Афоризми

Афоризам је сажето исказана мисао која кроз елемент хумора најчешће преноси озбиљну поруку или какву животну истину. Уколико афоризму недостаје хумор, он постаје мудра мисао или филозофизам, а уколико му недостаје озбиљна порука, он постаје шала.

О љубопитљивости и питољубивости

Ишла шала од уста до уста, све док није (пре тачно 230 година) дошла и до Орфелина, па је он турио у свој „Славено-српски магазин“. После је све ишло лакше: Змај и Абуказем, па све тако до Бране Цветковића и Бен Акибе. А народ је стално надодавао своја мудровања, што би данас рекли – афоризме, јер „боље је са мудрим и плакати, него с лудим певати“, мада није јасно како то може бити да „док мудар ћуприју нађе, луд воду пређе?“
Ивкова слава

Ивкова слава; фото: Јутјуб снимак

О свакој животној згоди измислила би се брзопотезна чикарма, али ипак је највише било шала и шалајки о „снази и мудрости које на уста улазе“, па је тако и „Божић био дан коме се сви веселе сем прасића“. Ни за зечевима нико није туговао, јер „зец где се окоти, тамо и погине, само што му у манастиру подушје попију“.

Гостопримљив смо народ, волимо да дочекамо, па ту готово и нема мотива за шалу. Дух се народни буди тек кад треба да испратимо. И није само Сремчев јорганџија Ивко, на опште увесељавање, ту муку мучио. Калча и Неко живели су и у ранијим столећима.

Био Ужичанин у гостима код Лесковчанина Тасе. Гостио га Таса како је знао и умео. Највише је, наравно, било паприка, љутике. Ера био веома задовољан дочеком, а кад је дошао час да се растају, гост узео да се опрашта у епском заносу:

– Е, збогом остај, добри пријатељу! Увијек ти се имало гдје долазити! Нек си ми здрав за дуго вријеме! Немој замјерит, већ прошћавај за нашу простоту! Вала ти много, лијепи брате и пријатељу! Збогом!“

А Лесковчанин се намргодио и каже:

– Ај со здравље!

У та давна времена девојка је, за сваки случај, морала знати да кува – јер шта ако остане неудата?

Неки Грујо, веле, кад је израчунао колико се пута у животу обуо и изуо, потегне па се убије… А бар је двапут чешће седао за сто да ије и пије, али ако се због тога каје, онда је то зато што се није још више и чешће дружио са чашом и батаком. А да је то двоје нераздвојно, говори и овај брачни дијалог:

– Жено, дај мало вина!

– Шта ће ти?

– Да не мисли овај ручак да га је псето појело!

***

Неки други муж, облизујући се, каже жени:

– О, жено моја, ала сам љубопитљив на ту питу што си је јутрос месила!

– Ниси ти љубопитљив, него си питољубив! – прочитала га она.

***

Опет, један муж пита супругу:

– Какви су ово колачи, душо?

– Не знам како се зову, али сам их из Кувара учила.

– Много су тврди. По томе судим да ће то бити – корице од Кувара!

Кло, кло, кло

„Ал се некад добро јело!“ уздише популарни певач по коме се не би рекло да је то било само некад. И питање је коме је било. Јер у пролеће, кад нестане кромпира, питали Гламочанина одакле је, а он само тужно прошапутао: „Из Гламоча, брате!“ А у јесен, кад роде кромпири, па га исто упитају, он ће поносно: „Из Гламоча, а одакле?“

Један његов исписник однекуд од Мораве овако се исповедао:

– Што имам пара, све ми је у житу, што имам жита, све ми је у брашну, што имам брашна, све ми је у хлебу, а што имам хлеба, све ми је у трбуху!

***

Неке друге другачије су муке мориле… Тако се неки Станиша жалио пријатељима:

– Баш свашта лажу ови учевњаци. Каже један: „Апетит долази са јелом, а ја ево једем готово два сата, па ми још није дошао!

