Дубровачка књижевност

Свети Срђу, не дај грђу! – пјесма дубровачких Срба

Часопис Срђ

СВЕТИ СРЂУ, НЕ ДАЈ ГРЂУ!

Старац Срђ1 је његда био
Стража граду Дубровнику,
Па је Влаху2, чилом другу
Мјесто давно уступио.
А и Влахо ћаше скоро
Пред Дубравком3 узмакнути,
Да је вр’јеме угађало.
Но унаточ чилом Влаху
И Дубравку несуђеном,
Старог Срђа светитеља
Још се спомен утро није,
Паче живи к’о и прије,
Јер с народом срастао је.
Бог истина, јер га широм
Својим свецем народ гласи,
И српском га славом краси,
Срђев4 дан је крсно име.
А на особ јоште живи
Свети старац, моћни, парац
У уздаху и молитви,
Што му вјерни пук подиже,
Пук подиже Дубровачки,
Кад га тешки јади пашу,
Па истури ријеч нашу:
“Свети Срђу, не дај грђу!“
Ситно д’јете од матере
Тај сам усклик често чуо
Кад би јадна од зла горе
Уклињала да је мине.
Тај и данас још одл’јега
Врући вапај б’једна пука,
Јер спомена старац блага
За собом је видна трага
Оставио сирочади;
А срдашцу невољному
Јад се стиша и облакша,
Кад прокипи и на уста.
То је чудо, Божје чудо
Да заборав својим плаштом
Није и то загрнуо.
Како многе друге ствари!
То је чудо, право чудо,
Ма да нема Срђу храма,
Па ни оне на видику
Богомоље њему свете
Наврх брда изнад града,
С чега брдо Срђ се зове5.
По том брду в’јековима
Складне виле ројиле су;
По том брду сваке згоде
Узастопце стизале се;
Подно брда мудри људи
Паметно су зборовали;
Подно брда прегаоци
Витешки су дјеловали.
То је брдо све гледало,
Све слушало и сазнало,
Запамтило, те све знаде;
Па ће новом гласоноши
Надисајем свога свеца
Сваке в’јести шаптат вјерно,
А гласник ће гласит смјерно
И објављат вољном св’јету
Свaке згоде и незгоде,
Што су градом промахнуле
И народом уздрмале.
За то ево нови гласник
Великога ујме Бога
А под крилом старог свеца
И с његов’јем благословом
Именом се ист’јем крсти,
Те постаје имењаком
Старог парца светитеља,
А и родног брда Срђа.
Но већ зором првог дана
Свога младог живовања
На ино му не може се
А да старог Светитеља
Дубровачког не сјети се.
Огледајућ наоколо,
И видећи јад и тугу
Патничкога српског рода
Широм свуда и овуда,
Еда ли се на овоме
Несмиљени усуд м’јени,
Па да народ прокушани
Горему се јаду угне,
Нови вјесник домородни
Врућ подире уздах сјетни
Из срдашца објадана
Светитељу имењаку:
“Свети Срђу, не дај грђу!“

1 Први одвјетници пред Богом државе Дубровачке бјеху св. Срђ и Бак (Sergius et Bacchus)

2 Други заштитник Дубровачки бјеше св. Влахо (S. Blasius), који је и данас.

3 Око половине минулога вијека бјеху пренесене из Рима у Дубровник моћи св. Дубравка (S. Silvanus) и сахрањене у цркву св. Влаха

4 Гдје је од прилике садашња тврђава, но мало ниже, наврх брда изнад Дубровника бјеше црквица посвећена светоме Срђу, одакле брду и име. Црквица је давно разорена. И у граду испод Свете Марије била је богомоља посвећена св. Срђу.

Украс 1

Дубровачки часопис “Срђ“, број 1, Дубровник 15. јануара 1902.

* “Срђ“ је био часопис за афирмацију и популаризацију књижевних и научних достигнућа, основан 1902. године у Дубровнику. Излазио је два пута мјесечно, половином и крајем мјесеца, од 15. јануара 1902. до 15. маја 1908. године. Штампан је на српском језику, на ћириличном и латиничном писму.

