Божидар Митровић

Да ли је венетска култура = српска култура?

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!

Од 21.09.2012. до 23.09.2012. у Сава Центру одржала се научна конференција под називом: „Ка изворишту културе и науке“. Овај научни скуп организовали су Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.
Конференција

Мећународна научна конференција Ка изворишту културе и науке

На овој научној конференцији обелодањена су за званичну „историју“ „забрањена“ открића о пореклу Словена, конкретније нас Срба на овим просторима, где се и зачела цивилизација, тако да Срби нису дошљаци на Балкан како тврди званична „историја“, већ смо на њему живели и битисали од вајкада! На овој валидној научној конференцији поред многих гостију и предавача предавања су имали и светски признати научници попут италијанског историчара Ђанкарла Томацони Тицијана и Руса Анатолија Кљосова, ДНК Генеолога. Само су наши „научни“ радници овај научни скуп одмах у старту прогласили „ненаучним“.

Познато је да су наши званични „историчари“ и припадници САНУ, до сада омаловажавали обновитеље наше Србске историјске школе којој је циљ да раскринка лажну и наметнуту историјску слику о нама Србима, да би обелоданили ону истинску, на бази валидних историјских докумената и списа. Не само да су их омаловажавали, већ су их исмејавали и правили чудацима, лудацима, историјским „романтичарима“, све те борце за историјску истину о Србима као што су историчари и палеолингвисти: историчар Јован И. Деретић, палеолингвиста Слободан Филиповић, палеолингвиста и историчар Радован Дамјановић, затим Божидар Митровић, Слободан Јарчевић и остали. Ови наши борци за обнављање историјске истине и свести о нама Србима уредно су позивали наше званичне историчаре на организованим научним скуповима да присуствују и да, ако имају аргумент против, да га кажу, да се сучеле супротна мишљења и сагледају нова открића. Међутим, они су све то игнорисали и исмејавали, а у ствари избегавали.

Ево сада када је организован и овај међународни научни скуп са историјском теметиком, на коме су присуствовали страни научници, руски научник Анатолиј Кљосов и италијански историчат Ђанкарло Томацоли Тицијано, они и тај скуп проглашавају „ненаучним“, а самим тим и ове признате стране научне раднике, што је велика дрскост и некултура! Све је то одраз немоћи, ароганције, неспремности на дијалог. Да научни радници неких других народа имају попут нас Срба овакву хиљадугодишњу историју у континуитету, они би се поносили тиме и писали о томе, стварали научна дела и студије. Међутим, код нас Срба то није тако, све је супротно. Наши званични „историчари“ и даље се држе лажне и наметнуте историјске слике о свом сопственом народу, наметнуте берлинским конгресом још у 19-ом веку, што је јединствена појава у свету, и тиме показују да су антисрбски настројени и да су највећа прекрека обнове историјске србске свести и истине!

Али ево шта каже и тврди Ђанкарло Томацоли Тицијано, италијански историчар:

Ђанкарло Томацоли Тицијано

Ђанкарло Томацоли Тицијано; Фото: Правда

Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан

Све је више доказа да је у Европи управо, на Балкану настала цивилизација – изјавио је у Винчи за Правду Ђанкарло Томацоли Тицијано, учесник научног скупа који су организовали Удружење за очување и неговање винчанске културе Винчански неолит, Удружење Милутин Миланковић, Друштвена организација за заштиту азбуке Ћирилица, Регионална друштвена организација Обједињење Срба Москва, Сербское земљачество Москва и КолоВенија, Београд.

Ова научна конференција дала је, како је истакнуто, „персоналне доказе о томе како је уништаван траг непрекидности словенске дуготрајности на овим просторима“, да би се Срби који хиљадама година живе на простору Балкана приказали као народ који је Албанце, односно Илире у 6. веку потиснуо у планине. Српска цивилизација која се, како је рекао Томацоли, приписује грчкој и римској култури јесте заправо староседелачка. Овај италијански историчар дешифровао је линеарно А и Б писмо са Крита – помоћу старословенских језика и тиме доказаo да је критска култура словенска, а не грчка.

Председник Организационог одбора конференције Божидар Митровић наглашава да је одговорност за фалсификовање српске историје и на српским медијима.