– А знаш ли ти, брале – удену се један из комшилука – да сам ја једном гладовао 45 дана?

– За име божје, како си то могао!?

– Лако, брале – јео сам само ноћу!

***

Имао је свој рецепт и извесни Саватије из Косјерића. Кад су га питали шта највише воли, он је одговорио:

– Ех, ништа љепше није, нити ишта више волим, него кад се наједем качамака и напијем расола, па се колима возим преко бразда, а оно у трбуху чини: кло, кло, кло…

Јело од јеловника

Наш народни гурманлук може се сагледати и из ове причице:

Дошао сељак у госте код рођака у град, па га овај задржава на ручку и пита шта би желео да једе.

– Дај нешто лепо, као за господу, а да буде доста, као за сељака.

***

Неки Радојко, мученик, није имао родбине у граду, али је знао где је кафана, па ушао, засео и рекао кафеџији:

– Чуј, побратиме, ја бих нешто ручао.

– Може, рођаче – услужно ће кафеџија. – Изволи, рођо!

– Шта ти је то? – пита неповерљиво Радојко, гледајући у папир.

– Јеловник.

– Море, дај ти мени прво да једем, после ћу да читам!

***

Записано је и кад су се два побратима нашла на врелу Буне, па узели да се сладе пастрмкама. Упитао Ибро Хасу од чега му је умро отац, а овај развезао да прича што може опширније и уз дубоку жалост, а не примећује да је рибе све мање.

Кад то најзад, у зао час, опази, хтеде да наведе Ибру да се и он расприча, па упита:

– А, дина ти, од чега је умро твој отац?

– Мој на пречац! – одговори Ибро преко залогаја и настави да једе.

Кад имамо, да гумамо

Кад кога намагарчи какав шерет од Ужица или околине, пријатељи га теше:

– Код Ера ти је увек било више самара, него магараца, па се немој љутити кад те насамаре!

О тим ерским заврзламама неком другом приликом, а сада само неколико везаних за шерпу, тигањ и тањир.

***

Питала снаха свекрву:

– Мајко, хоћу ли све или само пола јајета улити у супу?

– Метни све, јашта ћеш, док имамо да гумамо, кад немамо – да гледамо!

***

Али умеју Ере да буду и гурмани. Тако, кад су се једном састала двојица из тих крајева, један упита:

– А знаш ли ти, друле, шта цареви ију?

– Како, јадан, не бих знао! Задроби ељду и кишјелину, а наћера момке те они покусају оно дробљење, а он онда ону ситу лизука.

– А знаш ли, друле, колико постова има у години?

– Како не бих знао: један пост и један мрс.

– Како то?

– Кад закољем крмачу, ја мрсим док траје, а после опет постим до друге крмаче.

Видео Алија, шта једе кадија

Један имућнији, газдаш, није спао само на једну крмачу, но потуко све свиње, па позвао на вечеру све своје људе, а посебно господина бележника, кога је стално нуткао да једе.

– Та, мани ме се, човече божји! – досади најзад бележнику. – Што не нудиш и остале, нисам само ја ту!

– Манте ви њих, господине. Они имају памети, па се и сами служе!

***

У много давна времена, док су се Турци још мотали по овој земљици, узео један Ерцов да уздише:

– Ала је лијепо кад се удроби погача у млијеко!

– А откле ти то знаш?

– Видео наш Алија где једе кадија, па и мени причао.

***

Децу ваља од малена учити да је храна дар од Бога, па се тако појавила и ова шала из тог света малених:

– Кажи ми, Остоја – пита учитељ – зашто се пре ручка молимо Богу?

– Да би се чорба мало оладила!

***

За житеље једног града на Нишави, али мало узводније од Ниша, тврде да су створили Шкотланђане, јер су најурили све своје расипнике. Кад се постави питање како је настала Сићевачка клисура, обично се добије одговор: „Изгубио Пироћанац динар, па га тражио!“

***

Кад је о благоутробију реч, Пироћанци умеју да направе виц и на свој рачун. Међу њима се, рецимо, радо препричава како је постао гуштер: добио Пироћанац крокодила на поклон, па како га лепо хранио, тако животиња и порасла!

