Сарајево

НАРОДНИ ИЗРАЗ

Народно предање о постанку Сарајева

Кад је султан Фати Мехмед ударио с војском на Златни До, како се онда звало Сарајево, наишао је на велики отпор. Цар подијели војску на два исета (дијела) и отуда добију имена двије улице у Сарајеву: Исета Горња и Исета Доња. Фати Мехмед нареди војсци да све руши и спаљује гдје год наиђе на кулу или колибу.

Неколико дана трајао је бој на Златном Долу, а бијаше касно јесенско доба. Војска је, по наредби царевој, све рушила и палила.

Кад су освојили Златни До наједанпут застуди и окрене снијег и мећава. Војска је била под чадорима, а цару нађу некакву колибу и склоне га од зиме и мраза. Кад су га увели у колибу, рећи ће лале и везири: “Опрости, свијетли царе и господару, морамо те склонути макар и у ову сеоску колибу, само да не дува“. А цар им на то одговори! „Сарај је ово мој, сарај, само кад могу главу склонити“. И тако од цареве ријечи „сарај је ово“ и мјесто се назове Сарајево.

За вријеме саме борбе српска војска била је на сјеверо-западној страни Златног Дола. Фари Мехмед упућивао је своју војску противу непријатеља и угледавши непријатеља на тој страни узвикне: „Кош, кош“ (потеци) – и од тада се тај читав крај Сарајева зове Кошево.

Пошто је освојио Сарајево, цар се попне на источно брдо више Сарајева и погледа доље, па зачудивши се природној љепоти Сарајева – завикаће: „Бак, бак“ (гледај) и од тада се то брдо прозове Бакије.

Забиљежио од Стевана Петровића у Сарајеву.

Н. Т. К.

Извор: Босанска вила бр. 7-8, април 1911. стр. 119.

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.

Драги пријатељу,
(..) Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха. Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту реч (то сам видео оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не уме да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини. Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама. 
Иво Андрић

Иво Андрић; фото: Телеграф

Ја знам да мржња, као и гнев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет. Има застарелих и дубоко укорењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гнева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје место за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гнев, јер пате од њих, али потомство ће видети само плодове снаге и покрета.

Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човека против човека и затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.

Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вере, узвишене чврстине карактера, толико нежности и љубавног жара, толико дубине осећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазревају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.

И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осећајности. Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човек улази неприметно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке.

Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и делују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. и, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.).

Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем.

Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста река и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дела, а ваша мржња прелази врло лако на дело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају. 

У некој Мопасановој приповеци има један дионизијски опис пролећа који се завршава речима да би у такве дане по свим угловима требало излепити огласе: „Грађанине француски, пролеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осећању чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено две различите вере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника.

Између разних вера јазови су тако дубоки да само мржња успева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примећује известан напредак, да су идеје XIX века и овде учиниле своје, а да ће сада после ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико месеци добро видео страшне међусобне односе мећу људима разних вера и разних народности у Сарајеву!)

Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика“. Али одувек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спречава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дремају стари нагони и каиновски планови, и да ће живети док год не буду потпуно измењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то време, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то верујем, али ово што сам видео у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив. 

Ја сам о томе размишљао, нарочито последњих месеци, кад сам се још борио са одлуком да заувек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са ветром ране јесени у још обилном лишћу. 

Иво Андрић, Поштанска марка

Иво Андрић

Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом.  (…)

Иво Андрић 1920. године

Извор: Задужбина Иве Андрића

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању

ИСТОРИЈА

Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву

Вила Лубурић је назив усташког логора за ликвидацију Срба и Јевреја током Другог свјетског рата у Сарајеву под НДХ окупацијом. Овај нацистички логор смрти је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу, команданту и идејном творцу Система усташких концентрационих логора Јасеновац.
Сарајево

Спомен обележје страдалима у логору Вила Лубурић; фото: Википедија/Jennifer Boyer

Овај усташки логор се налазио у пријератној вили која се звала „Вила Вилкерт“ (Vila Wilkert), а која је била велико грађевинско здање. Ову вилу су усташе насилно заузеле на почетку Другог свјетског рата у прољеће 1941. године, када је логор постао активан, па све до ослобођења Сарајева 6. априла 1945. године. Логор Вила Лубурић се налазио на адреси 18. Скендерија (улица), на самој Скендерији у центру Сарајева.

