Аријевци – Винчанска култура и откриће Троје

skadar3

Професор биохемије на Харвардском универзитету Анатолиј Алексејевич Кљосов, у свом раду „ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И ‘ИНДОЕВРОПЉАНИ’? ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА“: Линк (објављеном на српском језику у часопису Узданица 2010, VII/2, стране 59–86), проучавајући хаплотип R1a1 – Источних Словена (Руса и Украјинаца) за који је израчунато да им је заједнички предак стар најмање 4.500 година (2.500 година пне.), утврдио је да је прадомовина Аријеваца (Јаријеваца) – такозваних Индоевропљана, односно Прасловена – територија Подунавља и Балкана, односно данашње земље Срба – територија Винчанске цивилизације.

Он каже: „Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. Испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине ‘Индоевропљана’, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски, балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали. Али пре око 6.000 година започела је велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију историјске Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала.

А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1а1. Прасловен. И хаплотип тога претка сада нам је познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграције рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (Трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере“.

Узимајући у обзир прецизност ове методологије истраживања мутације мушког (Y) хромозома и радове лингвиста, као што је Олег Николајевич Трубачов, као и археолошке налазе на простору централног Балкана и Подунавља, можемо са сигурношћу рећи да је овај простор прадомовина Аријеваца (Јаријеваца), такозваних „Индоевропљана“, односно Прасловена, а то значи и самих данашњих Словена, код којих Срби и Руси представљају носеће стубове ведске традиције и вере, што је основа хришћанског (православног) погледа на свет и живот. На овај начин може се сматрати да је решено још једно веома важно питање из историје цивилизације.

Наравно, ови докази за одређивање прапостојбине аријевског прасловенског и словенског народа, које је дала генетика, у свему су сагласни са другим доказима из других грана природних и друштвених наука. Јасно се уочава да су преци Аријеваца, који су пре антлатидске катастрофе, пре око 10.500 година, поред Балкана и Подунавља, према археолошким налазима насељавали и север Евроазије, морали да се због наглог захлађења, промене климе у тим просторима, спусте на југ, а пре свега на полуострво Хелм (Балкан), европски мали потконтинент, сличан Индији, на обале великих река и плодне низије, где су мирно живели око 6.000 година, без већих сеоба.

У том дугом временском периоду учвршћен је и усавршен ведски систем веровања, развијан још раније и на далеком северу Евроазије.

Тешко се може прихватити мишљење Кљосова да је ерупција вулкана Тера на острву Санторини у Егејском мору око 1630. године пне. и дуготрајно захлађење и умањење сунчеве светлости изазвано избацивањем око 60 кубних километара пепела у атмосферу – што је приближно време када су Аријевци из града Аркаима на јужном Уралу отишли у Индију, тачније око 1600. године пне. – разлог због чега се у индијским ведама толико пажње посвећивало одсуству изласка сунца и дугим ноћима, те да је то почетком прошлог века довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио да ти описи Аријеваца представљају услове живота на Арктику. Сасвим је разумно закључити да су верска веровања описана у Махабхарати и начин одмереног живота, усаглашен са ритмом природе и задат од вишњих сила, праћен бројним ритуалима, настали много раније, још за време живота на северу и у време зрења и стабилизације култа на Хелму (Балкану) и у Подунављу. Такав обиман систем веровања, разрађен и дубоко усађен у биће (ј)аријевског човека, није могао настати у кратком времену, већ је постојао хиљадама година, преношен и записиван од свештеничко – просветног сталежа, све до записа у облику ведских индијских спевова. Такав систем веровања био је присутан у Винчанској култури, са јасним знацима (ј)аријевске, тј. прасловенске, српско-словенске припадности. Ведска „свастика“ (кукасти крст) на предметима из Винче и украшавање кућа главом и роговима бика, само су неке од ознака изворне (ј)аријевске културе, која је достигла свој пуни развој у земљи Срба.

Тек сада се може разумети у пуном обиму и чињеница да тројанска цивилизација, или како неки кажу илионска, која је такође (ј)аријевска и налази се у земљи јужних Срба, односно јужних Раса (јужних Руса), представља у Европи најстарију цивилизацију, описану у најстаријим историјским изворима, спевовима Илијада и Одисеја. Град Илион, свети град Тројанаца и уопште свети град античког, рашког света на Хелму (Балкану) јесте тврђава – Скадар, престони град српских краљева и царева у средњем веку и античком периоду.

Ако је песник Илијаде и Одисеје писао непосредно после Илионске војне, у којој је очигледно учествовао, што је једино могуће с обзиром на веродостојност описа догађаја и природе, коју нам може дати само очевидац, а који у Илијади каже да не зна старост града, те да су Илион градили богови Посејдон и Аполон, онда се може слободно рећи да је тврђава Илиона (Троје), коју сам лоцирао својом књигом Троја – српска престоница – Скадар, стара најмање 4.000 година, из времена расељавања (Ј)Аријеваца са Хелма (Балкана). То је време и Ниновог (Небродовог) похода на Исток преко Мале Азије.

(Ј)Аријевци се крећу приближно у исто време на исток преко Карпата и преко Мале Азије, а обе скупине се сусрећу у Персији, Авганистану, Таџикистану и Индији.

Из горе наведеног је јасно да је светлост цивилизације (Ј)Аријеваца, Прасловена, односно Словена, упаљена у Србији, у времену 8.000–4.000 година од данашњег времена, да је та култура, укључујући писменост, зрачила на све стране света, те да се оваплотила у Тројанску цивилизацију, тројанску државу, са центром у најстаријој тврђави Словена и (Ј)Аријеваца – светом и славном граду Илиону (Троји) – величанственом граду-тврђави Скадру.