Зна се и онај новији: угостио Пироћанац пријатеља, али сам ништа да стави у уста. Питали га што и он не једе, а он искрено одвратио: „Ја се једем изнутра!“

 

Кад је једном учитељица упитала ђака: „Мито, шта си данас ручао?“ – дете одговорило: „Пасуљ!“

„А јуче, а прекјуче?“ заинтачила учитељица.

„Опет пасуљ!“

„Побогу, дете, па ви сваки дан једете само пасуљ!“

„Шта можемо, учитељице, кад имамо!“

***

И једна помало црномањаста пироћанска прича:

Учитељ пита синчића незапосленог радника:

– Који је наш највећи празник?

– Задушнице.

– Зашто баш Задушнице? – зачудио се учитељ.

– Зато што ме на тај дан мама води на гробље, па се тамо сит наједем.

Јео, пио, а није платио

Неки покушавају да створе конкуренцију Пироћанцима, па измислили – Врањанце. А ови питоми ликови из дела Боре Станковића не желе да се упуштају у надметање, код њих то иде некако спонтано. Тако се прича о једном Врањанцу који се, и без динара у џепу, најео и напио у кафани, а онда дошао келнер и почео да му се жали како је неки безобразни гост свашта јео и пио и на крају убедио келнера да је све платио. Овај наш гост, Врањанац једва дочекао да се и сам огребе, па – затражио и кусур!

***

За Лалу се каже: кад се преједе, он мора и да препије, јер он тако схвата хигијену: како би иначе очистио црева?

Неким обрнутим путем уме да крене Хасин најбољи друг. Питају њега:

– Болан Мујо, јеси л чуо да је Хасо упао у казан пун ракије?

– Их, не мерачи! А јел се много мучио?

– Појма немам. Знам само да је трипут излазио на мезе!

Поменути Мујо затекао се једног лета на плажи са неким странцима, па се запричали – о храни.

– Ја – каже Енглез – свако јутро бацим два јајета на око, мало шунке одозго, па на посао.

– Слично и ја – вели Немац – бацим два јајета на око, па у ауто.

Да се не би обрукао пред њима, Мујо одвали:

– Ја свако јутро бацим два јајета на бицикл, па на посао!

Шпагети од учкура

У кршној земљи такви су и момци. Па мало што су кршни, но су и вазда спремни да испричају какав виц о себи. Кажу да су сами смислили и овакву питалицу:

– Шта се добија кад се Црногорац стави у рерну?

– Лења пита – сами и одговарају, мислећи на неке своје особине.

***

Иначе су познати и по томе што у ресторану увек нешто закерају и зановетају, као, рецимо, извесни Мргуд.

Почео он да руча, па одједном зове келнера:

– Ама, чоче, ја ти ово не могу јести: врела супа, сав сам се ошурио!

– Па што не дуваш? – прешао и келнер на перту.

– Да сам мислио да дувам, наручио бих трубу! – брецнуо се Мргуд.

***

А кад је у свом дому, исти Мргуд има сасвим другачији однос према храни. Прича он о томе пријатељу Вукоти:

– Имао сам прошле ноћи страшан сан: снив’о сам да једем, мо’ш мислити – шпагете!

– Па шта је ту тако страшно?

– Е, а кад сам се пробудио, а оно нигде учкура од моје пиџаме!

Ручак и чалабрчак

На крају, да се присетимо и оне добричине са накривљеном шубаром, са лулом у устима, са опаклијом на леђима и са широким гаћама, већ према томе које му годишње доба дође. То је онај драги Лала, који није ни из Срема, ни из Баната, ни из Бачке, али је одсвукуд помало. Тај Лала је умео да с комшијом под пазухом по чаршији зађе, да се пред сваким „сузлуком“ ишчуђава и да све мисли на рибљи паприкаш код „Белог врапца“.

