Световид

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Жива, Андреј Шишкин, 2016; фото: Википедија

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Tryglaw - Марек Хапон 2016

Марек Хапон, Триглав, 2016.: фото: Википедија

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Srpski_tabornik_kapetan_Milos_S._Milojevic_(1840-1897).jpg

Милош С. Милојевић (Стеван Тодоровић, 1878.); Народни музеј Београд, фото: Википедија

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Видовдан до Лазара и од Лазара

Видовдан (15. јун по јулијанском календару, 28. јун по грегоријанском) је непокретни верски празник кога празнују Српска и Бугарска православна црква и један је од највећих српских празника. Код Срба је познат под називом Видовдан, а код Бугара као Видовден или Видов ден.
Кнез Лазар

Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).

Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара и тзв. пропаст Српског царства, па се тог дана, поред светог Амоса слави и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих српских мученика. Овај дан су често бирали вође српског народа да би заједно са народом обавили важне ствари (Косовска битка Видовдански устав…), а од 1889. проглашен је државним празником.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vitus_CXXVr.jpg

Свети Вид (St. Vitus), Илустрација из 1493. године; фото: Википедија

НЕДОУМИЦЕ ОКО ВИДОВДАНА

О пореклу народног назива за овај празник постоји више теорија. Према једној, ради се о наставку слављења словенског паганског божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био српски врховни бог.

По другој интерпретацији су поштовање светог Вида (лат. Sanctus Vitus) донели са собом немачки католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном становништву.

То тумачење се може лако побити када се узме у обзир да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Такође, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре поделе Хришћана на православце и католике. 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:German_Martyrdom_of_Saint_Vitus.jpg

Мучеништво Светог Вида (Немачка, око 1450.) Народни музеј у Варшави; фото: Википедија

Видовдан је фиксни празник који Римокатоличка црква обележава 15. јуна и посвећен је св. Виду (лат. Sanctus Vitus), а сам култ св. Вида је био врло јак на Јадранском приморју. И данас тамо постоје топоними и храмови који носе име св. Вида, а св. Вид је и заштитник града Ријеке која Видовдан обележава као дан града.

Треба имати у виду да су у Полабљу где је такође поштован Световид, његова светилишта махом замењена црквама посвећеним светом Виту, што упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом св. Витуса (т. ј. код западних Словена култом св. Вита, а код јужних Словена култом св. Вида). Код Срба и Бугара који иако признају св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

ОБИЧАЈИ И ВЕРОВАЊА У ВЕЗИ СА ВИДОВДАНОМ

На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тога дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:

Види, Видо како плетем,
Види, Видо како везем,
Видовчице, по богу сестрице,
што очима ја видела,
то рукама и створила.

У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји…

СВЕТОВИД

Божанство, о чијем је месту на Словенском Олимпу, и о чијим је особинама и својствима као и култусу, најмање потребно нагађати, јесте Световид. Световид је у словенској митологији један од најважнијих богова, бог рата и заштитник плодних њива, који види и прошлост и садашњост и будућност.. Средиште његовог култа било је Аркона, на острву Рујну (Риген), а веома је био поштован и код Срба на Балкану… Хелмолд Световида ставља на врх пантеона, код Словена у Аркони и међу Балтичким Словенима (Helmold: Chron, Slav. I 52.). Могуће је да је Световид био познат у свим словенским покрајинама, које су биле близу покрајина Балтичких Словена…

У центру Арконе налазио се дрвени храм посвећен Световиду, украшен обојеним дрворезом, са двоструком оградом. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра.

Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bishop_Absalon_topples_the_god_Svantevit_at_Arkona.PNG

Бискуп Абсалон уништава храм бога Световида у Аркони, на острву Рујну, на Видовдан 1168. године. Фото: Wikipedia/hopegallery

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. Археолошки је истражено 1921. године.

Византијски извештаји наводе да је Василије I приликом покрштавања Срба у Неретљанској области 873. порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР И ВИДОВДАН

…За неке особе, нарочито ако нису српског порекла, битка на Косову пољу је само једна од хиљаде битака забележених у историји, а Видовдан, дан када се битка одиграла, а кнез Лазар само феудални владар који је предводио српску војску и изгубио живот у борби са Турцима. Ово је, стварно, чињенична истина о кнезу Лазару, Видовдану и бици на Косову пољу. Међутим, ова чињенична истина није цела истина о кнезу Лазару, Косову и Видовдану.

Сама историја не може објаснити стварност и значај Косова и Видовдана и њиховог неизбрисивог утицаја на националну свест Срба. Саме чињенице не могу објаснити зашто се битка на Косову, утиснута и у појединачну и у националну свест Срба прославља сваке године већ шест стотина година, а друге битке које су Срби водили су заборављене и не прослављају се. „Чињенична истина“ нема одговора зашто је Видовдан укључен у српски национални и верски календар као верски и национални празник и зашто је косовска етика постала стално наследје свих српских генерација до дана данашњег…

Далибор Дрекић

извори:
Сретен Петровић, Хришћанство и древна словенска религија,
Радост Иванова, Видовдан у Бугара и Срба
Википедија – Видовдан,
Васељенска,
Википедија – Световид,
Манастир Лепавина
Тахјуг/Блиц/БКТВ