Винча

Ритон, Беловода Винча; Фото: Правда

– Штампа и телевизија су били један од историјски најмоћнијих инструмената брисања српске и словенске историје, некад моћнији од инквизиције и читавих армија у рату појмовима, где је и придев српски/словенски био непожељан и забрањен, не само у време нациста, већ чак и у наше време (када и Народна библиотека Србије није хтела да откупљује књиге које су имале тај сунаслов) – рекао је Митровић и додао:

– Ми нисмо позвани ни намерени да држимо моралне придике, да осуђујемо или рехабилитујемо, већ само покушавамо да забележимо и констатујемо како је брисана и уништавана историја највећег етноса у Европи, јер се највећа крађа у историји човечанства (а то је крађа историје Словена до VI века) не може обележити само у форми научне конференције. У светом окружењу преантичких артефаката Лепенског вира и Винче, средњовековних фресака са огромног православног пространства и азбуке различитих епоха, која се, ево и пред нашим очима, прогања и уништава на улицама престонице српског, православног, слободно можемо рећи азбучног народа.

У оквиру конференције одржан је округли сто „о прогону уметника и научника који су сликали, говорили и писали о древној словенској историји“.

Кустос Музеја примењене уметности Душан Миловановић изразио је песимизам у погледу утицаја конференција на јавно мњење у Србији, с обзиром на то да су српски медији обавештавани из САНУ и са Филолошког какултета да није реч о озбиљној конференцији.

– Обавестили су нас да су добили позиве и да им је речено да није реч о научној конференцији. Ми морамо организовати петицију, то је наш инструмент, то је наше оружје – рекао је Миловановић. Протест због омаловажавања конференције изразио је Кљосов са Универзитета Сан Дијего у Калифорнији, који је 12 година предавао на Харварду и који јер својим истраживањем ипсолун хромозома дао свој допринос тези да су Срби староседеоци на Балкану.

Део скупа била је и изложба Непрекидност уметности Лепенског вира и Винче са мноштвом материјалних доказа о присуству “СлоВена” на овом простору од Лепенског вира и Винче.

Д. Башовић

извори: Правда, ЋирилицаНебојша

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Поводом обележавања 200 година од Првог српског устанка проф. Божидар Митровић је изнео доказе истинитог значења речи «Словени» – КолоВени (Сунца Род) и истинити назив Винчанске цивилизације – РасСија.

РасСија (КолоВенија) најстарија цивилизација и српски чудотворци

Професор Руске академије Божидар Митровић, доктор правних наука, истражујући античке изворе права и фреске Србски чудотворци, Св. Сава Српски и Св. Цар Лазар Српски у Архангелском сабору Московског Кремља, открио је истинско значење речи «Словени». Име професора Митровића је Божидар, али је било потребно (како је говорио његов официјални опонент професор Михаил Ринг, када је овај српски научник штитио докторску дисертацију „Рекламационо право“ на Правном факултету МГУ им. М.В. Ломоносова) имати не само име Божидар, већ и истински Божији Дар, да би дешифровао античку графему, из које је прочитана реч «Словени». Али, професор Митровић скромно напомиње, да је за то било пре свега неопходно знати историју државе – СЕРБиЈА и историју Св. Саве, састављача првог грађанскогог кодекса Србије, Русије и Бугарске, који је под називом «Кормчја књига» био проглашен у XIII веку.

У свим књигама, уџбеницима и каталозима о Русији и Московском Кремљу указано је, да је Архангелски сабор Московског Кремља изградио италијански архитекта или «архитекта из Италије», иако је тај храм подигнут у периоду од 1505. до 1508. године (XVI век), а Италија оформљена три века после тога – 1861 године (XIX век). То није само логичка, него и груба историјска грешка. Ми немамо право да садашње геополитичке појмове примењујемо при разматрању најстарије историје.

РасСијски (руски) цареви Иван III и Иван IV (Грозни – непријатељам словенским) руководили су се идејом обједињења свих рассијских земаља. Због тога је руски цар позивао у Русију за градњу Архангелског храма архитекту не из Италије (пошто Италије уопште није било), већ из Венеције. До дана данашњег у северном делу Апенинског полуострва очувала се област Венето и град Венеција. У Венецији, и у та средњевековна времена живео је народ, који су други народи називали „венети“ или „венди„.

