‘конус сужавајуће прогресивне еволуције’ звучне многоликости и да је помоћу ње пренета семантика у процесу антропне еволуције, при настанку система ‘говор-језик’ у људском друштву… Периодично понављање у азбуци се указује као понављање циклуса (периода) у ‘звучној еволуцији’ људског говора… Стога, ‘Семантичка Васељена’ може одједном неочекивано почети да говори са људима на језику азбуке људског језика, као и генетски код свега живота на Земљи“.[8] Зар то није сјајно, неспутано размишљање, које одгонета многе тајнописе мишљења?

Језик и писмо се прожимају

Али шта је с језиком који се само одсликава, исписује, означава и приказује писмом? Није тешко утврдити истину, уколико се сачини мозаик од проверено истинитих тврдњи. Србско порекло и језик су одличан пример за то. На пример, Бела Хамваш је у књизи Scientia Sacrat I, објашњавајући древне сутре, забележио: „Записи значења слика начињени су у сутра стилу. Сутра је елементарни метафизички додир који буди… Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи… Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан… Свака битнија реч метафизике је грчка или латинска. Све речи општег обележја су грчке или латинске. На ова два језика се може изразити универзална духовност баштине… Што је језик старији, он је више метафизичан… Када не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика…“.[9]

Хијероглифи, Азбука

ЗАГОНЕТКА: споменик (изложен у турском музеју у Цариграду) из старог Египта: горње писмо хијероглифи – доње азбука; фото Царса

То значи да без наведених језика нема повратка у будност – нема повратка у бивство, нема освешћења и нема опстанка. Шта Хамвашове тврдње значе знају само Срби, и то они који тврде да су санскр‹и›т, грчки и латински језик произашли из протосрбског језика. О кретању протосрба на свој начин је писао Анатолиј А. Кљосов у књизи Порекло Словена, јер је суштински доказао да су заједнички преци Срба и Руса стигли у северне делове Индије, те не чуди што је санскр‹и›т веома сличан србском језику. Александар Љубиша је у свом напису „Тагоре у Београду“ записао: „Алокананда Митер (унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику), као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, више од тридесет година изучавала је србски језик, о чему је написала: ‘Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и србског језика, а касније, кад сам преводила србску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (бенгали и србског) и да она вуче своје порекло из санскрита’.

Уосталом, санскритолог Бранислава Божиновић је написала да не постоји србски језик и санскрит, јер је то исто.[10] Врхунац њеног истраживања је Речник сродних србских и санскритских речи, у три тома, објављен у издавачкој кући „Пешић и синови“, 2000. године. Тим делом Бранислава Божиновић је непобитно доказала не сличност, већ готово идентичност србског и санскритског језика. Наведени став је веома значајан, будући да се верује да је санскрит прајезик, из кога су настали сви светски језици.

Најбољи пример су тзв. турцизми. Бранислава Божиновић је записала: „Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрита и од њега насталих живих језика. Већина речи које су Вук Караџић и лингвисти после њега назвали турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За ту тврдњу нека као аргументи послуже речи: кабадахија, диван, ат. Већина србских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, Бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскриту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак.“

С друге стране, повезаност србског и латинског језика објаснио је Павле Соларић у књизи Римљани словенствујући, где је  навео бројне податке везане за живот и језик предака садашњих Срба. У вези с простором на којем су живели написао је: „Од Солунског до Венетског залива, живи један те исти народ, на том Илирском полуострву које су наши звали Сербским тропољем. Уосталом, и мора која га ограђују имају сербска имена: Црно, Бело и Сиње!… Ондашњи разноимени у Италији народи нису говорили римски, до настанка Рима, док нису од Римљана били покорени и са њима помешани; тако се у језику Римљана наћи може велики број коренова речи из језика који данас зовемо Словенски… Садашњи римски (италијански) језик није најрођенији син староримског. Наше називање тога језика Сербским старим, не смета нимало другим народима Словенским, да га зову, ако пристојним себе сматрају, општесловенским, признајући у њему општи најчистији корен и најлепше стабло свег садашњег Словенства: ми знамо, да је он највећма наш, и зато га не можемо не називати нашим… Преко 700 речи (а могло би их се вероватно јоште која стотина напабирчити), што ми Словени за наше (речи) у латинском (пре)познајемо језику, нису самоусамљене и без даљег расплођавања, но су све саме  к о р е н с к е   р е ч и, које премного имају обилних својих и изведених и сложених речи и у нас и у Латина, што показује њихову домаћост и овде и онде – домаћост на Тибру, на Дунаву и Волги… У највише Словенских речи Римљани су заменили по који наш гласак каквим другим…“.[11]Закључна реченица познатог истраживача све одгонета: „Истина је, да је Грцима данашњим Јелински језик, и Италијанима Латински, неупоредиво неразумнији, него ли нама наш стари (језик)…“.[12] Овде је важна још једна историјска чињеница о којој су писали немачки и француски историчари. Она је права информациона „бомба“. Хериберт Илиг је у књизи Да ли је Карло Велики икада постојао написао да су „стари Грци“ и „стари Римљани“ само баналне измишљотине. Можете погледати податке у књизи Карло Велики није постојао аутора Миленка Николића.[13]

Да, Бела Хамваш је у праву да је сва цивилизацијска баштина заснована на језику из којег проистичу санскрт, грчки и латински језик, те да је тај језик најважнији за повратак у „златно доба“, када је девет мостова повезивало Земљу и Небо.  

Мисли опште са молекулом ДНК

Пјотр Гарјајев сматра да спој речи и генома омогућава непредвидиве манипулације с апаратом наследности, а Генадиј Дљасин сматра да између речи и генетског инжењеринга нема ниједног корака, то је једно те исто. Када се запитамо шта ће бити с људским родом на планети Земљи, треба да буде увек присутна истина – азбук(в)а је одувек постојала и увек ће постојати. Ништа од постања није случајно, то најбоље потврђују процеси програмирања, клонирања и све постојеће структуре засноване на принципу „што је горе, то је и доле“. Све више научника сматра да је став да је живот настао услед случајног садејства молекула, исто толико апсурдан и невероватан, као и тврдња да ураган од делова разбијених објеката може довести до склапања Боинга-747… Азбук(в)а је код не само беланчевина, не само људског мишљења – то је универзални животни код читавог универзума. Зар то није довољан разлог за њено (о)чување?

Писаћа машина на ћирилици

Будући да је Пјотр Гарјајев са својим тимом научника доказао да молекул ДНК разуме језик и писмо и да је веома важно шта је записано у прикупљеним информацијама у молекулу, требало би водити рачуна о томе који облик информација разуме молекул ДНК. На пример, Франсоа Жакоб, добитник Нобелове награде за биологију је 7. маја 1965. године рекао: „Генетске информације се не записију посредством идеограма као у кинеском писму, него посредством азбуке типа француске – или чак Морзеове азбуке…“. Нормално је да то каже Француз. Међутим, то је још један доказ да сваки народ треба да чува своје писмо.

Осим тога, научници су у лабораторијама забележили звуке којима ћелије размењују информације, „пиште“ једна другој. Таква информација је у сагласју са ставом да није само мозак уман, већ да је и срце умно и да су и ћелије умне. Постоје разрађене методе за комуникацију са умним ћелијама, које практикују Георгиј Николајевич Ситин, Лариса Фотина и Генадиј Јаковљевич Темњиков. Информације су код ћелија записане у молекулима ДНК и делимично репродуковане у свакој беланчевини. Уосталом, лакше је поверовати да ћелије „разговарају“ међусобно на језику аминокиселина (или триплета ДНК) него на језику којим међусобно разговарају људи. Памћење информација у води, водонику и фотонима је још један доказ да постоји микрокосмос и макрокосмос у сфери размене информација и да су информације настале из мисли и писма наталожене у обе структуре, те да се могу користити као светска баштина када мозак ради у алфа стању (стању тзв. дремежа). Да је азбук(в)а универзална и универзумска, доказује и истина да је цивилизација Маја имала исти редослед азбуке![14] Много је и све више радова о значају азбук(в)е, зато не треба никако заборавити рад Адолфа Васиљевича Зиновјева Тајнопис ћирилице (Владимир, 1991.) када се истражује азбука.

