Сирмијум

Откуд Срби знају какве су уши биле у римског цара Трајана?

У цара Тројана козје уши је народна легенда о цару са козјим ушима. Први пут је објављена у Српским народним приповјеткама (1853) Вука Стефановића Караџића. Тројан је најсуровији, најохолији, најотуђенији и најмоћнији цар под небеским сводом. Због своје отуђености, цар има козје уши, а сваки берберин који га је шишао, а потом рекао да цар има козје уши, био је скраћен за главу. Само је истинско човекољубље учинило да цареве козје уши нестану.

Попрсје римског цара Трајана са козјим ушима, 2-4 век; музеј у Кључу; Фото: aura.ba

Често се наводи да је ова прича адаптација једне легенде о фригијском краљу Миди. Али зашто у српској легенди козје уши нема неки Свевладовић, Немањић, Бранковић, Лазаревић или Мрњавчевић, него баш римски цар Трајан из другог века? А кажу да су Срби однекуд дошли четири-пет векова касније. Познато је да се мотиви предања и легенди често преузимају, те се неко досетио да Србима одузме оригиналност, уплевши ту фригијског краља Миду. Али према народној „кад коза лаже, рог не лаже“ недавно је крај града Кључа у БиХ пронађена и Трајанова биста из другог века са козјим ушима наврх главе. Тако су све маштовите идеје о адаптацији легенде о грчком краљу Миди добиле карактер доброг покушаја извођења уместо поређења, како је требало да буде.

Иначе, краљ Мида био је први фригијски (бригијски) родоначелник и краљ. Према тврдњама старогрчких историчара, Фригијци су се у Малу Азију населили са Балкана, где су били познати под именом „Бриги“. На Балкану су живели с илирским племенима. Због тога је занимљиво да се баш за њега везује овај мит који је код Срба сачуваном под именом „У цара Тројана козје уши“.

„Овидије је забиљежио мит о Миди стотину година прије Трајана. Наша прича је по свему судећи настала у доба владавине императора Трајана. У прилог претпоставци да је прича веома стара иде и гласовна промена a > o: mare-more, axis-osovina, nasus-nos, Traianus-Trojan… Колико ми је познато, прича о Трајановим козјим ушима не постоји у румунском усменом предању. Све ако и постоји у персијској усменој традицији (што би требало провјерити), ова прича је по свему судећи изворно српска, што је поуздан знак да су Срби на сопственој кожи осјетили власт императора Трајана. Она би упорном истраживачу могла да буде од извјесне помоћи не само да убицира просторе на којима су се наши далеки преци налазили у вријеме цара Трајана, 98-117 после Христа, већ и да освијетли друштвене прилике у областима које су пале под Трајанову власт.“ (1)

У цара Тројана козје уши

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али нс сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта Знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 150–152.

Украс 1

Цар Трајан у историји

1. Марко Улпије Нерва Трајан

Трајан, пуним именом након усиновљења Марко Улпије Нерва Трајан (рођен 53. године, ступио на престо 98. године, умро 117. године), био је римски цар, наследник Нервин и припадник Антонинске династије. Трајанова владавина означава највећи територијални обим империје а Трајан је сматран једним од најбољих императора. Као цар, највише је упамћен као војни командант и освајању Дакије и Месопотамије.

Трајан, Римско арство

Римско царство у време цара Трајана; Foto:Wikipedia/Tataryn77

Још приликом преузимања власти цар Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“

Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу.

Већ следеће зиме, краљ Децабал отпочео је контра-офанзиву, идући низводно Дунава. Инвазија Дачана успешно је одбијена након две битке у Мезији, након чега је Трајанова војска приморала Децебала на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Децабал

Дачки краљ Децабал

Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Након што је Трајан подигао две нове легије, римско војно присуство на Дунаву 105. године попело се на чак четрнаест легија, што је чинило скоро половину читаве римске војске.

Аполодор из Дамаска, Трајанов главни архитекта, подигао је колосални мост преко Дунава, који је омогућио римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку, као и да служи за довођење појачања. Трајан је такође наредио проширење пута који је водио поред Ђердапске клисуре.