Такав један Паја буди се у поноћ, па ће нежно: „Като, Като злато!“ Буди се и жена, сва устрептала, очекује нешто замамно, а Паја ће: „Като злато, сутра сос од мирођије!“ Па се окрене на другу страну и настави да спава.

Отишао тај Паја кћери и зету у Београд у госте у прописном лалинском костиму, то јест, само у гаћама и кошуљи… Дошло време ручку, а зет навалио на таста да се раскомоти, јер је врућина. Незгодно Паји, јер је на себи имао само гаће и кошуљу, па узео да врда:

– Чуј, зете, нећемо се ваљда купати, осим ако у Београду није обичај да гости голи ручаду?

Дошао у посету том Паји неки гост, кога уставише да руча. Брани се он да је већ ручао, али најзад пристаде да – чалабрцне. То је тако темељно одрадио да укућанима готово ништа не остаде.

Кад је полазио кући, домаћин га, реда ради, позва да дође поново, али из предострожности додаде:

– Само, молићу, да код куће прво чалабрцнеш, па после код нас да ручаш!

Због оваквих ситуација је Змајев најближи сарадник Абуказем још у прошлом веку дао овакав кратак Лалин животопис:

Родио се.
Товио се.
Шлог га стрефио.

Аутор: Новица Митић

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

 

Графити велеграда

Графити представљају незаобилазни део урбаног окружења. Замислити град без графита било би исто као замислити град без аутомобила. Графити су свуда, изложени погледима, временским условима и емоцијама – а то их чини пролазним.
Београдски графити

Свако време имало је свој народни израз и начин на који се он исказује. У праисторији је то било урезивање порука на зидовима пећина, нешто касније преношење порука усменим путем преко приче или песме, затим су се појавиле књиге и новине, радио, телевизија, интернет…,

Један од видова преношења порука данас јесу графити исписани зидовима и другим погодним објектима, на мање или више видним местима.

Овога пута једна од тема тросмислене емисије Сатирање били су графити велеграда:

– Може да буде, а не мора да значи.

– Кад ја тамо, а оно међутим.

– Нисмо згодни, ал смо зато незгодни.

– Свако „Зашто“ има своје „`бем ли га“

– Сида, сида, е па шта је, ако је сида, није рак.

– Неко нам је ставио дрогу у хероин.

– Пролеће у Београду: – Ујутро се чују птице како кашљу.

– Наш ваздух има једну предност: – видимо шта удишемо.

– Буди уз мене кад одем од тебе.

– Да нема џепароша, не бих ни искусио секс.

– Друштво, морам кући да једем, матори ће да ми сере!

– Боље испасти глуп него из аутобуса!

– Инфаркт – ма какав је, од срца је.

– Око за око, паста за зубе.

– Пушење ти скраћује цигарету.

– Њутн лаже. Лаке падају брже.

– Боље пет до дванаест, него ниједну после један.

– Девојке памет у главу… а доле шта улети!

– Е, само ми плавуша треба, и без ње сам глуп!

– Боље водити љубав него пса.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Књига српског афоризма „Један за све“

На промоцији књиге афоризама „један за све“, одржаној у „Кући Ђуре Јакшића, окупио се један број аутора заступљених у књизи и заљубљеника у сатиру. Књигу која садржи петсто најбољих афоризама од петсто најбољих српских афористичара представио је њен аутор Горан Радосављевић и сатиричари Миливоје Јозић, Срба Павловић Селадон и Витомир Теофиловић.

