Матица Српска

Марија Трандафил – велика српска добротворка

Марија Трандафил била је једна од оних које су својим ликом и делом задужиле наш народ. Често је називана највећом српском добротворком, а поред хуманитарног рада, дала је велики допринос и у културно-просветном развоју нације. За помоћ рањеницима у српско-турском рату добила је орден Црвеног крста. Сву имовину је завештала Матици српској и СПЦ
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubi%C5%A1a_Milutinovi%C4%87_-_Marija_Trandafil,_GMS.png

Марија Трандафил (Љубиша Милутиновић), Галерија Матице Српске, Фото: Википедија

Марија Поповић је рођена у Новом Саду, 1816. године, у угледној ћурчијској породици Поповић. Не зна се много о њеном школовању, а постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзном из Ердеља (Трансилванија), који овом женидбом добија право за насељавање у Нови Сад и статус слободног грађанина вароши. Тада купује кућу у Главној улици («Својина») у коју се усељава са супругом. Веома брзо је успешном трговином удвостручио свој капитал.

Пошто су им деца рано умрла, као и Маријина браћа, отац и мајка, читаву имовину породице Поповић остављају завештањем својој кћерци. Након смрти Јована Трандафила, Марија се враћа у своју родну кућу «Код иконе» где и умире 1883. године. Тела Трандафилових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској.

Добротворни рад

Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су, пре свега, у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље образовали су задужбину за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст, који се данас налази у Саборној цркви у Новом саду, направљен је по налогу Марије Трандафил. За време Првог српско-турског рата (1876.) је била председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима.

Основала је Завод за српску православну сирочад, под управом Матице српске, а новчано је помогла и подизање здања Завода. Зграда је завршена 1912. године, када је у ово здање смештена и градска читаоница.

Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће «Код иконе» отворена је чувена апотека «Код спаситеља», а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека, која је национализована половином 20. века.

Задужбине

После њене смрти је основан фонд из кога су се школовали многи ђаци Српске велике гимназије. Деца су морала бити православне вероисповести, али без разлике у народности, а трећина је била намењена деци из Ердеља (Трансилваније).

Њена највећа задужбина је био Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду, о коме је требало да се стара Матица српска, а у случају њеног пресељења или укидања, православна општина у Новом Саду. Градња задужбине је требало да започне оног тренутка кад је капитал достигао суму од 300.000 форинти, од чега је 100.000 требало да служи за градњу, а остало за издржавање завода. Тестамент је дуго био оспораван и постао је правоснажан 1904.

Тек 1908. је изабран пројекат Момчила Тапавице, а је градња завршена 1912. године. Осим деце без родитеља, у истој згради је до Првог светског рата била смештена и градска читаоница.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BB.jpg

Марија Трандафил; фото: Википедија

Репрезентативан изглед овог здања је одударао од сврхе којој је она била намењена. После Првог светског рата, у сиротишту је било мало питомаца, а зграда се користила за смештај војника различитих војски. Године 1928. Матица српска је одлучила да се у зграду смести Трандафилкин завод. Тада је унутрашњост зграде знатно измењен, а друго сиротиште је подигнуто на задужбинском плацу на Сајлову 1930. Тамо је изграђен нови комплекс зграда који су чинили: кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, за отпочињање посла.

Дом је за време Другог светског рата, током мађарске управе претворен у Дом за преваспитавање девојака и као такав је радио све до ослобођења 1944. Имовина Марије Трандафил је после рата, аграрном реформом експроприсана, чиме је нарушен тестамент. Сиротиште је после рата наставило са радом, али је био предвиђено за проширивање и реконструкцију у Дом за преваспитање младежи, који је неколико година касније затворен и од тада се у згради на Сајлову налази Ветеринарски институт.

Према завештању је основан и фонд за помоћ Николајевској и Успенској цркви. Трећину чистог прихода од куће у Осијеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.

У власништву Марије Трандафил су биле куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици и касније су завештане Матици српској и новосадској црквеној православној општини. На зградама се не налази никакво обележје о њеној задужбини.

Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих и збирки РОМС припредила изложбу поводом двесто година од рођења Марије Поповић Трандафил, добротворке и велике задужбинарке Матице српске и њених установа. Овде можете погледати електронски каталог изложбе и сазнати више о Марији Трандафил: bms.ns

Извори: Википедија, Библиотека Матице српске

Коме је Тесла сметао? (или: Бирократска каста српских институција)

За своја епохална открића Тесла је добио много признања, и од домаћих и од страних институција. И поред тога, може се рећи да се наше научне и друге институције нису баш претргле у одавању заслужених признања своме великом сународнику за његова живота. Оне су, нажалост, најчешће биле међу последњим институцијама које су га примиле у своје редовно чланство.
Никола Тесла

Никола Тесла; фото: Расен

„Нека будућност каже истину, процените сваког човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.“