Изградња Трајановог моста – Раду Олтеан

Изграђен је камени мост, дугачак 1097 метара, са огромних 20 стубова и луковима високо изнад воде. Трајанов мост је био први икада подигнут на доњем делу Дунава и читав миленијум је држао рекорд најдужег моста икада саграђеног – и то у невероватно брзом року, с обзиром на тадашњу технологију. Наиме, Трајанов мост зидан је свега две године.

Трајанов мост

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Након што је окончана изградња пратеће инфраструктуре, Трајан је поново кренуо у поход и освојио делове Дакије 106. године. Након жестоког ратовања, Римљани су стегли обруч око Децабаловог упоришта, Сармизегетузе, која је напослетку освојена у уништена. Децебал је успео да побегне и измакне заробљавању а онда извршио самоубиство. Краљева одсечена глава донета је Трајану да би касније била однета у Рим где је бачена са гемонијских степеница на Капитолу.

Трајанов мост на Дунаву

Године 107. од Дакије је Трајан основао истоимену римску провинцију. На месту старе Дачке престонице Трајан је подигао нови град као седиште римске цивилне администрације. Била је то Улпиа Трајана. Градско становништво римске Дакије углавном је било ограничено на римске колонисте и војне ветеране док је домаће становиштво наставило да живи у раштрканим руралним заједницама, следећи сопствене обичаје.

Трајанова победа и освајање Дакије умногоме је ојачало царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски Прокуратор из редова витезова (procurator aurariarum). Проширењем римске државне границе, Сингидунум (Београд) је добио прилику да се почне развијати.

Трајанова табла

Трајанова табла; ; Liebig Tradecard

У спомен римске победе у дачким ратовима подигнут је Трајанов стуб, на коме су забележени најважнији догађаји и ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву на почетку II века нове ере.

Дације Трајан

Постојао је и један Трајан илирског порекла међу римским царевима:

Деције Трајан

Златни новац са ликом цара Деција Трајана

Дације Трајан (Gaius Messius Quintus Traianus Decius, Сирмијум око 201. – Абрит, 1. јул 251) био је прва личност са територије данашње Србије, која се уздигла на римски престо. Рођен је у околини Сирмијума, у селу Будалија (данашњи Мартинци), у провинцији Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Између 234 – 238. био је гувернер провинције Доње Мезије. Око 245. године, цар Филип Арабљанин доделио му је важну команду на Дунаву. Крајем 248. године био је послат да заустави побуну у Горњој Мезији и Панонији. Почео је реформе и унапређиван од државе, али је морао да интервенише на дунавској граници.

Такође је познат као прогонитељ хришћана. Убијен је заједно са сином Херенијем Етрускусом након што им је војска поражена од Гота у бици код Абрита.

Украс 1

Цар Трајан у митологији

Трајанов култ код нас најчешће се везује за рушевине замкова и утврђења овог римског цара. Њих је народ сматрао уклетима, због чега је Трајан постао демон рушевина.

Познате су две легенде о демону Трајану:

Легенду о демону (вампиру) Трајану који је ноћу излазио из своје тврђаве крај Шапца да сексуално спопада младе девојке забележио је Вук Караџић. Трајан се у тврђаву морао враћати пре изласка сунца, да не би био спржен његовим зрацима. Једнога дана су сељаци петловима одсекли језике и Трајан није био упозорен да свиће, због чега је спржен.

У Вуковом Речнику је записана једна српска легенда о богу (или демону) Тројану, која је занимљива због повезивања Тројана са Сремом, будући да се зна да је римски цар Деције Трајан рођен у Срему. Део легенде, који је нама занимљив, каже: „На планини Церу у околини Шапца, у близини Тројановог града, живео је Тројан. Сваке ноћи, ишао је он у Срем код какве жене или девојке“.

Сличну легенду можемо наћи и у Милићевићевој Кнежевини Србији: „У једном замку на планини Церу живео је цар Тројан“. Такође, у српском народу постоји веровање да најбољи јунаци потичу од демона Тројана, змајева и вила.