Вјекослав Макс Лубурић командант и идејни творац Система усташких концентрационих логора Јасеновац, је био базиран у овом усташком логору од јесени 1944. све до 6. априла 1945. године када је Сарајево ослобођено. Усташки логор Вила Лубурић је добио име по Вјекославу Максу Лубурићу. У периоду Лубурићевог терора, стотине Срба и Јевреја је мучено и убијано у подруму овог усташког логора. Многе жртве је Лубурић мучио и убијао лично. Народно ослободилачке партизанске власти Југославије су непосредно након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. извршиле ексхумацију остатака тијела жртава из масовних гробница које су се налазиле у парку-башти Виле Лубурић

Након ослобођења Сарајева 6. априла 1945. је одлучено да се на мјесту усташког логора Виле Лубурић уреди музеј жртвама геноцида, за шта су се посебно залагали градоначелници Сарајева Дане Олбина и Емерик Блум. Промјеном политичке климе у Југославији и успоном Џемала Биједића на власт, под изговором идеологије братства и јединства долази до одлуке да се зграда усташког логора Виле Лубурић сруши. Зграда усташког логора Вила Лубурић је срушена почетком седамдесетих година 20. вијека, а на њеном мјесту је изграђено дјечје обданиште. Годишње комеморације догађаја и мјеста која су обиљежила Народноослободилачку борбу Југославије су помињана до 1992. године, а од тада све рјеђе. Комеморативна плоча обиљежава мјесто гдје се налазила зграда усташког логора Вила Лубурић.

IИзвор: Википедија

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Саборна црква у Сарајеву, у народу позната као “нова“ или “господска“

Саборна црква у Сарајеву посвећена Пресветој Богородици је једна од највећих православних цркава на просторима Балкана. Њена изградња започета је на иницијативу српских житеља Сарајева. Султан Абдул Азиз Хан је издао допуштење за градњу цркве, а земљиште за њену изградњу купљено је 1859. године. Темељи сарајевске Саборне цркве постављени су 15. јуна 1863. године, а објекат је завршен 1868. године. Саборна црква је изграђена у самом центру Сарајева, у тадашњој Ташли-ханској махали. Дјело је мајстора Андрија Дамјанова чувеног неимара из 19. вијека, који се прославио изградњом православних цркава на просторима Балкана. Он, његова браћа и потомци изградили су преко четрдесет већих цркава у току 19. вијека. Биле су то монументалне цркве изграђене у Македонији, Србији и Босни и Херцеговини. Сами су их пројектовали, изводили грађење, и уз то још живописали и радили дуборез. У Босни и Херцеговини су изградили цркве: црква у Чајничу, Саборна црква у Сарајеву и Саборна црква у Мостару.
Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

Саборна православна српска црква у Сарајеву, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, један од три православна храма у ужем градском дијелу Сарајева, међу православним вјерницима позната је још и као „нова“ или „господска“ црква.

Према ријечима старјешине овог храма свештеника Борислава Ливопољца, назив „нова“ за Саборну цркву потиче још из периода њене градње у другој половини 19. вијека и задржао се до дана данашњег. Назив „нова“ даровао јој је народ, највјероватније због тога што је то тада била прва и једина црква у Сарајеву, уз Стару цркву, посвећену Светом Архангелу Михаилу.

И називу „господска“ кумовао је народ због чињенице да је у цркву на богослужења углавном долазила сарајевска српска господа – трговци, занатлије, интелектуалци, док су у Стару цркву долазили вјерници из околиних сарајевских села.

