Који језик све позитивне појмове изводи од имена Бога сунца – Ра?

Сви појмови са негативном конотацијом и значењем, ни у ком случају не садрже име бога – Ра?!

«У почетку беше Реч; и Реч беше у присутности Бога, и Реч беше Бог».

Мапа сазвежђа; фото: pxhere.com

Науци о језику – лингвистици, овакво истраживање послужило би да се чврсто утемељи, уз помоћ математичког поступка. Основ и доказ генералне хипотезе о томе да се рашански говор изграђује именом бога Ра – користи се и доказује математичком теоријом о скуповима и самим скупом појмова изграђених са речцом ра!

До појмова из рацког и рашанског говора грађених са именом бога Сунца Ра, долазимо постављањем једноставних питања: 1. Ко, 2. Шта, 3. Кад, 4. Како и 5. Зашто? Тачни одговори на постављено питање, својом бројношћу у отвореном скупу, омогућују потпуни језички исказ о свету, људском друштву, језичкој комуникацији, па и о симболима који представљају бога сунца Ра.

Почетни круг и тачка симбол је бога Ра, у сликовном египатском писму, дешифрованом од француског лингвисте и археолога Шамполиона 1822.године. [2] Идентично знамење налази се на саркофагу из Сидона, V век п.н.е., у Археолошком музеју у Цариграду. Круг – Сунце, као симбол бога Ра, опстојава и у грбу Јерменске патријаршије. Овај симбол, пуне две хиљаде година, чува најстарија хришћанска црква.

Исти знак, „необјашњиво“, налази се и на надгробној плочи, из половине XVIII века, пуковника [3] рацке милиције Адама Монастерлије, погинулог на Иришком шанцу 1716. године, у рату са Турцима. Надгробнник је постављен, на јужној страни цркве манастира Ново Хопово, Србија.

ДЕКОДИРАЊЕ

Стога тврдимо да веома препознатљив круг са тачком – бога Ра, и симболична порука о путу душе, која је узнесена код прапра-оца – бога Сунца, са саркофага из Сидона и са надгробника пуковника Монастерлија, опстојавају хиљадама година.

Отворени скуп појмова формираних у миленијумском току, од имена бога Сунца Ра, у модерном руском, српском, односно историјском рашанском говору – декодираћемо простим нумеричким набрајањем, које започиње од броја један – АЗ! Поуком „Ја сам Бог твој“:

