Српски Витешки Кодекс 2 – Највећи српски витезови

„А са чим ћеш изаћ пред Милоша?“

У књизи „Свети ратници“, Предраг Миливојевић, аутор, прави градацију српских витезова, стављајући на прво место почетника – најмлађег, а на последње највећег – као што у каратеу иде степеновање појасева:

Sveti-ratnici-Predrag-Milosevic_slika_O_362762851. Јован Станојевић
2. Бановић Страхиња
3. Монах Авакум
4. Војвода Момчило
5. Бошко Југовић
6. Кнез Војислав
7. Жупан Мутимир
8. Старина Новак
9. Стојан
10. Зека Буљубаша или Голи Зека
11. Марко Краљевић
12. Војвода Синђелић
13. Карађорђе
14. Незнани јунак
15. Живојин Мишић
16. Деспот Стефан Лазаревић
17. Душан Силни
18. Болен Дојчин
19. Милош Обилић

Оклопници силни, без мане и страха

Marko kraljević 5

Марко Краљевић

Краљевић Марко брани сиротињу, има коња Шарца (можда је његово битно одређење што коњ није, како је уобичајено, белац – то открива неке „флеке“ на његовом витешком лику), и буздован, шестоперац златни (без златних симбола светлости и сунца нема витеза!), па ипак он је пре тежња за достизањем витешког мита, него витез; тежња за придржавањем правила витешког кодекса, је оно што га чини борцем: он је више борац са самим собом, него са Мусом Кесеџијом.

Избрукавши се, јада се:

„Тешко мени, до бога милога,
Ђе погубих од себе бољега!“

Marko kraljević 4

Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Огрешење и кајање искупљењем христијанизација је витешког мита.

И Краљ Вукашин слично се каје кад погуби „од себе бољега“, војводу Момчила, опет уз помоћ „женетине“ (није вила ама јесте неверна љуба Момчилова).

Српски витешки мит можда се по томе разликује од осталих: не чини победа витеза. Витешки није ни на Косову победити, па чак ни пораз не смета познијем песнику, Милану Ракићу, да напише стих:

„Оклопници силни, без мане и страха“

Пораз није мана косовским витезовима.

marko_kraljevic_by_dzontra

Марко Краљевић, фото: Џонтра

А витешки, српски мит, као ниједан, признаје да од витеза има и већих, и јачих, и бољих – српски витез није ни Супермен, ни Херкул, ближи је човеку него Богу, припадају му и греси, и кајање.

Етика је српском витезу виши закон од закона победе и пораза.
Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу
Народни еп исфлекаће свог највећег јунака, Краљевића Марка.
Али ће његов морални подвиг овековечити у једној другој песми, где ће Марко послушати савет Јевросиме мајке:

„Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу!“

Па ће Марко делити царство „ни по бабу ни по стричевима“. Већ по правди бога истинога!

„А мој бабо, Вукашине краљу!
Мало ти је сво твоје краљевство?
Мало ли је, остало ти пусто!
А ти стриче, деспоте Угљеша?
Мало ти је деспотства твојега?
Мало ли је, остало ти пусто“

Marko kraljević 1

Марко Краљевић и Муса Кесеџија

Такав Марко Краљевић не издржа строги српски витешки кодекс погубивши „од себе бољега“. Највећи јунак српског витешког мита, не постаде витез.

Politikin Zabavnikmarko

Марко, форо: Политикин забавник

А ништа у српском колективном памћењу, ни једно једино дело, песма, еп, роман…. никад се неће обрачунати са моралном строгошћу српског витешког мита – ето тренутка да подсетимо како је један од кључних романа, на коме се заснива европејска цивилизација, сав посвећен исмевању, и трагикомичности високих, витешких моралних начела, у судару са реалношћу света. Наравно, „Дон Кихот“, Сервантесов. Који трезвено прогласи Витеза Тужног Лика за луду, а за памет приземног Јахача на магарцу, Санча Пансу, за свагда у Европи промовишући тријумф „практичног ума“.

У истој Европи, где ће народ неуспешног витеза, који суди „ни по бабу, ни по стричевима“ и дан дањи певати химну која почиње речима „Боже правде…“ Молећи од Бога не силу, не победу, не моћ, не превласт над другима, него само – правду. Да и њему пресуда „бога истинога“ буде „ни по бабу, ни по стричевима“.

Витез се не боји смрти. Смрт је његов пратилац, верни саветник, дата околност, навика.

Витез може да изгуби само оно што не може да се купи. Част и образ.