Лист је покренут са жељом “…да Срђ постане књижевно гласило свију Срба на приморју.“ Назив је добио по брду Срђ у чијем подножју се налази старо градско језгро, у којем се налазила и штампарија. Никола Тоља се у докторској дисертацији о часопису Срђ осврнуо и на разлоге за тај назив:

„Иако је Јиричек (изгледа још неки) приговарао називу часописа, његови покретачи били су упорни у томе да се назове Срђ. Уредништво не скрива упућене им замјерке: „… Нек су наши пријатељи замјерили имену нашег листа. „Срђ“, веле они посве локално име. Не чудимо се замјерци, јер дан данашњи траже се имена опће позната, као Вила, Зора, Просвјета и ост. А да их упитамо што је „Срђ“, бојимо се би ли који знао одговорити. По томе ево нас да се разјаснимо…“

Образлаже се, затим, како је на брду Срђ изнад Дубровника некада била црквица Св. Срђа и Бака, који су били заштитници Града прије Св. Влаха. Додуше, кажу они, и Св. Влахо „источни је светац“, али Св. Срђ је старији и да тако речемо источнији“. Ради тога, као и ради знаменитости брда изнад Града – које је како тврде, знаменитије од Авале, Ловћена, Стражилова – завређује да часопис носи то име, јер се и према остала три наведена српска брда надјевају имена часописа, листова и календара.”

(Извор текста о часопису: Википедија)

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.

Још 1958. године купила је Библиотека САНУ од Српске књижевне задруге једну фасциклу у којој се налазило неколико плаката с краја прошлог века. Неким случајем остала је та фасцикла затурена све до недавно, када је, опет игром случаја, пронађена и стигла на обраду.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Већ је летимичан поглед показао да се ради о веома занимљивом материјалу везаном за културну и политичку историју Дубровника у последње две деценије 19 века. На жалост, ми више не можемо да сазнамо ништа о претходном власнику ових плаката који је, без сумње (а види се то по избору материјала као и по маргиналијама), био помни проучавалац и прави зналац.

После краћег истраживања постало је јасно да се документа која су пред нама опиру строгој библиотечкој обради по неким формалним одликама као што су, на пример, хронолошки ред, издавач или формат, него да имају неку иманентну логику и да нам нуде неколико занимљивих прича које се сливају у драгоцено сведочанство и живу историјску слику једне фазе народног препорода у Дубровнику. Потпуно смо свесни да овај рад у многоме излази из оквира библиотекарства, али ми заиста нисмо могли да одолимо искушењу да забележимо оно мноштво занимљивих података до којих смо долазили трагајући за чињеницама релевантним за библиотечку обраду.

Исто тако свесно смо избегли да се дотичемо сложеног проблема српско-хрватских политичких односа, осим колико је то захтевао један од наших плаката, иако је претходни власник вероватно и то имао на уму када је сакупио материјал који је у највећој мери везан за онај круг личности које су се декларисале као Срби католици који су у то време били у оштрој опреци са представницима хрватске политичке опције. То, наравно, не значи да споримо утицај политичког нејединства и страначких борби на културна збивања у Дубровнику.

ПРОСЛАВА ТРИСТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ИВАНА ГУНДУЛИЋА У ДУБРОВНИКУ

Да се вратимо Дубровнику и начелнику града Vlahu DeGiulliu који је 6. јануара 1888. године потписао још један, дакле трећи, наш плакат. Овом приликом потписани позива суграђане да узму учешће у прослави тристогодишњице рођења „неумрлога сина овога града и највећега пјесника цијелога нашега народа, Ивана Франа Гундулића.“ На његову част и славу, читамо даље, родни му град поставља у цркви С. Доминика плочу за успомену.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

За ову прославу Дубровник је почео да се спрема неколико година раније с намером да се тога дана открије споменик Ивану Гундулићу, а не само спомен-плоча, како овде сазнајемо. Предлог је дошао из редова Српске дубровачке омладине. На седници општинског већа одржаној 9. марта 1880. било је одлучено да се именује одбор од пет особа које су имале задатак да проуче где и како би се могао подићи достојни споменик и како би се могла набавити за то потребна средства. Одбор су сачињавали Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казначић, дум Мато Водопић и Луко Зоре.

Ево шта о томе 1892. године каже један проглас објављен у првом броју листа Дубровник:

„Већ 1884. године нарочити одбор бјеше растурио проглас на народ, којим је позивао све родољубе да подупру подизање споменика великоме Гундулићу у овоме граду, пјесниковој колијевци, а то о тристотој обљетници од његова рогјења, која се навршила год. 1888. Много се је родољуба одазвало томе позиву ода свију страна славенскога свијета, те од тога има довле добријех 11000 фиорина. — То је лијепо главно, кад промислимо о економном јаду нашега народа у опће, али није довољно одиста да се подигне биљег који Гундулић достоји. …Покле нам докле није на жалост за руком пошло, да му тристоту обљетницу од његова рогјења, спомеником прославимо, прегнимо дајбуди да се све справи чим прије, а одбор је углавио год. 1893. и лицем на 20 Маја, у који дан пада смрт Османа, протагонисте његове главне пјесме …“

Начелник овог одбора био је Мариница Ђорђи. Листајући даље ове новине видећемо у броју 24 за исту годину да је Влахо Giulli приложио 10 фиорина, а Нико Пуцић 5. Највећи новчани прилог дао је краљ Србије Александар Обреновић. И најзад, у недељу 25. јуна 1893. откривен је Гундулићев споменик на Пољани, највећем тргу у Дубровнику.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

