Четници

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Рут Мичел; фото: Википедија (обрада: Расен)

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.