Пераст

Марко Мартиновић, Србин који је обучавао кадете Петра Великог

Марко Мартиновић (Пераст, 1663—1716) је био поморац, математичар и песник из Боке Которске. Оснивач је прве поморске школе у Боки пред крај XVII века у којој је обучавао 17 руских племића поморству. Написао је расправу о градњи бродова и више сценарија за традиционалне перашке карневале. У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.
Марко Мартиновић

Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711. (Непознати аутор)

Марко Мартиновић је у Перасту пред крај XVII века основао и водио једну од првих признатих поморских школа на свету.

Млетачки сенат му 1698. поверава поморску обуку 17 руских племића које је Петар Први Велики послао да се оспособе за поморске официре. Међу догађајима који су се одиграли у нашој поморској прошлости, учење руских кнежева код кап. Марка Мартиновића и њихов боравак у Перасту 1698. има вишеструки значај. 

Чињеница да је Венецијански сенат одабрао Пераштанина Марка Мартиновића да са још неколико истакнутих помораца поучава племиће, које шаље руски цар Петар Велики у Венецију 1697. ради стицања знања из поморства, говори о угледу који је овај Пераштанин, и не само он, уживао у Венецији, поморској велесили тога времена.

Марко Мартиновић

Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711.

Др Милош Милошевић, истиче да његова појава није случајна, него је врхунац настојања генерација наших помораца да овладају пловидбом: „Мартиновић је, дакле, овдје даровити изданак вјековних искустава традиционалне, практичне наставе по бродовима, који, по позиву, у Венецији ступа у неке прве, тада још довољно недефинисане институционалне облике поморског школства. А она стољетна неинституционална настава по бродовима, присутна на свим морима свијета, била је најчешће високог квалитета и дала чврсте темеље каснијим институционалним облицима поморског школства. А наш Мартиновић као педагог ту је на размеђи процеса који се, наравно, није одвијао само код нас и у оквиру Млетачке Републике, него и код свих других поморских нација свијета“,

Осим за историју поморства и поморског школства, сусрет Марка Мартиновића са „московском господом“ и њихов боравак у Перасту уједно је и први контакт двије велике поморске силе Млетачке републике и царске Русије и почетак веза моћне Русије и Црне Горе. О овом значајном догађају не постоји сразмерно архивских вијести у Венецији, Перасту и Русији па је стога историјска слика из Пераста драгоценија, као аутентични докуменат.

Марко Мартиновић написао је расправу о градњи бродова и посветио је свом ученику, кнезу Дмитрију Галицину (Дмитрий Галицын). Рукопис је вероватно сада у Санкт Петербургу.

Мартиновић је био хроничар свога времена, писац сценарија за традиционалне перашке карневале.  У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.

Слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“

Међу музејским предметима, који се чувају у Музеју града Пераста, историјска слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“ заузима посебно место. То је платно са кога се ишчитава једна од најславнијих страница перашког и бокељског поморства. 

Слика садржи два дела. Горње поље испуњено је записом свих титула руског цара Петра Великог, који се сматра најдужим владарским насловом, сачуваним на славенском југу. Следе, у два низа исписана имена седамнаесторице руских кнежева и бољара руских, уз имена четворице исписан је и високи друштвени статус; на почетку су имена: Бориса Ивановића Куракина, пашенога царевог, Абрама Феодоровића, брата царице московске. Између два низа са именима насликан је грб руског цара: у барокном оквиру са круном је црни двоглави орао, који у канџама држи знамења царске власти: скиптар и куглу. У средини, међу крилима, је медаљон са представом Св. Ђорђа који убија змаја.

На тамносмеђој позадини при врху исписан је наслов, који објашњава садржину слике: „Марко Мартиновић учећи принципе и господу московску ту именовану на морски наук и владање“. И на крају, тј. на доњој половини платна је композиција која је илустрација самог догађаја.

Аутор користи иконографију, која објашњава наслов слике и уводи нас у „претечу“ наутичке учионице, преко насликаних елемената навигације: компаса, поморске карте и глобуса, који су постављени на малом столу, застртом црвеном драперијом. Писана сведочанства односе се управо на теоријска знања која је кап. Мартиновић преносио својим питомцима, учио их је есенцији навигацијске вештине преко коришћења компаса, ишчитавања поморских карата и упознавања ветрова. Практични део науковања, које су стицали на пловидби једрењацима, оличен је у једрењаку који је насликан у доњем левом углу слике.

Слика је урађена читавих тринаест година после боравка Руса у Перасту, јер је Мартиновић имао 48. год. 1711. Први је овај запис објавио Антон Башић, 1832, што га је навело на погрешну претпоставку да су се Руси школовали од 1697-1711. године.

Биста Марка Мартиновића у Перасту (Вања Радауш); фото Википедија

Према портрету кап. Марка Мартиновића, вајар Вања Радауш је урадио бисту, која је постављена испред цркве Св. Николе у Перасту, 1968, а Васко Липовац брончане рељефе, 1985,16 који се налазе у Поморском музеју Црне Горе и Центру за културу у Котору.

Извор: Растко, Википедија

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Бока Которска

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Далибор Дрекић