Гундулићев кип од туча, у властелинској одори, са књигом у левој руци и пером подигнутим у десној, дело је познатог хрватског вајара Ивана Рендића из Брача. Али, пет година пре тога, као што каже наш плакат, у зиду на дну цркве доминиканаца, познате и као „Розарија“, постављена је мраморна плоча „коју је опћинско вијеће уметнуло на успомену 300-годишњице рођења славнога Гундулића, пошто се је до тада ценило, да је ту укопан. Плоча је свечано откривена дне 8 сијечња 1888, уз мису, уз пригодно слово, и уз полагање вијенаца. С противне стране намештена је спомен-плоча Меду Пуцићу. На обима су плочама натписи у латинском језику …“ Плоча је на црквеном зиду са десне стране, а на њој се чита следећи натпис:

JOANNI • FRANC • GONDOLAE
RHACUSINO
TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM
AB • EIUS • ORTU
CELEBRANTES
A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII
CIVES
P.

Општинско веће је, дакле, поставило мермерну плочу у цркви доминиканаца јер је мислило да је Иван Гундулић ту сахрањен. Међутим, само неколико дана пре откривања Рендићевог споменика, 1893, дознало се да је највећи песник Дубровника заправо покопан у цркви мале браће. Белешка о томе пронађена је у књизи мртвих (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21

И ову прославу, као и све претходне, пратила је обавезна илуминација града као и градска музика. Овом приликом, читамо даље, предвиђена је и „томбола“. Томбола се у Дубровнику играла на дан Св. Влаха још од 1842. године. Живописну слику узбуђења које је обузимало играче на Плацу можемо прочитати код Јосипа Берсе.

Дубровчани су веома волели верске и државне свечаности и пратили су са великим интересовањем свако дело своје владе. Уз то, дубровачки пук је волео све што је лепо и племенито па је и овом приликом испунио цркву доминиканаца и град.

Лидија Јелић

Извори:

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Извор: О једном занимљивом налазу у библиотеци САНУ или једно могуће читање плаката

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића

… Када се појавило издање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, није му указана посебна пажња, јер језик у њему није био познат у тадашњој кајкавској Хрватској. Решетар наглашава да ће се тек са победом Вукове и Гајеве реформе језика увидети да је овај њихов језик (Гајев „сербизам“) исти као и језик Османа. Но, све ово није сметало Фрањи Фанцеву, угледном усташи, да овако суди о дубровачкој књижевности: „Књижевност Дубровника рођена је из старе хрватске средовјечне књижевности, с њом она је расла и цвала…“ 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Gunduli%C4%87ev_san.jpg

Гундулићев сан (Влахо Буковац); фото: Википедија

Гундулићев Осман има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини. Цело VIII певање испуњено је Гундулићевим Српством. У стиховима Османа зауставили су се многи Немањићи, „Немањић кућа цара“, св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту је косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихове велможе, од којих је и Љубдраг, отац красне Сунчанице, слепи отац изгинулих дванаест синова, кроз чија туговања за пропалом славом тугује и сам Гундулић. Певање VIII је болна епопеја, али и апотеоза Српства.

Штета је што наши филмски ствараоци у овим Гундулићевим римама још нису нашли сиже за један потресан филм о српској трагедији која се протезала вековима. Песник не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идиличан живот Срба кроз весела прела и села и кроз њихова кола и песме, кроз приче о вилама и другим маштаријама, о чему причају и певају „рашке кћери рајске лепоте“.

Гундулић је преузимао „не само из [народне] поезије […], него и из народне прозе“. („Ко високо прем се пење до низоко сасма пада“.) Гундулић посебно уздиже своје најближе суседе Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Самоков, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осећања и мисли.

Безобзирно и неосновано похрваћивање Гундулића

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ivan_Gun.jpg

Иван Гундулић 1680; фото: Википедија

Сав словенски простор на Балкану, који је онако широко обухватио Орбин, обухватио је и Гундулић. Али, Хрватској и Хрватима посветише Орбин коју десетину редака а Гундулић једва неколико стихова. Зашто се на овоме нису задржали Керблер, Барац, Фрањо Марковић, Марин Франичевић, који су подвлачили да се, од Гундулића „јачала хрватска мисао“, да је у Дубровнику у време Гундулића „женски свиет говорио само хрватски“, и како је извршен Гундулићев „свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност“ — а да ни речју, ни речју, не помену Српство у толиким Гундулићевим стиховима са толиким усхићењем посвећеним Србима! Зар ништа вредног не нађоше у овим стиховима, позиву пољском краљевићу Владиславу:

Скокни коња по Косову

Гди уби Милош цара опака,
А к бијелому Смедереву
Пошљи киту твих јунака;
Дух да одахне и почине
Укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине
Кијех зет Мурат ожалости.
(X, 193—200)?