1. Како се звао у староегипатској митологији, до пете династије, бог Сунца? Одговор гласи: Ра.
2. Кад зађе сунце, која појава наступи у природи? Падне мрак.
3. Пре него што се роди Сунце, његовом рађању претходи појава?
4. Именована као: зора.
5. Како смо лексички формирали појмове мрак и зора?
6. Одговор гласи – једноставно префиксима и суфиксима, уз ра – ради именовања другачијих појава у природи у односу Сунце.
7. Небеска механика, филозофа Имануела Канта и научника Милутина Миланковића, учи нас коперниковски, да је Сунце центар света. Ово научно тумачење, је сасвим природно и прирођено. За све који гледају у Сунце. Виде планете као звезде – на пример, Даницу. Отуда, Сунце стављамо, у центар појмовног света. И у сазнајни центар. Људска природа овим опажајима може да овлада, без икаквих помагала. Односно, ово сазнање о видљивом свету, дато нам је као неспорно и нетражено. С тога га некритички, језички, једино и можемо да интерпретирамо: „Јер нико није могао да нас научи да видимо“ – упозорава нас Кант.
8. Ново питање гласи: у племену које слави бога Сунца Ра, како на свет долази нов саплеменик? Одговор је – рађа се.
9. Ко је новом саплеменику најрођенији? Брат.
10. И сестра.
11. Ако племе слави бога Сунца Ра, како ствара нове производе?
12. Нова добра „у славу истоименог бога“?
13. Радом.
14. Грађењем.
15. И орањем…
16. Ако друга племена војнички нападну народ који слави бога Ра – ко га брани?
17. Одговор: ратници!
18. Где они одлазе? У рат.
19. Какав је њихов бојни поклич? Ура, ура…!
20. А кад погине јунак, где му иде душа? У рај.
21. После рата, враћају се – где?
22. У родни крај.
23. Ако су победници, праве прославу свом богу – Ра!
24. Параду!
25. Како се зове земља тог народа? Раша.
26. Рашка.
27. Расија.
28. Рацка земља.
29. И Сорабска.
30. Врховни бог једне од пелашких земаља, зове се Душара.
31. Где живе људи у тој земљи? У граду.
32. Како се њен главни град зове? Петра.
33. Рас.
34. И савремени Београд…
35. А ко су Расцијани?
36. Рашани?
37. Рашн– у савременом енглеском и немачком језику?
38. Раци– у мађарском и немачком?
39. Сораби – тим именом названи у делу: „De administrando imperio“ („О управљању царством“) византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959)?
40. Арамеји, ендемични народ.
41. Галатске висоравни,Сирије и Либана, и библијски појам. Зар то нису они Пелаши о којима пише Херодот и који славе бога Сунца – Ра?
42. На њиховом језику, у Птоломејевом Египту, пре рођења Исуса Христа, Септуагинта је, први пут, записала књиге назване Тора.
43. Наук прехришћанске Торе – учи о једном богу. Међутим, име му је табуирано и Тора еуфемистички говори о њему.
44. Јеванђелист Јован, у I веку од Христа, не живи у сувереном Израиљу, већ у Римском царству.
45. Али првом реченицом свога Јеванђеља: „У почетку беше Реч…“ Јован показује да је правило Торе испоштовано, јер се име Бога не пише.
46. Наиме име бога се подразумевало.
47. И није се изговарало. Нити писало.
48. Тек у дијалозима апостола и Исуса Христа – који су прецизно наведени у Јеванђељима, ови му се обраћају са Рави.
49. А, када је спаљена Индира Ганди, на крају ХХ века, пред очима целог света, спроведен је ритуал кога хришћанство не познаје и не признаје.
50. Спроведен је прастари ритуал, на начин како је то у паганству међу Вендима– како их Немци и данас зову – одувек рађено. Венди су се спаљивали, све док су пагани били. Затим су просипали урне, у обреду посвећеном паганској богињи смрти. Како се она звала?
51. Мора.
52. Мара. Или Морена. Њено име је сачувано и у савременим језицима. У преживелим паганским култовима.
53. Наиме: „мора нас још увек ноћу дави, па се будимо у зноју, усплахирени, узнемирени,растројени…“
54. Иницијацијска ватра је забележена, као вишемиленијски медиј и ритуал владарске, кнежевске, паганске иницијације.
55. Али не само када је спаљена Индира Ганди, већ много раније. Односно, ритуал спаљивања је доказан археолошком методом, у Винчи, 5500-3500 пре нове ере.
56. Али мртви су спаљивани на исти начин, у истом правцу – окренути истоку, и у античкој Ромулијани, где су спаљени римски цар Галерије (Гај Галерије Валерије Максимијан, око 250-311, цезар од 293, август од 305) и његова мајка Ромула – по којој је цар назвао палату.
57. Коначан доказ, за модерну светску јавност, о иницијацијском спаљивању кога спроводи Мора – учињен је спаљивањем Раџива Гандија, 1991. године.
58. Због тога је оправдана тврдња, да је и данас, ватра пут до – Ра.
59. О паганском ритуалу Море и о иницијацијском спаљивању мртвих на Понту, крајем првог миленијума од Христа – постоје прецизни историјски извештаји.
60. О томе сведоче арапски посланици Ал Бекри и Масуди.[4]
61. Како се зову воде, на којима је Мора, са својим кћерима, помоћницама, спроводила обред спаљивања и ритуал смрти? Морава – у Србији и Чешкој.
62. Нера.
63. И Караш – у Банату.
64. Морача.
65. И Тара– у Црној Гори.
66. Усора– Босни и Херцеговини.
67. Мура– у Словенији.
68. Драва.
69. И њена притока Карашица – у Хрватској.
70. Одра– у Пољској.
71. Рајна – код Венда, у Немачкој.
72. У делу „Историја“, Херодот из Халикарнаса (484-425. пре Христа), те рашанске воде, које познају култ Море, назива Дњепра.
