Ужице

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација. 

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама. 

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште. 

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија. 

Да кренемо редом…

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву. 

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве. 

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку. 

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду. 

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.

Погледајте видео:

Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

извор: Камером кроз Србију