Историјска улога Словена је препознатљива, на основу већ реченог, то је улога просветитеља људске цивилизације, улога бранитеља ведске вере уграђене у темеље православља (хришћанства), односно богоносца и носиоца побожности. Видљиво је да је та улога дата небеским одређењем аријевско-православној, а сада словенској цивилизацији с јасним циљем. Тај циљ је спасење цивилизације и човечанства од антицивилизацијског покрета који се развија кроз миленијуме и векове до наших дана. Тај план развоја цивилизације постао је посебно видљив последњих векова, узимајући у обзир хришћанско Откривење апостола Јована Богослова, који је у другој половини првог века забележио пророчку визију, добијену од самог Спаситеља (Сина Човечијег) – Господа Исуса Христа, односно Речи Божије (Логоса Божијег) кроз кога је постао материјални свет (Природа), трећег лица Свете Тројице – (Сина Божијег).

Овде ћу само нагласити историјску улогу Словена, а посебно Руса и Срба, који су у великој мери и генетски исти народ по свом пореклу, и потичу из прапостојбине, свете земље Србије – Русије – Рашке, да задржавају и сузбијају развој зла на земљи. То се уочава још у прадавном времену, како би рекао Владимир Иванович Шчербаков, при сукобу Атлантиде и Прасловена, још пре 11.000 година, када су Прасловени као (Ј)Аријевци већ живели на Хелму (Балкану).

Велике прасловенске државе створене на Хелму (Балкану) и осталим деловима света, попут државе Нина (Неброда) пре 4.000 година, државе другог освајача Истока, Сербона пре 3.350 година, великог царства Александра Македонског у четвртом веку старе ере, затим Римска империја у којој су Прасловени и сада већ Словени имали значајну улогу, као и наследница Рима, Ромеја (Византија) која је трајала више од 11 векова, па све до оснивања нове руске и српске државе протеклих векова, представљају највећа достигнућа у државно-правном развоју у светској историји. Треба се подсетити да су Срби и Руси вековима одолевали нападима непријатеља словенске цивилизације – Монгола, Турака и германских Франака, а последња три светска рата (почев са Наполеоновом најездом) организована су и вођена да би била уништена словенска цивилизација.

Опширни цитат професора Кљосова, са почетка текста, апсолутно је сагласан моме ставу о овом проблему и доказује чињеницу да су Аријевци уобличени као народ и култура на Балкану и северној обали Црног мора, за шта постоји обиље доказа археолога, антрополога, етнолога и лингвиста, при чему је територија савремене Србије централна и најбитнија у овом простору.

На територији Хелма (Балкана), бели човек кромањонског типа живи најмање 40.000 година, према истраживањима антрополога, академика Србољуба Живановића. На овом простору налази се огроман број станишта палеолитског човека, а још више станишта из периода неолита. Према неким демографским проценама најмањег броја становника, у Европи је на почетку неолита живело најмање 40.000 становника, од чега 37.000 на Балкану (Хелму). Од тога најмање 35.000 на централном Балкану (подручју касније Винчанске културе). Ова процена сразмерне густине насељености, узимајући у обзир велику бројност станишта и повољност климатских услова на Балкану, може бити приближно тачна. Наравно, могуће је да је број становника био и знатно већи, неколико пута већи.

Све ово указује да је долазак човека на Балкан из Анадолије био истовремен са насељавањем Велике руске равнице, преко Кавказа и Средње Азије, при давној миграцији из Африке. На Балкану је, поред источнословенског хаплотипа (R1a1), присутан и динарски хаплотип (I1b) у већем проценту, који даје обележје балканским Аријевцима. То је неопозиви доказ да није било никада тоталне сеобе на Балкан Срба и Хрвата (Словена), како доказују бројни истраживачи (код Срба: Деретић, Јарчевић и Антић – књига „Измишљено досељавање Срба“, „Ганеша клуб“, Београд, 2012).

Бројни истраживачи доказују, попут академика Македонске академије наука, професора Антонија Шкокљева, да је целокупна олимпијска митологија (богови Олимпа), настала у Србији, односно у Подунављу, на простору Винчанске културе, а коју су описали Хомер и Хесиод. Она је, као и писменост, преузета од касније насталих Хелена (Грка), који су настали симбиозом Аријеваца (Пелазга) и Хурита, од аријевских прастановника Балкана. Лажна историја о досељавању Аријеваца (Словена) на Балкан учи се на основу дописаног (фалсификованог) текста „О народима“ уз спис „О управљању Царевином“ (De administrando Imperio) Константина VII Порфирогенита.

У најкраћим цртама и назнакама, јер мали простор то не дозвољава, ово су најбитније историјске, религијске, цивилизацијске одлике Балкана. Због тога и није чудо што је овај простор називан Веригама света (Catena mundi) – ланцем света. Вериге у српском језику означавају ланац о ком је окачен котао над ватром, над огњиштем, па тако Балкан очигледно и представља ланац на ком је окачен котао светске цивилизације, у којем се кувају народи и њихове културе. Греда за коју је везан овај ланац је само Небо, односно Бог Сведржитељ. Од судбине овог ланца (Балкана – Хелма) у великој мери зависила је и зависи судбина света!

Милутин М. Јаћимовић

Редовни члан
Петровске академије наука и уметности
из Санкт-Петербурга (Русија)

Извор: Српска историја

You may also like...

Оставите одговор

%d bloggers like this: