Босанско-херцеговачки устанак

Крајишки војвода Тривун Бундало

Крајишки војвода Тривун Триво Бундало је био један од вођа Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878), односно савременик и саборац другим српским крајишкиим војводама, као што су Петар Поповић Пеција (1826-1875), Голуб Бабић (1824-1910), Перо Крецо (1846-1907), поп Василије Ковачевић (1844-1896), Триво Јерковић Амелица (1832-1906), поп Јово Гак и Симо Давидовић.

Српски војвода Тривун Бундало

Тривун-Триво Бундало (1842-19??), рођен je у Хашанима (данас Крупа на Уни) у српској православној породици (која је припадала братству Богуновића), од оца Јована и мајке Деве. Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Бундало) имала је Крсну славу „Јовањдан“ (Свети Јован Крститељ).

Након избијања устанка у Херцеговини, познатог под називом Невесињска пушка, народ самоорганизовано отпочиње устанак широких размјера и у осталим крајевима Босне и Херцеговине. Устанак у Босни, тачније у Босанској Крајини почиње нешто касније од херцеговачког, и није дошло до усклађивања устаничких дејстава у ова два краја. У припремама Устанка у Босни се истичу Васо Видовић, Симо и Јово Билбија, Спасоје Бабић и Васо Пелагић. Прва устаничка скупштина, позната као Јамничка скупштина је сазвана на православни Божић 1875. године у селу Јамница. Вође босанског устанка, почетком јуна мјесеца 1876. године доносе Проглас поглавара и војвода васколиких босанских устаника уједињења Босне са Србијом гдје се исказује тежња ка уједињењу двије српске земље, а вође устанка овим Прогласом признају владу из Београда за своју врховну владу, као и књаза Милана за књаза српског народа у Босни.

Након што босанске устаничке вође проглашавају јединство са Србијом 1876. године, сљедеће године изражавају политички реализам, тражећи слободу и самоуправу за српски народ у Босни, али и даље се не одричући тежњи и права за постизањем српског националног уједињења. Почетком марта 1878. године 450 чланова устанка из Босне одржали су народну скупштину на којој су поновили исте захтјеве, протестујући против одредби Санстефанског мира који никако није ишао у корист тежњи устаника, као и цјелокупног народа. У вријеме рата између Русије и Османскога Царства, босански устаници су на посебној скупштини у Кравјаку створили Привремену народну босанску владу. У свом прогласу, скупштина је објавила да се Босна жели ујединити са српским земљама, но ако ово није одмах могуће, тражи се слобода и самоуправа за српски народ у Босни, као и уједињење са херцеговачким устаницима, и стављање самог устанка под једно вођство.

На великој народној скупштини у Кравјаку, изабрана је прва устаничка влада, под именом Привремена народна босанска влада, која је имала 14 чланова, и по самој успостави издала је Проглас народу босанскоме. У Прогласу се, између осталог, наводи да Влада осуђује могућу окупацију Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске.

Тривун Триво Бундало изабран је као четовођа 29. септембра 1877. године у привремену босанску владу предсједника Владимира Јонина (Рус). Поред Јонина, владу су чинили и њен замјеник предсједника Јово Ерцег Скобла (Србин), те чланови: секретар Јово С. Билбија (Србин), војвода Голуб Бабић (Србин), војвода Вид Милановић (Србин), војвода Перо Крецо (Србин), четовођа поп Василије Ковачевић (Србин), четовођа поп Јован Пећанац (Србин), четовођа Тривун Бундало (Србин), четовођа Дамјан Ђурица (Србин), четовођа Илија Шевић (Србин), четовођа Илија Тривић (Србин), четовођа Божо Љубоја (Србин), четовођа фра Бонавентура-Боно Дрежњак (Хрват), четовођа Нико Буро (Хрват) и четовођа Мато Јурета (Хрват).

Лист “Голуб“ (лист за српску младеж који је излазио у Сомбору од 1879. до 1913.),  je 1902. године објавио текст о Триви Бундалу, српском војводи у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. 

“Голуб“, бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 168.

“Голуб“ бр. 11-12, од 1.6.1902, стр. 169.