Иако се тешка срца замера браћи било шта, посебно када је реч о истовременој, вишевековној угрожености, добро је написао Божидар Митровић у књизи Геноцид над Римљанима и Словенима: „Опрости Русијо, ми Срби не можемо бити са тобом више ни у каквом савезу, док ти не почнеш сама собом да управљаш, док не престанеш да тргујеш својим савезницима и док не престанеш да издајеш мрвице и празне пароле. Ми не можемо бити више са тобом, док се не ослободиш од антисловенских екстремиста, који по руским телевизијским каналима пуштају антисрпске и антисловенске вести и програм…“

Напомене:

[0] Некада се и у С(е)рба говорило Азбуква, а сада се каже Азбука. Словарица се увек називала Буквар. Буквар из којег се уче слова из Азбуке називају у школама и Азбучник. Код Руса се за реч каже слово, а слово је буква, те је од тога Азбуква. Ето још једног доказа да су глосатори попут Вука Караџића починили грех у оба братска народа.
[1] Петар Јаћимовић, Српска ћирилица – нека буде што бити не може, стр. 106.
[2] Божидар Трифунов Митровић, АзБучна математика Винче, стр. 17.
[3] Исто, стр. 59.
[4] Славиша К. Миљковић, Нови србски митолошки речник, стр. 294.
[5] Два наведена мита су пресудна за библијско Постање. Занимљиво је да међу носиоцима митова нема ниједног европског (осим србског и грчког – приказан је један грчки мит), а камоли неког народа насталог преверавањем из србског рода. Видети: Philip Neil, The Illustrated Book of Miths – Tales & Legends of the World, стр. 17 и 49–51.
[6] Постоји више варијанти азбуковног низа слова. На пример: Аз, Буки, Вједи, Глагољ, Добро, Јест, Живјете, Земља, Иже, Како, Људи, Мисљете, Наш, Он, Покој, Рци, Слово, Твердо, Ферт, Хјер, Черв. И тумачења могу да буду другачија. На пример, Ја + Бог + Видим + Речи + Добре + Јесам + Жива + Сила + Земљиног + Простора + И + Знам + Како + Људи + Мисле + Наш + Оче + Свемира + Реци + Закон + Потврдног + Учења. Но, реч је о небитној разлици насталој вековним преношењем и обрадама. Наведено објашњење је старо више векова у српском роду. Др Божидар Милосављевић је само подсетио на његово постојање. Тако су Срби и посредством писма непрестано показивали своју искрену веру у Бога и приврженост Богу. Нису само Срби покушали да споје бројке и слова са Творцем. Зато је важно да се искорите техничка и технолошка знања за утврђивање истине за добробит универзалног човека. Међутим, веома је важно да се зна да су научници из области физике потврдили однос човека у Бога, који произилази из Азбукве.
[7] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 20.
[8] Исто, стр. 161–171.
[9] Бела Хамваш, Scientia Sacrat I, стр. 59–61.
[10] Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Mercedes Benca. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Видети:

Видео: Бранислава Божиновић – Жена која је доказала да је српски језик најстарији на свету.
[11] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 63, 81, 84, 85 и 87.
[12] Павле Соларић, Римљани словенствујући, стр. 144.
[13] Миленко Николић, Карло Велики није постојао, стр. 9.
[14] Генадиј Дљасин, Азбука Хермеса Трисмегистоса – или молекуларни тајнопис мишљења, стр. 52.

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати и наручити на:

Свако слово има своје име

Аз Буки Веди …
Српско писмо — ћирилица — од првог разреда основне школе учи се из књиге БУКвар, а као прво учи се АЗ —БУКа. Далеке 1933. године, у седмој години живота био сам пошао у Основну школу и уз припремне вежбе за писање, зване „Коса танка” и „Усправна дебела” извођене на таблицама бејасмо увођени у тајне и вештине лепог писања, читања и разумевања, схватања и прихватања. У томе, као највећа радост, стиже и БУК — вар. Прва књига. Па и у мојој (садашњој) 77. години најдража књига. АЗ — БУКа и БУК — вар и данас су ми чврсти темељи, а градио их је учи — те —љ (учи те љубави). Још тада сам научио БУКвицу (АЗБУКу). И још тада сам сазнао, захваљујући учитељу, да…

1) Тумачење слова глагољице по речнику прасрбског „Језика Мајке” аутора Ружице М. Борисављевић (издање ИПА „Мирослав”, Београд.

*) Слово А (Аз) ултимативно се преводи као „ЈА”. А даље може по тексту: Ја, Први Творац (или, једноставније Творац). Слово Ѕ (Зело; ДЗело) углавном се преводи као много тј. врло. Превод као „Сила” био би мало исувише слободан.

**) Нисам видео писмо Боривоја ни оригинал „Језика Мајке” али знам да ова слова треба да се пишу тако како је овде написано. По угледу на црквеносло(а)венски (пра-, стари-, древни- или нови- црквеносло(а)венски) на коме се и данас пишу црквене службе. Ови термини би могли да се разумеју као синоними за прасрбски. И још, не могу у једном писму да буду два иста знака /слова. (прим.: Д. Младич)

Имена слова читана редом дају следећи смисао: Прва мисао посвећена је БОГУ. Друга мисао се односи на највећи дар, који човека уздиже изнад свих других живих бића, а то је РЕЧ. А реч је ДОБРО, она потиче од Бога и као таква мора да се поштује; она је истовремено радост, јер олакшава однос човека према човеку. Друго људско добро јесте ЗЕМЉА, од чијих плодова треба да се ЖИВИ. Но човек није на земљи само зато да живи физички, као животиња, већ у првом реду зато, да човечански МИСЛИ, а човечански мислити и добро говорити, то доноси унутрашњи мир — спокојство. А човек човечан, спокојан и оплемењен лепом речју, коју прати узвишен осећај припадности једној продуховљеној заједници, такав човек држи до своје речи, која мора бити чврста. Изнад свега тога стоји — у неку руку као круна — оно, што је формулисано с прве три речи: АЗ — БОГ — ВИД, који све то ВИДИМ, чујем и осећам, па — према томе — знам; ВИД представља врховно сазнање о СВЕМИРУ, у коме је ЗЕМЉА и дотле, док човек буде поштовао својом МИШЉУ и својом речју законе, које је сам он установио и над којима он(а?) бдије, све ће бити ДОБРО. Међутим, узмакне ли се пред силама мрака, не поштујући више ни БОГА, ни РЕЧ, ни МИСАО, ни ЗЕМЉУ, која доноси плодове кроз предан рад — човечанство ће се духовно стрмоглавити…

Кроз прастару србску азбуку, дакле изражена је цела филозофија србског човека: његов однос према Богу, према људима, који су сви за њега били браћа, његов однос према ЗЕМЉИ, мајци хранитељки… („Срби… Народ Најстарији”, проф. др Олга Луковић-Пјановић, том 2, стр. 269-270, Београд: Досије, 1990.)

Молим уважену господу чланове Одбора, који су учествовали у критикованом раду да поред свих школа које смо завршили не заборавимо и оно чему су нас родитељи и прародитељи учили и усвојили као саставни део наше људске личности. За овакво знање захваљујем својој прабаби Савки, која ме је по доласку из школе увек подсећала на потребу да учећи не губим памет — коју школе не дају. Јер по једном од највећих Срба Светом Николају Девичком (Велимировићу) „… Народ не зна много, али зна главно.”

Из писма Боривоја Д. Живковића, повереника Удружења за заштиту ћирилице за Шведску, Вечерњим новостима, фебруара 2004.

Боривоје Д. Живковић, повереник Удружења за заштиту ћирилице за Шведску. „Кућа књига Девић” („Bokhuset Devic”), Малме, Шведска, 3. фебруара 2004. године. 

Извор: Славеносрбија.блогспот

Ћирилица и Срби

Језик и писмо су саставни део идентитета једног народа. Када нестане језик и писмо, нестане и народ. Често се дешава да језик и писмо деле судбину народа. Тако је и код нас. Подељено друштво, подељен народ, подељено писмо, једино нам је језик исти.
Ћирилица

Азбука

Морам одмах рећи да немам ништа против латинице, али ја то писмо не сматрам својим. Не улазим у приче које говоре да нам је то писмо наметнуто јер сматрам да се особи ништа не може наметнути.

Вук Караџић нам је оставио писмо које је јединствено у свету (једно слово један глас) и са њим правило на коме почива српски језик (Пиши као што говориш читај, како је написано). Не знам колико је познат податак, али Вук је током стварања нашег писма био критикован од стране народа јер је у азбуку унео латинично слово Ј. Дакле, због преседана који је Вук учинио био је критикован, а у питању је само једно слово. Па, каква би критика требало да буде присутна у овдашњој јавности када готово 60% популације пише латиницом?! Као да нам је Вук са тим Ј дао неко предсказање. Новине, телевизија, сајтови, портали, књиге, називи продавница, великих трговина, улица, реклама, све писано на латиници.

Још један занимљив податак је тај да су Срби једини народ у Европи који има два писма. Кажу то је податак за понос. Е, па ја се тим податком не поносим јер као што рекох, то писмо не сматрам својим!

Многи људи, нажалост, у овом не виде проблем. Неки од њих се чак и смеју када се расправља о овом питању, неки колутају очима, а неки вас чак питају откад сте постали велики Србин?! Ово су реакције са којима сам се ја сусрела, а вероватно има и других.

Подржавам то што је покренута стратегија о заштити ћирилице, али није добро то што је дошло до те идеје, јер испада да штитимо наше писмо од нас самих! Нико други на овоме свету не ради то осим нас. Не знам каква ће бити судбина ћирилице и нашег народа, али се надам да на крају нећемо завршити као Хазари.

За Расен: Марија Ђорђевић,

Откуд сличност кипарског и иберског писма?