Отац Боро, како овог младог свештеника ословљавају вјерници, наводи да доказ да је Саборна црква била храм у који је највећим дијелом долазила господа јесте и чињеница да је богослужење у Старој цркви почињало у 8.00, а у Саборној цркви у 9.30 часова – „да се господа мало наспава“.

ПОЧЕТАК ГРАДЊЕ

Одлука о градњи Саборне цркве донесена је давне 1859. године, на иницијативу српског православног живља у Сарајеву и на приговор Европе Отоманском царству за вјерску нетрпељивост и неједнакост. Европљани су сматрали да је недопустиво да толики број православних Срба у Сарајеву нема своју велику цркву, јер је до изградње Саборне цркве у Сарајеву, у претходних више од 500 година, постојала само садашња Стара црква на Башчаршији.

Саборна црква у Сарајеву, Фото: СПЦ – Митрополија дабробосанска

Да би ублажио незадовољство Европљана и уступцима покушао да заштити посрнулу царевину тадашњи султан Абдул Азиз Хан дао је ферман за градњу православне богомоље у Сарајеву.

У периоду до 1962. године купљено је земљиште у равници, са десне стране Миљацке, и у оно и у садашње вријеме у самом центру Сарајева, али није познато од кога је та локација купљена.

Према предању, градњу цркве обиљежила је српска довитљивост. Како прича отац Боро, наводно, према тадашњим турским законима нигдје у Турској царевини није могао бити изграђен други вјерски објекат на мање од 100 корака од најближе џамије. Како је од најближе џамије, која се налазила код садашњег хотела „Централ“, до мјеста гдје је требало да буде грађена црква било мање од 100 корака, Срби су потплатили онога који је то одређивао да прави мање кораке како би раздаљина била већа од стварне.

Изградња једног од тада највећих православних храмова на Балкану почела је 1863. године, а те су године 11. јуна и освештани његови темељи. Градња је трајала 11 година – до 1. маја 1874. године.

ХАЏИ ЛОЈИНО НАСИЉЕ

Саборна црква је освештана на светог Илију, 2. августа 1872. године, скоро двије године прије потпуног окончања радова. Освештању је присуствовало шест конзула и каснији аустро-угарски управитељ БиХ Бењамин Калај, 76 свештених лица и око 10 000 људи.

Према казивању оца Боре, претпоставља се да би овом догађају присуствовало и више народа да није било инцидента који се десио годину дана раније.

Било је предвиђено да храм буде освештан на Малу Госпојину 1871. године, и до тога би, вјероватно, и дошло да се у мају те године није десио инцидент када је сарајевски кабадахија и насилник Хаџи Лојо са 40 разбојника ујахао у црквену порту запријетивши да „власи без мртвих глава неће цркве посветити нити у њој зазвонити“.

Тадашњи руски конзул, који је становао преко пута цркве и који је све то видио, одмах је о свему обавијестио Вали-пашу, упозоривши га да га сматра одговорним за оно што се десило.

Због овог инцидента Српска црквено-школска општина одустала је да тог љета буде освештана црква, а помоћ је затражена од Русије, након чије је интервенције наредне 1872. године црква коначно освештана.

Да би спријечиле било какав инцидент, турске власти су забраниле рад кафана на дан освећења цркве, а Турцима је био забрањен пролазак улицама у којима су живјели Срби. Чак су по околним сарајевским брдима били постављени и топови, са наредбом да се из њих пуца уколико буде дошло до икаквог покушаја да буде спријечено освештање цркве.

Отац Боро наводи да се у то вријеме догодио још један занимљив догађај. Око два мјесеца прије Хаџи Лојиног насиља појавио се у Сарајеву некакав дервиш из Медине који је на сред Шехер-Ћехајине ћуприје простро кожу за молитву и са бројаницом у руци и некаквом књигом почео да се моли од раног јутра до мрака, наводећи да ће се захваљујући његовој молитиви Алаху за 20 дана звоник нове српске цркве срушити сам од себе.