Зар не нађоше у Гундулићевим стиховима и онај тако познати завет косовских јунака:

Боље вам је смрт стигнути
И у боју с копљем пасти
Негли тако погинути
Без замјене и без части.
(И, 245-248)?

Кад је све покрила тама, Гундулић ће бацити поглед на своју Босну и Херцеговину под турским јармом и упутити речи охрабрења своме граду, за који владика Сава рече да је још он остао слободан од свег Српства:

Још сред уста љута змаја,
И накота бисна лава
Око тебе с оба краја
Словинска је сва држава [поробљена].

И у свему том јаду и страдању песнику остаје нада да ће слободу донети пољски краљевић Владислав и позива га да дође на Косово, да освети Смедерево да би се смириле душе мртвих Ђурђа и Јерине, како нам одјекује из напред наведених стихова. Ово Гундулићево надање и ова његова жеља да Косово дочека свог ослободиоца и преда му Душанову круну открива нам не само колико је Косово и у време Гундулића било урезано у душу поробљеног народа, већ и то колико је све то освајало и душу Дубровчана, чији је највећи песник Косову и Смедереву дао једно од стожерних места у свом најбољем делу. [7; 19; 47; 102; 158]

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

И овде се морамо вратити том стравичном злу похрваћивања свега што је српско, похрваћивања прво од стране католичке цркве а после Илираца и од страна заблуделе интелигенције. Овде ћемо навести како је Луко Зоре, један од ретких познавалаца Гундулића, као професор задарске гимназије још 1869. скретао пажњу јавности на тај поход необузданог похрваћивања свега што је српско:

„Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град [Дубровник] и наше све од реда велике књижевнике, учењаке“, и на све што је дубровачко „ударају свој печат […]. Тако су ту скоро похрватили славног Руђу [Руђера] Бошковића и Валтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића […]. Обзор о њему каже да је писао хрватским језиком и да је сам пјесник називао свој језик хрватским; а на нашу молбу да нам љубезно назначи мјесто гдје би се пјесник био тако изразио, Обзор ћути као с[з]аливен“. [118]

Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, „краља Србљем Босне“….“

Извори:

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској.
Крађа језика

Да бих објаснио овај прилично једноставан феномен, морам најпре да извршим једну терминолошку интервенцију: објаснићу сам појам „Хрват“. (Хрвати)

Прави, односно протохрвати, несумњиво су постојали у средњем веку и настањивали су простор северног Јадрана, односно доње Далматије од ушћа Цетине близу Омиша па до Истре. У ово доба главни погон бродова је на ветар, па је морска струја, иако од само пола чвора, представљала значајан фактор у пловидби, а, сходно томе, старим морнарима је Адрија била скоро више река него море; много лакше се пловило „низводно“ уз обалу и то углавном дању. Хрвати су живели дакле низводно од Срба у Далматији.

Из неколико сачуваних споменика писаних глагољицом, делимично се реконструише језик који по прихваћеној подели припада словенској групи, већином чакавско-икавског типа. Хрватска држава углавном се поклапала са етничким простором Хрвата уз обалу, с тим што је неодређено захватала унутрашњост континента. Када је крајем једанаестог века поражена и пала под власт Маџара, кренуло је и симултано уништавање народног језика од три околна ентитета: маџарског, немачког и млетачког; иако расно и језички прилично удаљени једни од других, сва три народа нашла су заједничку платформу – католичку – наступања приликом затирања словенске писмености, а тиме и имена.

Овај „рад“ Римске цркве трајао је преко хиљаду година, с обзиром да је почео одмах после моравске мисије у деветом веку. Уништавањем глагољских књига нестајао је и словенски језик из литургијске употребе, а то је уједно значило и постепени нестанак књижевног језика Хрвата. Римски бискупи завршили су истребљивање попова глагољаша уништењем њихове енклаве на Крку, спречивши тако да књижевни језик Хрвата доспе у ново доба.

Мудри у покварености, уједињени католици свих народности нуде у Аустрији малобројним Хрватима чакавцима језичко уједињење са изолованим загорским кајкавцима (који су уз то и екавци) и то преко чистог српског херцеговачког говора. Тако је с великим успехом лансирана ноторна лаж која је успут и невероватна глупост: како хрватски језик има тобоже три огранка – кајкавски, чакавски и штокавски. То је та морбидна аустријска идеја илиризма која је требало да усиса и избрише Србе. Срећом, имали смо тада Вука који је можда био и лопов и лажов, али је био и геније и Србин, па можда баш њему и његовом објашњењу да је глупо мењати живо и славно име за мртво и непознато треба да захвалимо што данас нисмо Илири; бар ми који сматрамо да је добро и лепо бити Србин.