Да ли сте знали да писма древних народа са Кипра и древних Ибераца имају сличан облик и неке знакове? Иако знакови иберског писма не спадају баш у делокруг истраживања Пројекта „КРУС“ (CREWS), фасцинантни су и не могу да пропустим прилику да их објавим у нашем блогу.

узорци иберског писма из 5.в. пре нове ере на олову из Уластрета (Ullastret); Фото: CREWS

Упркос великој удаљености Кипра од Иберског Полуострва и чињенице да нису имали директну везу у 5.веку пре нове ере (од када, отприлике, потичу и први узорски тзв. Иберског Писма ), стварно, неки знакови писама иберског и народа Кипра тог доба су једнаког облика, али имају различите „вредности“ (гласовне – прим. прев.).

Како је ово било могуће?

У покушају да схватимо како је ово могуће, прво морамо да погледамо лигвистичку природу ових писама.

Иако је постојало 5 различитих преримских писама на Иберском полуострву , овде ћемо се концентрисати само на два од њих, која поседују те загонетне знакове: Миридијанско писмо и Левантинско писмо. Ова писма представљају оно што лингвисти зову „полуслоговна“ писма”. Имају неке знакове који дају једнствени вокал , као што је случај са словима алфабета, док за неке консонанте имају знакове који означавају цели слог. Нпр., постоје одвојени знакови за вокале „а“,“е“,“с“ или „ м“. Ипак , не постоји консонант „ т“, већ ,уместо њега постоје цели слогови „ та“,“те“,“ти“,“то“,“ту“.

Још увек је мистерија зашто су Иберци одабрали да користе баш ову врсту Писма, нарочито у том добу када су у Иберији постојала и страна писма, феничко и грчко, чији алфабети нису слоговни, а очито су значајно утицали на иберска писма (погледајте само нпр.знакове који означавају слова „Е“, „Л“ и „С“).

Осим тога, нема трагова да је претходно постојао било какав потпуно слоговни систем писма на Иберском Полуострву и ако узмемо у обзир чињеницу да је на целом Медитерану тог доба постојао само један једини слоговни систем писма и то кипарски.

Утицај са Кипра уопште није био могућ, пошто је острво Кипар представљало једну од најважнијих станица на трговачком путу Феничана који је водио ка Иберском Полуострву што је археолошки јако добро поткрепљено налазима. Отуда се сматра да је откриће тог писма морало да буде повезано са овом трговином како би тадашњи људи са Иберијског Полустрва сазнали за постојање ових знакова и, уопште, слоговног система писма.

Ипак различите вредности (вокалне – прим. прев) ових сличних знакова из кипарског иберијског писма би морале да значе, по себи, да је тај хипотетични аутор иберског писма, или да су сами Иберци умели и да читају ове знакове.

Али, ако је то случај, како су могли бити сигурни у то време да су у питању знакови који означавају целе слогове? И зашто су онда задржали преосталу половину писма у алфабетском систему, а прву у слоговном систему?

Можда никада нећемо моћи да одговоримо на ова питања, али увек постоји нада да ће нека нова и плодоносна открића донети одговоре у будућности.

Суштински, ово осветљава неке проблеме на које наилазите када се бавите претпоставкама о међусобним односима система писама (различитих народа – прим. прев), као претпоставкама о могућим правцима развоја различитих форми писма (слоговних, алфабетских, полуслоговних и сл.) и начина на који би их могли класификовати.

Аутор текста Наталија Елвира Асторека (Natalia Elvira Astoreca), постдипломац докторских лигвистичких .студија и члан“ Пројекта CREWS“

Текст превела Катарина Крстић

Референце:

1. Masson, O. 1983, Les inscriptions chypriotes syllabiques: recueil critique et commenté. Paris;
2. Maluquer de Motes, J. 1968, Epigrafía prelatina de la Península Ibérica. Barcelona

Извор: CREWS project

Ћирилица – тајно писмо босанских бегова

Курзивну (брзописну) ћирилицу, понајчешће као облик скривене коресподенције, босански бегови задржали су у употреби све до аустроугарске окупације. Ова вјештина се, као тајна, у муслиманским породицама преносила само најстаријем сину…
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Историјска је чињеница да су се фрањевци у Босни дуго служили „босанчицом“, локалном односно аутохтоном варијантом ћириличног писма, оштро се противећи увођењу латинице.

О томе свједочи и проглас у којем се католичка провинција Босна Сребрена 1736. године обавезује и залаже да се „босанчица“ и даље задржи у употреби на овим просторима, пише познати хроничар Бањалуке и БиХ Славко Подгорелец (1951 – 2015) у својој књизи „Истините бајке или прошлост је у будућности“ (Медиа центар Прелом, 2002).

Подгорелец у својој књизи наводи да се из овога папира види да „часни Дефиниториј“ заповиједа „свој и појединој браћи“ да, уколико неко некоме буде писао на „илирскоме језику“, мора се искључиво користити „само илирским језиком и да нико илирских ријечи не изражава латинским словима“.

„Ово што слиједи сигурно ће изненадити многе, па и језички образоване читаоце: мање је познато да су се, осим фрањеваца, ћирилицом односно босанчицом служили (у вријеме освајања Босне) и Турци!

Ово поткрепљујемо чињеницом да је писмо, којим Махмуд-паша 19. јуна 1463. године извјештава султана о освајању града Јајца написано курзивном (брзописном) ћирилицом“, наводи Подгорелец.

Посебну занимљивост представља податак да су курзивну ћирилицу, понајчешће као облик тајне коресподенције (и то само у међусобном комуницирању) босански бегови задржали у употреби све до аустроугарске окупације 1878. године, а до шездесетих година 20. вијека задржало се у неким муслиманским породицама.

Ова вјештина се, као тајна, преносила само најстаријем сину- тако се традиција очувала, а курзивна ћирилица босанских муслимана развијала, наводи Подгорелец.

У ово нису били упућени званични отомански државни чиновници који су у Босну упућивани на службовање – у првом реду због тога што нетрпељивост према њима босански муслимани нису крили, а овај начин међусобног споразумијевања босанских бегова задао је много главобоље Високој Порти, нарочито устанцима Хусеин-капетана Градашчевића и Али паше Ризванбеговића-Сточевића.

Ријетке сачуване текстове писане на курзивној ћирилици („беговици“) данас је могуће дешифровати захваљујући једном писму Мухамеда Ћенгића из Фоче (насталом 5. јуна 1953. године) уз које он даје превод стенограма.

Хусеин-капетанова „освета за Косово“

Хусеин-капетан Градашчевић био је вођа буне босанских бегова против централне турске власти (Прва половина 19. вијека). Устаници су дочекали и потукли султанову војску на Косову пољу, мјесту гдје су Турци 1389. године побиједили српску војску и убили кнеза Лазара. Занимљиво је да у босанскохерцеговачки устаници Хусеин-капетана сукоб са султановом војском доживјели као „освету за Косово“!

Аутор: Славко Подгорелец (Загреб 1951 – Бањалука 2015), остварио је запажену професионалну каријеру као новинар и публициста. Сарађивао у бројним југословенским часописима и радио и ТВ станицама, а посљедњих десет година живота био је запослен у РТРС-у, као аутор серијала „Медаљони у времену“ Подгорелец је аутор више књига које афирмишу суживот људи у БиХ, а носилац је и значајних новинарских награда, међу којима и „Златног грба Града Бањалука“ за остварења у новинарству и публицистици. Аутор је и либрета за оперу „Сафикада“.

Извор: Срби у БиХ

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Манастир Шудиково

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Епархија.ме

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

Аустријско-бугарски прогон ћирилице и српског језика

Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.

Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“

Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Украс 1

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

О расенском писму

Научници су безуспешно покушали да објасне тајну етрурских слова помоћу „грчког“ и семитског писма, али не и помоћу србске ћирилице, која је баш једини кључ загонетке. Пјер Франческо Дјабулари и Анио ди Витербосу су покушали помоћу јеврејског језика, поткрепљујући то бесмислицом, да сви језици потичу из јеврејског, јер су Адам и Ева тобоже у рају причали на јеврејском?!

Винчанско писмо

Неки научници користили су чак и угро-фински, немачки, јерменски, ирски, туранске језичке групе… Захарије Мајани са париске Сорбоне, покушао је са шиптарским језиком, варијантом са севера Албаније званим „дусмани“, а Јакоб Томопулос помоћу шиптарског дијалекта са југа. Џемс Велард је у својој књизи употребио 20 разних језика и дијалеката, неке чак из централне Африке, у којим је тражио порекло етрурског језика. Наравно, као и сви остали није се послужио српским писмом.

Светислав Билбија сматра да је тачна изјава пољског етрусколога Станислава Јакубовског, дата пре више од 100 година: „Етрурска тајна крије се у етрурским словима“. Станислав Јакубовски је проучавајући мумију из Загреба поставио тезу да је то пољски језик. Ово је било близу, јер је пољски облик србског (словенског) језика. Слично је и са бугарским научником Георгијевим, који је утврдио да је „етрурски“ језик бугарски.