Извор: Википедија

Коран – први превод Курана српског војводе Миће Љубибратића Херцеговца

Велики херцеговачки војвода Михајло Мићо Љубибратић рођен је 1839. године у требињском селу Љубову у угледној старој средњовјековној српској племићкој породици Љубибратић. Љубибратићи су били угледно српско братство и властелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку, које је временом издијељено на многе гране. И у каснијим вијековима чланови ове породице су имали важне црквене, војне и друге елитне друштвене улоге, све до модерног доба.
Куран

Мићо Љубибратић – Коран

Гимназију је завршио у Дубровнику гдје се као веома млад упознао са револуционарним идејама италијанског мислиоца и револуционара Мацинија који је одиграо веома важну улугу у ослобођењу и уједињењу Италије 1861. године. Тако нешто као што су урадили Мацини и Гарибалди у Италији желио је да уради Мићо Љубибратић приликом ослобођења и уједињења српског народа на Балкану у једну заједичку државу у другој половини 19 вијека. 

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје. У устанку су се истакли Tрипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

У херцеговачким устанцима (1857—1862) истиче се храброшћу, сарађује са војводом Луком Вукаловићем, и сарађује са ослободилачким покретом Гарибалдија у Италији. Мићо Љубибратић био је лични пријатељ Ђузепеа Гарибалдија. Због те чињенице бројни Италијани су дошли у Херцеговину и ратовали на страни Срба.

Послије слома устанка (1862) прелази у Србију гдје ради на организовању устанка балканских народа против Турака, настојећи да укључи и муслимане у овај подухват.

У Босанскохерцеговачком устанку (1875) један је од вођа устанка у Херцеговини и експонент српске владе. Ради на организацији устаника, дисциплини, планирању, преоријентисању устаника на герилске акције и формирању Земаљске управе с називом Привремена управа херцеговачка. Крајем марта 1876. пребацује се у Босну, али бива заробљен од Аустријанаца и интерниран.

У марту 1877. враћа се у Србију и пред Херцеговачко-бокељски устанак (1882) залаже се за стварање устаничке владе и сарадњу Срба и муслимана против Аустроугарске. Умро је веома млад у педесетој години живота далеко од родног краја у Београду 1889. године.

Оно што је мање познато је да је овај српски војвода први на овим просторима превео Куран и то на српски језик.

Љубибратићев превод Кур’ана објављен је 1895. у Београду (на књизи стоји: Биоград), штампан ћирилицом у Државној штампарији Краљевине Србије, а о трошку Задужбине Илије Милосављевића – Коларца. Књига има наслов КОРАН, а испод наслова стоји: ПРЕВЕО МИЋО ЉУБИБРАТИЋ (ХЕРЦЕГОВАЦ). Коран је објављен након преводиочеве смрти, па је издавач крај његова имена ставио крстић, уобичајени знак да је преминуо онај крај чијега имена стоји. О овој (не)згоди са насловницом свједочи Милан Ђ. Милићевић.  Српски књижевни гласник од 1. новембра 1931. године доноси појединости о томе како је књижевник и етнолог Милан Ђ. Милићевић (у својим мемоарским записима, онима од 14. марта 1895. године) записао: „Дође ми Љуба Стојановић и потсети ме да је на Корану изишао крст уз име пок. Љубибратића (преводиоца) и да ће то бити скандал за муслимане а згодна прилика за испредање против нас православних. Те се јаду досетих и ножићем крст истрах сав. Писах Ћумићу да и он навали да се на свим примерцима то учини.“

НЕКЕ ОД ЗАБИЉЕЖЕНИХ РЕАКЦИЈА НА ОВО ИЗДАЊЕ

Јован Скерлић пише како је 1868. “Србија“ јавила, да један “учен и честит српски свештеник преводи Коран на српски“, а “Вила“ предлаже, да Уједињена Омладина Српска изда тај превод и “она би тим путем најјасније показала своје мишљење о својој истурченој браћи“ (Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд, 1906., стр. 221-222.). О разлозима превођења Курана на српски језик, говоре ријечи самог преводиоца. У Прилозима за проучавање херцеговачких устанака 1857-1878. године, наводе се ријечи Миће Љубибратића: „Измирење с мухамеданцима српске народности моја је мисао на којој радим још од 1861. године. Од мог доласка у Београд 1867. ту сам мисао препоручивао свим српским владама до 1874.“