Но сам себе тај народ је називао „РасСени“ како у том периоду, тако и у периоду до Римске империје, када су РасСене (РасСијане) други народи звали – Етрусские. Они су се називалi Венети, или Венди (Винди).

Владало је мишљење да то потиче од словенског божанства Вида и словенском мировозрењију – погледу на свет, које је било обједињено у “Словенским“ Ведама (введењију – уводу у знање).

Основ тог мировоззрењија била је АзБоукеВид (одакле и потиче реч Бог) – Посланица (која велича дохришћанско словенско божанство Вида којег нам дарује Сунце) у виду акростиха, прва слова, којег су и тада и данас чинила азбуку која оличава почетак почетка њиховог – нашег језика, одакле је такав поглед на свет и добио назив „језичество“:

Аз ЈаБуке БогВеди ВидГлагољу ГоворимДобро ДоброЕст ЈеЖивете Живети …….

АзБоука сама по себи је потврда да су Словени имали своје писмо и пре Ћирила и Методија јер је очигледно да они као хришћани не би величали прехришћанско божанство.

Професор Митровић тврди: «Мудри руски народ, као колективно сећање у форми назива сопствене државе запамтио је истину о најстаријој цивилизацији, име које је не Винчанска цивилизација већ -РасСија». Централни део сербске средњовековне државе имао је назив Рашка (Раска – руска, како нас исправно учи Св. Николај Велимировић).

1389. године сербска војска штитила је у бици на Косовом пољу од турске армије не само хришћанство, Европу и сербски народ, него и свети за све СлоВене град Рас.

Иако Срби битку нису изгубили, Турци су у току следећег века запосели Сербију и друге сербске земље. СЕРБиЈА је обновљена 1804. године, с почетком Првог сербског устанка под вођством Ђорђа Петровића (Карађорђа).

Сербија – то није само назив државе, то је најстарија заклетва свих русса «Серб и ја» (Србин сам и ја), а и свих Срба, која открива античку историју Русије.

На жалост Први сербски устанак био је угушен од Турака. Иако је после Првог уследио и Други сербски устанак, и Сербија је изменила име на Србија.

Услед значајног финансирања од стране Аустрије (Вуку Караџићу је ,,помогао“ Словенац Јернеј Копитар, по налогу из Беча, од стране царице Марије Терезије) измењена је сербска (рассенска) АзБука, уведено правило: «пиши како говориш», тако да су нажалост од тада Серби изгубили могућност да читају своје античке па и средњевековне рукописе, између осталог и Законоправило («Први» грађански кодекс Сербије, Бугарске и Русије), које је носећа колона (стуб) моста између времена садашњег и античке прошлости СлоВена.

Питање је зашто Јернеј Копитар није тад ,,реформисао“ и свој словеначки језик, већ само наш црквено-словенски, који је био врло сличан словеначком, вендском и осталим словенским језицима. Одговор се сам намеће: Словенци су тако задржали своју историјску и лингвистичку везу са вендским језиком, а Срби су изгубили…

Тако се сада нажалост дешава да неки словеначки лингвисти тврде да је словеначки језик старији од српског, што је резултат ,,реформе“ српског језика.

У свим савременим енциклопедијама света постоји објашњење појма «Винчанска цивилизација», која је названа по сеоцету поред Београда. Радивоје Пешић је систематизовао елементе азбуке, који су нађени у Лепенском виру, и словне знаке, који су нађени на археолошким налазиштима Винчанске цивилизације. Он је упоредио винчанску АзБуку с етрусским писмом и са савременном српском азбуком и установио, да је реч о истом писму.

Али многи продужавају да ћуте о тим фактима, јер је у нацистичкој Германији постојало Вендско оделење, које је, како пише А. А. Гугнин у књизи «Литература лужичких Срба XX века» (Москва: «Индрик», 2001), тајно наредило нацистичкој штампи да «избегава било каква саопштења и факте о Лужичким Србима, забрањивало се чак и употребљавање самог етнонима Лужички Срби (Sorben, Wenden)». Давно је дошло време да се ослободимо од нацистичких забрана и схватимо, да су Серби и Венди – синоними.

