Милорад Павић

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица. У форми тајног писања песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу, читањем уназад, распоређивањем слова у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура итд.
Гаврило Тројичанин

Песничке загонетке Гаврила Тројичанина

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничких загонетки, односно скривалица, заснован на комбиновању словног и иконичког кода. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

Посебно место у графичком експерименту српских барокних песника имала је парономасија. Песничка загонетка као облик старе српске књижевности добија херметичан облик, „загонетка се спасава од одгонетљаја, имена писаца се крију исписана тајном азбуком, тако да се читалац налази у правом лавиринту, из којега писац сматра да га није потребно спасавати.“

Гаврило Тројичанин је један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је више даровитости него било који преписивач овог периода.

Поседовао је завидно образовање и занимао се за готово све области људских сазнања која су његована у средњем веку. У манастирским ризницама и библиотекама, сакупљао је упоређивао старе рукописе, преписивао обредне књиге и украшавао их илуминацијама. Његов ћирилички рукопис је обиман, а сачувано је десетак радова (обима неколико хиљада страница).

Мало је података везаних за лични живот Гаврила Тројичанина, али је веома познат његов богат и импресиван писарски и преписивачки рад. Тек у зрелом добу своје преписивачке дјелатности… у поговору Врхобрезничком љетопису сазнајемо… да је био члан тројичког братства у периоду од 18 година (1633-1651).

За то време активно се и плодотворно бавио преписивачким радом: Минеј (1633. и 1651.),Синаксар (1642.), више Псалтира (1643-1648), Шестоднев Јована Егзарха (1649), Хришћанска топографија Козме Индикоплова (1649), Врхобрезнички хронограф (1650.), Богородичник, (1650.).

Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

„Гаврило се лаћао и текстова намењених индивидуалној лектири. И они су побожни и богословски додуше, али нису више практично литургијски. Међу делима те, више световне, намене свакако је Хришћанска топографија Козме Индикоплова, као и „поетски опис од четири времена године, од непознатог писца“, у истоме рукопису. Уз то, он је волео и списе хагиографске и оне у правом смислу речи историографске, о прошлости света и свога народа нарочито (као што су они у Врхобрезничком хронографу), а није се устезао да у рукописе уноси и фолклорне записе, молитве за свакојаке практичне прилике, па и празноверице о вилама и самодивама.“ (1)

Тројичанин је на својим рукописима остављао сваковрсне записе, од којих га неки, по својој лепоти, изводе из реда преписивача и уводе у праву књижевност. У Минеју из 1633. године поиграо се, сакривајући име у загонеци заснованој на бројној вредности слова. Неки историчари књижевности у њој су видели песнички запис, а други чак песму-загонетку у стиховима.

Постоји претпоставка да је он аутор и једне збирке изрека и моралних сентенци, од којих су неке и у стиховима. Збирка је недавно пронађена у Болоњи и тек предстоји њено подробније проучавање, да би јој се одредило порекло и аутор. Написана је на бизаран и чисто барокни начин, како би и спољашним изгледом зачудила читаоца.

У збирци епиграма и стиховане амблематике из XVII века за коју се претпоставља да ју је написао Гаврило Тројичанин слова су распоређена у словне линије помоћу којих се формира одговарајућа слика или нека необична фигура (слика пужа, капије или у облику појединих слова за чије исписивање је коришћен читав низ стихова) или какав тајнопис, и тако, графичким приказом појачавао се смисао текста. 

Литература:

– Милорад Павић: Историја српске књижевности барокног доба (XVII и XVIII век), Београд, 1970.
– (1) Мирослав Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, 1990.
– Проф. др Дагмар Буркхарт – Од carmina figurata ка визуелној поезији, Сигнал бр. 25-27, Београд, 2003.
– Др Јелица Стојановић, Писар Гаврило Тројичанин и правописно-језичке особености Врхобрезничкг љетописа, Зборник радова са научног скупа (Плужине, 24–25. септембар 2006), Беране: Свевиђе – манастир Заграђе 2010, 159–170.
Мирјана Бошков, О српској рецепцији „Хронике света“ Мартина Бељског, Славистичко друштво Србије, Београд, 1996.