Процес унијаћења који је бивао све бржи од нестанка српских држава Рашке, Босне и Зете, требало је да добије крила увођењем Хрвата у Вуков штокавско-ијекавски говор; и добио је. Покатоличени Срби млетачке Далматије и аустријске Војне границе на готово волшебан начин постајали су Хрвати, јер више није било верске, а ни језичке баријере убеђивању Хрвата да је штокавско-ијекавски њихов хрватски језик од „памтивијека“! Овај план је заиста генијалан у својој једноставности, јер је осовљен на две неизбежне црте људског карактера: грамзивости и кукавичлуку. Од Боке до Трста под влашћу две курве, Аустрије и Венеције, продавали су лабилни Срби веру за вечеру, а после само неколико генерација многи су постајали „Хрвати“. Тако се број Хрвата кроз позни средњи век и ново доба увећавао без престанка, поглавито због српских конвертита.

This slideshow requires JavaScript.

Исти процес трајао је, дабоме, и у дубини континента. Наслеђено стање од својих идеолошких предака „научно“ су уобличили брозовски „научници“, у ствари обични лингвистичко-историјски кондотијери, измишљајући на добро утабаном путу све нове и нове синтагме, не стидећи се ни једне. Тако је било и остало да Међимурец и онај са отока Вргаде обојица буду Хрвати иако се уопште не разумеју, као ни онај са Виса што не може са загорским дудеком ни једну унакрст, али ето то је све „постао“ један језик са „дијалектима“ – а што личи Јову не личи волу – ауторитет је чудо, а бечко-берлинска школа се ево исказала и у лингвистичким сферама.

Покатоличени Срби Брача, Хвара, Корчуле, Мљета итд. постали су тако „Хрвати“, а сличних примера је заиста безброј. На охлађени ка унд ка патишпањ, фино се слегао брозовско-србождерски крем, па је тако 1946-е напором московских „лингвиста“ конституисан и македонски језик са пет (!) дијалеката, мили брате!!! Најамника са свих страна није фалило, па се „истраживању“ прикључила и наша, „српска“, Академија канонизујући којекакве глупости. Једна од таквих је и језичко размеђе у јужнословенској маси на линији: ушће Тимока – Осогов – Шара. Ова граница је наравно измишљена и откида велики број Срба остављајући их у тами Шоплука под Бугарима или свежим Македонцима.

Србин из Баната без проблема разговара са Македонцем из Охрида, али они су припадници два „различита народа с посебним развојем“. Ту скоро написао човек црногорску граматику. То је наравно лакрдија, али има и она „од играчке плачке“, с обзиром да Македонци већ преко педесет година уче македонски, заживео је ево и бошњачки, а чека се изгледа и права промоција црногорског. Уз одређени маркетинг, политичку подршку и, наравно, новац, све, сваки локализам било где, а камоли код нас, може да скочи на ниво језика. Можда би, да нису толико шкрти, Пироћанци издали пироћански речник и граматику (ово је само неуспела парафраза вицева о Пиркету).

Док сам био млађи, веровао сам да у нас постоји неко правило бар што се тиче језика, које објашњава где престаје дијалект а почиње други језик. Ратосиљао сам се ове заблуде посредно кад сам схватио да не постоје ни правила по којима су у Југославији повучене границе република, изузев једног начела: гледај да Србија буде што мања! Примера је опет сијасет: Барања, Скопска Црна Гора, високо Подриње итд. Имала је тако и српска Далматија да постане на брзину све друго само не српска. Срби „католичани“, данас непостојећи феномен, били су значајан чинилац нашег националног корпуса кроз цело турско доба, без обзира у којој су држави живели: Аустрији, Млетачкој или Турској.

А Дубровчани под разним државама кроз средњи век и ново доба, ко су они и којим су језиком говорили? Одговор је прост, два језика, они који су били Талијани – Млечани служили су се наравно венецијанским, а остали српским.

Од постанка, Рагуза или Дубровник угнежђена је између две класичне српске области – Травуније и низводног Захумља, односно Хума. Зато је сасвим беспредметна расправа ког су порекла дубровачки Словени јер су у град могли да доспеју само из залеђа које је српско. Тако сведоче и документа града, али још боље сами дубровчани и њихова књижевност. Не на једном примеру види се да дубровачко Славен значи (само) Србин, а словенство српство. На прелазу из 16. у 17. век, Мавро Орбини је, пишући Краљевство Славена, имао на уму некадашње српске државе и наше владаре, што је из садржаја и очито.