Архангелски сабор Московског Кремља оличава идеју русске државотворности. На перви поглед врло је необично, да се у том храму маузолеју руских царева на стубовима где су насликани предци русских царева налазе фреска Сербски чудотворци, на којој су насликани ликови светог Саве Сербског и његовог оца Преподобног Симеона, у мирском животу Стефан Немања – велики кнез Сербии, који је поново објединио део сербских земаља на Балкану!!!

Они су несумњиво, чудотворци, пошто су ослободили српске земље от разарајућег цезарепапизма Ватикана, и обновили законе етрусско-римске, написане у давна времена под утицајем етрусске писмености. По једном мишљењу «појављивање лика светог Саве Сербског, како са са љубављу зову у Русији, се објашњава не само династичким везама и личним поштовањем Иваном Грозним српског светца, већ је у првом реду израз признања делатности св. Симеона и св. Саве као узора за русску државотвнорност».

То није сасвим тачно: Свети Сава Сербски и Стефан Немања нису узор за руску државотворност, већ су сама руска државотворност, или, тачније речено, део те државотворности. И то никако не може бити понижавајуће ни за Светог Саву Српског и Стефана Немању ни за српски народ и државу, независно од многобројних жртва које је српски народ поднео ради обезбеђења самостосталности српске државе и Српске православне церкве, која се вековима супротавља цезарепапизму.

Тајна је у томе, да је родовска и племенска структура Древне РасСије у та давна времена подразумевала пуну самосталност и истовремено јединство тог јединог народа (данас говоримо „српског“ и „руског“). Таква родовска и племенска структура с таквим принципима очувала се на српској Црној Гори до данашњих дана. Те чињенице откривају да су Срби – друштвени слој земљорадника и сточара (РасСена – СлоВенског монолита), који се очувао у Италији и Француској под називом Серви до XVI -XVIII века а у Русији под називом Крепостних Крестјан до 1861. године, када је прихваћена Уредба од 19. фебруара 1861. године, којом је прекинуто крепостное право, јер Серб није роб, иако је остатак родовске (племенске) друштвене организације етрусских (РасСена).

То је објашњење и за друштвени слој Колони – у сваком уџбенику римског права се на једној и не више од две стране објашњава овај слој врло смушено и противуречно да су то били робови, али да нису били робови – они су били везани за земљу, али природом својег занимања и племенском структуром која се очувала како за крестјане (БогуМиле који су славили прасловенска божанства) у данашњој Босни и Херцеговини и Србији тако и Крестјане у Русији.

То објашњава и феномен, на који је у предговору „Олонецка губернија и њене народне рапсодије“ указао А. Гилфердинг: «У Кенозеру крестјанка Матрена Мењшикова отпевала је од почетка до крајасрпску песму „О Јовану и Мари“ као руску билину (оно што је било)».

Стефан Немања се руководио, као и руски цареви, идејом обједињења свих сербских земаља,због чега се дуго молио Богу, да му тај поклони још једног сина, коме је дао име Рас(т)ко. Растко се замонашио не случајно у руском манастиру у Светој Гори под именом Сава. Стефан Немања је схватао Србе и Русе само у значењу једног јединог народа, пошто се још од XI века централни део обновљене сербске државе назива Рашка (Раска – Русскаја, како Св. Николај Велимировић учи позивајући се при томе на Византијске и Угарске изворе тога времена).

Сам назив «РасСија» (који говори не само да Рас као Бог и духовни одраз Сунца – сија, него потврђује постојање најстарије цивилизације у Евро-Азији, која је предходила египатској, римској и грчкој и била им економска, духовна и технолошка основа) се са временом претворио у писаним текстовима, који постају доминантни у односу на усмена предања, у назив «Россија» (који тако написан скрива везу са правим значењем назива за државу коју ми Срби називамо Русија). Али ипак, слава Богу, мудри руски народ је очувао ту стару истину и изговара назив своје државе у њеном правом значењу – «РасСија». Он је тиме очувао истинско словенско и јазическо порекло државности РасСије. Та истина је колективно памћење руског (РасСенског) народа и мени је била орјентир који ми је омогућио да откријем и право значење речи Словени напуштајући било какво етимолошко тумачење које никако није могло открити право значење.

Идолошки интереси хришћанства као новог мировозрењија и дан данас чини своје да се не открије сунчани траг не само у називу Словена него и у њиховом погледу на свет (мировозрењију) који је претходио не само хришћанству него и римској, египатској и грчкој цивилизацији.