“Цариградски гласник“, стамболски лист на српском језику, 21. новембра 1896. спомиње преводиоца у вијести с насловом ‘’Превод Ал- Кур’ана на српски’’, а лист скадарског вилајета, јавља да ‘’превод Ал-Кур’ана не може друкчији бити него погрешан, пошто се зна да читаве главе, као и стихови у њима имају многобројна значења.’’ За тврди лист ‘‘Хикјмет’’ Љубибратићев је рад ‘’чорбине чорбе чорба’’.

Поводом поновног изласка из штампе Љубибратићевог превода Курана у издању Ел-Калема, и његове промоције уприличене поводом свечаног отварања бањалучке џамије Ферхадије, академик Енес Карић каже да “овим издавачким пројектом Ел-Калем и Муфтијство бањалучко желе на свим странама побудити гласове дијалога и достојанственог сусретања различитих вјера, култура и цивилизација на западном Балкану“. Осман еф. Козлић, муфтија бањалучки овим поводом је истакао да је у питању веома значајан пројекат за Исламску заједницу, као и да је поносан што је муфтијство заједно са издавачком кућом „Ел-Калем“ учествовало у том пројекту. За Љубибратића је истакао да је то човјек који је имао за циљ да у оно вријеме приближи два народа, српски и бошњачки, те додао да “овим уједно шаљемо поруку да је ћирилица наше заједничко писмо на којем требамо заједно учити“.

Херцеговачки устанак

Херцеговачки устанак (1875-1878), Мићо Љубибратић, српски војни командант, заповједник устаника, и његова војна пратња, гравура из 1875.

Како се наводи на сајту Исламске заједнице у БиХ, Муфтијства бањалучког ‘

‘Protekle 2015. godine navršilo se stotinu i dvadeset ljeta od prvog izdanja Korana (KOPAH) ili prijevoda Kur’āna Miće Ljubibratića Hercegovca (1839-1889.). Koliko se zasad zna, ujedno je taj prijevod Kur’āna zapravo prvi objavljeni i štampani prijevod te knjige na našem zajedničkom jeziku (koji danas imenujemo bosanskim, srpskim, hrvatskim i crnogorskim). Te davne 1895. godine Ljubibratićev prijevod Kur’āna pojavio se u Beogradu, u izdanju zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, na ćirilici i u lijepom izdanju, a na službenoj naslovnoj stranici stoji informacija: “pečatano o trošku zadužbine ilije Milosavljevića-Kolarca, Državna štamparija, Biograd, 1895. Prvo izdanje KOPAHA uskoro je u Bosni i Hercegovini i na Balkanu dočekano uveliko kao čudna vijest koja se prenosila na stranicama tadašnje štampe…“ 

Реакције на овај Љубибратићев превод Курана међу бошњачким интелектуалцима су, како приликом првог објављивања, тако и данас различите. Од ријетких похвала до потпуне негације и изражавања мржње према свему што је српско. Ипак, издвојили смо једну донекле умјерену и лијепу оцјену једног од наших сународника објављену у порталу Новости:

“Danas, 120 godina po izlasku Ljubibratićeva Korana, može se reći da je on stilski jako lijep, da ga u čitljivosti drugi naši prevodi ne nadmašuju, te da ne može biti sumnje u to da je načinjen s najvećom ljubavlju. To što je melek prevodio sa anđeo, što je Bog negdje Gospod, a poslanik pak prorok, prevodiocu se ne može uzeti za zlo, jer u ono vrijeme naš jezik još nema potpuno izgrađenu kur’ansku terminologiju. Greške u Ljubibratićevu prevodu nisu veće od grešaka drugih prevodilaca Kur’ana njegova vremena. Na slijedeći prevod Kur’ana na naš jezik, onaj Ali Rize Karabega, čekalo se 43 godine, a pokazalo se da je on samo površna prerada Ljubibratićeva prevoda. I današnji naši prevodioci Kur’ana čine greške, a njihovi polemički tekstovi u Bosni i Hercegovini otkrivaju neke od njih kao ljude pune zavisti, pa biva neobjašnjivo kako takvi ikako mogu prevoditi tekst Kur’anske Objave. Ponekad netrpeljivost njihova ode dotle da čovjek pomisli kako i nije tačna ona tvrdnja da je prevođenje drugi po starosti zanat, već da je prvi.“

