Сликарство

Тодор Швракић – први школовани сликар из Босне и Херцеговине

У зачецима босанскохерцеговачке ликовне умјетности, дакле, на самом њеном почетку биљеже се имена петорице школованих сликара које су своје ликовно умијеће усавршили на Ликовној академији у Прагу, а које је стипендирало или на други начин помагало Српско просвјетно друштво “Просвјета“ из Сарајева. То су Тодор Швракић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Коста Хакман и Јован Бијелић.

Тодор Швракић, Принципов мост у Сарајеву

Тодор Швракић (Приједор 1882 – Сарајево 1931) је био први школовани сликар из Босне и Херцеговине. Послије завршене Српске цртачке и сликарске школе у Београду и приватне сликарске школе у Бечу, 1904. уписује Академију у Прагу, гдје остаје до 1910. године. По повратку у Сарајево отвара сликарску школу, прву те врсте у БиХ. У Балканским ратовима учествује као добровољац. Швракић је постао један од најбољих акварелиста у српском сликарству с краја 19. и почетком 20. вијека.

Рођен је у Приједору 10. марта 1882. године. Са 16 година одлази у Београд гдје похађа приватну сликарску школу Ристе и Бете Вукановић. Жељан усавршавања, прво одлази у Беч на школовање код једног од највећих српских сликара Паје Јовановића, а касније и у Праг. Као штићеник Паје Јовановића и на његову препоруку, добија стипендију “Просвјете“ и 1904. године уписује прашку Ликовну академију у класи професора Влахе Буковца. 

Прије Првог свјетског рата био је члан друштва Медулић. У својој сликарској каријери радио је портрете и пејзаже. Од портрета му је најпознатији званични и једини портрет Николе Пашића.

Од 1908. године је излагао на свим изложбама Медулића, 1911. године у Риму у српском павиљону, затим у Прагу као и на многобројним изложбама у Југославији. По повратку у Сарајево, отвара сликарску школу, прву те врсте у Босни и Херцеговини.

Тодор Швракић, Манастир

На путовању српским крајевима, Швракић је посјетио и Косово и Метохију, када настаје серија прелијепих акварела из тог краја српске земље. 

Тодор Швракић, Пећка патријаршија

Тодор Швракић, Перо Поповић, такође из Приједора, те Мостарац Бранко Радуловић, сва тројица стипендисти “Просвјете“, организовали су 1907. године у Српској школи у Сарајеву прву изложбу домаћих сликара у БиХ под патронатом и у организацији Српског просвјетног друштва “Просвјета“. Била је то прва ликовна изложба у историји босанскохерцеговачког сликарства.

 

Три године касније, Швракић је организовао прву ликовну изложбу у свом родном граду. Музеј Козаре из Приједора 2010. године обиљежио је стогодишњицу од прве ликовне изложбе приређене у овом граду изложбом под називом “Тодор Швракић – стотину година послије“. На овој изложби било је изложено 21 његово дјело од чега шест акварела и једно уље на платну која су власништво Музеја Козаре (седам слика), Умјетничке галерије БиХ из Сарајева (осам) и шест из приватне колекције породице Медић. 

Тодор Швракић је преминуо у Сарајеву 5. децембра 1931. године. И данас се сматра једним од најбољих српских акварелиста.

Сања Бајић

 

 

Сликар Никола Машић – Србин из Лике којег Хрвати својатају

Никола Машић (Оточац, 28. новембар 1852. – Загреб, 4. јуна 1902) је био српски сликар и почасни члан Српске краљевске академије, од 1892. године. Студирао је сликарство у Бечу, Минхену и Паризу. У Загребу је од 1884. постао професор цртања а од 1894. до смрти управник Штросмајерове галерије. Његово сликарство сврстава се у идилични академизам а главни мотив су призори са села и студије обичних људи.

Никола Машић, Село у Лици

… Све до средине 19. века, код Срба једва да је постојало историјско сликарство. Његов настанак се везује за идеју обнове српске државе у романтизму. Код периферних Срба се такво сликарство јавља још касније, јер су тадашњи сликари занемаривали историјску тематику.

Никола Машић, српски сликар, рођен у Оточцу, Лика 1852, умро у Загребу 1902. Извор: Википедија

Међу њима првенство има Никола Машић. Године 1891. у земунском листу „Ново време“, др Владимир Николић је објавио опширни чланак о сликару Николи Машићу, а нешто касније, 1895. исти чланак је прештампан у драгоценој књижици Српски сликари.3 У њему су сабрани главни подаци о Машићевом рођењу „од српских родитеља“ у Оточцу 15/27. новембра 1852, о животном путу, школовању у Трсту, Бечу, Грацу, Минхену, о његовим путовањима у Француску и Италију и о његовој делатности у Загребу, где је био наставник на тек основаној Обртној школи. Умро је 4. јуна 1902. године. Николић је први дотакао питање, коме народу Машић припада? Своје становиште образложио је на најтолерантнији начин, рекавши: „То је и такав је Никола Машић. По народности Србин а по вери православан, не суделује он као ни његове слике у данашњој борби, која мимо њега пролази као посве дневна ларма мимо уметности.