Нема код дубровачких писаца све до аустријског доба ни трага од Хрвата, сем у једном случају који посебно волим, јер много казује: ради се о Држићевој подели ликова у Дунду Мароју где међу „епизодистима“ са Јеврејем Садијем стоји и Хрват; али најбоље је његово име – Гулисав, што значи „сав огуљен“ – одрпан, а то су у то доба (половина 16. века) Хрвати и били – слуге Немаца, Талијана и Маџара, увек у ритама. Па и Гулисав је слуга код Тудешка – Немца, шта би друго. Дум Марин се као бивши ђачки ректор Сијенског Универзитета одлично разумео у националности и овај лик није могао тек тако да залута у његову поделу.

Па откуда онда Хрвати у Дубровнику? Одговорићу на ово питање још једним питањем: откуда они у Јањеву, сат хода од Милутинове Грачанице, или у Боки што на мору одваја српску Дукљу од српске Травуније? Није значи било довољно Риму да покатоличи Србе, јер докле год је било српске цркве, постојала је опасност од повратка у православље. Зато је тај процес настављен још жешће, јер су Срби католици морали да постану Хрвати, и то су најзад и постали.

Па ко су онда Хрвати и постоје ли уопште, јер идентичан процес овом на приморју збивао се у кругу кроз целу Границу и Провинцијал широм државе Хабзбурга? Тих такозваних „правих Хрвата“ данас више скоро да нема, осим оних у чакавским и кајкавским „острвцима“, Званични језик неоусташке државе је српски, Вуков језик (припремљен напором наивног Ђуре Даничића) који с придодатим новим речима а затим и подражавањем немачке синтаксе и акцената хоће да постане и тврди да јесте хрватски! Следећи корак после присвајања нашег језика је вероватно преузимање наше историје, па би у том смислу било идеално да српски владари Дукље, Босне, Травуније постану Хрвати, јер се њихови дворови у Стону, Мљету, Скадру ионако већ налазе у иностранству.

Дубровник, Карта

Дубровачка република до 1808.

Лако је Јован Дучић разобличио хрватску глад за традицијом и њихових четиристо владара (!), што банова, што краљева, али залуд; та је политика живља но икад. Своју првобитну етно-психолошку константу, Хрвати су потпуно изменили претапајући Србе. Кроз српске конвертите добили су на првом месту духовитост и физичку пропорционалност, али и негативности које су им ови прозелити морали дати: малодушност, поквареност, грижу савести која опет за собом повлачи сијасет проблема, а на све ово треба додати тзв. изворни хрватски карактер који се на првом месту огледа у језику, туробном, изобличеном спорошћу до имбецилности, и простачком.

Све ово је уочио, дакако, и највећи хрватски писац који је сва дугачка дела написао на српском (са немачким украсима), изузев Керемпуха који је очити пример језичког ћорсокака; ти цоперњаки, бедаки, трпутеци не могу даље. Поимање лепог поменутог изворног Хрвата огледа се у фолклору где је врхунски домет лицитерско срце праћено попевком: ена пура два пандура. Укмећени, гледали су Хрвати из Провинцијала у Србе Граничаре са страхом, а за мржњу се побринула католичка црква доливајући уље кад год је требало.

То је онај елеменат који је довео до дефинитивног уобличавања тзв. „кастративног типа“ народа, како је то генијално поставио Јован Рашковић. Ти Хрвати су они који се вечито жале, стално су у нечем закинути, кукају и наравно – ударају мучки. С обзиром на све ово, сматрам да би најпогодније име за ове данашње тзв. „Хрвате“ било полу-срби, а ево и зашто: прво, видели смо да биолошки углавном нису Хрвати, и друго, служе се српским језиком, а нису Срби.

Синтагмом полу-срби очувала би се уједно и традиција из нашег старог законодавства и литературе уопште, где се за католике користи израз „полуверци“, а израз полу-срби је свакако лепши од термина „квазисрби“, који тако остаје слободан да се употреби за одрођене из самог српства.

Радован Дамјановић, историчар

„Српско-српски речник“, Београд 2003.

 

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)

САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дубровника као Срби-католици почетком 20. века.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Marko_Murat_-_D%C5%BEivo_Gunduli%C4%87.jpg

Џиво Гундулић (Марко Мурат, Народни музеј у Панчеву); фото: Википедија

Џиво (Иван) Гундулић (текст Момчила Настасијевића)

Џиво (Иван) Гундулић (Ј 1638), из угледне патрицијске породице, стварао је своја дела у првој половини XVII века. У младости имао је за учитеља двојицу језуита; школовао се у Дубровнику. Висока управна звања (кнез и сл.) није имао у својој каријери. Гундулић се још у младости сав посветио чистој књижевности. Међутим, у његовом раду, и то после тридесете године, осетио се један снажан прелом.