Приредила: Сања Бајић

Извори: Западни Срби, Исламска заједница у БиХ, Портал Новости, Виртуална Херцеговина

Православље као национални штит у Босанској Крајини

Босанска Крајина се простире на западном дијелу данашње територије Босне и Херцеговине. Од XVI вијека настањена је у највећој мјери српским етничким живљем. Срби су учинили демографски прилив у Крајину досељавајући се из средишта средњовјековне државе. У Босанској Крајини је било Срба старосједелаца, а било је и нешто Хрвата, нарочито у крајевима око доњег тока Уне. Дио Срба је кроз исламизацију губио природну народну свијест и осјећај, да би заједно са Турцима чинио муслимански дио владајућег и повлашћеног становништва.

Бањалука

Српска читаоница у Бањалуци 1868. године

Срби су на тим просторима били увучени у вртлог међусобних империјалних сукоба Турске, Аустрије и Млетачке Републике. Ту је ипак припадност павослављу давала српском народу подстрека за национално одржавање. У динарским појасевима се, наиме, управо кроз сукобе и ратове великих сила образовао посебан тип српског националног карактера.

Ратујући и ангажујући се у војним походима на страни хришћанских сила против Турака, Срби су се надали васкрсу своје старе државности. С друге стране, турска држава је на извјестан начин поштовала православну вјеру, налазећи ослонац у православном свештенству за modus vivendi са хришћанима у исламској шеријатској држави. Патријарси су били народне вође – „милет баше“, а ислам као религија, у старту је хришћанима давао статус „зимија“, оних који по исламском схватању, имају свете књиге и посједују извјесна небеска откривења.

Због недостатка аутентичних извора није увијек лако пратити како се развијала организација Српске православне цркве у Босанској Крајини. Сматра се, међутим, с правом да је из манастира Бање Прибојске у манастир Рмањ на ушћу у Уну средином XVI вијека премјештено сједиште митрополита дабробосанског. Бројну снагу монаштва и славу тог митрополитског центра потврђује запис о сеоби митрополита Гаврила Аврамовића из Рмња у манастир Марчу 1578. године.

У том документу се истиче да је „народ испод варварског тиранског јарма својевољно изашао и под сену и заштиту свештеног римског царства дошао. У оно време је изашао митрополит Гаврило са свим калуђерима, јеромонасима и монасима, бројем њих 70 из Босне, из близине великог турског града Бихаћа… из манастира званог Рмањ, храма Св. Николаја Чудотворца, и све манастирске ствари, књиге и сребрне утвари пренео, које се и данас налазе у Марчи“.

У западној Босни, уз Рмањ, стоје и Моштаница, Гомионица, Липље, Ступље, Гостовић, Гнионица код Модриче, Крупа на Врбасу. Условно њима можемо придружити Детлак код Дервенте.

Босанска крајина

Постоје свједочантсва о монашким насеобинама, односно православним манастирима што су кроз вртоглава збивања током вијекова нестали, у којима је општежитељни живот утрнуо. У Пецкој код Мркоњић Града постојао је српски манастир о коме турску дефтер из 1517. године биљежи: „стари манастир… У њему (је) један калуђер по имену Мојсије. Да не плаћа харач…“

Народно памћење, документовано и топономастичким назначењима, свједочи о низу готово заборављених, а некада значајних манастирских сједишта. Манастир у Голубићу крај Бихаћа је био посвећен Светом Георгију, у селу Мали Рачић за један топоним постоји топоним „Калуђерско поље“. Манастир Липник на брду Кућан код Санског Моста, посвећен Светом Илији похаран је 1851. године од насилника Кара-Хоџе из Цазинске Крајине. У епској поезији се са поносом пјева о манастиру Гомела који се налазио на „граници љутој“. Манастир је био посвећен Светој великомученици Марини и налазио се, такође, у близини Цазина.

