Четници

Срби су највећи борци и демократе Европе – Рут Мичел

Иза последњег рата издала je своје успомене једна америчка новинарка по имену  Рут  Мичел,  која  je  дуго  времена  провела  међу  Србима,  па  чак  и  за време самог рата, кад je била затворена у Ратничком дому у Београду, тада тамници Гештапоа. У  њеној  књижици:  „Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија“, Мичел се изражава овако:
Рут Мичел

Рут Мичел – Срби  су  изабрали  рат

„Срби, поуздани и лојални као раса, спадају у највеће борце и демократе Европе.  Али  они  се  такође  налазе  међу  њеним  најгорим  пропагандистима. Они  не  знају  како  да  употребе  речи  у  њихову  личну  корист,  верујући  да њихова  дела  најречитије  и  довољно  гласно  говоре  о  њима  нама,  њиховим савезницима.  Хрвати,  с  друге  стране,  дуго  вежбани  у  интригама Аустроугарске политике, јесу вешти пропагандисти. Због тога је врло важно да Американци најзад чују потпуну документовану истину о Југославији, о Србима, Хрватима, као и о самом генералу Михаиловићу и „партизанима“.

„За  време  проведених  три  и  по  године  на  Балкану  у  студирању  и осматрању разних народа, ја, једна Американка, видех шта се десило …

Српски  сељачки  земљорадници,  живећи  под  најлибералнијим  и најнапреднији  аграрним  законима  Европе,  чине  82%  становништва  и  у основи су противници комунизма …“

У своме закључку, г-ђа Мичел се овако изражава:

„Срби ће бити, као што су и до сада увек били, водећа нација Балкана. Они  не  траже  –  а  ја  то  тврдим  са  пуним  ауторитетом  –  никакво територијално увећање нити пак икакву контролу над неком другом нацијом. Они  траже  једино  ово:  Безуслувну  слободу,  ону  слободу  коју  смо  им  ми свечано обећали у Атланској Карти. Они су јасно доказали њихову искрену жељу  да  сарађују  као  слободан  народ,  али  они  неће  да  примају  никакве заповести ни од кога, нити из Берлина, нити из Москве, нити од нас. Наш је први посао да осигурамо поверење српског народа…

…Срби су прешли на нашу страну не чекајући да се погађају са нама за њихов отпор. А да су они то учинили ми бисмо им без икаквог питања понудили црно-на-бело огромне суме. Они су оставили да њихова награда буде одређена нашом чашћу! Ми смо им обећали нашу помоћ (Пуковник Донован, Претседник-Рузвелтов лични изасланик дошао је у Београд да их увери у Америчку помоћ). То је био џентлменски споразум. Срби су у потпуности извршили њихов део — ми нисмо били способни да извршимо наш!…

То је била та мала српска нација која, затварајући узани жељезни мост између Европе и Азије, 1389. спасе Европу да не буде освојена од Турака, који су онда желели да освоје цео свет. Да Срби нису десетковали цвет турских борбених снага на Косову, Беч, ондашња тврђава Европе, би пао, а са тиме би Европа и наша цивилизација били отоманизирани… И српска реакција 1941 године била је слична: Срби су изабрали да се боре и умру за слободу и демократију које они воле, радије него да се покоре. Једном они спасише Европу од Азије; овог пута они спасише Азију и Африку од освајача Европе…

Наш дуг Србима је дуг части, а такав један дуг има првенство испред свих других!… Као што има народа који заслужују да буду кажњени, такође има и оних који заслужују признање за величанствено држање. Спремни кроз целу њихову историју увек да положе своје животе за слободу и демократске идеале којима су они традиционално посвећени и одани, Срби су увек били верни датој речи. Никада оптужба о издајству није подигнута противу Срба као нације, једине балканске нације са таквим рекордом… У обадва светска рата Срби су били наши драгоцени савезници. У Првом светском рату, после потпуног  пораза,  али  нетучени,  они  су  били  први  од  савезника  који  су одлучно тукли Немце и ослободили своју земљу. У овом Другом рату, опет после потпуног пораза, они су наставили борбу… Немци мрзе Србе највише зато  што  су  се  они  најбоље  борили.  Они  су  масакрирани  горе  но  и  једна нација  у  модерној  историји,  сем  јеврејске,  али  они  још  увек  стоје непоколебљиви.  Њихова  земља,  њихови  домови  опустошени  су  више  но  и једне друге нације без икакве сумње — и они још увек стоје… Још увек они налазе снагу да настављају отпор од зоре до зоре — са вером, и вером да ће слобода, једина  награда коју они траже за сва страдања, која се не могу замислити, најзад доћи уз помоћ великих демократија«.

И г-ђа Мичел завршава своје излагање дирљивим речима које упућује „Драгом читаоцу“.

