Педагогија

Србски се народ до скора одликовао моралношћу и побожношћу. И Срби и Србкиње много су ценили свој образ, своју част и свој карактер, и јако су поштовали црквене и народне светиње. Омладина је поштовала старије људе; а одрасли су људи имали поверења према својим свештеницима и према својим учитељима. Представници власти уживали су леп углед у народу; а владалац је сматран као идеал неумитне правде и узвишене доброте, те је свуда дочекиван са страхопоштовањем. Нарочито су се србске породице и задруге одликовале солидним животом тако, да су могле служити за углед другим народима.

Урош Предић, Весела браћа, јадна им мајка, 1887, Народни Музеј Србије, Београд.; фото: Википедија

Ну у новије време се то почело мењати на горе. У неким нашим крајевима уносе странци квареж у србске породице, те оне услед тога пропадају морално и материјално. У другим крајевима кваре народ чиновници, и то нарочито за време избора народних посланика. При том се често употребљавају назаконита и неморална средства, као присиљавање, подмићивање, лажна обећања, вређање и клеветање друге странке, итд. Овим се шири омраза у народу, и уз то се људи навикавају на несолидан кафански живот, који их одбија од домаћег рада. У таквим приликама дешавају се чешће и сукоби међу људима из разних странака. Поред тога, умножавају се и разни злочини, и тим се доводи у сумњу безбедност поштених грађана.

У варошима се људи више кваре него у селима. У њима има више прилика и више средстава за уживање сваке врсте. Али наши грађани не уживају много у уметностима и у забавама, која облагорођавају душу и побуђују људе на племенит рад; него се одају више страсним уживањима, која кваре естетички укус, вређају морална осећања, и слабе тело, те их тако онеспособљавају за опште корисне радове.

У нашим породицама нестаје оне чврсте дисциплине, која је пре владала међу свима члановима појединих породица и великих задруга. Верност у брачном животу, пожртвовање родитеља за своју децу и оданост чланова породице према својем дому као да бивају све слабији. Тим се смањује морална вредност србских породица, које су до сад давале најјачи отпор туђинштини.

This slideshow requires JavaScript.

У нашим пословним односима као да нема више толико солидности и толико узајамног поверења, као што је пре било. Некад су се међу србским трговцима и грађанима свршавали важни послови у четири ока и без писмених обавеза, па је ипак сваки држао реч и поштено вршио своје дужности. А сад као да не помажу много ни писмени уговори, обавезнице и менице. Пређе су се србске занатлије поносили својим радом, и често су помињали ову лепу изреку: занат је златан. А у новије време има доста занатлија, који остављају свој стручан рад, па траже општинску или државну службу, или друго неко занимање. На њихово место долазе странци, који и у србској трговини заузимају све више места.

Наша Црква као да није више она тајанствена привлачна сила, која је у прошлим вековима прикупљала србски народ у недељне и празничне дане, не само ради молитве, него и ради договора о заједничком раду у тешким приликама, нпр. ради договора о спремању устанка за ослобођење србске земље и србског народа. У неким крајевима опада побожност и оданост народа према својој Цркви. Наши свештеници не раде све што треба, да се то спречи; наши учитељи не доспевају на то; а наши државни службеници као да се у опште слабо интересују за одржање вере и морала у народу.

Побожност и моралност су обично везане једна за другу, нарочито у маси народа. Страх од Божје казне уздржава људе од непоштена рада. А кад се у човека поколеба вера, те нестане богобојажљивости, онда се лако поремети и његов морални живот. Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај може лако поклизнути на путу који нас води к узвишеним моралним идејама.

Они који управљају нашим народом, треба да га чувају од кварења у моралном и религијском погледу; јер теже је лечити болест него чувати се од ње.

Др Војислав Бакић, „Српско родољубље и отачаствољубље“, 1910.

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Људи, у којих су јаче развијена осећања родољубља и отачаствољубља, цене много врлине и заслуге својега народа и лепоту своје отаџбине, и поносе се тим. Они не допуштају никоме, да вређа част њиховог народа и да ружи њихову отаџбину. Они то сматрају као увреду своје личне и породичне части, и готови су да се боре за одбрану народне части.

Бијели орао, Драгутин Инкиостри Медењак, 1922.

Тако се и цео један народ може узбудити, кад га представници неког народа омаловажавају и вређају, и кад руже и нападају његову отаџбину, и то даје неки пут повод озбиљним сукобима између појединих народа.

Ко брани част својега народа и углед своје отаџбине, тај брани уједно и своју част и углед својега дома. Јер народ састављају поједини људи и њихове породице, које су удружене на моралној основи; а отаџбину представљају њихови домови и њихова имања, која су они и њихови претци својим трудом, на поштен начин, стекли.

This slideshow requires JavaScript.