73. А највећа река у народу који слави једнога бога именом Ра, код Птоломеја је само Ра.[5] Савремена Волга, волан – слободан.
74. Веома стар, староседелачки народ рашанског корена – „наши“ Власи, највећу реку средње Европе и Балкана зову Дунара. Због чега – питајте Влахе?
75. Исту ту воду, Латини, су називали – Искра.
76. Ово име, и пагански ритуал спаљивања мртвих хероја на води, задржало се све до записа званичног историка Римског царства, Амијана Марцелина у IV веку нове ере.[6] Он је описао ратове, који су одвајали антички свет, од слободне цивилизације Сарамата – Рашана и Раца у Бачкој и Банату.
77. Сведочећи о поразима Рима, на обалама Искра.
78. Ипак, због чега су Сарамати из Бачке,у IV веку, Риму морали давати одред од 8000 коњаника?
79. Све до нових ослободилачких ратова, крајем IV века.
80. Тада је та обавеза смањења на одред од 3000 коњаника, племића, господара.
81. Бачвани и Банаћани су, у истом веку, поново освојили исконско право на слободу риболова, трговине и пловидбе по Дунара.
82. Све до ушћа Дунара у Црно море и територије братског племена Алана.
83. Највећа река у дунавском сливу, код Амијана Марцелина, записана је као Patisus –Ратиса. У савременом српском језику – Тиса.
84. Народ култа бога Сунца Ра, са ритуалом спаљивања мртвих, који спроводи првосвештеница, еманација богиње смрти Морене, Мора – њезин ритуал памти до савременог пуног значења, појма о спаљеном претку. Називао га је прапра отац.
85. Спаљени и иницирани предак.
86. Пре него што је постао божанство, претворио се у прах и пепео.
87. Најзначајније неолитско археолошко откриће, ХХ века, у Европи, је откриће Винче и њене културе. Ова је култура стара, колико и сам стари календар. По њему свет је настао 5508. године, пре Христа.
88. Прослављен открићем Винче, у првој половини ХХ века, професор доктор Милоје М. Васић, објавио је да је културни слој Винче, дебео, у наслагама осам метара у висину. И да нема гарежи од спаљивања.
89. И утврдио је да ова цивилизација Раца у Панонској низији и на Морави, хиљадама година, није ратовала.
90. А винчанске куће, по архитектури и урбанистичком распореду, врло су сличне много млађем Новгороду. Овај град је основао Рурик у IX веку, на далеком северу.
91. Новгорад је постао саставни део Московске Русије 1478. године, под великим кнезом Иваном III Васиљевичем из династије Рјуриковича.
92. Расија постаје царство под царем Иваном IV Васиљевичем (Иван Грозни), владао од 1533. до 1584. године. Он се за цара свих Руса, прогласио 1547. године.
93. Династија Раманов (Руси «о» уколико је неакцентовано читају као «а», Зато су на руском Романови Раманови) завладаће Расијом 1613. године и владати до Октобарске револуције 1917. године. Први цар нове династије Раманов, био је Михаил I Фјодорович.[7]
94. Но вратимо се научном чланку „Кроз културни слој Винче I и II“. Проф. др Милоје Васић, наводи: „Загробни живот покојника условљен је, по ондашњем веровању, приношењем жртава и либација. – У микенском добу, око 1250 г. пре Хр., жртве и либације стављане су у удубљења („cupule“) на каменим надгробним плочама. – У винчином хероону (напред, стр. 13), жртве су принете у облику земљаних хлебова – колача, поред којих се налазило и посуђе за пиће и за јело. У то посуђе је, вероватно, првобитно, а и доцније, повремено сипано пиће (кратер и скифоси) и стављано јело у зделу. – У другом случају, на дубини 2,98 (односно дубини 3,48) м., покојнику је дата у једној здели пшеница (напред, стр. 9) и један лебес поред осталог потребног му посуђа.“[8]
95. Класични назив за жито, а посебно оно које је ритуално приношено мртвима, је раж.
96. Професор Милоје Васић, између осталог, наводи: „За сада не можемо ни приближно тачно одредити дужину временског интервала, у којем је винчин херон постојао и у њему вршен култ, али је извесно, да он није био једини примерак своје врсте у Винчи.
97. Доцнијем добу – на дубини 2,30 (односно 4,10) м. – припадао би хероон из Винче, од кога су очувани зидови од плетера и земље. На томе нивоу нађене су многобројне вазе, које су, вероватно, припадале појединим гробовима спаљених покојника…
98. Не сме се, међутим, заборавити, да су амфоре с поклопцем у облику шлема биле, у самој ствари, урне. Такве урне и њихови фрагменти нађени су у Винчи и у најдубљем делу културног слоја, па се мора закључити, да је и на почетку насеља у Винчи истовремено постојало погребавање и спаљивање покојника. Доцније је спаљивање искључиво у обичају…
99. Овај примерак из Винче пружио је кључ за објашњење и осталих врста столова у овом насељу, у којем су се гробови налазили поред и испод кућа за становање и у њима, као и у нарочитим хероонима.“[9]
100. Спаљени предак, лексички је именован као прадеда…
101. Велики број амулета од глине у пропорцијама православног крста, са птицоликим изгледом на лицу, кљунастим носем без уста: „мртва уста не говоре“ – зашто их представљати – пронађени су у винчанским кућама а да им до данас није објашњена функција.
102. Најзначајнији симбол човечанства – крст и Христово распеће на њему, нова је објава.