Он поштује на Хрватима и Србима оне стране које се добрима називају и љуби и један и други народ подједнако. Он исповеда начело да уметник не треба да је политичар и да је за политичаре борба, а за уметнике мир. У овоме се угледао на Ђуру Даничића. За то се и Срби и Хрвати препиру, ко ће више ту умереност да поштује и зато га радо и једни и други називају својим.“

Недопустиво је прећуткивање да је Никола Машић Србин, односно да припада и развоју српске уметности. Његов је опус уграђен у хрватску уметност, у којој представља важну етапу тзв. идеалистичког реализма, који цвета у раздобљу 1860—1890. Његово српско опредељење ожалили су главни писци хрватске уметничке историографије, Љуба Бабић4 и Матко Пеић5.

Никола Машић

Дубровачки часопис Срђ 15. јануара 1902. поводом смрти сликара Николе Машића

Прехваљен у свом времену, анегдотском љупкошћу својих слика није избегао строжије судове модерне хрватске ликовне критике, посебно Љубе Бабића. Машић као да се заувек везао за програмска начела Исе Кршњавог, који је строго проповедао:

„да реализам или истина мора бити у умјетничком дјелу пољепшана, идеализирана, ољепшана по језику, по стилу, по чину и материјалу. Сеоска одијела на позорници треба да буду од финијег материјала, крој те одјеће по светачкој народној ношњи.“ Зато је Бабић и могао да осуди Машићево сликарство, тврдећи да му је импресионистичка палета тајна.6

Са својим уметничким схватањима Машић се није могао наћи у колу тадашње Модерне, која се почела окупљати пред крај Куеновог времена. Без обзира на одсуство из покрета који је у хрватску уметност донела „загребачка шарена школа“ под вођством Влаха Буковца, он је био значајан сликар хрватског академизма, оног његовог хтења које је чезнуло за „улепшаним светом“, како га је назвао сликар и критичар Алекса Челебоновић.7

Том, данас одбаченом свету, не може се оспорити цртачка прецизност, зрелост и студиозност, која захтева гипкост и мајсторство руке. То су врлине које је овај Србин из Лике, заљубљеник идиличних стања која оплемењују и преображавају сваку ружноћу овога света, сигурно поседовао.

Управо су академски реалисти уносили у уметност и Хрвата и Срба одјеке великог света у којем су уметнички сазревали, опредељујући се за оне тежње чије су вредности изгледале трајне и непомириве. То њихово уверење претворило се у коб њихове уметности, којој није измакао ни Никола Машић. …

 

3 „Ново време“, бр. 86—89
4 Лазар Николић и ДР Владимир Николић Српски сликари, Земун 1895, 169—184
5 Љуба Бабић: Умјетност код Хрвата, Загреб, 1943.
6 Енциклопедија ликовних умјетности 3, Загреб 421—422
7 Бабић, н.д. 91.

Дејан Медаковић, “Срби у Загребу“, Прометеј, Нови Сад 2004

Одредница на Википедији, Фељтон Вечерњих Новости, Ризница Српска

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

Надежда Петровић

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу  започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика.  Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању  Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

Надежда Петровић у Ваљеву фото: Галерија „Надежда Петровић“

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

Историја Словена кроз слике чешког велемајстора Алфонса Мухе

Циљ животног дела великог чешког сликара Алфонса Мухе био је уметнички јак и историјски заснован приказ историје Словена, од митске прошлости, до блиставе будућности

Aлфонс Муха: Kрунисање цара Душана, Фото: Wikipedia

Циклус од двадесет огромних слика под заједничким именом „Словенска епопеја“ насликао је велики чешки уметник Алфонс Муха. Циљ његовог животног дела био је уметнички јак и историјски заснован приказ историје Словена.

Пре него што је почео да ради на епопеји, Муха је путовао словенским земљама тражећи инспирацију и знање. Како је израда циклуса била веома скупа, Муха је морао да обезбеди и средства. Срећом, амерички филантроп и словенофил Чарлс Ричард Крејн био је више него вољан да буде „мецена“ чешком сликару.

Године 1910. Муха је изнајмио дворац Збирох и бацио се на рад. Осамнаест година касније, 20 осликаних платна приказано је премијерно на изложби у Прагу. Мухин рад не само да је импресионирао чешку публику и словенски свет – његова слава проширила се и Америком.

Током нацистичке окупације Чешке „Словенска епопеја“ је сакривена, а поново је приказана јавности тек 2013. године.

Димензије Мухиних слика из „Словенске епопеје“ у просеку су висока 6, а широка 8 метара. Циклус почиње са Словенима приказаним у родној земљи, односно домовини, а завршава „Апотеозом словенксе историје“ (прим.аут. апотеоза – обожење, деификација, претварање у бога).

„Апотеоза“ је убедљиво најсимболичнија Мухина слика. Плава боја представља митску прошлост, црвена Хуситске ратове у Бохемији (Чешкој), људске фигуре у тамним бојама представљају непријатеље Словена, док особе у жутој алудирају на блиставу будућност словенских народа и њихово јединство.

Алфонс Муха: Апотеоза словенске историје, Фото: Wikipediа

Алфонс Муха преминуо је од болести у јулу 1939. године, само неколико недеља након што га је ухапсио и испитивао озлоглашени Гестапо.

Извор: Њузвик