Покушавајући да одгонетнем смисао истрајности са којом су руски цареви позивали архитекте из Венеције, и истражујући античке изворе етрусско-римског права, који су предходили Крмчији открио сам уз помоћ радова Светислава Билбије и Радивоја Пешића, да је реч «СлоВени» (и старија варијанта у србском језику «СлаВени») неправилно изведена из етрусске графеме (VI в. до н.е.), што је и тада, и сада на сербском (рассииском) језику означавало (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) КолуВени (Сунцу Лоза, то јест Сунцу Род) – Тако су себе називали СлоВени, поред такође сопственог назива «РасСени» (Сунца Сенке).

Потврду томе је могуће наћи и у Малој Азији, где је била раширена «винчанска цивилизација» право име које је РасСија. У лидијској графеми (Светислав Билбија претпоставља да је графема старија од VI век до н.е.) такође откривамо истиннско значење речи СлоВени, што је и тада, и сада на рассијском (сербском – руском) језику значило (тада написано с десна на лево, а сада с лева на десно) ВениКоло (Лоза Сунца, то јест Род Сунца). ЭтРусскоа реч 8 7 6 5 4 3 2 1 Право значење: К о л о В е н и 1 2 3 4 5 6 7 8 (Коло = Сулнца Венац = лоза) Сулнца род, Први ниво, промена неправилно читање: С л А В е н и 1 3 4 5 6 7 8

200 година после Првог сербског устанка није тако много, да би ослобођени Срби сазнали своју историју, али је очегледно, да и русску историју није могуће схватити без целине историје заједничког народа сербског и руског, која као једна целина раскрива историју најстарије цивилизације, име које је – РасСија. Полазећи од тих факата, лако је схватити и град Петру (о чему је журнал «Гео – Земља» у Москви писао у броју 11 у новембру 2003. године), јер је објашњење дато у том истом броју на страници 58 «Стара вера на новом месту». Одгонетка се крије не у резбарији стубова (колона) «правоверних» КолоВена који су се преселили са Буга у Иркутску област. У журналу они се просто зову «староверци», иако су «староверци» хришћани а њихове изрезбарене колоне представљају дохришћанску представу КолуВена – СлоВена у виду сунчевих зрака којим се велича снага Сунца која у подножију тих зрака (стубова) даје биљке и живот.

То је још једно сведодочанство да су и стубови у архитектури настали из схватања КолуВена како Сунце својим зрацима држи свеколики свет. Структура тих храмова је врло слична структури колона храма у граду Петра у Јордану. Естетика и архитектура Петре и целокупне цивилизације КолуВена проистекала је из мировозрењија о сунцу као Творцу и держатељу Вида и Света. При томе фриз је одраз сунчаних зрака и јединства света, а канелури стубова (колона) као зраци сунца у архитектонском и естетском смислу су представа човека тог времена: како Сунце држи свет физички, и како захваљујући зрацима Кола (Сунца) настаје сва природа. То је врло пластично приказано на стубовима – колонама ових «старовераца» у Иркутској области где су их населили. Али одгонетка Петре крије се не само у начину изражавања стубова – колона као симбола њиховог погледа на свет и веровања у божанство сунца њихових предака, већ пре свега у томе, да су они из тог мировозрењија црпели конкретно знање о земљорадњи – када сејати и када жњети у зависности од кретања сунца, по кретању којег су се придржавали као «староверци» и после прихватања хришћанства око православног храма («по сунцу») све до Никоновских црквених реформи у Русији изазваних латинским утицајем. Тако су они чак и по прихватању нове хришћанске вере очували дохришћанска знања и истину о најстаријој цивилизацији име којој је – РасСија.

Неоспорни српски симбол Само Слога Србина Спасава (присутан како у етруским изворима тако и на гробу Александра Македонског) означава четири огњила (ОЦИЛА), односно четири фазе у привидном кретању Сунца, што је било основа погледа на свет Срба односно КолуВена (СлоВена) који су били земљорадници и сточари (што су до римске-грађанске револуције биле основне и доминантне привредне гране), што се базирало на знању – када се Сунце рађа и на којем солстицију (летње дугодневнице – 22 јуна) умире за Човека да би киша (дожд – ДажБог) натопила мајку Земљу, после чега се на дан зимске краткодневнице рађа млади Бог (Младо Сунце – Богић/Божић).