О разлозима и мотивима за ову књигу Горан је рекао:

„Ако живите, или дуже боравите у Србији, чиниће вам се да је сваки Србин у ствари афористичар, јер другачије нећете моћи да објасните себи како су Срби опстали у свим тешким временима у којима су живели, сем да су морали бити окренути хумору и сатири. Готово да сви Срби пишу или су изрекли бар један афоризам. Тај брох српских афористичара је један од разлога који може да потврди да је српски афоризам на трону светског афоризма“

На крају се захвалио свима који су му помагали у њеној реализацији:

„Свакако ове књиге не би било да ми у њеној реализацији нису помагали: Раде Јовановић, Вита Теофиловић, Жељко Марковић, Јово Николић, Перица Јокић, Горан Мракић и Владица Миленковић“

Присутни аутори говорили су своје афоризме, а вече је употпуњено и лепим музичким програмом у извођењу Милана Павловића.

  • Обећавају капом и шаком, а обавили само шаком – Радован Ристовић

 

– „Први Вучићи се у воду бацају“ – Синиша Вулетић

  •  Ако желиш да се твој глас далеко чује, реци га неком у поверењу. – Амет мамутај Лари
  • „Старост сам дочекао у Србији, зреле године у заједници Србије и Црне Горе, младовао у Свазној Републици Југославији, детињство у Социјалистичкој Федеративној републици Југославији, а рођен сам у Пизди Материној“ – Срђан Симеуновић Сендан
  • „Ако ЦИА жели и мене да прислушкује, мораће да ми уплати кредит за мобилни телефон“ – Душан Пуача
  • „Док сам спавао, пријатељ ми је отео жену. Нисам ни сањао колики ми је то пријатељ“ – Саво Мартиновић
  • „Рупе у буџету закрпиће исти онај кројач који цару сашио ново одело.“ – Марина Раичевић

„У недостатку мозга, код старлета силикон попуњава празнине“ – Тања Петровић

  • „Толико ми се смркло, да ће бар двојици да сване“ – Зоран Чојчић

Скадарлија, Београд, 17.9.2016.

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века

У мноштву наших сатиричних и хумористичких листова, од „Шаљивца“ (1850. године), који је забележен као историјски почетак, и као такав остао значајан, до Домановићеве „Страдије“ (1904), они најбољи, а међу њима, пре свих, они које је уређивао Јован Јовановић Змај: „Комарац“ (1861), „Змај“ (1864), „Жижа“ (1871), „Стармали“ (1878); затим „Ера“ (основан у Београду 1882. године, а после пет година излажења, наставио у Ужицу под уредништвом Андре Лојанице), „Бич“ (1882) под уредништвом Симе Лукина Лазића, „Сатир“ (1902) Бране Цветковића и Домановићева „Страдија“, да поменемо само најпознатије – поред богатства савремених жанрова (вест, чланак, репортажа, епиграм, афоризам, песма, пародија, прича, полемика), присутна је и трајна тематска савременост. 
Радоје Домановић

Радоје Домановић

Поред оснивача и уредника ових листова, томе су допринели многи наши познати писци као сарадници: Милован и Ђура Јакшић у „Враголану“ (покренут 1871. године), Милорад П. Шапчанин у „Стармалом“, Бранислав Нушић у „Ћоси“ (1881) и „Бичу“.

Тадашњи српски писци, обдарени жицом хумора и сатире, стварали су махом у форми комедије и шаљиве приповетке (Стерија, Нушић, Кочић, Сремац, Глишић, Домановић), али многи су допринели српском хуморном и сатиричном стваралаштву, сарађујући у хумористичким и сатиричним листовима. Међу безбројним примерима савременог у српској сатири, који су надживели своје време и придружили се нашој савремености, је „Песма о српском времену“, објављена у „Змају“ 1864. године, која гласи:

Још није време!
Још није време!
Још није време!
Сад је доцкан!

Или, епиграм објављен у „Бичу“ 1889. године:

Не бојте се гробља…
Ту је царство мира.
Политичко гробље –
То има вампира.