„…Срби, једини на Балкану, претстављају америчке идеале слободе и демократије. Они су жртвовали све — све што су имали и скоро два милиона живота од њихових свега осам милиона, за ове идеале. Они су били наши једини савезници за које смо ми практично били неспособни да помогнемо — и они још увек стоје и боре се усамљени…

Од малих народа, нацисти мрзе Србе највише зато што су се они најбоље одупирали. Ја сам заједно са њима патила у оној пакленој рупи, Гестаповској тамници Београда, и посматрала сам стотине величанствених људи, жена и младих девојака, како храбро и без страха одлазе пред нацистичке пушке да умру ни због чега другога, већ само из љубави према слободи…

Срби, борећи се неуморно за своју слободу више од 500 година, најзад су  је  изборили  и  збацили  Турке сами и непомогнути,—  једини балкански народ који је тако урадио. У прошломе рату они  су  без устручавања жртвовали све што су имали и преко један милион живота да би збацили Немце. Михаиловић зна врло добро, као што то знају и сви они који познају Србе, да њихова историја, традиције, и народни карактер, чине немогућим за њих да се потчине заповестима било из Берлина или из Москве…“

Рут Мичел, Четници  говоре  факта  о  српским  борцима  – Михаиловић и Југославија

Украс 1

Поводом смрти Рут Мичел, изашао је у „Српској Борби“ од 29. новембра 1969 некролог из пера Крсмана Оташевића у коме стоји о њој:

„Позната  америчка  патриоткиња,  новинарка,  аутор,  српски  четник,  Рут Мичел,  умрла  је  изненада  од  срчаног  напада,  у  80  години  свога  живота,  у месту Велас у Португалији, 29 октобра 1969 године.

Ана је била сестра чувеног америчког ваздухопловног ђенерала Вилиам Били  Мичела,  пионира  идеје  савремене  америчке  авиације  после  Првог светског рата (1925 године).

Рут  је  рођена  у  Милвоки,  Висконсин,  а  завршила  је  познати  девојачки Универзитет Васар у Паукипси, у држави Њујорк. Била је дописник разних новина.  Написала  је  књигу:  „Мој  брат  Бил“  1953  године.  Путовала  је  по Америци и рекламирала са успехом филм „Суђење Били Мичелу“.

У  предвечерје  рата  између  Хитлерове  Немачке  и  Југославије,  Рут  је дошла  у  Југославију.  Путовала  је  по  разним  покрајинама  и  градовима, испитујући ондашњу грозничаву ратну психозу у земљи.

На дан пуча, 27 марта 1941 године, нашла се у Београду. Она је заволела српски народ, који је како она каже, добар, праведан, религиозан, патриотски и  слободарски  народ.  И  без  икаквог  предомишљања,  а  са  дубоком  вером  у историју и акцију српског народа, она је одмах у почетку рата ступила у везу са Дражом Михаиловићем, и била у активној српској обавештајној четничкој служби.  То  је  једина  жена-странкиња,  која  је  била  активни  борац-српски четник. Немци су јој ушли у траг и ради њене обавештајне службе у корист српског народа, ухватили су је и стрпали у затвор немачког Гестапо-а, у коме је провела 13 месеци. Доцније су је пустили под условом да одмах напусти Југославију.

По  повратку  у  Америку,  учинила  је  све  да  помогне  Дражи  и  српском народу. Поред многобројних чланака, које је написала у разним америчким новинама  у  корист  Срба  и  праведне  борбе  српског  народа,  Рут  Мичел  је написала  и  књигу:  „Срби  су  изабрали  рат  –  Четник  износи  чињенице  о борби Михаиловићевих Срба, 1943“.

Лазо М. Костић, Спољни изглед Срба, Срби у очима странаца 1-2: Колектанеја, Швајцарска 1968-1972.

Српска западна Македонија и настанак четничких одреда

Гаврило Принцип је био очајан када су му рекли да не може у четнике

Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић – Ћела.

Четници, Бабунски

Српске четничке војводе у Старој Србији и Македонији

Српске чете су у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије, Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације.

Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи. На челу си биле војводе. Дисциплина крута – непокорност и неверство значило је смрт. Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда.

Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром – калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага. У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чистили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево.

Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури.

Из портрета војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанских етничких острва била српска земља.

Мр Симо Живковић

Српско наслеђе број 12, 1998.

 

Зашто српски четници и војводе носе арнаутску ношњу?

Прво што треба објаснити да данашња албанска ношња и није толико албанска.

Детаљ прве фреске на којој су приказани четници. Овде видимо чету војводе Вука на данику (одмору) на планини Козјак изнад манастира Свети прохор Пчињски југоисточно од Врања.