Неправославни свијет, који је наилазио туда, бацао је новац на кожу у нади да ће дервишеве молитве бити услишене. И прикупи се доста пара. Али, 18. дана на мосту више није било ни дервиша, ни кожице, а наравно ни пара. Звоник новоизграђене цркве и даље је стајао усправно.

Сарајево

Саборна црква у Сарајеву

ГРАДИТЕЉИ И ПРИЛОЖНИЦИ

Градња Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву коштала је 38.185,18 дуката, а средства су сакупљана од добровољних прилога православних житеља Сарајева и околних села, трговаца из Београда, Дубровника, Беча и Трста, те многобројних донатора.

Међу приложницима су били и сам султан Абдул Азиз Хан са 556 дуката, Правитељство српско из Београда са 500 дуката, српски кнез Михаило Обреновић са 150 дуката. Највише прилога – неколико пута по 2.000 дуката – дао је тадашњи предсједник Црквене општине Сарајевске и власник хотела „Европа“ Манојло Јефтановић.

Пошто сви ови прилози нису били довољни, радови на изградњи цркве исплаћивани су и из прихода Старе цркве.

Ипак, највише је дао православни српски народ, што прилозима што својим радом. Према причању оца Боре до краја изградње цркве сваког љета би свештеник у Старој цркви оглашавао дане добровољног рада, када би школска дјеца, трговци и занатлије носили са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта, пијесак, отесану седру и малтер мајсторима на скеле.

Црква је саграђена од камена који је дала тадашња власт бесплатно из мајдана у садашњем сарајевском насељу Ковачићи, а кров је направљен од олова.

Храм је саграђен у занимљивом композитном стилу познобарокне форме. У основи је тробродна базилика, комбинована са уписаним крстом и има пет купола. Дужина цркве је 37, ширина 22,5, а висина зидова 15,5 метара. Висина малих купола је 20, а средње 34 метра.

Звоник, који се види из велике даљине, висок је од земље до врха крста 58 метара. Према писању митрополита дабробосанског Саве Косановића „између многобројних џамија, које су подигли моћни везири и истурчена аристократија црква се љепотом и величином уздиже над свима, те њен звоник са позлаћеним крстом и јабуком грли облаке успоредо са највећим мунаретима“.

„Само га она Бегова џамија нешто надмашује, која је продужена баш онда кад је звоник готов био, јер Турцима бјеше зазор и срамота да хришћански крст мине `алем и мунару`“ – наводи митрополит Сава.

На цркви се налазе шестора врата – западна, сјеверна и јужна већа су и двокрилна, а код западних двоја побочна, мања и једнокрилна, која су служила за улазак жена у цркву. Шеста су врата на олтару и остављена су ради свештеника и црквењака.

Цркву је зидао чувени мајстор Андреја Дамјановић – Зографски из велике породице архитеката предузимача, сликара зографа, иконописаца дрворезаца и каменорезаца из македонског града Велеса. Претпоставља се да је ова породица саградила око 40 већих православних цркава на подручју БиХ, Србије и Македоније.

Извори: Митрополија дабробосанска, Катера

Приредила: Сања Бајић

 

ДЕШАВАЊА / ОКО НАС / СРПСКО ПИТАЊЕ

Са сарајевских гробаља уклањају 13 000 српских гробова, а кости спаљују

Власти у Сарајеву наложиле су радницима гробаља у том граду да прекопавају гробове давно умрлих, међу којима је највећи број Срба, јер њихова родбина расејана по свету после прогона током протеклог рата не плаћа редовно накнаду за одржавање гробова, пише бањалучки Глас Српске. Пртпарол Јавног комуналног предузећа „Покоп“, које има надлежност над седам гробаља у кантону Сарајево, Најда Вранић Беширевић рекла је да ће бити уништено између 12 000 и 13 000 претежно православних гробова чије ће се кости ископати и пренети у костурницу на спаљивање.