И троглави демон Трајан са планине Цер, који је једном главом гутао животиње, другом људе, а трећом рибе такође је спржен сунчевим зрацима приликом покушаја да се пре зоре домогне свог утврђења.

Триглав

Триглав

Постоје бројни историјски извори који нам пружају сазнање о словенском богу тј. демону Трајану. О Трајану сазнајемо из хришћанских средњевековних списа Откриће Свете Марије божје о паклу и Апокалипси апостола који Трајана, Перуна, Хорза и Велеса проглашавају лажним боговима, односно деификованим историјским личностима. Трајан се описује као римски цар који је проглашен божанством док се Перун и Хорз везују за Грчку и Крит.

Намеће се питање: због чега би Срби који су на ове просторе дошли у шестом и седмом веку за свог бога изабрали неког римског цара који је живео и владао пет векова раније?

Књига “Слово о полку Игорову” спомиње Трајана четири пута, а Русија се у том делу назива “земљом Трајановом“ – што би могло ићи у прилог руској теорији о сеобама са југа на север. У “Велесовој књизи” име Тројан се односи на једног од словенских патријарха.

Украс 1

Цар Трајан као звер са ознаком 666

Дуго се нагађало шта се крије иза “звери” с бројем 666 која се спомиње у Откровењу Јовановом, па су се као кандидати појављивали римски владари Нерон, Домицијан и Хадријан.

У 13. глави Откровења Јовановог (“Апокалипса”) описује се “звер” (тхерион), коме је “змај” (сатана) дао велику моћ и чију слику сви људи морају да обожавају.

Бечки историчари тврде да су помоћу специјалног програма помоћу кога се могу израчунати бројчане вредности имена разрешили мистерију: у питању је, кажу, цар Трајан. Компјутерски програм одвео их је до имена “Улпије”, презимена цара Марка Улпија Трајана, који је владао од 98. до 117. године нове ере.

Приредио: Расен

Напомена: (1) Милосав Попадић, Цар Трајан и Срби, Дијаспора, Година XII, страна 11, број 70, 2009. година.

Извори: Википедија, Аура, Стари Словени, Блиц, Дијаспора

Темпларски крст на цркви у Сремској Митровици

Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква, Мала православна црква или Црквица, је најстарији очувани богослужбени храм у граду Сремска Митровица, а због старости и значаја највреднијих на подручју Срема.

Црква Светог архиђакона Стефана у Сремској Митровици; фото: Википедија/Ванилица

Поред цркве је у 18. веку постојало православно гробље о чему сведоче надгробне плоче које су данас постављене на бочне зидове цркве. Бити сахрањен у црквеној порти је била привилегија добротвора и значајних људи.

ИЗГЛЕД

Једнобродна је, оријентисана у правцу југозапад – североисток. Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.

ИСТОРИЈА

Храм посвећен Светом Стефану, званично подигнут пре четири века у Сремској Митровици обавијен је мистеријом, која траје до данашњих дана. Историчари тврде да су га градили Римљани, а потом Хришћани, а поједини аналитичари тврде да је Мала црква, како је народ зове, дело темплара.

Данас постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако да је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље.

Први писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву…“. Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: „Црква је стародревна од камена, свод од дасака, олтар од камена“. Звоник барокног облика је највероватније касније придодат цркви.

ИКОНОСТАС

Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас који има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом. Преплићу се мотиви животињског и биљног света: лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго.

Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна “ господар Миља „, док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића.

Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности.

Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена – није забележен у аналима цркве.

Необично је то што није саграђена у самом граду, него на обали реке, на месту на којем су у позној антици страдали хришћани. У близини цркве приликом уређења стазе пронађен је темпларски крст.

Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, па је око цркве обликован Савски трг. Ископан је нови артески бунар дубине преко 300 метара, крунисан чесмом.

Извори: Споменици културе, Википедија, Митровица инфо

Сунчани сат из Сирмијума (100. г. н.е.)