Подсећања ради, садашњи бугарски језик води порекло од удаљеније србске рецензије. Рускиња Јелена Феодоровна отишла је најдаље, тврдњом да је етрурски језик уствари руски, који је данас најближи србском, али су у прошлости пољски, бугарски или руски били један те исти србски језик.

Светислав Билбија тврди да упадљива графичка сличност етрурског писма, ћирилице и писма руна, указује на њихов заједнички извор. Служећи се етимолошким и морфолошким методом при обрађивању сваке речи, за 80% етрурских речи налазио је значење за целе речи или за њихове корене у Вуковом Рјечнику србског језика или у другим србским речницима. Римљани освајачи, преуредили су етрурско писмо избацујући из њега знаке који представљају гласове: ж(аба), ч(ас), ћ(урка), ш(ишарка)… Они су рецимо, сугласничке групе шч и ст заменили са комбинацијом двогласа и трогласа, који су се касније нашли у свим романским језицима.

Светислав Билбија је растумачио и прочитао (није дешифровао јер расенска слова нису шифре) расенско-етрурско писмо помоћу знатно млађе ћирилице. Радивоје Пешић је доказао сличност дизајна етрурског писма, ћирилице, винчанског и влесовице, односно да потичу од истог народа, извора и културе.

У књизи „Завера порицања“ Радивоје Пешић је навео студију из 1981. објављену у Сасарији на Сардинији коју је објавио Масимо Питау под називом: La lingua de Sardi nuradici e degli e Etrusci, у којој је изнета документована инападна идентичност сардинијског, македонског и црногорског фолклора. Пешић помиње Хеланика са Лезбоса, који је тврдио да су Пеласти претходници „Етрураца“ на Апенинима. Он истиче и обимну студију „Староиталија славјанска“ од Јана Колара из 1853. године, који наводи присуство Срба Пеласта, Илира, Месапа, Јапига, Калабра и Венета у Италији. Јапиги са југоистока Италије су Срби Јаподи из Лике, Месапи Срби из Велике и Мале Мезије (Србије), а Калабри (Галабри) су Срби из Рашке. Италијански антрополог Г. Серђи тврди да су поменути народи повезани са Србима (Словенима). Исто тврде и Јозеф Шавли и Матеј Бор у књизи Unsere vorfahren die Veneter, Бeч, 1988. У њој се каже да постоје трагови српског језика код Етрураца, Венета и Илира, а да су се бројни топоними и хидроними задржали до данас. Александар Димитријевић Чертков је о томе објавио дело: О језике Пеластов, населивсих Италију и сравнение јево с древне словенским, Москва, 1885.

Пешић наводи да се у Лувру чува велика статуа брадатог Бога, (можда Гилгамеша?) којег такође зову Сербон алијас Херакло асирски. Он у десној руци држи риса, а на етрурском се та животиња зове „рас“. Етрурци су на бродове стављали фигуру риса, а сами себе су звали звали народ Раси, Расени, Рашни, Рашани. Краља Реса помиње Момир у Илијади а постоји и народ Раса у северној Индији. Постојала је држава Арсава у малој Азији, затим дардански назив Рас, па Хет Арса (Орса), у Србији топоними Рас, Расина, Рашка…

Расени су своје писмо звали „елемента“. Били су духовити, писали су на врчевима за вино шаљиве поруке, на фрескама су разиграни, насмејани, чак и на представама у гробницама. Писали су у камену, слоновачи, бронзи, печеној глини, на зидовима или рецимо, на ланеној тканини, као Загребачка мумија. Знаци за раставу речи биле су усправне цртице између речи, или су речи растављане са једном до четири тачке. Заменице и прилози били сутакође растављени. Писање у низу, непрекидном реду као што је расенско може се применити само на изразито фонетском језику (правило: једно слово један глас) као што је србски, где свако слово има свој глас у азбуци. Расени су писали на четири начина: одозго надоле, одоздо нагоре, с десна на лево и с лева на десно, што је како тврди Деретић, увео као правило Сорбеј (Орфеј).

Италијан Ђузепе Микали је навео у књизи „Италија пре римске доминације“, Париз, 1824, на француском језику, да је најстарије име „Етрураца“ Расени, како су они сами себе звали. Силус Италикус каже за Римљане, дасу они Дардани и Фрижани (Бриги, Брижани), а Расени (Рашани) су Меони, док су Са(р)бини уствари Спартанци, односно Дорци из Илирије. Етрурски текст, са шездесет речи на свитку камене фигуре извесног Ларса Пулена из Тарквиније, наводи имена неких српских богова и описује родослов племена Сербијуса, којима је припадао Пулен, баш као што Хорације себе назива Сарбел (Sarbelus), Са(р)бињанин.

Синиша Јаконић  /  приредио С. М. Филиповић

Извор: Васељенска

Јеванђеље на језику анђела (Евангелие на языке ангелов)

Москва – 1717. године руски цар Петар Први путовао је у Француску. Обилазећи ту земљу господар Русије одлучио је да обиђе и стари град Ремс – традиционално место крунисања француских монарха.
Јеванђеље на језику анђела

Јеванђеље на језику анђела

Када је дошао у катедралу у Ремсу, као знак нарочитог поштовања према високом госту, католички свештеници, показали су му главну реликвију храма – древну свету књигу, исписану тајанственим, непознатим знаковима. Узевши у руке стари манускрипт, Петар I је, на ужас присутних свештеника почео да га чита, слободно и наглас.

Испоставило се да је та књига Јеванђеље. Једна његова половина била је написана црквено-словенским језиком на ћирилици, а друга глагољицом. Како се касније показало, ова реликвија доспела је у Француску средином XI. века заједно с Аном Јарославовном, ћерком кијевског књаза Јарослава Мудрог. Ана се била удала за француског краља Хенрија Првог али је код свог крунисања настојала на томе да заклетву положи на Јеванђељу које је довезла из Русије.

Иако су током векова после тога практично сви краљеви Француске заклетву полагали на руском Јеванђељу, повест о томе како се света књига појавила у Француској била је у време посете Петра Првог крунској катедрали већ сасвим заборављена.

Нико више није знао ни на ком је језику та књига написана. Французи, који су веровали да је текст тог Јеванђеља тајанствен и да је био написан на језику анђела, били су поражени кад се показало да гост, који је дошао из, по њиховом мишљењу, варварске земље, потпуно разуме тај „рајски језик“.

Јеванђеље Ане Јарославовне до данас се чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске.

Вероватно је краљица Јелена још у 13. веку поклонила овај рукопис опточен златом и драгим камењем француском двору, са кога је и сама потекла.

У свим европским земљама беше обичај да краљ приликом крунисања руку положи на Свето писмо. У земљама католичке вере, Свето писмо је на латинском исписано, али француски краљеви, од Анрија Трећег до Луја Четрнаестог, полагали су заклетву ослоњени на ћирилична слова „Текста светог“.

Не познајући ћирилицу ни глагољицу , француски хроничари и чувари јеванђелистара, мислили су да се ради о два непозната језика (Une notice dans les Archives de l’Archevêché de Reims précise : « Item, un livre dans lequel sont écrits des Évangiles en langue grecque et syriaque (en marge du texte : selon d’autres en sclavonique). Хроничари Ремске катедрале су записали и да је свету књигу донео у њихов архив лоренски кардинал 1554.године.

Данас драгог камења нема…

Евангелие на языке ангелов

В 1717 году царь Пётр I прибыл во Францию. Разъезжая по этой стране, русский государь решил посетить и старинный город Реймс – традиционное место коронации французских монархов. Пётр зашёл в кафедральный собор Реймса, где католические священники, проявляя особое уважение к высокому гостю, показали ему главную реликвию храма – древнюю священную книгу, написанную таинственными, непонятными знаками. Пётр I взял в руки старинный фолиант и, к священному ужасу присутствующих клириков, начал свободно читать его вслух.

Книга оказалась Евангелием, одна половина которой была написана церковно-славянским языком на кириллице, другая – на глаголице. Как выяснилось позже, эта реликвия попала во Францию в середине XI века вместе с Анной Ярославовной, дочерью киевского князя Ярослава Мудрого. Анна вышла замуж за французского короля Генриха I, но во время коронации настояла на том, чтобы присягнуть на Евангелии, привезённым из Руси.

В течении последующих веков практически все короли Франции при коронации клялись на русском Евангелии, но ко времени визита Петра I история появления священной книги во Франции была уже полностью забыта. Никто больше не мог разобрать, на каком языке она написана. Французы считали этот текст Евангелия таинственным, написанным на языке ангелов, поэтому были поражены, когда оказалось, что гость из варварской, по их представлениям, страны свободно понимает «райские слова». Евангелие Анны Ярославовны до сих пор хранится в соборе Реймса и считается национальной святыней Франции.