У првом периоду рада стоји под утицајем маринизма, пише драме, лаке трагикомедије и сл. Међутим, на сцену ступају језуити и врше снажан утицај и на друштво и на Гундулића посебно. Ту је контрареформатор Бартул Кашић, образовани језуита, који је, узгред речено, испитивао дијалекте у нашем народу и тражио да утврди којим се дијалектом највише говори; литература писаца језуита тога времена писана је штокавским дијалектом.

Код Гундулића под утицајем језуита наступа нагли преокрет, од писања лаких трагикомедија прелази на терен озбиљне религиозне поезије. Тако се у стварању Гундулићевом могу издвојити три основне етапе: а) писање драмских спевова (драмски писац и лиричар), б) религиозни спевови, в) стварање Османа и Дубравке.

Иван Гундулић – Осман 1826.

Од десет драмских дела Гундулићевих из првог периода стварања сачуване су Ариадна и Прозерпина уграбљена. Драме његове кипте слободом и разузданошћу. У XVII веку негована је драма и другог типа него у претходном веку. Класицисти узимају из грчких и римских извора само мотиве митолошког карактера, али додају своју обраду. Гундулићеве митолошке и романтичне драме су нека врста остатка класичне и ренесансне драме. Међутим, у XVII веку било је друкчије. Главни извори за узимање грађе за драмске облике XVII века су: класични спевови Енејида и Метаморфозе, или ренесансни извори, Бијесни Роландо (од Л. Ариоста) и Ослобођени Јерусалим (од Т. Таса).

Од лирских ствари нерелигиозног карактера Гундулић је написао Љубовника срамежљива, у ствари прерађену песму Талијана Ђ. Претија.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:De_Gondola.jpg

Иван Гундулић: фото: Википедија

Већ истакнути драмски писац, Гундулић прелази нагло на озбиљну религиозну поезију. Он преводи и препева седам Давидових псалама под насловом Пјесни покорне. У тој фази пише свој познати религиозни еп Сузе сина разметнога. За предмет је узео познату евангелску причу о блудном сину. Ова епска песма састоји се из три „плача“, три лирска певања. Ствар је дата као дуги монолог (дуга исповест) „разметног“, грешног сина, кроз три доживљавања: грех, спознају греха и покајање. Иако је по облику еп, по садржини је чиста лирика, исповест унутрашњег живота. Гундулић је успео дубоко да продре у унутрашње доживљавање човека. Значај овог капиталног епа, са којим се ниједан други религиозни спис из Дубровника не може мерити, лежи у снажно казаној лирици. Језик у овој поеми приближава се данашњем јужном дијалекту. По снази својој, Сузе сина разметнога могу се поставити паралелно са Његошевом Лучом микрокозма, само што је у „блудном сину“ кроз један грех развијена сва величина унутрашњег доживљавања.

Друго по значењу Гундулићево дело је пастирска игра Дубравка. То је наша најбоља пасторала. Овде видимо Гундулића са идејама Макијавелија. Дубравка је симбол, то је сама Дубровачка Република. Гундулић користи поједине епизоде и убацује критику на рачун управљача Републике, говори, на пример, о корумпираности и слично. С друге стране, истиче слављење слободе речима „О лијепа, о драга, о слатка слободо“… Дубравка носи у себи мисаони, симболични значај и цела је дата у крепком тону.

Сузе сина разметнога

Треће капитално дело Гундулићево је Осман. Оно спада у најмонументалнија књижевна дела у Европи XVII века. То је еп који пева о савременим историјским догађајима. Цео спев рађен је у духу поезије Торквата Таса, у духу ренесансних епова, са врло великим бројем епизода. Једна од главних личности је пољски краљевић Владислав, који је у очима младог Гундулића добио херојска обележја. Поред Владислава, у главне личности епа спадају Коревски и Осман; Крунослава је тип жене витеза, Соколица (са стране Турака) такође лута као витез.

Гундулић је целог века морао радити на овом спеву, па ипак 14. и 15. певање није стигао да напише, или су се ова два певања изгубила, или их је неко из политичких разлога уништио. То су сцене које су требале да се десе у Цариграду. Иван Мажуранић је касније, врло успешно попунио овај недостатак. Дело није штампано ни за живота Гундулићева нити до пада Републике, јер су се Дубровчани очевидно бојали Турака. По својим песничким и слободарским одликама Осман прелази узане границе једног локалитета и добија европски и светски значај.

У спеву нема главног догађаја нити главног јунака, али су зато певања хармонично сложена у једну велику целину. Гундулић располаже великим песничким залихама, има велику снагу за пластично приказивање. То је крепка поезија, али се и у Осману осећа известан утицај маринизма.

Осман је написан јужним дијалектом и има вишеструки значај. Прво филозофски, јер говори о несталности људске среће. У том погледу се нарочито истичу почетни стихови из првог певања:

Вјековите и без сврхе

није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњени тријес удари…
………………………………..
Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.

