Антун Радић

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне. 

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

 „Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао: 

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Хвалов зборник, средњевјековна српска рукописна књига из Босне, коју је написао крстјанин Хвал за херцега сплитског и војводу босанског, Хрвоја Вукчића Хрватинића 1404. године

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942