Владимир Дервенев

извори: Cont.vsWeebly.com

превод: Васељенска

Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

sveti-simeon-stefan-nemanja-freska-ljeviska-crkva-prizren-300x244

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“

Миле Медић - Завештање језика

Миле Медић – Завештање језика

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички

РЕЧИ СТЕФАНА НЕМАЊЕ

„Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“

Свети Сава, Житије Светог Симеона

 

Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Ћирилица - Латиница

Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.

На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.

Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.

Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.

Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Драгољуб Збиљић

Извор: СРБИН.ИНФО

Бранко Драгаш – Словени

Словени су прастановници Балкана и аутохтони народ који је изнедрио европску цивилизацију и подарио Европи културу и прву писменост. Назив народа Словени потиче управо од те чињенице да су били први писмени, да су имали су своје писмо,  да су знали  слова, за разлику , рецимо, од Германа који то нису имали и који су били варвари, дивљи и неписмени, па су Словени за њих говорили да су неми и тако их назвали –  Немцима.
Неолитска скулптура из Лепенског Вира

Неолитска скулптура из Лепенског Вира; фото: visit.serbia.org/ преузето са dragas.biz

Професор Радивоје Пешић, светски признати палеолингвиста, открио је на нашим просторима, село у близини Јагодине, трагове прве писмености који су стари 225.000 година, открио је неолитско винчанско писмо, настало у Винчи, околина Београда, старо 6000 г. пре нове ере и доказао је да је подунавска цивилизација, Лепенски вир, старчевачка култура и винчанска писменост настала неколико хиљада година пре кинеске , сумерске или египатске писмености и културе

О првој металургији, топљењу руде и добијању бакра, о еротизованој скулптури Црвене лепотице,најлепше скулптуре неолита, о урбанизованим насељима, о кућама које су се грејале, о хируршким захватима на мозгу и кичми, о обиљу кулинарских вештина различитих начина спремања хране, о првом новцу, трговини и Винчи као неолитском Вол Стриту, о обичајима да се на гробљу једе, о слављењу кућних богова и заштитника, о религији која није имала посредника, о написаним љубавним песмама на винчаници, о хиљадама година мира и благостања, о томе да нису знали  за реч – рат, о српском календару 7.524 године,  о свему томе се не пише, не говори и све је то забрањена историја, која се ниподаштава и исмејава.

Ко је забранио?

Ко то све исмејава?

Ко не жели да се сазна истина о прасловенима?

Зашто се о свему ћути?

Зашто никада о томе у школи нисмо учили?

Бранко Драгаш

Бранко Драгаш; фото: dragas.biz

Некоме не одговара да се зна права истина о древној прасловенској цивилизацији. Некоме одговара да шири лажи како су Словени дошли и VII веку, како су прешли Карпате, како су примитивни, дивљи, варвари, ратоборни и како су нарушли темеље, као уљези, хорде убица, крвници и рушитељи римско-германско-франачке развијене цивилизације.

Таква историја одговара онима који су данас поробили свет. Таква лаж о Словенима служи да би се Словени држали поробљени, подељени, посвађани, у сталном братоубилачком рату, да се Словени држе као да су нижа раса, стока, раја, непросвећена, неписмена, склона дивљачком понашању, која мора да има тутора и над којом морају да владају моћнији германски-франачки-англосаксонски народи.

Шта се вековима променило у тој слици о Словенима?

Ништа.

Ко је за то крив?

Ми, Словени.

Нико други него ми сами.

Нико није више понизио Словене од нас самих.

Безброј пута сам био на пословним састанцима по свету, где су се представници словенских народа, понашали као да су нижа раса у односу на германске-романске-англосаксонске партнере.

То ме је, морам да признам, излуђивало. Нисам могао такво понашање да толеришем и отворено сам нападао моје словенске колеге, критиковао сам их за такво поданичко и слугерањско понашање, прозивао сам их, нисам бирао речи и тражио сам да ми нешто кажу о нашој, заједничкој словенској историји, да ми кажу шта знају о древној словенској историји, о прасловенима, о нашој писмености, култури и цивилизацији.

И?

Ништа нису знали.

Осим неких површних баљезгања о средњевековним великашима, краљевима и царевима, Словени ништа нису знали о себи.

Страшно!

Страшно да страшније не може да буде.

Зашто Словени ништа нису знали о себи?

Ко је за то крив?

Шта се данас променило?

Пишем овај текст о нама, Словенима, намерно латиницом да могу и други словенски народи, који прате мој рад, да читају, да могу да читају млади људи и да могу да се образују, намера ми је да разбијем предрасуде о Словенима, да охрабрим Словене да почну, напокон, да уче о себи и својој древној цивилизацији и култури, да сазнају праву историју, да постављају питања, да износе чињенице, да дођу до спознаје у каквој лажи и превари живимо, да се отрезнимо, пробудимо, тргнемо, организујемо и да почнемо да радимо на уједињавању и удруживању свих Словена у конфедерацију братских народа, који ће поштовати међусобне разлике, који ће имати одвојене новчанике, који ће водити самосталне државне политике, који ће се ујединити из економског интереса, који ће устати у одбрану свих Словена без обзира на верску и националну припадност, јер је потребно да се ујединимо да не бисмо поново постали топовско месо за друге народе, који су себе поставили на место на које не заслужују да се нађу, који нас вековима убијају, пљачкају, вређају, понижавају, који нама управљају, уверени да су они виша раса и да смо ми, Словени, дивљаци који морају да буду под њиховом гвозденом чизмом.

Читајући историју прасловена, скупљајући деценијама велику грађу о нечему што је забрањено, о нечему о чему не сме да се говори и да се јавно пише, осећајући у себи неку блискост са тим нашим далеким и добрим  људима који су живели невино и слободно хиљадама година у баштини,  коју су антички Грци покрали, док су Римљани њихову цивилизацију и културу насилно присвајали, мењали и затирали,на крају, Германи су је претворили у лажну историју, коју морају Словени да уче, налазио сам на свим местима увек једну те исту ману Словена , да су били подељени и несложни и да су наивно пристајали да их поробе они који су били покваренији, препреденији, прорачунатији и организованији од њих.

И тако је хиљадама година уназад.

Тако је и данас.

Словени су несложни и то вешто користе други народи да поробе Словене.

Словени су се поделили национално и верски.

Имамо националне Словене : Србе, Русе, Пољаке, Чехе, Хрвате, Словаке, Украјинце, Македонце, Црногорце, Бошњаке, Словенце, Белорусе, Лужичке Србе и космополите.

Имамо верску поделу Словена на : православне, католике, муслимане, протестанте, калвинисте, богумиле, атеисте, будисте, хиндуисте, унијате и разне секте и религијске покрете.

Заједничка особина свих Словена је да су – Словени!

Само они то неће да схвате.

Многи се и стиде што су Словени, јер су насели на освајачку пропаганду колонијалних народа.

Тако данас имамо ненормалну ситуацију да Украјинци, који су Словени, живе у крајини словенске земље, мрзе Русе, који су исто Словени, док се клањају и послушно извршавају све наредбе Немаца, који их завађају и профитирају на њиховој неслози.

Слично је и са Пољацима, Словенима који су своју државу формирали у словенским пољима, који мрзе Русе, али слушају НАТО зликовце и спремни су да отпочну велики рат против Руса за интересе НАТО земаља.

Зар то није сулудо?

Посебно лудило је на Балкану, где живе јужнословенски народи.

Срби, Хрвати и Бошњаци су Словени, који су верски подељени, браћа која су потекла из истог прасловенског семена, али то сазнање им ништа не значи, то су заборавили,јер су прихватили идеологију империјалних освајача, колонизатора, који су их посвађали и гурнули да се међусобно кољу, док освајачи вековима живе на рачун посвађаних и подељених јужнословенских народа.

Апсурдно је да Хрвати више мрзе своју браћу Србе, него млетачке, аустријско-угарске и германске освајаче, који Хрвате презиру, који их вековима пљачкају и затиру, који их сматрају нижом, примитивном расом која мора да служи интересима моћнијих нација. О злочинима које су усташе урадили над Србима, могу само да говоре психијатри.

Још апсурдније је да Бошњаци, Словени муслиманске вероисповести, мрзе Србе и Хрвате, док се покоравају Турској и арапским државама, са којима, осим ислама, немају ништа заједничко. Долазак 20.000 Арапа, који су такође муслимани, у околину Сарајева показало је сву цивилизацијску разлику између домаћег, словенског живља и придошлица, који Бошњаке сматрају нижом расом.

О сукобу шиита са сунитима овде не желим да пишем.

Шта треба да се десе да се Словени, напокон, уједине?

Шта треба да се деси да Словени престану да се свађају и кољу?

Потребно је да Словени добију свест о себи.

Потребно је да сви  народи словенски схвате да су Словени.

Потребно је да науче своју древну историју.

Потребно је да се уједине и да бране своју словенску цивилизацију.

Националне и верске разлике не смеју да буду препрека уједињавању Словена.

Напротив, разлике су богатство које треба да негујемо, јер нас то још више учвршћује и повезује у одбрани словенске културе, цивилизације и животног простора.