Порушени споменици на сарајевском гробљу Вријешће (Принтскрин РТРС)

Посмртно етничко чишћење

За ово „посмртно етничко чишћење“ Беширевић се позива на одлуку о уређењу и одржавању градских гробаља коју је донела Скупштина града Сарајева. Њом је дефинисано да се гробно место или гробница могу прекопати десет година после сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Из Сарајева је током рата и после протерано око 150.000 Срба, који су данас расељени по свету и многи од њих не знају за ову одлуку. Годишња такса за одржавање гробних места износи 4,25 евра. То значи да се дуг протераних сарајевских Срба за 13 000 гробних места мери милионима евра

Разлози за уклањање и спаљивање гробних остатака

Као разлоге за спаљивање у сарајевском комуналном предузећу наводе:

  • Непотпуна документација о гробном месту
  • Десет година није плаћана накнада за њихово одржавање од стране рођака протераних из Сарајева
  • Запуштени српски гробови нарушавају изглед гробља
  • Српски гробови угрожавају безбедност.

Како је ван сваке памети постављати услов накнаде за гробарину људима који су из Сарајева протерани, власти града Сарајева овим поступком показују своју намеру брисања свих трагова српског постојања у овом граду. У питању је лицемерно поигравање са законом и осећањима људи протераних из Сарајева.

Позивати се на рат у једном случају, а правити се као да га није било у другом показује сво лицемрје тамошњих власти у односу према српском народу.

Реакције Удружења породица несталих

Председник Удружења породица несталих сарајевско-романијске регије Милан Мандић каже да се ради о великом броју гробних места и гробница и да је међу њима највећи број оних у којима су посмртни остаци Срба.

– Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву – рекао је Мандић.

Девет гробаља на којима се уклањају гробни остаци Срба

Покоп“ управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево – „Баре“, „Лав“, „Стадион“, „Свети Јосип“, „Свети Марко“, „Свети архангели Георгије и Гаврило“, „Свети Миховил“, „Обад“ и „Влаково“.

Према сведочењу малобројних Срба који живе у Сарајеву, највеће је „одстарњивање“ гробова и посрмтних остатака Срба на највећем градском гробљу Баре.

Бившем Сарајлији спаљени очеви гробни остаци

Бивши Сарајлија који данас живи у Србији каже за „Глас Српске“ да је прекопан гроб његовог оца у гробљу „Баре“.

– За ту страшну вијест сам сазнао од познаника. Када ми је јавио да је гроб прекопан отишао сам и једва дошао до посмртних остатака оца који су били склоњени. Отац је ту сахрањен осамдесетих година прошлог вијека, а моја породица и ја смо током рата и етничког чишћења истјерани из тог града. Због даљине нисам могао редовно да идем на гроб оцу, а ваљда би требало да буде разумијевања за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби, а не да они буду најчешће на мети одлуке за коју многи и не знају. Шта ће бити са посмртним остацима преминулих чије су породице расуте широм свијета – каже наш саговорник, који због страха од нових непријатности у Сарајеву није желио да му откривамо идентитет.

Реакције из скупштине Србије

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону скупштине Србије Иван Костић тврди да Србија под хитно мора да реагује на скандалозну одлуку власти у Сарајеву.

– Ово је још један показатељ да Срби у федерацији нису добродошли и да тамо постоји велика мржња према нашем народу. Политика коју води ова власт у Босни и Херцеговини неминовно води у нове сукобе и у будућности од њих не можемо очекивати ништа боље или другачије. Мислим да Република Српска и Србија морају да се политички заложе да престане скрнављење гробова наших људи. Ако треба, нека ми као земља платимо дуг за гробна места тих људи, али ово не смемо да дозволимо – истиче Костић.