Сваки народ, који жели да стече поштовање код других, образованих народа, мора чувати своје достојанство и бранити своју част. За ово се претпоставља, да у његовој држави влада правни поредак; да је његов друштвени живот солидан; да међу грађанима има поверења и љубави; да су они верни својему народу и одани својој отаџбини; и да сви раде на културном унапређењу своје земље.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)

Наш се народ не може надати помоћи од појединих словенских народа, док год се они боре за одржање своје националне и државне самосталности, и док год се код њих не развије свест о духовној и културној заједници и узајамности свих Словена. Сад се тек чине неки покушаји у овом погледу; али до остварења опште словенске идеје много ће времена протећи. Јер поједини словенски народи нису ни у својем ужем националном кругу међу собом сложни, а камоли да су сложни сви словенски народи, који живе у четири царевине (у Русији, у Аустро-Уграској, у Немачкој и у Турској), у две краљевине (у Србији и у Бугарској) и у једној кнежевини (у Црној Гори).

Драгутин Инкиостри Медењак – Соко и змија

Од других народа још мање можемо очекивати стварну помоћ; јер свака држава заштићава само своје интересе. Стога ми морамо сами радити на том да се нашем народу, који живи у великим државама, обезбеде његова народност и његова имовина, и да он, у погледу на права и дужности, буде изједначен с другим народима у тим државама.

Ми треба да радимо тако, да не морамо ни од кога очекивати помоћи. Ми морамо тежити, да се наш народ што боље културно развије, и да наша отаџбина буде што напреднија. Српски је народ способан за вишу културу; а српска је земља богата у природним производима. Стога се можемо надати, да ће у нас од сад јаче напредовати духовна и материјална култура. Тада ће наш народ моћи боље обезбедити своју националну самосталност, и тада ће наћи више пријатеља међу европским народима.

С напредовањем образованости нестаће верске омразе, због које су неки Срби били занемарили своју народност. У неким крајевима већ су просвећени људи увидели, да вера не мења народност, и да је народност старија и сталнија од вере; те су опет пригрлили своје српско име, и сад Срби различне вере сложно бране свој језик и своју народност од својих противника, држећи се при том оне изреке: брат је мио, које вере био. На тај начин нестаје оних непријатних и непријатељских односа, који су до скора владали у неким нашим крајевима због различне вероисповести.

Тако ће нестати и омразе међу политичким странкама, које су се у неким нашим областима готово непријатељски гониле и узајамно упропашћивале, и тим су јако штетиле опште народне интересе. Оне су, можда, највише криве, што српски народ до сад није обраћао више пажње опасностима, које прете његовом одржању, и што се није спремао, како треба, да се од њих спасе. Ми се задовољавамо тренутним, пролазним успесима у најужим друштвеним или политичким круговима, док други народи предвиђају будуће велике државне успехе, и праве за то планове, на којима раде систематски кроз дуги низ година.

This slideshow requires JavaScript.

С напредовањем просвете развијаће се у српском народу све више родољубље и отачаствољубље, те ће он и својим радом доказати да „само слога Србина спасава“. А с унапређењем народне привреде доћи ће он до материјалног благостања, те ће имати довољно средстава и за виши културни рад и за одрбану своје отаџбине.

Германски народ, који се јако умножава, а при том је културно врло напредан, спрема се одавно, да продре на исток преко српске земље. Отуд прети велика опасност српскоме народу. Стога се ми морамо чувати, да нам он не би наметнуо своју националну културу, која би нас могла одродити од наше народности.

Сваки народ има код других народа толико уважења, колико способности покаже у раду за своју националну образованост и за општу човечанску културу, и колико снаге покаже у борби за своју слободу и своја права. Српски је народ већ доказао да има те способности и те снаге; али он то још није показао у довољној мери. Стога он мора озбиљно радити, да развије своје способности и да ојача своју снагу.

Радећи тако, не треба да губимо наде на успех. Будна српска свест, сложан рад свих Срба, издржљивост српскога народа, и озбиљно спремање за одрбану српске отаџбине могу нас избавити од опасности, која прети самосталности српских држава и одржању српске народности. На ово нас мора непрестано покретати жарка љубав према нашој отаџбини.

Извод из књиге “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.

Др Војислав Бакић; фото: Википедија

Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.

У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића:

Наука о васпитању I-II, Београд, 1878;
О механизму у школској настави, Сомбор, 1880;
Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880;
О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887;
О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893;
Општа педагогика, Београд, 1897;
О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898;
Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901;
Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923;
Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910;
Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани текстови:

Народна Част – (Др Војислав Бакић 1910.)
Заштита српске отаџбине – (Др Војислав Бакић 1910.)
Народност и отаџбина – (Др Војислав Бакић 1910.)
Опадање моралности и побожности (Др Војислав Бакић 1910.)
Дужности Србкиња (Др Војислав Бакић 1910.)