У Колунићу код Босанског Петровца је постојао манастир Панађур, сматра се да је био посвећен Светом мученику Георгију, а данас се зове и „Грчка црква“. Сачувани печат указује на некадашње постојање манастира Хлабостин или Лабостин код Дувна. Други манастири су били распоређени по локацијама: код Босанског Грахова манастир Градини и манастир „на Мраморском гробљу“, манастир Висућица био је код Дрвара на ушћу Висућице у Унац испод старог Висућ-града, затим манастир Трескавац код Кључа, манастир Медна и манастир Грчка црква код Бјелаја.

Овим историјско-географским екскурсом посвједочавамо да је организација Српске православне цркве у Босанској Крајини у поменутом раздобљу била прилично разграната и да су манастири очигледно били бројни, односно да су монаси на различитим стаништима успјевали да обнове манастирски живот, спровођење завјета и подвига. А монаси су управо као најелитнији хришћански сталеж давали кандидате за високу хијерархију.

Са ширењем турских граница долази и до етничких промјена у Босанској Крајини. На то подручје се интезивније досељава српско становништво из средишњих дијелова средњовјековне српске државе. Крајина на тај начин прихвата историјске традиције и предања Светосавске колијевке и Косовског циклуса. Код Грахова, на примјер, једно брдо добија име Савино брдо, а у причама крајишким Свети Сава је заштитник народа од неке новотарске, „крањске“ вјере, тј. Крње вјере која је изнједрила хришћанско предање.

Крупа почетком 20. столећа

Добар суд о значају оваквих историографских традиција у Крајини донио је Васо Чубриловић: „Успомене на прошлост и на стару државу, везе Босанске Крајине са осталим српским земљама и народна песма са црквом – као и свугдје међу Србима – учинили су да је народ у Крајини и за време најтежих времена на граници очувао расну свежину, понос и свест о заједници са осталим деловима нашег народа.“

У долини Унца, народ је приповједао о „нијету“, вјери која се односила непријатељски и претећи према православљу. Ријеч је о покушају унијаћења, наметања Србима уније са римским папом, одакле је изведена ријеч „нијет“ (non unitus). Српско народно предање је према памћењу и другим траговима под „нијетом“ и „крњом вјером“ подразумијевао ништавност и непотпуност римокатоличанства.

Око 1592. године у западњачким изворима се помиње „поп Радослав као бискуп поунских Срба“. Он као прото није могао бити епископ, него свештеник са намјесничким (викарним) овлашћењима. Али баш постојање таквог хороепископа указује на чињеницу да је Босанска Крајина имала прилично добру црквену устројеност крајем XVI вијека. По свој прилици била је издјељена административно на више епархија. Не само народно предање казује да је то некада било златно доба за православље у Босанкој Крајини, пошто је „цијела долина Унца“ у којој се налази и Прекаја, „мирисала на тамјан“.

О организацији Српске православне цркве у Западној Босни XVI и XVII вијеку не постоји много сачуваних докумената. (…) Босанска Крајина дала је крупан допринос националном издизању Српства и ослобођењу од турског јарма. Нажалост, снаге су се на овом подручју трошиле, а учинак и исход борбе били су испод очекивања. Добровољци су хитали ка Карађорђевим устаничким редовима, док је свештенство међу народом кроз бесједу и поуку распиривало ослободилачке наде. Из сачуваних докумената дознајемо да је у првој деценији XIX вијека четовао поп Димитрије Стојановић из Српског Волара код Љубије, а да је свештеник Јован из Ливна одржавао живу преписку са Карађорђевим устаницима. О тим дјелатностима су турске власти биле добро обавјештене и строго су кажњавале „реметиоце“ и „букаче“. Године 1821, на почетку Грчког устанка, објешен је у Крњеуши тамошњи парох Пилип Карановић. Насиље турских власти, и вјерски мотивисано, а држвним апаратом и друштвеним системом спровођено, морало је да, по природи ствари, изазове српски револт. То је тачно прогнозирао фратар Иван Фрањо Јукић када је још 1848. године записао: „Ако се икада у Босни раја за оружије прихвати, то ће најприје у Крајини, будући да је овдје највише притјешњена, а цар јој не може помоћи, како сад околности стоје.“