Разуме се, зубу времена савременост у српској сатири најлакше је одолела у облику афоризма, тој најчвршћој мисаоној реченици:

* Во се везује за рог, а посланик за језик.
(Жижа, 1871)

* У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.
(Фењер, 1878)

* Политика и новац владају светом; новац је нужан ради политике, а политика се тера да се дође до новца.
(Ћоса, 1881)

* Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.
(Мирођија, 1891)

* Дипломате и поличари не држе никад задату реч, али зато држе дугачке говоре.
(Сатир, 1902)

Један од најплоднијих и најуспешнијих епиграмиста, Брана Цветковић, објављујући своја два епиграма у „Сатиру“, упозорава и нашег савременика:

Наша журба
Кажу: „Србин журно хита,
да пре стигне своме смеру“.
Јест, за ручком он већ пита:
„А шта има за вечеру“.

Листови за поуку
Разлете се штампи перје,
јер слобода има „ферје“,
а док такав ветар дува
промениће чланци жице,
писаће за домаћице:
„Шта се, како, меси, кува…“

Домановићева „Страдија“

Нашу посебну пажњу заслужује Радоје Домановић и његова „Страдија“, скромног техничког изгледа, али пребогата садржајем. Он у свом листу 1904. године објављује:

Ново занимање

„У нашој земљи има толико чуда, да је постало једно ново занимање. Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију „Одјека“, тачно у осам изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до дванаест. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало по ручку и тачно у два иде опет на дужност – да се чуди до шест поподне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем.“

Априла 1906. године Домановић у „Страдији“ објављује:

Политички вашар

„Код нас у политичком животу, као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једног дана постоји једна политичка мода, док сутрадан погледате, а пирнуо неки други ветар од некуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десет година, та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ за „духом“ времена и на тим људима је увек „модеран“ политички костим. Не даду да их време прегази, неће да буду несавремени и смешни…“

Памфлет и полемика најчешће у краткој, најубојитијој књижевној форми, пунили су странице страначких хумористичких листова, али оне су привлачиле и листове које су уређивали књижевници – као слободни стрелци независног ума.

Занимљиво је да је и Двор покушавао да своје интересе „брани“ кроз хумор, али то је најбедније што се у овој области икад појавило, а пре свега у династичком хумористичком листу „Ружа“ (Београд, 1865), која је својим „хумором“ бранила династију од народа(!)

Предани истраживач наше хумористичке штампе, Алексије Марјановић (Алек Марјано), у књизи „Једна смешна историја“ („ЈЕЖ“, 1982) пише о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ (1864-1871):

„Већ у првим бројевима „Змаја“, Змај започиње полемике са листовима „Видовдан“, „Србобран“ и „Напредак“ (а касније и са другим листовима). Ево тих првих његових полемичких чарки:

* „Србобран“ завиди омладини текелијској што је поткупљена да против народа ради. „Србобран“ мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити, ни против народа радити не сме“.

* „Напредак“ често вели: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“. Ал’ требало би да и ми прозборимо, у напред, кад смо „Напредак“.

* „Србобран“ се фали да је стекао неколико „знатних мужева“. Дакле, ето и сам признаје да спада у слаби (тј. женски) пол, кад му требају мужеви. Само се чудим како грчко оријентисани синод допушта ту полиандрију?“

Али, уз наведено, Марјановић нас обавештава да се Змај у то време упустио и у једну „другачију врсту полемике“. У полемичко надметање у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је у Новом Саду, 1864. године, покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмејавање се, уз сва жестока међусобна „крпљења“, завршило мирољубиво, са пуно међусобног уважавања полемичара. Победио је – смех.

У полемичком жару такође Змајев „Стармали“ (1878) „Препоручује“ београдској „Искри“:

„Гледајте да искрешете кресивом својим ове искре:
* „Искру“ савести код ваших рачунyија.
* „Искру“ скромности код ваших комуниста.
* „Искру“ поштења код железничких подузимача.
* „Искру“ родољубља код „Виделоваца“.
* „Искру хумора код „Старог Домишљана“.
* „Искру“ памети код кога се год не показује“.