Распећем и васкрсењем потврђена је вера.

ЈЕЗИК – НАЈМАЊЕ КВАРЉИВА РОБА

Баш као што конзервативан приступ лингвистици учи – језик је најмање кварљива роба. Ову истину, посебно доказује и наш математички поступак набрајања, у отвореном скупу бога сунца Ра.

Језик се развија и гради нове појмове, изразе и значења, али и чува све изграђене речи, језички запамћене, некварљиве, независно од историјског момента када се одређен појам формирао. И готово смо убеђени, да се не разликује Кантова теорија о поимању света, од поступка науковања које свако дете, учећи матерински говор, постиже. Свакодневни говор појединца, на идентичан начин, освежава и континуирано памти, свесно или несвесно, значења свих прекобројних појмова једног језика. Или, код посебно талентованих, образованих, полиглота – поступак се мултиплицира. А скуп појмова изграђених употребом речце ра – у идентичној сразмери, се умножава.

И, коначно, о одговору на питање у наслову чланка.Треба ли да кажемо да је то руски и српски језик или је сувишно?

Литература

[1] Студијска Библија, превод др Лујо Бакотић, друго исправљено и допуњено издање, „дијам-М-прес“, Ветерник 2005, Нови завет, Јеванђеље по Јовану, Реч, 1, стр. 136.

[2] Жан-Франсоа Шамполион (фр.Jean-François Champollion; Фижак, 23.децембар1790 —Париз, 4. март1832) је био француски научник, филолог и оријенталиста, сматра се оцем модерне египтологије. Дешифровао систем египатског писма – хијероглифа и симбол бога сунца Ра – круг и тачку.   (О богу сунца Ра: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0, 26.02.2013).

[3] Допис Аустријског државног архива (ÖStA) , Ратног архива (KA) у Бечу, упућен Историјском архиву града Новог Сада, 21. фебруара 2013. године.

[4] Др Ђорђе Јанковић, „Словенски и српски погребни обред у писаним изворима и археолошка грађа“, Гласник Српског археолошког друштва, број 17, Београд 2001.

[5] Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских – југословенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд у државној штампарији, 1872, репринт, Етхос, Београд 2004, 108.

[6] Амијан Марцелин (лат.Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар.

[8] Др Милоје М. Васић, „Кроз културни слој Винче I и II“, Српска академија наука, „Споменик“, С, Нова серија, 2, Београд 1950, стр. 15-16.

[9] Исто, 14 и 16.

аутор др Милан Парошки

Извор: ЦАРСА