Приредио: Далибор Дрекић

Повезани чланци:

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.
Српска књижевност

Књижевници на поштанским маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС

Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије

Начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста био је нарочито цењен у српској средњовековној поезији (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Магични квадрат, Змај

Јован Јовановић Змај – Квадрат „Српска амајлија“ са изразом Само слога Србу спас

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000. стр. 83-86) наводи да су 1837. у „Српском народном листу“ објављене две песме у форми акростиха (крајегранесије). Прва, посвећена Лукијану Мушицком (1777-1837), има троструки акростих (почетни, средишњи и крајњи), а друга по два бинарна акростиха, мезостиха и телестиха.

У складу са основним барокним тенденцијама спајања вербалног и визуелног у поезији и српски песници пишу орнаментима и гравирама богато украшене песме по угледу на позноантичке александријске технопаигније и фигуралне песме античког Рима. 

Примери такве орнаментисане поезије (carmina figurata), као типичан барокни поступак, могу се наћи у раним хексаметрима Јована Стерије Поповића (нпр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме), као и у многим српским класицистичким уџбеницима поезије из XVIII века. Оваква орнаментисана поезија вуче порекло из позне Антике

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

У својој Стематографији, збирци стихова, гравира и хералдичких симбола из 1741. г. Христофор Жефаровић (?-1753) објављује песму посвећену српском патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748) у којој се патријархово име „Арсеније Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.

Други пример магичног квадрата написао је Захарије Орфелин (1726-1785) на почетку свог дела „Маловажное привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику“ из 1757. године. У квадрату се од централног слова „М“ у сва четири правца протеже порука „Мојсеју племенитом фон Путник епископу бачкому многаја лета.“, при чему су слова са леве стране искренута као у одразу у огледалу. И поздравна химна којом спис завршава на анаграмски начин је прошарана речима, у чијем средишту се налази срце. У спису се налази и посветни текст у облику два листа детелине у којем су помоћу анаграма скривена имена адресанта и аутора.

У бакрорезној књизи „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија“, издатој у Сремским Карловцима 1759. године, налази се ореол направљен од стихова који се могу читати двосмерно. У овој књизи Орфелин је начинио више стихова по узору на руског барокног песника Сименоа Полоцког.

И у многим другим својим песмама Орфелин је комбиновао текстуалне и сликовне елементе, везујући их или помоћу заједничког смисла, или помоћу два смисла који се обострано допуњавају.

Да је писање загонетки у облику магичног квадрата било веома популарно код српских писаца 18. и 19. века потврђује и Сава Текелија када у својој аутобиографији пишући о загонеткама каже: „…или се разместе писмена по неком одређеном обличју у она 4×4 четвораста окна, загонетски квадрати, који су данас више него игда у обичају, и има их у сваком забавном листу…, …Овамо долазе и оне загонетке, којих се писмена или слогови разместе као оно озго у загонетским квадратима на 8×8, или на више онаких окана, што се поређају у вид крста, звезде, цркве и др. и онда се по неком реду траже решења, вас на оних 8×8 окана шаха по пољима од коњичких скокова.“ (Саво Текелија, „Аутобиографија“ „Летопис Матице Српске“ 1876.).

Манир писања у форми магичних квадрата био је раширен у српској књижевности све до класицизма и поезије Јована Стерије Поповића.

Сличан квадрату из Жефаровићеве стематографије је тзв. квадрат „Српска амајлија“, која се приписује Јовану Јовановићу Змају. У њему се од средишњег слова „С“ у сва четири правца може читати израз „Само слога Србу спас“.

Више примера палиндромних магичних квадрата 3. 4. и 5. реда налази се у књизи „Коловр(а)т“ (2005.) Недељка Бабића, а један („Шешир Елиди шириш, идиле ришеш“) чији је аутор непознат, може се наћи на више интернет страница посвећених палиндромима и магичним квадратима.

Недељко Бабић - Коловр(а)т

Недељко Бабић: Коловрат

Структура Хазарског речника Милорада Павића несумњиво показује колики је утицај имао магични квадрат на аутора приликом стварања овог дела.

Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика.

Према тексту Јована Недића (Јован Недић, „Загонетка“, IV, 30, 40, Зворник, XII. 1996.), палиндромни магични квадрат седмог реда од укрштених речи саставио је Јадран Голоигра. Други такав квадрат аутора Жељка Прванова објављен је у Веснику енигматског клуба „Нова загонетка“ бр. 28, у априлу 2011. године.

Палиндромни магични квадрат деветог реда Бориса Антонића састављен од укрштених речи објављен је у „Осмосмјерци“ бр. 423, 03. јула 2007. године.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.