Арнаути су у српским крајевима све до средине 19. века уместо панталона носили фустанеле, такозвани балкански килт, наборану сукњу до изнад колена. И дан данас, Тоске, Албанци из јужне Албаније сматрају фустанелу својом ношњом. Опредељење Сулиота епирских арбанашких православних племена ка грчкој народности довела је до тога да грчка гарда евзона и данас носи фустанелу.

Срби су за разлику од Арбанаса носили беле панталоне са црним гајтанима (такозвани бечви), као Глигор Соколовић на фотографији.

Ношња се разликовала и по капама. Срби су носили ћелапоше или кече малу, црну или белу поткапу на темену која се од турског доба опасивала пешкиром, док су Арнаути носили бели фес, такозвани скадарски фес.

Временом Арбанаси који су живели измешани са Србима примили су панталоне и кече тако да су српска и арбанашка ношња изједначила на Косову и Метохији и у Македонији.

Српским четницима основни циљ при поласку из Србије био је да до опредељеног места дођу без губитака, односно да избегну беспотребно сукобљавање са турском војском и локалним Арнаутима.

Од српске границе код Буштрања до Козјака, чете су морале да прођу кроз појас арбанашких села близу којих су били стационирани турски жандармеријски одреди, па су четници на том потезу били обучени у ношњу краја кроз који су пролазили да не би били узнемиравани и пријављени Турцима од локалних Арбанаса.

У Скопској Црној Гори четници су се преодевали у локалну ношњу утапајући се изгледом у сеоско становништво што је омогућавало да се током јачих потера успешно издају за сељаке.

Српски војвода Илија Лукић Скадарац био је Србин из Враке, српске области околине Скадра и његови четници, такође Врачани, били су обучени у фустанеле са скадарским фесом, јер су се под оружјем до Пореча пробили издајући се за банду качака.

Шиптари

Оригинална шиптарска ношња. Ову ношњу користе и грчки гардисти.

Извор: Историја Четничког покрета 1903-1918.
Србска земља Македонија

Преузето са: КМ НовинеСрбски.weebly

Бадње вече 1943. (Цео филм)

Бадње вече 1943., српски ратни филм из 2007. године, је потресна прича о оном делу трагедије српског народа за коју му нико није крив до он сам. Кроз сукобе традиције и идеологије, вере и безбожништва, родитељске љубави и арогантности деце изнета је истина о корену суноврата српског друштва – распаду породице.
Бадње вече 1943

Бадње вече 1943

Сценарио за филм Бадње вече 1943 написао је позоришни редитељ и сценариста Драган Петровић Суреп, који је заједно са телевизијским редитељем Дарком Штетином режирао филм.

Паклени животни круг приказан је кроз судбину два брата, од којих је један четник а други партизан, и сукоб њихове две идеологије, које обе доживљавају пропаст на свој начин. Од њиховог сусрета на Бадње вече 1943. године у родној кући подно Опленца, породичног сукоба и трагедије, па до пада Книнске крајине када као оронули старци схватају бесмисао свега због чега су се цео живот сукобљавали.

Радња филма почиње у једном малом шумадијском селу у близини Опленца. На почетку филма Аврам и Јелица са својом снајом припремају трпезу за Бадње вече, за које верују да ће прославити без своја два сина, који се налазе у две различите војске. Током Бадње вечери у кућу долази партизан Војин, који заједно са породицом прославља Бадње вече. Током вечере долази до вербалног сукоба између Војина и његовог оца Аврама, који негодује зато што се Војин изјашњава као атеиста.

Ујутру на Божић у кућу долази четник Радован, који затиче брата у кревету. Тог јутра они се мире уз пиће, али касније Радован одлази да упозори четнике да се Војинова јединица приближава селу, а у исто време Војин одлази код партизана и заједно са њима организује напад на село. Радња филма се наставља почетком шездесетих година, када Војин као угледан комуниста долази да обиђе свог брата Радована који је тек изашао са Голог отока.

Војин му саопштава да сада живи у Сплиту, и да се оженио Хрватицом са којом има двоје деце. Филм се завршава падом Републике Српске Крајине, када Војин, који је изгубио целу породицу а бомба му је уништила стан, као избеглица долази код свог брата у стару породичну кућу.

Иако на први поглед делује као већ много пута испричана прича о четнику и партизану, „Бадње вече 43“ је много више од тога. То је слојевита драма о браћи, породици и народу, која задире у дубину наших осећања и својом суровом истинитошћу нас жестоко пече и боли до суза.

Улоге:

Танасије Узуновић – Аврам (отац)
Даница Максимовић – Јелица (мајка)
Слободан Ћустић – Радован (четник)
Микица Петронијевић – Војин (партизан)
Анђела Стаменковић – снаја

извор: Википедија