Пирот

Осма је деценија како је прошло од службовања владике Николаја Велимировића у пиротском крају који је назвао “мали Јерусалим”, када је видео колико манастира, цркава, црквишта, али и икона и фресака има и то изузетно ретких вредности. Отићи у тај део Горњег Понишавља и не поклонити се у манастиру Успења Пресвете Богородице у Сукову или манастиру Светог Јована Богослова у Поганову грех је, јер комад раја на земљи ту је, пред вама. Треба отићи и у Темску, где ће вас сачекати мати Ефросинија, ту је близу и Дивљана, Височка Ржана са оцем Рафаилом, у Рсовцима постоји пећинска црква из доба Синаита и манастир Светог Илије, Свети Кирик и Јулита у Смиловцима, у Петрлашу је архимадрит Јован, манастирче у Димитровграду где је мати Ираида…

Игуман Серафим

На 18 километра од Пирота, старим путем за Димитровград у правцу Звоначке Бање, стиже се у село Суково у чијој је непосредној близини манастир. По имену села манастир је познат и као Суковски. Када стигнете, гледајте да будете на литургији, да осетите божју благодат и димензију вечног живота. Нема прошлости и будућности, само је љубав кончина у вечној садашњости. Имаћете прилику, да упознате игумана Серафима, 40-тогодишњег духовника изабраног од Бога да проноси славу његових речи и дела. Игуман Серафим и његова братија су од посебног значаја и поштовања за нас Врањанце јер су до 2007. године чинодејствовали у манастиру Свети Прохор Пчињски, а једно краће време и у манастиру Светог Пантелејмона у комитском Лепчинцу код Врања. Тада је развијен тај посебан однос између братства и верника, да нас ословљавају и у Сукову са “моји Врањанци”.

Суковски манастир је са десне стране реке Јерме која долази из врела подно стеновитих обронака Старе планине. У манастиру, поред бројних фресака, сцена из живота Богородице и Исуса Христа, као и новозаветних светаца и српских светитеља постоји нешто посебно, реткост у српском фрескосликарству. То је фреска у ниши десне певнице. Она приказује Светог Христофора са животињском главом „што задире у далеку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством“.

Суковски манастир походи стално група Врањанаца и Крушевљана који су са братијом духовно узрастали у Прохору Пчињском.

Мати Стефанида

У време док смо били у свете делове српског “малог Јерусалима” да се причестимо на празник Цвети и припремимо за Страсну недељу и доласка Васкрса, победе живота над смрћу, у Врању се дешавао “одлазак” из манастира Светог Прохора игуманије мати Стефаниде и њеног сестринства. О, Боже, које туге! Верници су у шоку, већина сматра да ништа не може да промени јер је све предалеко отишло, на штету наше вере и народа у целини. Још једно духовно пустошење врањске Епархије након “одласка” игумана Серафима и његове братије, сад далеке 2007. године. Духовне деце блаженопочившег игумана Пајсија Хиландарца који нас је оставио на земаљској ветрометини 2003. године, јер га нападе болест, а Бог узе к себи, као и што чини када су најбољи у питању. Знао је отац Пајсије да одмах одреди за свог заменика Серафима са 25 година живота и потврди своју божју прозорљивост. И поред усредсређености на пост и молитве, појединим верницима мати Стефанида не излази из ума. Само се тихо чује: ”Ох, душа ме боли! Докле, више, овако”? 

Из Суковском манастира нећете отићи без ручка, сви на литургији су позвани, то је правило. Посни купус, пасуљ, на Цвети скуша, ванилице, обланде, кромпир салата и чувена манастирска “траварица” све је благословено, а што је благословено преслатко је.

Суковски манастир се издржава од властите економије. Монаси са верницима који повремено бораве производе сво поврће за своје потребе. Од воћа, посебно јагоде. Ипак, посебност је израда пиротског качкаваља, више врста сирева, урде, маслаца… Имају своје краве, музе се 150 литара млека дневно. Сав вишак је у продаји.

Манастир је познат и по производњи меда за простату, антистрес меда и више врста мирисног тамјана. Продаје се и манастирска ракија врхунског квалитета, од којих препоручујемо “траварицу”, а од ликера, лековиту “ораховачу”. Продавница је богата иконама, књигама, бројаницама…

Вук Бранковић и Винету

Полазимо ка манастиру Светог Јована Богослова, осам километра удаљеног од Суковског. Иде се долином Јерме која услед киша хучи и слива се низ усечени кањон и прави је празник за очи. Манастир је са леве стране реке, на једној заравни у подножју огромних стрмих стена. Сем малобројних појединости саграђених касније, овде као да је време стало, у 14. веку, када је саграђен манастир и конак. Нема тог, који је био, а да не крије своје одушевљење, јер је комад раја пред њиме. Пре доласка до манастирске порте пролази се поред села Власи које је као уметнуто у подножје стеновитих литица Старе планине. 