Позивају грађане

Позивамо грађане да се јаве у неку од гробних канцеларија да би употпунили документацију, јер уводимо географску информациону евиденцију гробних мјеста – навела је Вранић-Беширевић

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у „Службеном листу“ и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Ексхумације ради продубљења гробног места без захтева сродника у Сарајеву су већ рађене од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер „Покоп“, како тврде, није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су после ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање. Данас се пракса из ратних дана наставља на још драстичнији начин.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапред, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

УПОЗОРЕЊЕ: На гробове лепе обавештења да гробно место није плаћено и да ће бити прекопано

Сасвим другачија пракса у Бањалуци

У Градском гробљу Бањалука кажу да не посежу за прекопавањем гробних места, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

– Таквих радњи до сада нисмо имали – рекли су у том предузећу.

Прекопавање гробних места регулише Закон о гробљима и погребној делатности РС. У том закону је наведено да се гробно место, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осетљивости тих случајева избегавају да га примењују.

Срамна одлука сарајевских власти дала сигнал вандалима

Сарајевске Србе узнемирили су и вандали који су протеклог викенда оборили и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у насељу Бријешће.

Извори: РТРС, Глас Српске, ИнфоБијељина, Информер

ИСТОРИЈА

Залазак сунца у Сарајеву

Враца. Стојим на мјесту гдје се налазе двије табле добродошлице. Погледала сам ка сјеверу и видјела да на једној табли пише: ‚‚Жупанија Сарајево”. Окренула сам се према југу и угледала још већу таблу на којој стоји исписано : ‚‚Добро дошли у Републику Српску”. Дуго сам ту стајала. У близини се налази спомен-парк, ашик-мјесто моје генерације. Знам да је то мјесто девастирано и не желим да га видим. Стојим и размишљам. Једном је један народ направио величанствен парк у спомен на хиљаде убијених Јевреја и Срба, у спомен на жене и дјецу који су ту издахнули, да би нови нараштаји баш на том мјесту мржњу побјеђивали снагом љубави и младости. А само деценију и по након изградње тог парка, који је био мјесто заједништва и љубави, кроз њега је прошла једна линија, парадоксално, линија раздвајања – граница између Републике Српске и Федерације БиХ.

Стара црква, Башчаршија; фото: П. Ковачевић

Кренула сам према граду, повремено застајкујући. Увијек сам Сарајево вољела гледати са овог брда, док су други за надахнуће радије бирали брда изнад Чаршије. Свој родни град нисам видјела неколико година. Толико дуго нисам видјела маму и тату. Радујем се сусрету и повратку. Рат је завршен. Година је хиљаду девет стотина деведесет седма. Размишљам због чега раније нисам дошла. Све је другачије него што сам замишљала и претпостављала. Нисам много одмакла, кад сам угледала руљу људи који урлају на мене и са штаповима у рукама ходе ми у сусрет. Нисам чула шта говоре. Лица им нисам видјела. Све што сам чула и видјела био је туђ, провинцијски говор и сеоска народна ношња. Били су ми све ближе. Нисам бјежала. Рукама сам прекрила главу и у моменту кад је требало да примим први ударац, зажмурила. У том тренутку сам зачула мелодију пјесме ‚‚Видовдан“. Отворила сам очи и погледала у правцу из којег долази звук музике. Писало је: ‚‚Кафана код Биде“. Кратко сам осмотрила и та мелодија ме је охрабрила да кренем према Грбавици. На путу до Грбавице схватам да мојих родитеља више нема. Сад већ не знам гдје сам и код кога сам кренула. Том спознајом ме облива велики талас туге и осјећања која никад раније нисам осјетила. Љето је двије хиљаде седамнаесто.