Кратило Папије, један од најбогатијих грађана Сирмијума, једнога дана је осетио да му се ближи крај. Истога дана је одлучио да те, 100. године нове ере да овековечи и Сирмијум и своју славну породицу Папија.
Сунчани сат из Сирмијума

Сунчани сат из Сирмијума

Наиме, деду Кратила Папија је сам Октавијан Август послао из Рима да по провинцијама шири римски утицај и културу. Тако је и доспео у Панонију, у Сирмијум. Папије су биле стара латинска патрицијска породица, а такве су биле веома ретке у провинцијским градовима какав је у то време био Сирмијум.

Врло је вероватно да је талас досељавања ових породица посебног друштвеног угледа у главни град Паноније био у вези са доласком цара Трајана у овај град 100. године.

Кратило је вероватно на уму имао и чувени роман „Сатирикон“ Петронија Арбитера где је Трималхион, један од главних јунака, у свом тестаменту одредио да му се „у средину гробнице смести сунчани сат“, али тако да свако, ко год погледа колико је сати, мора да види и његово име.

Кратило Папије је наручио бели мермер са острва Брач, а ангажовао је и вајара и астронома из Грчке. Вајар је израдио сјајну скулптуру која је јединствена у свету, јер је једина која приказује Херкуловог брата Ификла.

Вајар је, у људској величини, израдио Атласа који на леђима носи сунчани сат (небески свод), а иза његових леђа браћу Херкула и Ификла.

Ификлов лик се, до отркића ове скулптуре, налазио само на вазама, а те вазе су поседовали Метрополитен музеј и Лувр. То објашњава зашто је ова камена скулптура дуго била на мети та два музеја који су нудили огромне своте новца за откуп ове једине камене представе Ификла. Ипак, и поред те чињенице, „Сунчани сат“ је остао у Сремској Митровици. У свом Сирмијуму.

„Сунчани сат“ је израђен у облику шкољке са урезаним радијалним линијама које означавају часове, а од казаљке је остао очуван само корен гвоздене шипке.

Оно што овом монументалном сату даје практичну вредност је хоризонтална линија урезана по лучној линији шкољке. На ту линију пада сенка сваког 21. марта и означава да је прошла једна година.

Астрономске и математичке анализе су показале да је та хоризонтална линија урађена веома прецизно, и да је у савршеном складу са географском ширином Сремске Митровице, а да је сат буквално непогрешив.

„Сунчани сат“, који је пронађен на зашадном римском гробљу у Сирмијуму, најстарији је споменик своје врсте у источној Европи, и као такав има огроман научни и културни значај.

Ова фантастична античка скулптура, уникат чија је вредност одавно препозната у светским круговима, још увек није популарисана коју заслужује.

На нама остаје да се Кратилу Папију одужимо на јединствен начин, и да покажемо свету да он није узалуд потрошио своје златнике.

извор: Сирмијум

Сирмијумски хиподром – Највећа римска грађевина ван Италије

Пролазећи Масариковом улицом у Сремској Митровици, велика већина становника овог града није ни свесна да се испод њих налазе остаци некада највеће грађевине ван Италије, сирмијумског хиподрома, који је саграђен почетком четвртог века.

Хиподром

Посматрајући колосеум Флавијеваца у Риму, туриста остаје запањен пред грандиозношћу очуваних остатака ове грађевине, али ће остати ускраћен за информацију да то није највећа и најмонументалнија грађевина римске цивилизације.

Ласкаву титулу највеће грађевине ипак је носио римски хиподром, познатији као „Circus Maximus“, саграђен у време владавине императора Калигуле. „Circus Maximus“ је имао импозантне димензије, 527 метара дужине, 100 метара ширине, а примао је око сто хиљада гледалаца.

Дуго се сматрало да је следећи по величини био чувени Цариградски хиподром, али су истраживања вођена у Сремској Митровици седамдесетих и осамдесетих година прошлог века утврдила да је други римски хиподром по величини у Царству био сирмијумски.

Међународна археолошка екипа, састављена од стручњака Музеја Срема, археолошког института „Smithsonian“ и универзитета „Денисон“, открила је остатке сирмијумског хиподрома. Ови стручњаци су најпре пронашли делове гледалишта, а затим и тркачке стазе и централне спине украшене египатским обелиском, који је откривен још давне 1939. године.

