Максим Горки

Песму Рускаја (Песма о соколу) Максима Горког превео је краљ Александар

Први превод Горког на наш језик била је његова „Песма о соколу“ коју је превео и објавио 1900. Никола Николајевић. Ту исту песму много успешније, превео је, боље рећи препевао и краљ Александар али је тај његов превод објављен тек после његове смрти 1935. године у „Календару“ Кола српских сестара. 
Соко, Птица

Соко; фото: pixabay

Младалачке године краљ Александар провео је у Русији и сасвим је природно да је добро савладао руски језик. Међутим, не зна се зашто се поред толико великих руских песника одлучио да преведе Горког, већ тада познатог радничког борца и пролетерског писца. Представљамо вам песму у оригиналу, у изведби Дарка Рундека и доступном препеву:

Рускаја (Песма о соколу)

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“
Одговори соко, дубоко уздахнувши.
„Славно сам проживео свој живот!

Ја познајем срећу! Храбро сам се борио!
Видео сам небо… Ти га никад нећеш видети из такве близине!
Ех ти, бедниче!“
„Ах, што је небо? Пусто мјесто… Како да тамо пузим?
Мени је овде прекрасно… топло и влажно!

Одговори Уж¹ слободној птици и насмеши се у души
над њом ради изговорених увреда.
И овако помисли: „Летео ти или пузао, крај је известан:
сви ће у земљу лећи, све ће се у прах претворити…“

Соко крикне: „Ох, кад бих се бар још једном винуо у небо!
Непријатеља бих притиснуо к ранама на грудима
и он би се удавио у мојој крви! О, срећо битке!

А Уж промисли и предложи слободној птици:
„А ти се довуци до руба литице и баци се у понор.
Можда те крила подигну и проживиш још мало у својој стихији.“

И он крене, рашири крила, удахне пуним плућима,
севне очима и баци се.
Брзо је падао, ломећи крила, губећи перје…
Струја потока га је прихватила и,
оправши крв, оденула у пену, однела у море.
А морски су се валови јаучући разбијали о стење…
И тело птице се изгубило у морском пространству.

„Умиреш ли?“
„Да, умирем!“

¹Уж – врста змије

Украс 1

Руская (Песня о соколе)

— Что, умираешь?
— Да, умираю!
— ответил Сокол, вздохнув глубоко.
—Я славно пожил!.. Я знаю счастье!.. Я храбро бился!..
Я видел небо… Ты не увидишь его так близко!.. Эх ты,
бедняга!
— Ну, что же — небо? — пустое место… Как мне
там ползать? Мне здесь прекрасно .. тепло и сыро!

Так Уж ответил свободной птице и усмехнулся в душе
над нею за эти бредни.
И так подумал: «Летай иль ползай, конец известен:
все в землю лягут, все прахом будет…»
Но Сокол смелый вдруг встрепенулся, привстал
немного и по ущелью повел очами.
Сквозь серый камень вода сочилась, и было душно
в ущелье темном и пахло гнилью.

И крикнул Сокол с тоской и болью, собрав все силы:
— О, если б в небо хоть раз подняться!.. Врага прижал
бы я… к ранам груди и… захлебнулся б моей он кровью!..
О, счастье битвы!..

А Уж подумал: «Должно быть, в небе и в самом деле
пожить приятно, коль он так стонет!..»
И предложил он свободной птице:
— А ты подвинься на край ущелья и вниз бросайся.
Быть может, крылья тебя поднимут, и поживешь ты
еще немного в твоей стихии.

И подошел Сокол, расправил крылья, вздохнул всей
грудью, сверкнул очами и вниз скатился.
Он быстро падал, ломая крылья, теряя перья…
Волна потока его подхватила и, кровь омывши, одела
в пену, умчала в море.
А волны моря с печальным рёвом о камень бились…
И трупа птицы не видно было в морском пространстве…

— Что, умираешь?
— Да, умираю!

Превод: Ta Irinka

Украс 1

 

Извор: Србин инфо

Максим Горки у Србији – Срби су исто толико Руси колико и ми

Велики руски писац Максим Горки боравио је тридесетих година двадесетог века у Србији и том приликом написао је веома дирљиве осврте на нашу земљу и народ. Пишући из Врњачке Бање пријатељу Алексеју Бабочкину он између осталог каже: „…Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми…“
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Maxim_Gorky_by_Isaak_Brodsky_(1937,_GTG).jpeg

Максим Горки 1937. (Третјаковска галерија); фото: Википедија

Максим Горки (1868-1936) је био оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста. Дружио се са револуционарима, бранио је интересе сиромашних и борио се за већа радничка права. Имао је потребу исправи неправду у друштву. Пошто је важио за моралног и честитог човека, врхунски идеал ком је тежио била је истина. Писао је прогласе против војске, полиције и цара због чега је ухапшен. Многи интелектуалци, укључујући и Радоја Домановића, су се побунили и протествовали због чега је Горки ослобођен.

Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. живео је као изгнаник у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу.

У својим првим приповеткама описивао је егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказивао је своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима.

Написао је неколико дела због којих је постао најпревођенији и најпопуларнији руски писац. Иако је било очекивано, 1933. године није освојио Нобелову награду Пет пута је био номинован за ову награду, али није постао нобеловац. 

Због нарушеног здравља и потребе за бањским лечењем Максим Горки тридесетих година прошлога века долази у Србију и преко Београда стиже у Врњачку Бању. Дошао је да на бањским изворима тражи лека својој бољци. У кореспонденцији славног писца сачувано је и једно писмо које је из Бање упутио пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину:

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Mikhail_Nesterov_042.jpg

Максим Горки (Михаил Нестеров 1901); фото: Википедија

„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико слично и толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми и исто толико велики као и ми. Сећам се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу…

Питаш ме како проводим време. Испричаћу ти мало необичну причу. Овде постоји једна планина, која се зове Гоч. По руски, то би значило „барабан“. Међутим, ја се не слажем са тиме. По мени, Гоч није „барабан“, него више личи на јежа. Али је толико привлачан да свако јутро устајем и идем да га погледам. Волим то брдо и мир који налазим у њему.

Пред крај живота Горки се заинтересовао за шаманизам, веровање да светом владају непознате силе и душе умрлих. 1932. године био је иницијатор стварања Института експерименталне медицине јер је желео да добије одговор на питање да ли постоји бесмртност.

Родни град Нижњи Новгород је преименован у Град Горки. Његова дела су ушла у лектире. Он је утицао на друге ауторе истичући да је једина алтернатива зверству култура. Временом је овај велики писац, незаслужено, пао у заборав.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Вечерње Новости