Рабош

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Манастир Шудиково

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Епархија.ме

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

Рабош: древни календар и систем рачунања

Примере писања са десна на лево и бустраседонског писања налазимо у Рабошу, јединственом сачуваном словенском календару и рачунској књизи са знаковима и цртежима („цртама и резама“) урезаним у дрвету различите дебљине и облика.
Рабош, Календар

Рабош календар на комаду керамике, Пловдив, Бугарска; фото: islan.dir

Рабош плочице и штапови

Још је Црноризац Храбар (Х век) наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму. Још пре примања хришћанства Словени су писали „чертами и резами“ и по њима гатали и гледали будућност. Календар записан „цртама и резама“ недавно је откривен на глиненим судовима из другог и четвртог века. Обзиром да је усклађивање календара дуг процес, мирно се може тврдити: наши словенски преци имали су календарска знања пре више од две хиљаде година.

Реч „рабош“ има више значења:

1. урез, рез (као у њемачком дас Kerbholz, kerben – ставити на рабош),

2. зарез као знак (нпр. на уву свиње),

3. рачун,

4. памет.

Други називи за рабош су рабуш, роваш, реваш, рваш, ровка риза, зариза, роска, розга, розаљка (Србија, Далмација, Босна и Херцеговина), четула. (Бугарска), робус (Источна Србија).

Розаљком се назива израђено дрвце којима се служе чобани, због тога што је розано, односно исписано. Розаљка може бити и молитвени рабош по којем старци и старице пребиру молитве. „Малене рабоше носили су људи у руци, држали у џепу, за пасом, у торбаку, у њедрима итд., а великим штапом би се штапали.“

Систем рабоша

На рабошу су се знаци резали с десна на лево, односно почињало се са врха рабоша, па се ишло ка руци која га држи. Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачке, праве и косе линије и крста, који су могли бити неизрезани и изрезани.

Тачка је означавала број један (.=1),

Право подрезана а неизрезана црта означавала је број 5 (I=5).

Право подрезана и изрезана црта означавала је број 10 (I=10)

Косо подрезана и неизрезана црта означавала је број 50 (/=50)

Косо подрезана и изрезана црта означавала је број 100 (/=100)

Подрезан а неизрезан крст означавао је број 500

Подрезан а изрезан крст означавао је број 1000

Древни календар

Рабош је био први писани календар који је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници). Због своје велике практичности рабош је био широко распрострањен и у народу се користио до скорашњих времена. Рабош се намештао првог уштапа (пуног месеца) после краткодневице.

Рабош који је имао улогу календара, односно служио за рачунање времена састојао се од једне дуже дебље гредице са четири брида правилно подељена на три дела – они су представљали месеце у години. По ивицама и страницама урезиване су ознаке за дане; оне једноставне означавале су обичне дане, а посебне ознаке означавале су битне празнике. Дрвени календари били су део опреме балканских чобана, који су дуже време у години боравили са стоком на планинским пашњацима.

Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Рачунање на Рабош

Једна од улога рабоша била је да помаже памћењу бројева, приликом новчаних или неких других договора. Исписиван је на дрвету и корићен за споразумевање, а у смислу дрвене дашчице забележен је и деминутивни назив ровашица (tessercula, tessera)

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“), односно, били су дневна рачунска књига у којој су се бележила сва примања и издавања у току дана.

Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. Када би дуг био измирен, плочице су уништаване. Календари су се читали бустрафедонски, први ред с десна на лево, други с лева на десно, трећи с десна на лево итд. Ово писмо је доказ културног и историјског развоја Словена, независно од византијско-римског утицаја.

Иако је ову примарну улогу рабоша заменио трговачки блок и данас се често чују осветничке узречице „Метнућу те на рабош!“ и „Записаћу те на рабош!“ у значењу „Добро сам те прибележио!“ или „Добро ћу ти упамтити!“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:

Миле Недељковић – „Древност српског календара“, Српско наслеђе, 09. 1998.
Дуња Матић Станишић – „Српски календар“, Београд
Срећко Лоргер – Рабош (Роваш), „Слободна Далмација“ 19. 05. 2003.
Веселина Колева – Bulgarian Wooden calendars

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.