Ужице

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле

Хидроелектрана ‘Под градом“ на реци Ђетињи у Ужицу

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас. Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града,  да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација. 

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама. 

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште. 

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија. 

Да кренемо редом…

Аустријски археолог и путописац Феликс каниц

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву. 

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве. 

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку. 

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду. 

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.

Погледајте видео:

Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

извор: Камером кроз Србију

Средњовековни град Солотник

Веома мали број људи је чуо за Солотник, још мање га је видело… Солотник је на висини до 900 метара, налази се између Таре и Поникава, на Шанику који је географски део Поникава

У Србији не постоји страшније и одбојније место од Солотника.

Зашто је Солотник тако одбојан?

Не само зато што се надвио над безданом…

Помиње се да су га основали стари Келти пре доласка Срба. Ово место има типичан амбијент паганских некропола! Солотник делује више пагански него Средњевековни српски град!

Од извора реке Солотуше кад погледате стрмоглаву литицу на врху које се виде зидине града, скоро да се уплашите… Треба бити искусан планинар да се дође до Солотника… Ипак, до Солотника се долази све путем, готово да ударите у зидине града!

Остаци Солотника још се држе, захваљујући чврстом камену. Овај град никада није обнављан… Нити је рестаурација у плану… Нити му ко обраћа пажњу. Далеко од путева на застрашујућој литици Солотник је недоступан за радозналце и туристе.

Овде нема кустоса који објашњава нешто туристима у шареним бермудама.

Нема посетилаца, нема никога..!

Када уђете у Солотник дочека вас самоћа заборављеног града.

Овај разрушени, напуштени град, у неприступачној дивљини је крајње опасно место за посетиоце. Никако не препоручујемо пењање на спољне зидове, град је на застрашујућој готово вертикалној литици !!! Особама са слабим живцима чак не препоручујемо врзмање по рушевинама града…

Солотник

Солотник

Не можете да се отмете питању ко је овде живео и како је живео. Какав је то живот на литици. Да ли су деца трчкарала по дворишту, иза зидова је провалија, амбис… Ово је тако страшна литица да не смете да погледате преко зида! Друго питање је да ли је град икада освојен или је једноставно напуштен? Када погледате како је Солотник постављен и сазидан, схватићете да је град могао да брани само један човек!

Око Солотника је безбедан само прилаз. Са леве стране је кањон реке Солотуше могуће је кретање кроз шумски честар донекле. Доле је провалија, не види се дно.

Са десне стране букова шума, стрмоглав терен који прелази у окомиту провалију.

Унутар самог града готово је опасно кретати се. Терен дворишта је нагет и кроз разваљене зидине води у бездан. Овде сваки корак може да буде погрешан! На сваки прилаз спољним зидовима хвата вртоглавица од погледа у бездан. Пењање на зидове је крајње опасно. Град је на високој литици. Саветујем вам да са улаза, између два улазна зида погледате мало рушевине, сликате… и бежите назад !

Како до Солитника

За оне који не познају ове крајеве треба много распитивати, треба питати много људи ако желите да видите Солотник!

Од Бајине Баште према Ужицу, долазите у село Пилица одакле скрећете у село Солотуша, асвалтним путем. Затим распитивати. Из села Солотуша треба се попети на врх, на Пеарски превој где имате широк макадамски пут, а затим на првом скретању десно два километра ка Солотнику.

Ту негде је граница општина Бајина Башта и Ужице!

Једноставније je од Ужица: дођете у село Биоска одакле скрећете асвалтним путем у село Пеар. Из села Пеар попнете се на Шаник, нађете скретање лево, два километра до Солотника. Ово је прави пут ако долазите аутомобилом. Дакле дођете у село Пеар, ту има продавница. Згодна девојка ради у продавници.

Ту се распитате где је Шаник, на Шанику два брата држе стругару! Кад нађете ту стругару не треба више да питате, друго скретање лево је за Солотник.

Проблематично је то скретање на Пеарском превоју, можете три-четири пута проћи а да не приметите скретање. То је неупадљив травнато-камени пут, џомбаст… Није могуће возилом, туда не може ни Лада Нива, ни један теренац! Не покушавајте скутером или мотоциклом… По изгледу тог пута можете закључити где идете, најбоље да се вратите!

Извор: Визија данас