Долази се у предивном крајолику у којем обитава Белоглави суп. На овом потезу снимљено је неколико филмова: Косовски бој (двор Вука Бранковића је снимљен баш на простору конака и припрате овог прелепог манастира), а у околини по врлетима кршних планина снимљен је филм Винету.

Задужбина Дејановића

Ктитори манастира Светог Јована Богослова у 14. веку, били су властелин Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана и његова кћи Јелена, касније византијска царица.

“Поред живе цркве, јаког молитвеног братства и бурне историје која досеже до друге половине 14. века, у овом манастиру можете видети занимљив приказ на фресци која представља савијену грану до земље о коју је очајни Јуда покушавао да се обеси. Божја милост је огромна и пружа шансу сваком па и издајнику, непријатељу и гордом Јуди да се искрено покаје и затражи опроштај од Господа. Свети оци кажу да се грана неколико пута савијала до земље”, објашњава један од верника из Врања. У манастиру, услужени кафом и ракијом, монах се распитује за наше суграђанине, вернике и поздрављају Јовицу, Миодрага Фунција, Моцу физиотерапеута…

Двострука икона

У самом манастиру видећете копију двоструке иконе са чудом у Латомском манастиру са једне стране и ликовима Богородице и Светог Јована Богослова са друге, која је настала у другој половини 14. века, која је након Првог светског рата конфискована од стране Бугара и однешена за Софију. Та икона је била поклон царице Јелене, жене византијског цара Манојла II Палеолога у знак сећања на оца Константина Дејановића. 

Испред манастира је продавница, па бирајте, нешто за успомену, нешто на корист. Имате на далеко чувене органик антибиотик капи, који прави братство, потом ливадски и багремов мед из нетакнуте природе, прополис капи, тамјан капи…

У манастир се улази и излази преко монтажних мостића на реци. У непосредној близини, ван манастира, је етно кафана где можете да добијете комплетну пансионску услугу. Ту су и сељани продавци, углавном сезонске хране, ајвара, пинџура, парадајз сока, меда, џемова…

Изграђен за две године

Данашњи храм Суковског манастира сазидан је за две године. Тако је записано изнад прозора са западне стране: „Поче се лето 1857. Заврши се лето 1859.“ Зна се и кад је живописан, јер и о томе постоји натпис: „Образописец Васил поп Христов од Самоков од 1869. лето.“

Поганово

Није лоше да знате, да монаси за свој манастир кажу да је Јованово. На овај начин избегавају погрдну злоупотребу имена села Поганово у непосредној близини, а самим тим и свега што се тамо догађало, те ово село има чудно име које може да се повеже са овим манастиром.

Сматра се, да је још у прехришћанском периоду у близини садашњег манастира постојала чувена незнабожачка паганска богомоља, чије су ископине пронађене у оближњем селу Поганову. Изглед те ископине је у виду замка који је представљао тадашњег паганског домаћег бога. Ту су се одигравали пагански ритуали и приношене стравичне жртве. Због тога су и први хришћани назвали ово место Поганово, а хришћански мисионари, да би одвојили тадашње непросвећено хришћанско становништво од незнабоштва, засновали су у близини хришћански манастир, посвећен Светом Јовану Богослову (Јованово).

Од Врања до Сукова и Поганова

Од Врања до Сукова и Поганова може се стићи из два правца. Одлазак је био преко Власотинца, па путем за Црну Траву до места Свође. Ту се одвајају путеви и лево идете за Бабушницу и Пирот. Пут је локалан, асвалтиран, нема рупа, али је напоран због кривина. Бабушница је једино веће насељено место до Пирота. На уласку у Пирот обавезно питајте где се скреће на стари пут за Димитровград. Кад ту скренете, а није тешко наћи, брзо стижете до Сукова. Пут је од Врања до Сукова дуг 170 км. У повратку, ишли смо кроз Сићевачку клисуру, делом новим путем, али више старим јер се стално нешто гради и затвара за саобраћај. Брзо се стиже до Ниша, а потом коридором 10 до Врања. Тај пут је дуг 220 км. На вама је којим путем ћете ићи. Наша препорука је преко Ниша и кроз Сићевачку клисуру.

Пријатељ и сарадник Расена Душан Ђорђевић (1955-2018), на Цвети, 1. априла 2018.