Јеврејско гробље је један од најзначајнијих споменика културе које Сарајево има. Послије прашког, то је највећи сакрални јеврејски комплекс у свијету. Сефарди су Босну етапно насељавали током шеснаестог стољећа. У том вијеку је формирана и јеврејска општина, као и ово гробље. Мој деда је сахрањен ту. Ту почива, по линији моје мајке, народ којем дијелом припадам, а од којег су у Сарајеву остали само гробови.

Сазнање да сам се сјетила да ту почива отац моје мајке, човјек који је задужио српску књижевност и Босну и Херцеговину, разувјерава ме да у Сарајево нисам дошла узалуд. Отварајући капију Јеврејског гробља, схватам да сам на гробљу Светих архангела Михаила и Гаврила на Кошеву. Од других споменика пажњу ми одвлачи капела на чијем зиду пише: ‚‚Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“. Ту почивају Гаврило Принцип и његови другови, видовдански хероји. Примјећујем да капела архитектонски подсјећа на цркву у Пофалићима и кроз главу ми пролази име професора Дерока. Око мене се на споменицима као на траци нижу презимена: Јовановић, Обрадовић, Јефтановић, Савић, Ђурђић, Скарић, Деспић, Бабић, Ковачевић, Цековић… Знам да су то људи који су кроз генерације Сарајеву дали много. Непроцјењиво материјално и културно богатсво, којим се Сарајево и данас дичи. Тражим име мога оца.

Мој отац је био љекар и професор на Медицинском факултету Универзитета у Сарајеву. До рата је живио југословенски сан, који му је обезбједило његово образовање, статус у друштву, и на првом мјесту моја мајка, моје сестре и ја. У свијести становништа Сарајева, те хиљаду девет стотина деведесет друге, апослутно ништа није наговјештавало рат, иако је он буктао у сусједној Хрватској, иако је политичка ситуација била усијана до мјере да свако рационалан може препознати надолазећу несрећу – обичан свијет, Сарајлије, живјели су у заносу. Ни у таквим условима нису видјели опасност и нису жељели вјеровати да је тако нешто у Сарајеву могуће. Нисам вјеровала ни ја. Привођења мог оца на полицијска салушања, као и привођења многих сарајевских Срба, почела су с првим ратним дејствима. Малтретиран је и понижаван и у нашој кући. Враћао се отац породици претучен и злостављан два пута. Треће одвођење није преживио. Убијен је и масакриран. За његову смрт, као и за смрт стотина, можда и хиљада сарајевских Срба, нико није одговарао.

Тражим његов гроб. Нижу се презимена: Басара, Јовановић, Петровић, Кешељевић, Николић, Ирби, Скендеров, Божић, Ристић… Мог оца нема. У близини је Медицински факултет. Одлазим до зграде факултета. На зиду зграде стоји спомен-плоча са именима убијених и погинулих студената и професора. Тражим његово име. Имена мог оца нема ни овдје. Спуштам се низ Кошево. Гледам лица веселих људи. Знам да је сваки други у овом граду дошљак. И он је као и ја, ратном несрећом доспио у нечији град. Драго ми је због осмјеха на лицу тих људи. Драго ми је да је овај град преживио и живи, али непрестано мислим о томе како имена мог оца у овом граду нигдје нема. Сједам на клупу у Кошевском парку. Овдје сам провела сате и сате школских одмора. На клупи су раширене новине и велики наслов: ‚‚Списак убијених Сарајлија, жртава српске агресије на главни град“. Коначно проналазим име свог оца. Дуго сам ту сједјела и гледала у слова његовог имена.

На Ковачима сам. На табли пише: ‚‚Шехидско мезарје – меморијал Ковачи“. Знам да су шехиди муслимански борци који одлазе у рај. Тужан призор, хиљаде нишана. И ти су се људи борили за опстанак, а у име неке политике, која је својим синовима одгодила судњи дан и на овом свијету обезбједила рај. У мору нишана препознајем име убице мога оца. Шехид! Размишљам, колико ли је оваквих шехида и јунака на свим странама, који ходе рајским вртовима, и колико их је кроз историју било, а које данас мртве прослављамо.