Никола Тесла

С обзиром на то да је Тесла сам имао више светски признатих проналазака него сви чланови Академије наука заједно, могло би се молијеровски констатовати, да ако њему и нису била потребна њихова признања, он је био потребан тим институцијама – да би им дао значај и ауторитет…

Домаће и стране институције

Опште је позната и често помињана неправда која је Николи Тесли учињена тиме што је остао ускраћен почасти Нобелове награде, али су мање познате и нерадо помињане неправде које су научнику учињене од стране домаћих институција. Следећих неколико примера илуструју одређену инертност и одсуство слуха за праве вредности, односно традиционалну самодовољност бирократске касте у српским институцијама:

Већ 1908. године Тесла је био удостојен титуле почасног доктора Бечког универзитета, док су Београдски и Загребачки универзитет ту титулу доделили Тесли тек 1926. године, приликом његовог седамдесетог роћендана.

Још сликовитији пример јесте чињеница да је већ 1895. године Тесла био изабран за члана Америчког удружења за развој науке, а годину дана касније и за члана Америчког филозофског друштва у Филаделфији.

Америчка академија наука (основана 1817. године), изабрала је Теслу за активног члана 27. маја 1907. године, а Српска краљевска академија наука у Београду држала је Теслу пуне 43 године као дописног члана, тако да је тек 16. фебруара 1937. године изабран за редовног члана. Додуше, био је предложен за избор у редовно чланство Академије већ 1892. године, када су и настали његови најзначајнији проналасци, али није добио довољан број гласова на тајном гласању… Иначе, и ЈАЗУ (данас ХАЗУ) у Загребу, изабрала је Теслу за почасног члана још у 19. веку, 1896. године.

Матица Српска одбија две Теслине молбе за стипендију

Тесла се још као студент политехничке школе у Грацу два пута, 14. октобра 1876. и 1. септембра 1878. године, обратио Матици Српској у Новом Саду својеручно писаним молбама за „штипендију“ како би у Бечу или Прагу завршио „започете науке на техници“. Основни разлог обраћања Матици био је смрт Теслиног оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање. Матица је његове молбе оба пута одбила, али му је, на срећу, у помоћ новчано притекао ујак Петар Мандић.

Добро је познат и породични и социјални профил тадашњих Матичиних стипендиста, као и њихова каснија професионална достигнућа. У својој другој молби Матици за стипендију, од 1. септембра 1878. године, Тесла напомиње да му стипендију „не условљавају студијама у Пешти, јер не зна мађарски“. Молбу завршава речима: „у поузданој нади да ће му славна Матица ако је иоле могуће молбу испунити“. 

Некадашњи председник Матице Божидар Ковачек у књизи „Никола Тесла и Матица српска“ на основу докумената из тог времена, наводи да је Матица предност дала Теслином конкуренту и вршњаку Александру Табаковићу, доследно поштујући сопствени критеријум да стипендира најдаровитије, али истовремено и најсиромашније студенте. Табаковић је био бриљантан студент права у Бечу и једно од укупно седморо деце сиромашног обућара из Арада, па је ово друго превагнуло да добије предност у односу на сина угледног и добростојећег личког проте Милутина Тесле.

Вратићемо се на разлог Теслиног обраћања матици: смрт оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање

Упркос томе, Тесла је 1902. године из Њујорка послао Матици позамашну цифру прилога у износу од 100 круна и тако постао један од њених добротвора. Исто је учинио и Михајло Пупин, па су, на седници Главне скупштине одржаној 12. септембра, обојица, у статусу приложника, и званично примљена за чланове Матице.

Да је Тесла био и велики добротвор показују и записи српског привредног друштва „Привредник“ (основаног 1897. године у Загребу) једне од највећих задужбина наше новије историје, са просветно-привредним карактером: „Велики научник Михајло Пупин, човек светског угледа и изузетни патриота је оставио „Привреднику“ позамашне суме новца за школовање даровите деце. Знатну помоћ дао је великан Никола Тесла и научник светског гласа Јован Цвијић.“

Пензија краљевине Југославије

Познато је да је Тесла био веома поносан и одбијао новчану помоћ и од стране приватних лица и добротвора и од стране компанија. У писму од јануара 1935. упућеном генералном конзулу Југославије у Њујорку, господину Јанковићу, Тесла га моли да извести Михајла Пупина, да би сваки покушај новчане помоћи сматрао тешком увредом, и као знак да је дошао крај његовом стваралачком раду.

Тешком муком су га ипак успели наговорити да прима доживотну пензију од владе Краљевине Југославије у висини од 600 долара месечно, како би могао да плаћа боравак у хотелу и има за живот. Тако је пензија Николе Тесле заслуга Краљевине Југославије.

Један од Теслиних чекова за пензију, Међународни Центар за истраживање наслеђа Николе Тесле у Београду

Извори: Др Васо Милинчевић. Задужбина, март, 2006.; Музеј Николе ТеслеПривредник, Башта Балкана