Спев има и национални значај. Под утицајем пољског отпора Турцима у бици код Хоћима (1621. г) и других ослободилачких покрета, писац обрађује моменат ослобођења Словена. При томе говори и о Немањићима. Види се да добро познаје не само историју осталих словенских народа, пре свега Пољака, већ и нашу прошлост и да је у њега југословенски осећај добро развијен.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулић међу 100 најзнаменитијих Срба

„САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.“

Гундулић у одредници Енциклопедије Бритнаике из 1911. године

Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао „хуманитарне науке“ са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право. Био је члан „Доњег Дома“ или „Малог већа“ (Lower Council) и шеф магистрата републике. Умро је 8. децембра 1638. године.

Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на српски језик. Верује се, такође, да је превео и „Gerusalemme liberata“ од Тасоа (Tasso’s Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме, али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија Дубровника.

Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621. године, охрабрујући заједницу хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно  била антитурска.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени Италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich) објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете, Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В. Бабукића и Јужно-словенске Академије у Загребу 1889. године.

IVAN GUNDULICH (1588-1638), known also as Giovanni Gondola, Servian poet, was born at Ragusa on the 8th of January 1588. His father, Franco Gundulich, once the Ragusan envoy to Constantinople and councillor of’ the republic, gave him an excellent education. He studied the “ humanities “ with the Jesuit, Father Muzzi, and philosophy with Father Ricasoli. After that he studied Roman law and jurisprudence in general. He was member of the Lower Council and once served as the 1 Air-dried guncotton will contain 2 % , or less of moisture.chief magistrate of the republic. He died on the 8th of December 1638. A born poet, he admired much the Italian poets of his time, from whom he made many translations into Servian. It is believed that he so translated Tasso’s Gerusalemme liberata. He is known to have written eighteen works, of which eleven were dramas, but of these only three have been fully preserved. others having perished during the great earthquake and fire in 1667. Most of those dramas were translations from the Italian, and were played, seemingly with great success, by the amateurs furnished by the noble families of Ragusa. But his greatest and justly celebrated work is an epic, entitled Osman, in twenty cantos. It is the first political epic on the Eastern Question, glorifying the victory of the Poles over Turks and Tatars in the campaign of 1621, and encouraging a league of the Christian nations, under the guidance of Vladislaus, the king of Poland, for the purpqse of driving away the Turks from Europe. The fourteenth and fifteenth cantos are lost. It is generally believed that the Ragusan government suppressed them from consideration for the Sultan, the protector of the republic, those two cantos having been violently anti-Turkish. Osman was printed for the first time in Ragusa in 1826, the two missing cantos being replaced by songs written by Pietro Sorgo (or Sorkochevich). From this edition the learned Italian, Francesco Appendini, made an Italian translation published in 1827. Since that time several other editions have been made. The best are considered to be the edition of the South Slavonic Academy in Agram (1877) and the edition published in Semlin (1889) by Professor Yovan Boshkovich. In the edition of 1844 (Agram) the last cantos, fourteen and fifteen, were replaced by very fine compositions of the Serbo-Croatian poet, Mazhuranich (Mazuranic). The complete works of Gundulich have been published in Agram, 1847, by V. Babukich and by the South Slavonic Academy of Agram in 1889. (C. M1.) GUNG’L, JOSEF (1810-1889), Hungarian composer and conductor, was born on the 1st of December 181o, at Zsambek, in Hungary. After starting life as a school-teacher, and learning the elements of music from Ofen, the school-choirmaster, he became first oboist at Graz, and, at twenty-five, bandmaster of the 4th regiment of Austrian artillery. His first composition, a Hungarian march, written in 1836, attracted some notice, and in 1843 he was able to establish an orchestra in Berlin. With this band he travelled far, even (in 1849) to America. It is worth recording that Mendelssohn’s complete Midsummer Night’s Dream music is said to have been first played by Gung’l’s band. In 1853 he became bandmaster to the 23rd Infantry Regiment at Briinn, but in 1864 he lived at Munich, and in 1876 at Frankfort, after (in 1873) having conducted with great success a series of promenade concerts at Covent Garden, London. From Frankfort Gung’l went to Weimar to live with his daughter, a well-known German opera singer and local prima donna. There he died, on the 31st of January 1889. Gung’l’s dances number over 300, perhaps the most popular being the “ Amoretten,“ „Hydropaten,“ „Casino,“ „Dreams on the Ocean“ waltzes; “ In Stiller Mitternacht “ polka, and “ Blue Violets “ mazurka. His Hungarian march was transcribed by Liszt. His music is characterized by the same.easy flowing melodies and well-marked rhythm that distinguish the dances of Strauss, to whom alone he can be ranked second in this kind of composition.

Извори:

Encyclopedia Britannica, Volume V12, Page 722 of the 1911

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја