Православна црква на Вису, коју су комунисти срушили 1963.

Православна црква св. Ћирила и Методија на тргу града Вис на истоименом острву Јадранског мора у Хрватској

Након завршетка Првог светског рата, на острву Вису се појавио покрет Хрвата који је без агитовања и мисионарског залагања СПЦ прелазио у Православље.  Остале су забележене речи угледног вишког домаћина и последњег председника православне црквене општине: “Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму- природније је: једном ногом на Вису а другом у Београду.”

Један од ставова ове православне заједнице био је и следећи: “Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава- нека је и народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!”

Наравно да је било и оних који су спекулисали о природи преласка у Православље, али се на овакве гласине одговарало са: “Прешли смо из властитог уверења, без ичије агитације и наговора и без било какве материјалне користи или награде.”

Православна црква св. Кирила и Методија на Вису

Да бисмо схватили жељу мештана острва Виса за народном Црквом, морамо објаснити и сам појам.

“Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…” – Свети Николај Жички и Охридски

На Скупштини у Вису, одржаној 1925. године донета је одлука о преласку на Православље. Српска православна парохија службено је утемељена на Вису 1. јула 1926. године, а први парох био је Станко Ивановић, кога је, након смрти 1927. године наследио Стеван Јавор. Литургије су се у почетку служиле у приземљу једне приватне куће, а 1931. године покренута је иницијатива за градњу цркве. Црква је грађена током 1932. и 1933. године у српско-византијском стилу. Освећење је извршио Епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) 12. новембра 1933. године, посветивши храм св. Кирилу и Методију.

О овом догађају писале су и новине “Време” у чијем напису стоји да су многи од мештана изјавили следеће: “…Отац је сину увек причао о крају својих прадедова. У многим кућама биле су скривене иконе крсних слава и кандила. Неке од тих икона су сачуване…”.

Локална римокатоличка јерархија са Виса гледала је на обраћенике у Православље као на „изгубљене душе“. Она је стварала непријатељски став код својих верника, а мржња према покрету вишких православаца се отворено испољавала 15. јула 1934. године на „еухаристијском конгресу“ у Оребићу. Тада се протестовало против подизања православних храмова у овом делу државе, а Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова, у свом извештају од 22. јула исте године Министарству правде, подвлачи: „Сврха свих ових еухаристијских конгреса је искључиво та да се слављем и манифестацијом католичких маса покаже, да су поменути крајеви искључиво католички и да друге вере немају моралног ослонца за њихов развој у поменутим местима“.

Долазак чешких православаца на оствро Вис и протести римокатолика

Међуверске тензије кулминирале су у први прави инцидент у лето 1937. године. Католичко становништво Виса, организовано од свога свештенства, спречило је групу православних Чеха да посети острво и новоподигнути храм. Групу је предводио лично свети епископ Горазд (Павлик). Православно испољавање засметало је челним људима Сплитске надбискупије који су учинили све да се чешким православцима не допусти ни излетнички боравак у Далмацији.

О овом немилом догађају дознајемо из рукописне заоставштине Стевана Роце (Грађа за историју Срба у Далмацији – Православље у Вису, Архив САНУ 10078/8). Још више сликовитих детаља има у тексту – мемоару Душана Глумца „Спречена посета Горазда православној цркви на Вису – поводом 100 годишњице рођења епископа Горазда мученика“ (Православље бр. 303 од 1. новембра 1979).

Православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посете манастир Раваницу где би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године изнајмљеном лађом од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. На острву је летовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог Завета Душаном Глумцем.

Брод се приближавао луци, где је добродошлицу чешком архијереју и његовим сапутницима, припремио хор београдских студената извођењем црквене песме. Са православне цркве која је близу пристаништа звонила су звона. У окупљеној маси света појавила се „нахушкана потплаћена непријатељска руља факина (носача) руковођена већ са познатим мачековским адвокатом Фаролфијем и проф. Замберлином, члановима клерикалне Пучке банке“ (Д. Глумац, наведено дело). Демонстрантима је давао подршку дон Паво Томић. Према Роцином сведочењу римокатоличких свештеника је било више.

Брод је био спречен да пристане. Фанатизована маса је узвикивала: „Доље брадоње! Доље влашки попови! Доље ћирилица! Живила независна Хрватска!“ (Архив САНУ, бр. 10078, стр. 78). Са дока су летеле каменице, претило се моткама и надаље су се узвикивале пароле мржње. На Вису је био срески начелник са четом жандара задуженом да спречава изгреде мачековаца. Њихова реакција је била закаснела, „растеривање букача жандарским палицама“ није довело до пристајања лађе. Капетан је покушао да оплови острво и искрца људе на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили натраг у Сплит.

Честити римокатолици, који нису учествовали у агресивним испадима, били су од фанатика физички угрожени. Човек задужен за пристајање бродова био је бачен у море, а неки су након свега изјавили: „Нећемо више да будемо католици!“, и прешли су у православну цркву у Вису.

На мети су остали студенти са професором Душаном Глумцем. Професор је био нападнут пролазећи поред кафане „Хрватски дом“ у којој су изгредници седели и пили пиво са среским начелником. Избегавши бачену криглу, професор је остао присебан и упутио је представнику локалних власти следеће речи: „Господине начелниче, је ли то мир и ред који сте требали створити да мирни грађани нису сигурни ни за свој властити живот? Ако ћемо се кукавички нападати, ја ћу довести моје студенте још вечерас и гарантујем вам да ће још ноћас сви ови кровови горети. Тражим од вас да ме један жандар одмах отпрати до нашег стана, јер ми у мраку није сигуран живот“ (Д. Глумац, наведено дело).

Ствар је заташкана. Кнез Павле је био упознат са инцидентима, али се срески начелник оправдао пред њим убедивши га да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. О случају новине нису писале да се не би још више продубљивала међуверска мржња.

Задњи верски обреди у цркви на Вису забележени су у новембру 1941. године, а 1944. године је оштећена у немачком бомбардовању. Синод СПЦ је 1. септембра 1947. године писао државној комисији за верска питања да су их припадници црквене општине са Виса обавестили о намери власти да сруше цркву св. Кирила и Методија и да на њеном месту подигну партизански споменик.

Црква је порушена у јесен 1963. године у склопу прославе 20-огодишњице Титовог доласка на Вис која је уследила у септембру следеће године. На њеном месту засађен је парк палми, а у непосредној близини подигнут споменик “Туђе нећемо-своје не дамо” са речима из Титовог говора. Тридесетак година касније и тај споменик је уклоњен.

Према неким наводима материјал порушене цркве уграђен је у градско шеталиште, а добар део је утрошен на изградњу споменика НОБ. Православни Вишани расејали су се по Србији и свету, а најпознатији међу њима био је православни свештеник Антоније Анте Пинчетић, који се упокојио у срцу Шумадије, у Аранђеловцу.

Радован Пилиповић

Извор: Патриот

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: