Новине србске

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века

Оно што је Србија, захваљујући даровитим и далековидим појединцима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво.
Петроварадин

Петроварадинска тврђава 1850, снимио Анастас Јовановић

Француска  академија наука је  19. августа 1839. године признала Лују Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству. Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији. 

Луј Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија“. Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији. Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.

Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је трговац Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј  лист  бакра.  Снимак  тај  поднео  је  он  Њ.  светлости  господару  Михаилу Сербие Књазу на дар”. 5  Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Дагер вршио демонстрације дагеротипије.

Почеци фотографије у Срба везују се за Анастаса Јовановића, талботиписту,  фотографа,  литографа,  сликара,  дизајнера.  Анастас  Јовановић  је рођен 1817. године. Од 1832. године са породицом стално је настањен у Београду. У знак захвалности за успешно и брзо резање слова за први буквар, штампан у крагујевачкој Државној штампарији кнез Милош Обреновић награђује Анастаса Јовановића стипендијом за бечку Академију св. Ане, одсек сликарства, где Јовановић одлази 1838. године, а већ 1840. учи фотографију. Беч је тада, после Париза, био други центар где се неговала фотографија.

У Бечу је Јовановић купио, у то време најсавременији, модел Пецвал-Волгтландер-ове фото-камере с редним бројем три и тако постао трећи фотограф у свету! Најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), а затим је дошао у Београд и 1841. године дагеротиписао Кнеза Михаила и све значајне личности српске и црногорске историје тога времена.. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.

После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.

Србију и Београд је у периоду од 1860. до 1900. године опслуживало 40 фотографа. Од 1844. године у Београд пристижу први путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.

Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. Први фотографски атеље на територији данашње Србије отворио је Иштван Олдал (Istvan Oldal) 1854. године у Зрењанину, а први фотоатеље у Београду код Саборне цркве, отворио је 1860. године Форијан Гантенбајн  (Florian  Gantenbein)  из  Швајцарске.  Преко  пута  се  налазио  атеље Анастаса Стојановића књажевског дворског фотографа, а недалеко атељеи Ане Фелдман из Беча, Лазара Лецтера, Панте Христића, Милана Јовановића и других. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19.

Сматра се да је прва жена фотограф у Србији била Ана Фелдман која се фоторгафијом бавила 1865-1868.

Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима. У српској провинцији раде фотографи: Јован Влаховић у Пожаревцу, Тодор Илић у Крагујевцу, Петар Аранђеловић у Нишу и др. 

Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине.

Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863);

Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”.

Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу.

Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића.

Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”.

Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.

Почетком  XX  века  највећи  број  фотографских  радњи  био  је  у  Београду и то у Кнез Михаиловој улици. Атељеи су се у почетку налазили у дворишним  баракама,  касније  на  мансардама,  а  први  прави  фотографски атеље  саградио  је  дворски  фотограф  Милан  Јовановић.  Прва  жена  уметнички фотограф у Србији била је Мара Богдановић, супруга вајара Томе Росандића и имала је атеље у Господар Јевремовој улици, где се данас налази Позоришни музеј.

Извори:

Зорица Нетај, Почеци фотографије 1839-1900;
Миланка Тодић, Фотографија и слика; Цицеро, Београд, 2001
Фото музеј, Википедија 1, Википедија 2, Википедија 3, Википедија 4

Зоран Глушчевић, Век и по српске фотографије, Историја српске културе, Београд,

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године

Прву  трајну  слику  коју  можемо  сматрати  фотографијом  израдио  је француски изумитељ и фотограф Нијепс (Joseph Nicephore Niepce 1765-1833) 1826. године и назвао је хелиогравура. Била је то слика на металној плочи снимљена у “камери обскури”.

Прва фотографија, сликана око 1826-27. године

Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је, нарочито од времена ренесансе, служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Пионири фотографије су познавали принципе преношења светлосног одраза из природе на одређену подлогу, али је сваки на свој начин настојао да тај светлосни одраз фиксира и сачува заувек.

Недуго након настанка прве фотографије започела је Нијепсова сарадња са Лујем Дагером (Louis Jacques Mande Daguerre), чији је резултат  фотографија  названа  дагеротипија  1839.  године. 

Француска  академија наука је већ исте године (19. августа) признала Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству.

Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија која је он средством свог изображенија светлошћу сунца свршио “. Тих “четрдесет рисованија” биле су, заправо дагеротипије, о којима ће српска штампа месец дана касније детаљно обавештавати као о новом и великом открићу.

Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији објасниле да је “прекрасна диорама” заправо “художествено, очима кроз увеличавателна стакла, представљение предела каковог или вароши онако, као што би човек пред собом у самом естетсву гледао.”

Јасно је да диорама или “магическа представлена”, како их Новине србске још називају, није била потпуно разумљива писцу ове кратке вести, па вероватно ни читаоцу, али вест је објављена, јер је укусу тадашње публике и у Србији било занимљиво све оно што се односило на позитивистичку тачност и прецизност у приказивању света.

Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), што значи скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.

Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, 19. августа 1839. у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.

Извори:

Зорица Нетај, Почеци фотографије 1839-1900;
Миланка Тодић, Фотографија и слика; Цицеро, Београд, 2001
Фото музеј, Википедија 1, Википедија 2, Википедија 3, Википедија 4

Зоран Глушчевић, Век и по српске фотографије, Историја српске културе, Београд,

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”