Призор дједе објешеног на дрвету, који је ту висио цијели дан, урезао се у душу малог Ђорђа, који ће касније постати свештеник, у народу познати поп Ђоко Каран Карановић. И он је, као свештеник и српски национални трибун имао силне проблеме са турским властима.

Побјегавши из заробљеништва у Малој Азији, и дочепавши се Кнежевине Србије, на прве вијести о устанку 1875. године похитао је у Босанску Крајину. Одмах је ступио у везу са искусним ратницима из времена Дољанске буне 1858. – попом Вајаном, протом Стојановићем и Михајлом Поповићем.

Истакавши се, на повратку у Босну, у борбама са Турцима у околини Цазина, са војводом Голубом Бабићем, Јовом Деспотовићем и другим војводама, тукао је Турке на Чађавици, Ивањској, на Градини код Грахова, код Дубовика, Арапуше, Санице…

На турске покличе Алаху и пророку Мухамеду, четари попа Карана су пјевали:

Бјеж’те Турци зарана,
Ето попа Карана!
И он носи сабљу змију
Бјеж’те Турци у Азију!

Поп Ђоко Каран Карановић био је оличење српског крајишког поноса и јунаштва. Није био једини који је уз крст носио и мач, који је поред Јеванђеља проповиједао народу епске пјесме и подучавао да на зло треба одговорити праведном силом.

Свештенство Босанске Крајине дало је великих жртава у ослободилачким напорима. У Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године живог учешћа су узели монаси из манастира Рмањ Илија и Давид Грубор, Перо Зорић и Илија Билбија. Давид Грубор је био рањен у главу приликом окршаја и чишћења Унца од Турака у јесен 1875. године. Устаници су се напајали моралном снагом која је опстајала у старовременској и прадедовској вјери, поетској мјешавини епског предања и хришћанског учења.

Јеромонаси Илија Бабић и Давид Грубор са свештеником из Плавна Петром Петрановићем су након Свете Литургије освештали устанички барјак на рушевинама цркве у Тишковцу.

Од свештеника се као устанички командант поред поменутог попа Карана истицао и Вајан Ковачевић. Уз њих нису заостајали ни свештеници Лазар Ћулибрк и Лука Недимовић. У Босанској привременој народној влади је сједио свештеник Јово Пећанац, али и фра Бобо Дрежњак. Устанак су помагали национални прваци са Тромеђе међу којима и православни свештеници Петар Петрановић из Плавна, Дане Будисављевић са Осредака, парох из Срба Тодор Вовјодић, парох у личкој Суваји Данило Чучковић…

Крајем 1876. године устаничка територија у Босанској Крајини ишла је линијомк Шатор – Роре – Црни Врх – Клековача – Осјеница – Мартин Брод – личка страна. Од житеља прекајске парохије јуналки се показао Петар Срдић који је погинуо на Кључу замјенивши своју главу са четворицом Турака. Крах јужнобосанског устанка је донио згаришта у сва српска села поменуте области; становништво је избјегло углавном у Далмацију, а нешто мање у Лику.

Православно свештенство је, заправо, у свим националним покретима у Босанској Крајини XIX вијеку имало доминатну улогу. Све српске буне против турске власти предводили су у ствари свештеници: Јанчићева буна 1809, Машићка 1834, Дољанска 1858, као и Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878.

Српска православна црква у Босанској Крајини је допринијела стицању огромне националне енергије која је издржала и долазећу аустро-угарску окупацију 1878. и анексију 1908. године.

(Скрећени текст преузет из монографије „Прекаја – парохија у Босанској Крајини (1878-2008), Радована Пилиповића, Бања Лука – Босански Петровац, стр 15-24)

извор: Срби у БИХ