Димензије хиподрома су, после обимног истраживања, утврђена на 521 метар дужине и 100 метара ширине, што је само мала разлика наспрам римског хиподрома „Circus Maximus“, што нам даје за право да тврдимо да је капацитет гледалишта био исти, око сто хиљада нумерисаних места.

Датовање хиподрома је такође урађено врло прецизно и показује да ова импозантна грађевина датира из 313. године наше ере, за време императора Лицинија. Ипак, постоје индиције да је цар Лициније обновио постојеће здање које је изграђено за време цара Галерија, тетрархијског владара којем је Сирмијум био престоница.

С друге стране, ово релативно касно датовање не значи да Сирмијум није имао простор за игру и раније. Истраживачи Фрере и Лепер су утврдили да се на рељефу на стубу цара Трајана у Риму налази приказ Сирмијума и његове ратне луке. На том рељефу је, на периферији утврђења, приказан и велики колосеум.

О томе сведоче и многи прикази на римским опекама и каменим споменицима пронађеним у Сремској Митровици, који приказују гладијаторе и њихове борбе. Чак је и у античким летописима забележено да је најчувенији римски гладијатор Лyаос однео неколико победа у сирмијумском колосеуму.

Уз ову грађевину се налазила сирмијумска царска палата која је била повезана са тркалиштем низом ходника. Ти ходници су водили до царске ложе на средини горњег спрата гледалишта.

Постојање царске ложе је утврђено и датовано, а имала је димензије 9.7 x 3.7 метара. Сам хиподром био је толико висок да је један део његовог спољног зида служио и као градски бедем. Колико је то било сведоче нам и подаци да је сирмијумски бедем био висок од 12 до 17 метара.

Сирмијумски хиподром је крајем IV и почетком V века доживео судбину других објеката намењених јавној забави у источном делу Царства. Крај циркуских игара у панонској метрополи као да је симболички обележен налазом веће количине коњских скелета у скривеном ходнику, у који су угинуле животиње биле бачене.

У V и VI веку, арена тркалишта је остацима привремених царских и варварских гарнизона, али и кућерцима становништва које је, бежећи пред огњем и мачем, тражило спас иза моћних зидина хиподрома.

Осим на каменим споменицима са именима гладијатора, сирмијумски хиподром се спомиње и у незаобилазном делу Амијана Марцелина “Res Gestae”. Амијан, описујући улазак императора Јулијана Апостате у Сирмијум, помиње да је цар другог дана своје посете граду приредио трке двоколицама, што је изазвало опште одушевљење и радост народа.

На простору хиподрома је 1867. године пронађен миљоказ посвећен цару Констанцију II, који је, у ствари, био постамент за цареву скулптуру у природној величини. Овај миљоказ се данас налази у Бечу, у лапидаријуму „Kunsthistorisches“ музеја и најбоље је очуван миљоказ пронађен у источној Европи.

Хиподром у Сирмијуму је имао истакнуто место и у ранохришћанским списима. Осим на Артемидином мосту, многе пресуде Хришћанима су извршаване и на простору овог здања. Чак се и у спису „Passio Sancti Demetrii“ наводи како је пријатељ Светог Димитрија Нестор, победио гладијатора Лyаоса, љубимца цара Максимијана, баш у арени сирмијумског хиподрома.

Трагови постојања сирмијумског тркалишта су видљиви и данас, пошто су делови резбарене камене ограде уграђени као декорација на многим јавним зградама у Сремској Митровици. Иако се сам хиподром налази још под земљом, нешто северније од остатака царске палате који су конзервирани и презентовани јавности.

Са друге стране, највећа одговорност и крива за заборављање ове монументалне грађевине пада на новинарску јавност, која је неретко објављивала како је Виминацијум имао једини амфитеатар на овим просторима. Чак и да оставимо по страни чињеницу да Виминацијум уопште није имао амфитеатар, несхватљиво је запостављати другу по величини грађевину у Римског царству, који је већ откривен, а онда поново затрпан.

Извор: Sirmium