Витез својим психофизичким склопом добија оно што се не продаје – одело и оружје противника.

uskok

Ускок

Иво Сенковић после јурњаве са оцем Ђурђом, који га није препознао јер се обукао у одело Аге од Рибника, каже:

„Родитељу Сенковић Ђурђу,
Почем би се могао познати
да сам био тамо на мејдану
кад с господом у диван изађем?
Господа ми не би веровала
да сам тамо био на мејдану,
да оданде обележја немам“

Неко беше Страњихићу бане

banovic_strahinja-vТо што млађани Иво осваја на мегдану рухо свог противника, да покаже доказ о својој победи, уобичајено је у витешким митовима, не само српским: рухо, одело, униформа…спољашни су знаци одабраних, које Мирјана Поповић назива „одећом јунаштва“.

Задобијање оружја у двобоју такође је уобичајена ствар. Оружје је персонификација витезове моћи. Оно је наследно, кад говори о „ванвременском“ витезовом пореклу, оно обично садржи неку скривену, од вантелесних сила подарену способност.

Бановић Страхиња победи, и то му доноси готово божанске моћи.

Као победник, добија једну непрактичну (на први поглед доста бесмислену) награду.

„Свуд су броди, где год приђеш води“.

banović strahinja

Сцена из филма „Бановић Страхиња“

banović str 46

Бановић Страфиња, фигура

Јер, „нетко бјеше Страхињићу бане“! И та моћ, коју му народни песник за подвиг борбе, али још више за подвиг праштања, додељује – је ли то она моћ којом и Мојсије раздвоји море штапом својим, да у земљу обећану поведе племе израељово?
Или је та вода она преко које се преносе душе мртвих, из царства пролазног у царство вечног?

Којој вечности, којој земљи обећаној, упутио се усамљени витез, на свом ђогу, у пратњи верног хрта Карамана (коњ је симбол неба, пас симбол подземног света), да се никад не врати у малену Бањску, крај Косова?

Да не буде чак ни утеха нама, које одасвуд плаве воде, а нигде нам нису броди.

Да ли је било Косовске битке

Да није било витеза требало га је измислити, што је народ ( они четвртасти, килави, здепасти, кљасти и обични) и чинио.

Од када је Вук Караџић записао предање и препричавање, па тако укротио машту нове генерације да надзида претходну и увелича витеза још више, да би себе охрабрио још више – витезова нема. Више не мора ујка да цупка на колену ујкино мало и да му се прича прича. Да му касету или књигу, а то ујкино мало мрзи да прочита, па тако никада не сазна које одлике чине витеза.

Bitka kod Nikopolja

Битка код Никопоља

На крају се поставља питање: да ли је витезова икада и било?

Да ли је српски витез само утешна, усмена али ипак књижевна, слика коју су створили слепци унутрашњим видом обдарени?

Можда су постојали, а можда и нису, Витезови округлог стола, њихови фриволни турнири, трескања буздованима по лименим оклопима противника, за намирисану мараму из груди платонских драгана, које су својом пути другима припадале, и ћириба-ћирибу мађионичарски трикови њихових дежурних чаробњака. То је проблем Енглеза.

Можда су постојали Нибелунзи, њихова снага препуна таме, у валкирском лету према свеопштој смрти и ништавилу, уз тутањ вагнеровске буке, јачи од живота, само зато што су постојали слуге смрти? То је проблем Немаца.

e32c6e3499f134cff4cda830f55b6bb0

Проблем нас, Срба, са витештвом и витешким митовима, много је тежи: није у дилеми да ли су постојали, ни у одговору на то питање. Наш проблем поставља се већ самим питањем!

На енглеском, то питање звучи као теорија.

На немачком, потврдни одговор значи две узастопне европске кланице, два светска рата.

А на српском, оно не значи да ли су витезови постојали, него – да ли смо ми постојали!

Снага Немаца биле су панцир дивизије, снага Енглеза колоније и морнарица.

А ми, да смо на земљи имали ишта јаче од онога што смо имали у миту – зар би се смели назвати небеским народом?

Цинично схватање историје, по коме народи имају само два пута, „или љигаво пузе, или сурово газе“, нашло би довољно примера и у српској историји – наравно да има још мање безгрешних народа, него безгрешних људи.

Али…
Глупог ли питања: Да ли је упште било Косовске битке?

Витезови за одбрану, плаћеници за освајања

27_1054-Sv.-Ratnik-Nikita-Sv.-Nikita-kod-Skoplja

Ратник Никита, св Никита код Скопља

Косовска битка срж је српског витешког мита, али и много више од тога (њена важност као историјског чворишта вероватно је прецењена – Србија ће живети и после Косова и достићи свој цивилизацијски врхунац под владом Деспота Стефана, а Смедерево Ђурђа Бранковића највећи је утврђени град Европе свог времена) – срж националног мита којим се формира архетипски светоназор читаве нације, она осна тачка око које се одвија кристализација целокупног српског националног бића.

Питање: како то да је највећи српски пораз у историји подигнут на епски ниво, у небеске висине националног бића, а једна друга битка из тог времена, можда једна од најзначајнијих српских победа, Битка на Велбужду, није у епу завредела ни једног јединог стиха.