Разлике, на које стално играју наши вековни непријатељи, морају да нас обједине у одбрани свих Словена.

Зашто је важно да пишем о Словенима?

Зато што се о томе не пише.

Зато што је то забрањена тема.

Зато што следи велика невоља у којој ће страдати бели човек и Словени.

Зато што Словени морају да се пробуде, освесте и организују.

Зато што Словени немају право да понове исте грешке из прошлости.

Зато што Велики Брат спрема нови сукоб  између словенских народа.

Зато што Фамилија сматра да Словени не заслужују да имају толику територију на планети.

Зато што Словени морају да одбране свој животни простор и своје право да буду Словени.

Словени, не дозволите да вас заваде.

Учите своју древну историју.

Љубите друге Словене.

Удружујте се и организујте да би опстали.

Само удружени и организовани можемо да опстанемо.

И да заведено човечанство изведемо на пут спасења.

То је наша обавеза према потомцима и према нашим прецима.

Прасловенима.

Београд, 22. 07. 2016

Текст можете прочитати и на страници: Бранко Драгаш

Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?

Сви појмови са негативном конотацијом и значењем, ни у ком случају не садрже име бога – Ра?!
«У почетку беше Реч; и Реч беше у присутности Бога, и Реч беше Бог».
Мапа сазвежђа

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Науци о језику – лингвистици, овакво истраживање послужило би да се чврсто утемељи, уз помоћ математичког поступка. Основ и доказ генералне хипотезе о томе да се рашански говор изграђује именом бога Ра – користи се и доказује математичком теоријом о скуповима и самим скупом појмова изграђених са речцом ра!

До појмова из рацког и рашанског говора грађених са именом бога Сунца Ра, долазимо постављањем једноставних питања: 1. Ко, 2. Шта, 3. Кад, 4. Како и 5. Зашто? Тачни одговори на постављено питање, својом бројношћу у отвореном скупу, омогућују потпуни језички исказ о свету, људском друштву, језичкој комуникацији, па и о симболима који представљају бога сунца Ра.

Почетни круг и тачка симбол је бога Ра, у сликовном египатском писму, дешифрованом од француског лингвисте и археолога Шамполиона 1822.године. [2] Идентично знамење налази се на саркофагу из Сидона, V век п.н.е., у Археолошком музеју у Цариграду. Круг – Сунце, као симбол бога Ра, опстојава и у грбу Јерменске патријаршије. Овај симбол, пуне две хиљаде година, чува најстарија хришћанска црква.

Исти знак, „необјашњиво“, налази се и на надгробној плочи, из половине XVIII века, пуковника [3] рацке милиције Адама Монастерлије, погинулог на Иришком шанцу 1716. године, у рату са Турцима. Надгробнник је постављен, на јужној страни цркве манастира Ново Хопово, Србија.

ДЕКОДИРАЊЕ

Стога тврдимо да веома препознатљив круг са тачком – бога Ра, и симболична порука о путу душе, која је узнесена код прапра-оца – бога Сунца, са саркофага из Сидона и са надгробника пуковника Монастерлија, опстојавају хиљадама година.

Отворени скуп појмова формираних у миленијумском току, од имена бога Сунца Ра, у модерном руском, српском, односно историјском рашанском говору – декодираћемо простим нумеричким набрајањем, које започиње од броја један – АЗ! Поуком „Ја сам Бог твој“:

  1. Како се звао у староегипатској митологији, до пете династије, бог Сунца? Одговор гласи: Ра.
  2. Кад зађе сунце, која појава наступи у природи? Падне мрак.
  3. Пре него што се роди Сунце, његовом рађању претходи појава?
  4. Именована као: зора.
  5. Како смо лексички формирали појмове мрак и зора?
  6. Одговор гласи – једноставно префиксима и суфиксима, уз ра – ради именовања другачијих појава у природи у односу Сунце.
  7. Небеска механика, филозофа Имануела Канта и научника Милутина Миланковића, учи нас коперниковски, да је Сунце центар света. Ово научно тумачење, је сасвим природно и прирођено. За све који гледају у Сунце. Виде планете као звезде – на пример, Даницу. Отуда, Сунце стављамо, у центар појмовног света. И у сазнајни центар. Људска природа овим опажајима може да овлада, без икаквих помагала. Односно, ово сазнање о видљивом свету, дато нам је као неспорно и нетражено. С тога га некритички, језички, једино и можемо да интерпретирамо: „Јер нико није могао да нас научи да видимо“ – упозорава нас Кант.
  8. Ново питање гласи: у племену које слави бога Сунца Ра, како на свет долази нов саплеменик? Одговор је – рађа се.
  9. Ко је новом саплеменику најрођенији? Брат.
  10. И сестра.
  11. Ако племе слави бога Сунца Ра, како ствара нове производе?
  12. Нова добра „у славу истоименог бога“?
  13. Радом.
  14. Грађењем.
  15. И орањем…
  16. Ако друга племена војнички нападну народ који слави бога Ра – ко га брани?
  17. Одговор: ратници!
  18. Где они одлазе? У рат.
  19. Какав је њихов бојни поклич? Ура, ура…!
  20. А кад погине јунак, где му иде душа? У рај.
  21. После рата, враћају се – где?
  22. У родни крај.
  23. Ако су победници, праве прославу свом богу – Ра!
  24. Параду!
  25. Како се зове земља тог народа? Раша.
  26. Рашка.
  27. Расија.
  28. Рацка земља.
  29. И Сорабска.
  30. Врховни бог једне од пелашких земаља, зове се Душара.
  31. Где живе људи у тој земљи? У граду.
  32. Како се њен главни град зове? Петра.
  33. Рас.
  34. И савремени Београд…
  35. А ко су Расцијани?
  36. Рашани?
  37. Рашн– у савременом енглеском и немачком језику?
  38. Раци– у мађарском и немачком?
  39. Сораби – тим именом названи у делу: „De administrando imperio“ („О управљању царством“) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959)?
  40. Арамеји, ендемични народ.
  41. Галатске висоравни,Сирије и Либана, и библијски појам. Зар то нису они Пелаши о којима пише Херодот и који славе бога Сунца – Ра?
  42. На њиховом језику, у Птоломејевом Египту, пре рођења Исуса Христа, Септуагинта је, први пут, записала књиге назване Тора.
  43. Наук прехришћанске Торе – учи о једном богу. Међутим, име му је табуирано и Тора еуфемистички говори о њему.
  44. Јеванђелист Јован, у I веку од Христа, не живи у сувереном Израиљу, већ у Римском царству.
  45. Али првом реченицом свога Јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ Јован показује да је правило Торе испоштовано, јер се име Бога не пише.
  46. Наиме име бога се подразумевало.
  47. И није се изговарало. Нити писало.
  48. Тек у дијалозима апостола и Исуса Христа – који су прецизно наведени у Јеванђељима, ови му се обраћају са Рави.
  49. А, када је спаљена Индира Ганди, на крају ХХ века, пред очима целог света, спроведен је ритуал кога хришћанство не познаје и не признаје.
  50. Спроведен је прастари ритуал, на начин како је то у паганству међу Вендима– како их Немци и данас зову – одувек рађено. Венди су се спаљивали, све док су пагани били. Затим су просипали урне, у обреду посвећеном паганској богињи смрти. Како се она звала?
  51. Мора.
  52. Мара. Или Морена. Њено име је сачувано и у савременим језицима. У преживелим паганским култовима.
  53. Наиме: „мора нас још увек ноћу дави, па се будимо у зноју, усплахирени, узнемирени,растројени…“
  54. Иницијацијска ватра је забележена, као вишемиленијски медиј и ритуал владарске, кнежевске, паганске иницијације.
  55. Али не само када је спаљена Индира Ганди, већ много раније. Односно, ритуал спаљивања је доказан археолошком методом, у Винчи, 5500-3500 пре нове ере.
  56. Али мртви су спаљивани на исти начин, у истом правцу – окренути истоку, и у античкој Ромулијани, где су спаљени римски цар Галерије (Гај Галерије Валерије Максимијан, око 250-311, цезар од 293, август од 305) и његова мајка Ромула – по којој је цар назвао палату.
  57. Коначан доказ, за модерну светску јавност, о иницијацијском спаљивању кога спроводи Мора – учињен је спаљивањем Раџива Гандија, 1991. године.
  58. Због тога је оправдана тврдња, да је и данас, ватра пут до – Ра.
  59. О паганском ритуалу Море и о иницијацијском спаљивању мртвих на Понту, крајем првог миленијума од Христа – постоје прецизни историјски извештаји.
  60. О томе сведоче арапски посланици Ал Бекри и Масуди.[4]
  61. Како се зову воде, на којима је Мора, са својим кћерима, помоћницама, спроводила обред спаљивања и ритуал смрти? Морава – у Србији и Чешкој.
  62. Нера.
  63. И Караш – у Банату.
  64. Морача.
  65. И Тара– у Црној Гори.
  66. Усора– Босни и Херцеговини.
  67. Мура– у Словенији.
  68. Драва.
  69. И њена притока Карашица – у Хрватској.
  70. Одра– у Пољској.
  71. Рајна – код Венда, у Немачкој.
  72. У делу „Историја“, Херодот из Халикарнаса (484-425. пре Христа), те рашанске воде, које познају култ Море, назива Дњепра.
  73. А највећа река у народу који слави једнога бога именом Ра, код Птоломеја је само Ра.[5] Савремена Волга, волан – слободан.
  74. Веома стар, староседелачки народ рашанског корена – „наши“ Власи, највећу реку средње Европе и Балкана зову Дунара. Због чега – питајте Влахе?
  75. Исту ту воду, Латини, су називали – Искра.
  76. Ово име, и пагански ритуал спаљивања мртвих хероја на води, задржало се све до записа званичног историка Римског царства, Амијана Марцелина у IV веку нове ере.[6] Он је описао ратове, који су одвајали антички свет, од слободне цивилизације Сарамата – Рашана и Раца у Бачкој и Банату.
  77. Сведочећи о поразима Рима, на обалама Искра.
  78. Ипак, због чега су Сарамати из Бачке,у IV веку, Риму морали давати одред од 8000 коњаника?
  79. Све до нових ослободилачких ратова, крајем IV века.
  80. Тада је та обавеза смањења на одред од 3000 коњаника, племића, господара.
  81. Бачвани и Банаћани су, у истом веку, поново освојили исконско право на слободу риболова, трговине и пловидбе по Дунара.
  82. Све до ушћа Дунара у Црно море и територије братског племена Алана.
  83. Највећа река у дунавском сливу, код Амијана Марцелина, записана је као PatisusРатиса. У савременом српском језику – Тиса.
  84. Народ култа бога Сунца Ра, са ритуалом спаљивања мртвих, који спроводи првосвештеница, еманација богиње смрти Морене, Мора – њезин ритуал памти до савременог пуног значења, појма о спаљеном претку. Називао га је прапра отац.
  85. Спаљени и иницирани предак.
  86. Пре него што је постао божанство, претворио се у прах и пепео.
  87. Најзначајније неолитско археолошко откриће, ХХ века, у Европи, је откриће Винче и њене културе. Ова је култура стара, колико и сам стари календар. По њему свет је настао 5508. године, пре Христа.
  88. Прослављен открићем Винче, у првој половини ХХ века, професор доктор Милоје М. Васић, објавио је да је културни слој Винче, дебео, у наслагама осам метара у висину. И да нема гарежи од спаљивања.
  89. И утврдио је да ова цивилизација Раца у Панонској низији и на Морави, хиљадама година, није ратовала.
  90. А винчанске куће, по архитектури и урбанистичком распореду, врло су сличне много млађем Новгороду. Овај град је основао Рурик у IX веку, на далеком северу.
  91. Новгорад је постао саставни део Московске Русије 1478. године, под великим кнезом Иваном III Васиљевичем из династије Рјуриковича.
  92. Расија постаје царство под царем Иваном IV Васиљевичем (Иван Грозни), владао од 1533. до 1584. године. Он се за цара свих Руса, прогласио 1547. године.
  93. Династија Раманов (Руси «о» уколико је неакцентовано читају као «а», Зато су на руском Романови Раманови) завладаће Расијом 1613. године и владати до Октобарске револуције 1917. године. Први цар нове династије Раманов, био је Михаил I Фјодорович.[7]
  94. Но вратимо се научном чланку „Кроз културни слој Винче I и II“. Проф. др Милоје Васић, наводи: „Загробни живот покојника условљен је, по ондашњем веровању, приношењем жртава и либација. – У микенском добу, око 1250 г. пре Хр., жртве и либације стављане су у удубљења („cupule“) на каменим надгробним плочама. – У винчином хероону (напред, стр. 13), жртве су принете у облику земљаних хлебова – колача, поред којих се налазило и посуђе за пиће и за јело. У то посуђе је, вероватно, првобитно, а и доцније, повремено сипано пиће (кратер и скифоси) и стављано јело у зделу. – У другом случају, на дубини 2,98 (односно дубини 3,48) м., покојнику је дата у једној здели пшеница (напред, стр. 9) и један лебес поред осталог потребног му посуђа.“[8]
  95. Класични назив за жито, а посебно оно које је ритуално приношено мртвима, је раж.
  96. Професор Милоје Васић, између осталог, наводи: „За сада не можемо ни приближно тачно одредити дужину временског интервала, у којем је винчин херон постојао и у њему вршен култ, али је извесно, да он није био једини примерак своје врсте у Винчи.
  97. Доцнијем добу – на дубини 2,30 (односно 4,10) м. – припадао би хероон из Винче, од кога су очувани зидови од плетера и земље. На томе нивоу нађене су многобројне вазе, које су, вероватно, припадале појединим гробовима спаљених покојника…
  98. Не сме се, међутим, заборавити, да су амфоре с поклопцем у облику шлема биле, у самој ствари, урне. Такве урне и њихови фрагменти нађени су у Винчи и у најдубљем делу културног слоја, па се мора закључити, да је и на почетку насеља у Винчи истовремено постојало погребавање и спаљивање покојника. Доцније је спаљивање искључиво у обичају…
  99. Овај примерак из Винче пружио је кључ за објашњење и осталих врста столова у овом насељу, у којем су се гробови налазили поред и испод кућа за становање и у њима, као и у нарочитим хероонима.“[9]
  100. Спаљени предак, лексички је именован као прадеда…
  101. Велики број амулета од глине у пропорцијама православног крста, са птицоликим изгледом на лицу, кљунастим носем без уста: „мртва уста не говоре“ – зашто их представљати – пронађени су у винчанским кућама а да им до данас није објашњена функција.
  102. Најзначајнији симбол човечанства – крст и Христово распеће на њему, нова је објава.