Знање о четири фазе у привидном кретању Сунца, као извора знања и КолуВенског (СлоВенског) схватања Космоса је очувано не само на српском грбу и на српским капама у Црној Гори, него и у конструкцији четири купола равноморно распоређених око средишње куполе многих храмова Српске православне цркве и већине храмова Руске православне цркве, која је као и Српска православна црква објединила и очувала дохришћанско Правоверно знање, веровање и обичаје старих КолуВена (Словена) и хришћанско православно веровање.

Римско право је по пореклу етруско-римско право, јер и у области јавног права и у праву уопште неки основни правни појмови имају логично објашњење само у етруској односно Словенској варијанти као што су речи: Курија, скуп мушких представника рода,КоДекс (од латинизованог КоДух -КолуВенски идоли на којима су била исписана основна правила који су били уништени 510. године п.н.е. у Римској револуцији када су свргнути етруски цареви, а КоДух идоли уништени као што су октобарски револуционари уништили Храм Христа Спаситеља и друге православне храмове као симболе «претходне» епохе), Ре(с)Публика (СтварЈавна – која потиче од речи «Веће» као облика окупљања и гласања мушких представника Словенских родова и племена која је истог корена као реч «вешћ» – и данас на руском «ствар»), због чега су извори «римског права» вековима уништавани на Апаненинском полуострву и Западној Европи одакле су истиснути Серби, који се као друштвени слој сачуваше у Италији и Француској са туђим језиком и вером као Серви све до XVI – XVIII века.

Под називом Крестјан у Русији, Срби се очуваше све до 1861. и до крвавог Октобарског војног пуча 1917. године, када започе уништавање руског села, (Срби се под истим називом крстјани очуваше и у Босни: као верска целина до 1466. године а као друштвени слој чак до XV и XVI века када су као такви уношени у турске дефтере, после чега примише ислам).

Назив СЕРБиЈА је старинска српска и руска заклетва, која значи СРБИН(сам)иЈА, као што и Срби не пишу назив руске државе по правилима новореформатора српског језика «како говоре» сами Руси – РасСија већ као српску заклетву – РУСиЈА.

Његош је назвао свој Горски вјенац управо тако, јер опева очување српског рода или вјенца – КолуВена – Словена у брдима Црне Горе, која доби то име после повратка Св. Саве из Тебе и Црне Земље (на коптском језику) – Египта, где су РасСени, познати под називом «народ са севера» у та стара времена имали значајан утицај на формирање мировозрења и развој земљорадње.

Стихови у народној песми «Кнежева вечера» «Сјутра јесте лијеп Видов данак, Виђећемо у пољу Косову, Ко је вјера, ко ли је невјера!» нису расправа етичке природе (ко ће у битци изневерити) већ истина да се Српска војска на Косову пољу састојала од: Правоверних Срба језичњика – пагана који су прослављали још увек древне КолуВенске (СлоВенске) богове (који су сматрали да су због тога БогуМили) и Православних Срба (који су већ били примили хришћанство),што и данас треба да буде поук свеколиком српству – Словенском (КолуВенском) роду да се обједини без обзира на страначке, верске, језичке и друге чисто идеолошке поделе и подвале.

Овим текстом завршавам конкурс «Одгонетни име руже», у оквиру којег сам идеји Умберта Ека «да од изчезлих ствари остају празна имена» и идеји да појаве које губе своје име – нестају супротставио идеју Паола Коеља да можемо чути звона давно потопљеног Храма» и изнео увереност да можемо оживети истину о нашој древној и новијој историји, без обзира на многобројне фалсификате.Писање о тој истини једини је начин да одбранимо српски род. Јер ако не схватимо како су нас перфидно истисли са Апенина, нећемо схватити како и зашто су нас истисли са Косова и Метохије, и зашто и како успешно нас истискују са Балканског Крша.

Излагање проф. др Божидара Митровића: 

 

 

Извор: atlantidaforumbozidar.ru

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 
Етрурске златне таблице

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: geocities

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п..н.е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Венети, Етрурци

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Венети, Етрурци

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Венети, Етрурци

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Венети, Етрурци, Дачани

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Венети, Етрурци

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

 

Венети, Етрурци

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Венети, Етрурци

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.