33k51yh

Српска војска пред Косовску битку

Знамо ли детаље о победама српског оружја, којима су Урош, Милутин, Дечански и Душан ширили границе средњовековне Србије? Где су ти хероји, те војсковође, чија имена и борбени подвизи – очигледно, павши на „слепу мрљу“ српског ока – остадоше незапамћени? Уместо омиљене теорије о „мазохистичком“ карактеру нације српске, позваћемо се на чињенице које више славу прате од победа. Српска феудална војска (скуп властеле – витезова, од којих је свако на челу своје „војске“ показала се у освајачким подухватима непоуздана. Највеће српске победе постигли су – плаћеници!

Орбини, на пример, описује битку код Велбужда и, помињући да је Дечански имао у служби 1300 Немаца, од којих је било 300 витезова, каже да је управо ова формација разбила језгро бугарске војске која још није била до краја развијена у фронт, и разбивши га, разјурила Бугаре у општу бежанију. Хвалећи енергичност престолонаследника Душана, који је командовао тим нападом он заслуге за победу приписује немачким витезовима, који су, долазећи да ратују за плату, били заклети на верност српским владарима.

29582_kosovski-boj_f

Косовски бој

Једно касније историјско искуство из Првог светског рата, – катастрофалан пораз Тимочке дивизије кад је, форсирајући Саву понтонима, кренула у продор на територију непријатеља (Срем је тада био аустроугарски) – као да потврђује „непоузданост“ српске војске у освајачким походима. Утолико поузданије кад је ангажована у одбрамбеним и ослободилачким акцијама.

Само је одбрамбена битка, као што је била Косовска, могла да уђе у витешки српски еп. Јер, витез се не бори ни за територије, ни за плен, него за спровођење високих моралних начела, „божанских закона“, на земљи.

Немачки витезови, победници на Велбужду, имали су војничку етику, српски оклопници, поражени на Косову, ратовали су витешком етиком.

Са чим ћемо изаћ’ пред Милоша

Косовска битка ући ће у легенду по највећем од свих српских витезова, Милошу Обилићу, чији подвиг ће генерацијама бити недостижан национални идеал исказан Његошевим прекором савременицима:

„А са чим ћеш изаћ’ пред Милоша.“

1b28798920

Али, она неће значити само наговештај краја једног света, једне државе и једне државотворне филозофије, ни краја српског феудализма, већ и наговештај краја витешких времена.

images (2)„Оклопници силни без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна“

Тачније, витез, српски, који је у себи сједињавао стварност и мит, отишао је у „царство небеско“ – у народну поезију.

Остаће још витез над витезовима, Деспот Стефан Високи, први витез европског „Реда Змаја“, на челу својих, у црно обучених оклопника (у знак жалости за палим кнезом Лазаром) – који је стекао такву витешку славу какву неће имати нико наш ни пре ни после њега, што борењем, што командовањем, а што својим сребрњацима – да оформи „српску витешку школу“, где ће похрлити стотине европских витезова, жељних да их Деспот додирне мачем по рамену и додели им право да змаја ставе у свој грб.

Stefan_Lazarevic_(1377—1427)_freska_iz_manastira_Manasija_Srbija

Деспот Стефан Лазаревић, Фреска из манастира Манасија

Оно што следи биће – певање уз гусле.

Српска војска, састављена по принципу „витешког вођства“, показаће се слабије вођеном од турске, којом се командовало из једне главе. А тешки оклопници изгубиће, први пут у историји, битку са турским јаничарима – пешадијом, обичним „прашинарима“.

Витешки мач за две руке, дефинитивно ће се показати као слабије оружје од турске „сабље димискије“. Силовит продор оклопника Вука Бранковића, поразиће Јакубово крило турских коњаника, али ће се запетљати и заглавити у турској комори, лукаво постављеној на њиховом путу.

Влатковићеви Босанци ће се повући „са врло мало губитака“. Пашће и Лазарева света глава… Оклопници ће полако одлазити у историју ратовања, али ће отићи као витезови – као сила којој се нико и ништа не може супротставити у чеоном судару, који се – по савету турског стратега Ефросин бега – могу победити само „бежањем“ и маневрисањем да им се пешадијом и лаком коњицом приђе с бока или с леђа.

518fdad72157987d332204f573cfa98c

А ратовање „с леђа“ није био стил витезова.
Остаће још речи Лазарове, пред битку:

„Јер, боља нам је смрт у подвигу, неголи живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити, него плећа непријатељима нашим подати!“
Које се завршавају ускликом:

„Умрећемо, да увек живи будемо!“

Лазар Бојанић
Српско Наслеђе – историјске свеске, бр. 4, април 1998.

1 Response

Оставите одговор