Посебно су занимљиве полемичке поруке међу хумористичким листовима. Тако хумористички лист „Ера“ поручује хумористичком листу „Брка“ (1882. године):

Кад ће једном
Скоро, скоро, сијнућ сунце,
Грешник ће се скоро кајат’,
По прашини црв ће пузит’,
Нек се мучи, нек се пати,
Проклетство ће све да прати
Кајишаре нашег века,
За те – „Брко“ – нема лека!

А хумористички лист „Брка“ поручује (1889. године):

Испеци па овако реци
Цвета ко у зиму лала.
Продао се – као уредник
„Радикала“.

„Брка“ против „Ћосе“

Иначе, лист „Брка“ (1882 – 1938), излазио је, дакле, пуних 56 година, одмах је постао љути противник листу „Ћоса“ (покренут 1881), а, изгледа, да је и направљен као одговор, односно, супротност овом листу. Кад се „Ћоса“ угасио, „Брка“ је пронашао друге жртве за своје полемике и поруке, као што је ова: „Све за народ“!

„Све за народ“ – радили смо.
„Све за народ“ – лепе жеље.
„Све за народ“ – поседасмо
на мекане – на фотеље.
„Све за народ“ – верним нашим –
Сваког дана веће класе.
„Све за народ“ – па и порез,
за народ се већи пење…
Од тог вашег „Све за народ“, баш од тога – народ стење.

Но и за тог мајстора полемичких порука нашао се мајстор у лику и облику београдског хумористичког листа „Ера“ (1882), који се одмах упустио у полемику и са „Ћосом“ и са „Брком“. Исте године је и једном и другом поручио:

„Проклетство ће све да прати кајишаре нашег века,
за те – „Брко“ – нема лека“,

а од „Ћосе“ лист „Ера“ тражи следећи „искрени“ одоговор:

„Пријатељство кад с у мраку
Нуди или тражи:
А? – је л’ поштено? – пита „Ера“,
Ал’ искрено кажи!“

Ко сред мира преза од вампира

Бујање наших првих хумористичких листова у којима је остајала до данас присутна „трајна тематска савременост“, пригушило је време испуњено ратовима, али и хумористичким и сатиричним листовима који су излазили на фронтовима, као што су: „Кадикејски гласник“ и „Мутна Марица“, као рововски листови, па „Комарац“ и „Какарић“, као листови Дринске дивизије, затим, „Дум-дум“, „Граната“, „Каца“, који су се појављивали између 1914. и 1915. године. На значајније цивилне хумористичке листове чекало се све до 1935. године, кад се појавио „Ошишани јеж“.

Ову „трајну тематску савременост“ српске сатире уочавамо и у првим хумористичко-сатиричним песмама, од којих, за ову прилику издвајамо две о ПОЛИТИЦИ МИРА, које би могле и данас да буду потписане. Под овим насловом Стеван Владислав Каћански (1828-1900), објављује:

Политика мира, то је одзив ваш.
Добро, али народ наш
Вели: испод мире
Сто ђавола вире –
Па сред вашег мира
Преза од вампира.

А Јован Јовановић Змај у песми „Ex tempore“, пише:

… Људи желе мира мира обилата, ал’ не оног што је гори и од рата.

Очигледно примери ванвременске трајности трагикомичне савремености у српској сатири.

Аутор: Бане Јовановић

Извор: Српско наслеђе, бр. 8, 1998.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Сатиричар Раде Јовановић (1939-2016)

Један од најбољих и најпродуктивнијих српских сатиричара Раде Јовановић објавио је седам књига епиграма, сатиричних афоризама и афоризама о спорту и женама и мушкарцима.

Раде Јовановић

О инспирацији, афоризмима и свом књижевном раду овако је говорио:

– „Најпрецизније је рећи да афоризми настају, попут блицева, изненада, баш као што и нестају брзином светлости, уколико их на неки начин не забележите. Слободно могу рећи да сам пропустио да забележим море антологијских афоризама стога што су ми падали на памет ноћу у очекивању сна или у ситуацији кад нисам имао услова да их нотирам.

