Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Оно што је Србија, захваљујући даровитим и далековидим појединцима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво.
Петроварадинска тврђава 1850, снимио Анастас Јовановић; фото: Википедија
Француска академија наука је 19. августа 1839. године признала Лују Дагеру ауторско право за проналазак фотографије, а француска влада је откупила тај проналазак и поклонила га човечанству. Убрзо након обелодањивања проналаска фотографије, у Паризу, ова делатност се појавила у аустроугарским и јужнословенским земљама, па и у Кнежевини Србији.
Луј Дагер је био познат српској јавности и пре него што је представљен његов најзначајнији проналазак – дагеротипија. Сербске народне новине из Пеште су донеле вест о томе да су изгореле његова славна диорама, затим уметничка збирка и “четрдесет рисованија“. Новине србске, које су тада излазиле у Крагујевцу, преузеле су поменуту вест из пештанских новина, и читаоцима у Србији. Прве вести у Србији о проналаску дагеротипије саопштио је 5. априла 1839. године лист Магазин за художество, књижество и моду, (број 28), скоро пет месеци пре званичног објављивања изума фотографије.
Вест о првој фотографији код Срба објављена је 12. маја 1840. у листу Сербске народне новине (број 37) које су излазиле у Пешти. Оне су објавиле податак да је трговац Димитрије Новаковић обавио снимање Београда: “На посребрениј лист бакра. Снимак тај поднео је он Њ. светлости господару Михаилу Сербие Књазу на дар”. 5 Новаковић је знање фотографске технике дагеротипије, то јест фотографије на металу стекао у Паризу 1839. године када је Дагер вршио демонстрације дагеротипије.
Почеци фотографије у Срба везују се за Анастаса Јовановића, талботиписту, фотографа, литографа, сликара, дизајнера. Анастас Јовановић је рођен 1817. године. Од 1832. године са породицом стално је настањен у Београду. У знак захвалности за успешно и брзо резање слова за први буквар, штампан у крагујевачкој Државној штампарији кнез Милош Обреновић награђује Анастаса Јовановића стипендијом за бечку Академију св. Ане, одсек сликарства, где Јовановић одлази 1838. године, а већ 1840. учи фотографију. Беч је тада, после Париза, био други центар где се неговала фотографија.
У Бечу је Јовановић купио, у то време најсавременији, модел Пецвал-Волгтландер-ове фото-камере с редним бројем три и тако постао трећи фотограф у свету! Најпре је начинио свој „Аутопортрет“ (дело је сачувано!), а затим је дошао у Београд и 1841. године дагеротиписао Кнеза Михаила и све значајне личности српске и црногорске историје тога времена.. Та дела су већином сачувана и налазе се у Збирци фотографија Музеја града Београда.
После 1850. путујући мајстори напуштају дагеротипију и уводе трајнији поступак, тзв. талботипију, то јест фотографију на папиру. Око 1851. талботипију је прихватио и Георгије Кнежевић, први српски фотограф у Војводини, који се убрзо затим определио за колодијумски поступак, и фотографије на албуминском папиру.
Србију и Београд је у периоду од 1860. до 1900. године опслуживало 40 фотографа. Од 1844. године у Београд пристижу први путујући дагеротиписти. Најранији који је долазио у Србију био је Јосиф Капилери; деловао је за кратко у Београду у лето 1844.
Средином 19. века стекли су се услови за оснивање сталних фотографских атељеа. Први фотографски атеље на територији данашње Србије отворио је Иштван Олдал (Istvan Oldal) 1854. године у Зрењанину, а први фотоатеље у Београду код Саборне цркве, отворио је 1860. године Форијан Гантенбајн (Florian Gantenbein) из Швајцарске. Преко пута се налазио атеље Анастаса Стојановића књажевског дворског фотографа, а недалеко атељеи Ане Фелдман из Беча, Лазара Лецтера, Панте Христића, Милана Јовановића и других. Међу првим српским атељеима, отвореним у Београду је и атеље Георгија Ђоке Краљевачког на Зеленом Венцу и у Кнез Михаиловој улици на бројевима 3,8 и 19.
Сматра се да је прва жена фотограф у Србији била Ана Фелдман која се фоторгафијом бавила 1865-1868.
Опште прихватање колодијумске, тзв. мокре плоче и увођење популарних и јефтинијих фотографија облика и величине посетнице, почетком шездесетих година доводи до даљег ширења фотографије и оснивања фото-атељеа и у мањим местима. У српској провинцији раде фотографи: Јован Влаховић у Пожаревцу, Тодор Илић у Крагујевцу, Петар Аранђеловић у Нишу и др.
Основна делатност свих фотографских атељеа била је снимање грађанских портрета, али се повремено јављају и прве документарне фотографије, ведуте и панораме градова. Поред задовољавања пробитачних и комерцијалних захтева, фотографи су тежили да допринесу и очувању културне баштине.
Мојсило Живојиновић из Шапца нудио је да уз помоћ Министарства просвете сними “српске манастире, развалине и друге старине” (1863);
Анастас Јовановић је на више фотографија забележио маја 1867. историјске сцене пред одлазак турске посаде из Београда – српске војнике на бедему Београдске тврђаве, и “турску изређану војску”.
Средином те деценије фотографија добија место и у раду Српског ученог друштва. Ангажован је фотограф Р. Мусил да фотографише кућу Доситеја Обрадовића (1865), а годину дана доцније и фотограф Гантенбајн за истог поручиоца фотографише исту кућу.
Када је започела припрема тзв. “Словенског састанка” (Етнографске изложбе у Москви), 1867. године, у екипи за припрему нашао се и фотограф Панта Христић који је неуморно фотографисао етнолошке садржаје по избору етнографа Милана Ђ. Милићевића и сликара Стеве Тодоровића.
Шабачки фотограф Мориц Клемпфнер предлагао је 1869. Српском ученом друштву “да стереоскопски обради етнографске, историјске и остале знаменитости”.
Прве репортажне фотографије у српској историји, са прославе 50-годишњице Таковског устанка у Топчидеру, снимио је “на Духове”, 1865. Анастас Н. Стојановић, досељеник из Бугарске и један од најранијих атељејских фотографа у Београду. Стојановић је био и први дворски фотограф у Србији и творац многобројних портрета кнеза Михаила и других познатих личности и грађана Београда, током седме деценије 19. века.
Почетком XX века највећи број фотографских радњи био је у Београду и то у Кнез Михаиловој улици. Атељеи су се у почетку налазили у дворишним баракама, касније на мансардама, а први прави фотографски атеље саградио је дворски фотограф Милан Јовановић. Прва жена уметнички фотограф у Србији била је Мара Богдановић, супруга вајара Томе Росандића и имала је атеље у Господар Јевремовој улици, где се данас налази Позоришни музеј.
Извори:
Зорица Нетај, Почеци фотографије 1839-1900;
Миланка Тодић, Фотографија и слика; Цицеро, Београд, 2001
Фото музеј, Википедија 1, Википедија 2, Википедија 3, Википедија 4
Зоран Глушчевић, Век и по српске фотографије, Историја српске културе, Београд,
Сродни чланци:
Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”