Распећем и васкрсењем потврђена је вера.

ЈЕЗИК – НАЈМАЊЕ КВАРЉИВА РОБА

Баш као што конзервативан приступ лингвистици учи – језик је најмање кварљива роба. Ову истину, посебно доказује и наш математички поступак набрајања, у отвореном скупу бога сунца Ра.

Језик се развија и гради нове појмове, изразе и значења, али и чува све изграђене речи, језички запамћене, некварљиве, независно од историјског момента када се одређен појам формирао. И готово смо убеђени, да се не разликује Кантова теорија о поимању света, од поступка науковања које свако дете, учећи матерински говор, постиже. Свакодневни говор појединца, на идентичан начин, освежава и континуирано памти, свесно или несвесно, значења свих прекобројних појмова једног језика. Или, код посебно талентованих, образованих, полиглота – поступак се мултиплицира. А скуп појмова изграђених употребом речце ра – у идентичној сразмери, се умножава.

И, коначно, о одговору на питање у наслову чланка.Треба ли да кажемо да је то руски и српски језик или је сувишно?

Литература

[1] Студијска Библија, превод др Лујо Бакотић, друго исправљено и допуњено издање, „дијам-М-прес“, Ветерник 2005, Нови завет, Јеванђеље по Јовану, Реч, 1, стр. 136.

[2] Жан-Франсоа Шамполион (фр.Jean-François Champollion; Фижак, 23.децембар1790Париз, 4. март1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије. Дешифровао систем египатског писма – хијероглифа и симбол бога сунца Ра – круг и тачку.   (О богу сунца Ра: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0, 26.02.2013).

[3] Допис Аустријског државног архива (ÖStA) , Ратног архива (KA) у Бечу, упућен Историјском архиву града Новог Сада, 21. фебруара 2013. године.

[4] Др Ђорђе Јанковић, „Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

[5] Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд у државној штампарији, 1872, репринт, Етхос, Београд 2004, 108.

[6] Амијан Марцелин (лат.Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар.

[8] Др Милоје М. Васић, „Кроз културни слој Винче I и II“, Српска академија наука, „Споменик“, С, Нова серија, 2, Београд 1950, стр. 15-16.

[9] Исто, 14 и 16.

аутор др Милан Парошки

Извор: ЦАРСА

Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)

Прогон ћирилице код суседа никад не престаје, мења се само интензитет. Тако је најновији антићирилични талас преплавио Вуковар и разлио се даље. Медији одмах прихатају задату тему и шире је… у недоглед.

Ћирилица

Потребно је зато нагласити да борба против ћирилице уствари представља борбу против Срба, српства уопште. Јесам ли циничан ако кажем да никоме не можете забранити да вас мрзи, поготово ако он или они то баш жарко желе. Такво размишљање може нас довести и до закључка да бар мало кривице има и код жртве. Ево примера. На Филозофском факултету у Београду који сам некоћ похађао, у групи за историју био је обавезан предмет латински језик. И то је у реду, учећи латински заинтересовао сам се и за латинску палеографију, преко непревазиђене књиге Виктора Новака истог наслова. Увек има али… У исто време, постојао је и предмет старословенски језик и ћирилска палеографија, код професора Димитрија Богдановића. Али… оно али… као изборни предмет. Шта то конкретно значи? Предавања и вежбе старословенског похађало је толико нас да нам није требала ни сала ни учионица. Срећом да није било шпајзева. Је ли то лудило или план, учиш историју у Београду, а старословенски није обавезан предмет?! Даћу још један пример са Филолошког факултета. Тамо је учињено све да се дела дубровачких писаца, листом Срба, отргну из корпуса српског језика!