Слике се нижу. Катедрала – сарајевска љепотица. Саборна црква – хвала сарајевској господи и трговицма на овој љепоти. Пролазим поред Бегове џамије. И данас је њено двориште посебан простор. Можда је ова џамија и најсјанији бисер Сарајева. Није ми жао што сам дошла, иако сам се зарекла да моја нога у Сарајево више никад неће крочити. Стара црква – размишљам о томе да сљедећи пут морам довести дјецу на мјесто одакле је све кренуло, мјесто око којег се ширило трговиште, а касније и чаршија. Музеј ове цркве је један од најзначајнијих музеја тог типа у свијету. Рука Свете Текле, првомученице и слушкиње Бога живога.

Пролазим поред напуштене и у коров зарасле куће мог дједа у којој је написао своја најзначајнија дјела. Коначно, у даљини видим комплекс Јеврејског гробља. Размишљам о томе зашто га раније нисам могла наћи. Гроб мог деде.

Мој деда је након Другог свјетског рата једну своју приповјетку посветио својој покојној мајци Сари, гдје каже да је срећан што је она умрла на вријеме и што није доживјела страхоте којима је он био свједок. Ја сам деведесет друге године, а и много година након тога, говорила да ме у трагичној судбини мог оца тјеши једино што је убијен тог августа, а не послије у току рата, па није морао да доживи све што се десило српском народу. Масакриран је и убијен, као што тужно рече мој деда, на вријеме и само зато што је био Србин. Oни који су убили и масакрирали мог оца, унесрећили су потомке онога чија су књижевна дјела била њихова обавезна школска лектира.

Загледана у сунце које се полако повлачи изнад сарајевске котлине, схватам да сам будна, далеко од Сарајева и у туђој земљи. Август је двије хиљаде седамнаестог љета Господњег. Мјесец у којем  су прије двадесет и пет година, у име независне Босне и Херцеговине, мом оцу узели живот.

За Расен: Пеђа Ковачевић

КЊИЖЕВНОСТ / ПРОЗА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Кад изађе на улице факир-фукара

Ванвременским речима Иво Андрић је описао Сарајево са почетка 20. века, или можда неки од балканских градова данас

Иво Андрић

Иво Андрић. Читајући изнова његово дело, осећам како редови читају мене и људе којима сам окружен. Сагледавао је у нама оно тамно и нејасно, али без сумње присутно. Свако читање је нови час анатомије о телу народа из ког је потекао. Зато му је име велико и за нас и за оне који су желели да нас боље знају.

Да су људи од моћи пажљивије читали Андрића, можда поновног страдања на овим просторима не би ни било. Нобеловац им је нудио кључеве мира. А можда су га и читали. Најбоље се из речи мира научи како да се започне рат. Можда… али не верујем. Андрића читају они који трагају за тајнама човека, они који имају разумевања за различите људске поступке. Они који се у хаосу не сналазе, а желе да знају зашто је и како хаос настао.

У делу „Госпођица“ (1945) Андрић описује атмосферу у Сарајеву после атентата на Франца Фердинанда 1914. године. Наредни редови су ванвременски и могли би се приписати многим тачкама на карти Балкана. Данас, више него икад.

Треба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.

Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу од самог свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет оживе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима.

Извор: akademskikrug

Сродни чланци:

Иво Андрић – Ова је драма почела на Косову
Иво Андрић о подели Албаније и исељавању Арбанаса у Турску
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Кад изађе на улице факир-фукара
Иво Андрић: Мостови
Иво Андрић: Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим
Иво Андрић о брбљању
Иво Андрић био је члан равногорског покрета

ПОЕЗИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Gavrilo Princip

Графит у Крагујевцу, у насељу Бубањ; аутор фотографије: Србољуб Миловановић, 2014.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Песничка успомена на тамновање

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

 

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Гаврило Принцип

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.