Кад је српске земље походила глад
Велика глад походила је српске земље после битке на Марици, 26. септембра 1371. године. Старац Исаија, преводилац дела Псеудо-Дионисија Ареопагита, оставио нам је чувени запис који се са пуно разлога убраја у најлепше странице наше средњовековне књижевности:
Тријумф смрти (Питер Брегел Старији, 1562), Музеј Прадо, Мадрид; фото: Википедија
„А књигу ову светог Дионисија, велим у добра времена почех… а сврших у најгоре од свих злих времена. …
А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Исмаилћани (Турци), и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху.
А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свима крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде.
А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху.
Авај, јадан призор би да се види!
Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не беше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља, ни спаситеља…
И заиста, тада живи завидеше мртвима.“
Старац Исаија
Глад је и касније много пута погађала српске земље. Нарочито су биле тешке године уочи пропасти српске државе, била је то шеста деценија XV века.
Извори: Српски Академски Круг, Википедија
Исаија Серски
Исаија Серски (око 1300 – крај XIV в.), Инок Исаија, Старац Исаија, био је српски средњовековни писац, преводилац и дипломата.
Родом са Косова, као младић напустио је дворску службу и отишао најпре у манастир Светог Јоакима Сарандапорског у северној Македонији, а онда на Свету гору, где је провео највећи део живота и као игуман обновио руски манастир Свети Пантелејмон.
Уживао је велики углед код српских владара, а 1375. године одиграо је значајну улогу у преговорима о окончању црквеног раскола и коначном помирењу између Српске патријаршије и Цариградске патријаршије.
На Светој гори је после Маричке битке 1371. превео на српскословенски Псеудо–Дионисија Ареопагиту (Небеска јерархија, Црквена јерархија, Мистичко богословље и Божанска имена), незаобилазна дела за византијску теологију и хришћанску културу после VI в.
У кратком запису уз превод Псеудо-Дионисијевог дела Исаија је оставио снажно сведочанство о Маричкој бици и приликама у опустошеној Србији после налета Турака.
Сродни чланци:
“Приношенија“ монахиње Јефимије, прве српске песникиње
Барок пре барока српског песника Миливоја из 1420. године
Почетие свиета – старосрпски текст о стварању света
Вавилонска кула и схватање језика у старој српској књижевности
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