Вратимо се ћирилици. Нека ми старији читаоци опросте, који то знају, али ово ћу рећи због млађих – српска азбука се разликује од осталих ћирилица постојањем слова односно гласа Ђ. То ђ је заштитни знак српске ћирилице. Постојало је још у средњем веку као слово ђерв из кога ће се временом у 19. веку изгранати Ћ и Ђ. За историју језика ђерв је врло битан знак јер га налазимо и у глагољици, што даље отвара нова питања. По владајућем уверењу, глагољица је настала у Бугарској. Међутим, Бугари уопште немају глас Ђ!

Вратимо се комшијама на западу. Анти-српску или анти-азбучну хистерију покушао је мало да каналише један њихов учењак опомињући јавност да одбацивање ћирилице подразумева и одбацивање доброг дела њихове средњевековне писане баштине. Мислећи превасходно на Пољички статут. Ако неко жели правилан нагласак, каже се  Пољица, исто као колица. Како се то изговарало у средњем веку, не бих знао.

Радован Дамјановић, Фото: Фонд стратешке културе

Суседи тврде да је писмо у Пољичком статуту, премда ћирилично, заправо један посебан облик који се зове босанчица. Не треба много памети да се схвати куда то води. Погледајмо историју настанка израза босанчица. То је „дивно“ време укопације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Тада је требало читаво ћирилично прекодринско наслеђе некако преименовати, а потом га и присвојити. Простора за то било је и превише. Наравно, највеће могућности пружале су псеудолингвистика и квазиисториографија.

Објављујући своје дело Примјери српско-словенског језика 1857. године Вук изгледа нехотице поставља основу за преименовање ћирилице у босанчицу. Јер Вук у тој својој књижици објављује и факсимиле двају кратких писама „која су оба још доста разговјетна, јер Турци не пишу много“.  Једно је писмо Али паше Ризванбеговића – Сточевића које је он ручно саставио и послао владици Његошу. Друго је писмо како Вук каже писао „Турчин Турчину“. И додаје, осврћући се на оба писма „овако по Босни и Херцеговини пишу и наши људи“. Ово, наши људи, Вуку значи Срби. Без обзира што ти наши људи користе иста слова и језик као и кад „Турчин пише Турчину“!

Ако је један „турчин“ писао Његошу ћирилицом српским језиком, а други „турчин“ писао трећем „турчину“ истим тим писмом и језиком, бићу слободан да претпоставим како је свој четворици матерњи језик српски. Или је можда боље рећи савременим и политички коректним језиком, етнички Срби из Турске. Јер, у то доба, Босна и Херцеговина и јесу у политичком смислу делови турске царевине.

Како каже Петар Ђорђић у Историји српске ћирилице – под познатим називом Стара Србија брзописни тип ћирилице држао се поред турског писма или аребице у припадника ислама, негде више негде мање, и после престанка турске власти. Ђорђић, највећи ауторитет на овом пољу, уствари јасно каже – ћирилица се користила читаво време турске власти. Па како се онда поред уобичајеног назива за брзописну ћирилицу Стара Србија уопште ту појавио назив босанчица? Ево, после Вука, прво је Фрањо Рачки, миљеник београдских хиперкритичких историчара, припремио терен својим радовима о ћирилици. На њега се наставља Ћиро Трухелка 1889. године, када у првој години Гласника земаљског музеја за Босну и Херцеговину, објављује чланак под насловом Босанчица. Овај се Трухелкин рад бави брзописом „беговских писама“ Херцеговине и Крајине. Трухелка вероватно није ни слутио да ће се његов назив босанчица, иако се односи само на српски ћирилични рукопис – брзопис, ускоро применити на све ћирилично у Босни, Херцеговини, Далматији, Крајини…

Пољичка ћирилица не разликује се обликом од брзописа у писмима и повељама које је у исто време издавала и канцеларија босанских банова а од Твртка и краљева. И једино је ту могуће наћи какву такву везу с Босном, али исто тако и са Рашком, па дабоме и са земљом Светог Саве. Херцеговином.

Проблем, односно фалсификовање историје увек почиње мењањем имена. Примера има доста. Али овај може да послужи. Опште је познато да појам Хрватска у државном смислу не постоји од краја 11. века. Накнадном памећу, почео је да се помаља а потом и заживео израз, тачније синтагма, „Хрватска у државној заједници са Угарском“. Наравно да никакве заједнице није било јер је иста распарчана на млетачки, маџарски а од 1526. године и аустријски део.

Не зна се кад је први закон пољичких области написан. Могуће још у доба синова кнеза Мирослава. Највероватније 1333. године, у време кад краљ Душан изнајмљује Пељешац и Стон Дубровчанима. Језик је икавски, баш као и у босанским повељама тог времена.

Да је Пољица била под влашћу Угарске од 15. века доказује можда једна „ситница“. Властелин се у статуту назива Угричић! Али постоји и старо племство Дидићи, рекли бисмо данашњим српским језиком – Дедићи.

Манастири Крупа и Крка свакако сведоче о православљу Далматије кроз 14. век. У том смислу не би било лоше да становници Пољица потраже негде на тавану или у коноби, иза највећег бурета, славску икону. Ко зна…   

аутор: Радован Дамјановић

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Рабош: древни календар и систем рачунања

Примере писања са десна на лево и бустраседонског писања налазимо у Рабошу, јединственом сачуваном словенском календару и рачунској књизи са знаковима и цртежима („цртама и резама“) урезаним у дрвету различите дебљине и облика.
Рабош, Календар

Рабош календар на комаду керамике, Пловдив, Бугарска; фото: islan.dir

Рабош плочице и штапови

Још је Црноризац Храбар (Х век) наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму. Још пре примања хришћанства Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Реч „рабош“ има више значења:

1. урез, рез (као у њемачком дас Kerbholz, kerben – ставити на рабош),

2. зарез као знак (нпр. на уву свиње),

3. рачун,

4. памет.

Други називи за рабош су рабуш, роваш, реваш, рваш, ровка риза, зариза, роска, розга, розаљка (Србија, Далмација, Босна и Херцеговина), четула. (Бугарска), робус (Источна Србија).

Розаљком се назива израђено дрвце којима се служе чобани, због тога што је розано, односно исписано. Розаљка може бити и молитвени рабош по којем старци и старице пребиру молитве. „Малене рабоше носили су људи у руци, држали у џепу, за пасом, у торбаку, у њедрима итд., а великим штапом би се штапали.“

Систем рабоша

На рабошу су се знаци резали с десна на лево, односно почињало се са врха рабоша, па се ишло ка руци која га држи. Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачке, праве и косе линије и крста, који су могли бити неизрезани и изрезани.

Тачка је означавала број један (.=1),

Право подрезана а неизрезана црта означавала је број 5 (I=5).

Право подрезана и изрезана црта означавала је број 10 (I=10)

Косо подрезана и неизрезана црта означавала је број 50 (/=50)

Косо подрезана и изрезана црта означавала је број 100 (/=100)

Подрезан а неизрезан крст означавао је број 500

Подрезан а изрезан крст означавао је број 1000

Древни календар

Рабош је био први писани календар који је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници). Због своје велике практичности рабош је био широко распрострањен и у народу се користио до скорашњих времена. Рабош се намештао првог уштапа (пуног месеца) после краткодневице.

Рабош који је имао улогу календара, односно служио за рачунање времена састојао се од једне дуже дебље гредице са четири брида правилно подељена на три дела – они су представљали месеце у години. По ивицама и страницама урезиване су ознаке за дане; оне једноставне означавале су обичне дане, а посебне ознаке означавале су битне празнике. Дрвени календари били су део опреме балканских чобана, који су дуже време у години боравили са стоком на планинским пашњацима.

Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Рачунање на Рабош

Једна од улога рабоша била је да помаже памћењу бројева, приликом новчаних или неких других договора. Исписиван је на дрвету и корићен за споразумевање, а у смислу дрвене дашчице забележен је и деминутивни назив ровашица (tessercula, tessera)

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“), односно, били су дневна рачунска књига у којој су се бележила сва примања и издавања у току дана.

Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. Када би дуг био измирен, плочице су уништаване. Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Иако је ову примарну улогу рабоша заменио трговачки блок и данас се често чују осветничке узречице „Метнућу те на рабош!“ и „Записаћу те на рабош!“ у значењу „Добро сам те прибележио!“ или „Добро ћу ти упамтити!“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Миле Недељковић – „Древност српског календара“, Српско наслеђе, 09. 1998.
Дуња Матић Станишић – „Српски календар“, Београд
Срећко Лоргер – Рабош (Роваш), „Слободна Далмација“ 19. 05. 2003.
Веселина Колева – Bulgarian Wooden calendars

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.