Није ми жао, јер живот је неисцрпна ризница шанси да афористичар осети инспирацију, што доводи до апсурда да су неки добри афоризми остали да живе захваљујући само оловци и парчету папира.

Ипак, за сваку врсту афоризама је инспирација конкретна: политика, спорт, љубав, а то значи обичан живот, јер се они сами казују, а афористичар их само обликује и по томе се деле писци афоризама на добре и слабије.

Поседовање талента је пресудно, јер мало је речи, а превише порука у афоризму и ту је проблем!“

– „Основна инспирација је човек који емитује натпросечну глупост, поквареност, лаковерност, лакомисленост, а паралелно с њим НАРОД који баштини сличне или исте одобине.

Од професија су најизазовније оне које људима дају прилику да се покажу у најнегативнијој слици, што им омогућује нарочито политика.“

О човеку најбоље говоре његова дела:
Народ који је у говнима до гуше, има разлога да живи високо уздигнуте главе! Прошао сам цео свет, али нигде народ не живи лепше него на нашој телевизији!
Сиротиња је и душом и телом уз вођу. Да није било њега, не би ни ње било! Власт не жели да слуша савете паметнијих од себе. А глупље не може нигде да нађе!
Радници су нам бедно плаћени. Срећом – ретко! У Србији живи пола милиона избеглица и десет милиона оних који нису успели да побегну!
Познати политичар се оправдано развео са супругом. Мислио је да је само политика курва! Колико наши политичари серу, да не једемо говна, могли бисмо хранити целу Европу!
На време су извезли мозак. Сада имају само бирачко тело! Кад платим струју, кирију, воду, остаје ми да одјавим телефон!
Паметнима се не може помоћи… Они све разумеју! Добили смо најзад и школоване полицајце. Имаће убудуће у Србији ко да просипа памет!
Спреман сам да погинем за вођу. Мада је ред да и он учини нешто за себе! Могу да бирам: или ћу бити марионета или ће ми живот висити о концу!
Ко је ЗА, нека дигне два прста. Ко је ПРОТИВ, нека дигне главу! Метак у слепоочницу – решење близу памети!
Гуске су спасле Рим. Ми још експериментишемо са овновима! Проклета је земља која има овако срећну сиротињу!
Укинули су смртну казну. Сад је живот дефинитивно најтежа казна! У почетку беше реч. То је само још један доказ да је највеће зло слобода говора!
Неодговорно лице украло је гласачку кутију. Сва срећа што су се резултати знали унапред! Корисно је резултате избора знати унапред. Да би се избегле мућке при бројању гласова!
Важно је да вас доведу пред стрељачки вод. Даље можете и везаних очију!  Данас је међу интелектуалцима најлакше препознати кукавице. Не смеју да кукају!
Како је Раде видео смисао и утицај српске сатире код нас и у иностранству:

– На ком језику се не разуме српски афоризам?

„Ово питање изазива најапсурднији могући одговор. Српски афоризми су неразумљиви само на НАШЕМ МАТЕРЊЕМ језику, јер како разумети да један просечан грађанин не разуме већ двадест година подвалу политичара који полазе од чињенице:

Дајте Србима какве год хоћете изборе… Они НЕ БИРАЈУ! А та подвала се завршава дилемом: Зашто питате политичаре како су се обогатили. Не питају ни они вас како сте осиромашили! На сву срећу српски афоризми се преводе на све светске језике и трагедија је што на освнову тога може да се претпостави да о Србима и Србији много више знају наши људи који су далеко од домовине.“

Наводи Радета Јовановића преузети су из извода из разговора са Зораном Жеравчићем (2012)

Афодвобој између Слободана Симића и Радета Јовановића током вечери „Сима и пријатељи“ (мај 2015.).

 

Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.