Вук Врчевић

Вук Стефановић Караџић био је веома ревностан у сакупљању старих српских рукописних и штампаних књига, али не да би начинио драгоцену збирку, него да би их продавао странцима и од тог новца живео. Мањи део рукописа је добијао на поклон или у замену за своје списе и руске црквене књиге, а највећи део је откупљивао „на превару, за мале паре, по српским манастирима“, а затим их продавао по знатно већим ценама. У питању је близу хиљаду старих српских рукописних и штампаних књига које је Вук уз помоћ организоване мреже сарадника у Србији препродао појединцима и институцијама у Немачкој, Аустрији и Русији.

Димитрије Аврамовић, Вук Караџић, 1840. фото: Википедија

У том послу Вук Караџић имао је веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и широм српских простора. Међу помагачима били су Вук Врчевић и которски свештеник Вук Поповић. О томе да је Вуку препродаја старих српских књига и рукописа била основни извор прихода писао је и Станоје Станојевић.

Старе рукописе и књиге продавао је по Немачкој, Аустрији и Русији и појединцима попут М. Погодина и А Шишкова и институцијама попут руске и берлинске академије, бечке дворске библиотеке, Румјанцовског музеја… Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао. Аустријска библиотека такође садржи велику збирку српских рукописа захваљујући Вуку Караџићу.

А реч је о близу хиљаду старих и вредних књига које представљају велико културно богатство српског народа.

На пример; један од четири примерка Рујанског четверојеванђеља, рађених ксилографијом или ручним резбарењем у дрвету које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику данас се чува у Прагу.

Рујанско четворојеванђеље; Фото: Wikipedia

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1561), Пентикостар (Венеција, 1561), Псалтир (Цетиње, 1495), за које Погодин каже да су прекрасне, а за два зборника (Венеција, 1538. и 1563), Триод посни (Венеција, 1551) и Псалтир (Венеција, 1638) да су одлично очуване

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служабник (1554), Триод (1561), Триод цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570), ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић,, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице писан на прагманенту 1351, Јеванђеље из 1561. писано такође на перграменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Према речима академика Миле Стојнић, САНУ је у неколико наврата тражила од страних музеја да се омогући приступ овим фондовима, али све што је од стране музеја било понуђено јесу копије, без дозволе да се упореде са оригиналима. Због тога се одустало од таквог понижавајућег преузимања копија, без могућности провере аутентичности и целовитости докумената.

Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX века) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији, Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вредела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цену, па је Вук после испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно време, 1.000 рубаља мењало се за око 430 аустријских сребрних форинти. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вредела је 1.140 форинти. Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

После безброј захтева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20-так форинти месечно, а добар 50 до 100 и више. Ципеле су коштале око 3 форинте, хаљина 10, посета лекару 10, превоз до Војводине 4, једна свиња 3-4 форинте, итд.

Тако се из поређења прихода и цена види да је током већег дела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу. (Ту земљу су његова жена и деца распродали одмах пошто је умро, тешко се сукобљавајући; породичних спорова било је и око објављивања посмртних издања Вукових књига.)…

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Франу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вредан пакет са рукописима.

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина после Вукове смрти. (1)

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом чувеном каталогу „Глагољски и ћирилични рукописи у Аустрији“ ( Glagolitische und kyrillische Handschriftеn in Österreich), Беч 1975. године,  открива, на  страницама од 27 до 35, да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци (данас је то аустријска национална библиотека)  само у периоду од 1856. до 1858. године продао 46 старих српских рукописа које је Вук узео из српских манастира, а после смрти Вука Караџића његова кћерка Мина Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успео да прода за живота. (2)

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вредне, али се зато веома добро умео ценкати око њихове вредности приликом продаје.

Иако му то није била намера, овим својим послом Вук је учинио услугу српском народу. Многе од ових књига су кроз бројне ратове прошле безбедно и нетакнуто у европским библиотекама и музејима, далеко од балканских трагедија. Будућим генерацијама остаје задатак да пронађу оне књиге које недостају, попишу их, откупе или макар прибаве аутенитичне копије. А будућим ауторима уџбеника и биографија остаје опомена да је скривање важних делова биографије познатих равно лагању и наноси огромну штету истинском поимању националне историје.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор:

Милослав Самарџић, Тајне „Вукове реформе“, Погледи, Крагујевац 1997.

Литература:

Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд, 1924.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925.
Ватрослав Јагић, Спомени мојега Живота II, Београд 1934.
(1) (2) Петар Милатовић Острошки, Породична распродаја непроцењивог културног блага

Повезани чланци

Рујанско четверојеванђеље чека повратак у завичај
Истински и лажни просветитељи – Вук Стефановић Караџић