Отимање српског језика и српске културе уз аминовање Републике Србије
Недавно је Комитет Конгресне библиотеке из Вашингтона признао „црногорски језик“, чиме је Црна Гора добила међународни код за језик. Свесни смо да не можемо пресудно да утичемо на дешавања у Вашингтону, но поражавајућа је чињеница да је и Република Србија прихватила овај „језик“, и то још 2010. године када је у Малом Иђошу, због значајног удела црногорске популације, уведен овај измишљени језик.
Мило Ђукановић учи Његоша језику; фото: Идентитет
Да се разумемо, право је сваког појединца да се национално и верски изјасни како жели, али одобравати некакве назови језике, науштрб домаћег језика и домаће културе, у најмању руку је негирање сопственог језика и културе, односно сопственог идентитета. Јер, „црногорски језик“ није никакав засебан језик нити постоји научна основа која би га третирала као посебног, понајмање различитог од српског. Неки ће наћи образложење у чињеници да се ради о другој држави, но то оправдање нема никакав научно утемељен значај, јер српски народ не бивствује само у Републици Србији, већ је историју и писану реч стварао и на територијама мимо данашње Реп. Србије, а најбољи пример тога је управо Црна Гора, земља у којој је од вајкада буктала српска ватра и где је српска историја и књижевност саздала тврђаву на чијој застави и вековима доцније лепршају Његошеве речи: „Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“. А када се узме у обзир да не постоји никакав „аустријски, швајцарски, амерички, аустралијски, бразилски или канадски језик“ (иако је дистинкција у неким случајевима неупоредиво већа него што је то случај код српског и „црногорског“, „босанског/бошњачког“ и „хрватског“), посве се стиче закључак да је политика преузела преимућство над лингвистиком и науком уопште.
И не ради се овде само о именовању језика, већ о преузимању језика, а самим тим и културе, традиције и идентитета. А став појединих „српских научних институција“ да су горе поменути језици, да парафразирам, „у суштини српски, али се другачије називају“ је исувише слаб и неадекватан одговор и очито да „српска елита“ болује од политичке коректности, чим ствари не сме да назове правим именом, и то најпре са научног становишта.
У свему овоме кумује и Реп. Србија. „Хрватски језик“ је одавно прихваћен, а и „црногорски“ и „босански“ се „одомаћио“ толико да се „домаћин“ повукао и да на том простору постоји само у прошлости, а по свој прилици и историју ће му преузети.
Остаје да се види докле ће овај национални суноврат ићи и докле ће Србија зарад којекаквих „права и толеранција“ ампутирати сопствено ткиво. На Балкану пословица „колико језика знаш – толико вредиш“, с правом постаје (траги)комична. Оваквом континуираном самонегирајућом политиком одајемо утисак да нити шта знамо нити шта вреднујемо, а понајмање свој језик и сопствени идентитет.
Иван Петровић
Извор: Идентитет
Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:
