Расен, Заглавље

Српско-турски рат

КУЛТУРА / НАУКА / ОБРАЗОВАЊЕ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Драга Љочић – филантроп, феминисткиња и прва лекарка у Србији

Др Драга Љочић (Шабац, 22. фебруар 1855. — Београд, 5. новембар 1926.) је била прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња.
Драга Љочић

Драга Љочић

Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Била је велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује. Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у Српско-турским ратовима, Српско-бугарском рату у 19. веку, као и Балканским и Првом светском рату у 20. веку и на тај начин показала своје безгранично и неупитно родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада. 

Пошто је завршила Лицеј, 1872. је постала прва Српкиња која је похађала циришки Медицински факултет. Када је 1876. почео Српско-турски рат (1876-1878) напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала са темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“ и тако постала прва српска лекарка.

По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања Српско-бугарског рата из 1885. унапређена је у секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама: њена нова плата је износила две хиљаде динара годишње, док је њихова била две и по, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.

Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе. Са др Јованом Јовановићем је 1904. основала Материнско удружење и била његова прва председница. Циљ удружења био је старање о напуштеној деци и смањивање смртности новорођенчади. Ни овај филантропски пројекат није остао без осуде јавног мњења. У јавности је ово удружење гласно критиковано, са образложењем да се тако шири неморал, пошто су већина штићеница и штићеника били ванбрачна деца. Захваљујући великом угледу који је Драга ипак уживала, она је успела да се избори и добије зграду где су незбринута деца смештана.  Била је једна од оснивачица и прва председница Друштва београдских жена лекара, 1919., које је било веома активно у прикупљању средстава за изградњу прве болнице за жене и децу, у којој је било предвиђено да раде искључиво лекарке. Драга Љочић се изузетно залагала да се та болница што брже изгради, али нажалост због ратних разарања отворена је тек 1929, три године после смрти Драге Љочић. Болница је добила име по чувеној шкотској докторки Елсие Инглис.

Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, та је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки.

Докторка Драга Љочић је преминула 5. новембра 1926. у Београду, у седамдесет првој години. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Википедија

За Расен: Марија Ђорђевић,

Блог Убележи!

ДРУГИ О СРБИМА / МУЗИКА / УМЕТНОСТ

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Представљамо вам Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског инспирисан догађајима из Српско-турског рата, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Овај марш, компонован на основу три српске мелодије, изазвао је велику сензацију у Русији и прославио је Чајковског широм света. Људи су након извођења марша клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце. Након револуције у Русији марш је постао непожељан, а у једном од следећих издања назив му је из непознатих разлога промењен у „Словенски марш“, чиме је прекројена воља његовог аутора.

Петар Иљич Чајковски: Српско-руски марш

Српско-руски марш или Словенски марш у Бе-молу, оп. 31 (позната и по француском називу Marche slave) музичка је композиција руског композитора Петра Иљича Чајковског инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876-1878 године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Према мишљењу А. Будјаковског ово дело бравурозно-помпезног карактера најбољи је његов марш.

Каква је атмосфера у Русији владала у то време показује и сам Чајковски када у писму свом зету Лаву Давидовичу (12 септембра 1876 године) пише: ”И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима.“

Николај Рубинштајн, близак пријатељ Чајковског замолио га је да напише дело које би се извело на добротворном концерту у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату.

Понет родољубљем, Чајковски је ово дело испрва намеравао да напише као симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује али је на последњој страници рукописа Чајковски својеручно написао 25. септембар 1876. године као датум завршетка.

За композицију је одабрао и у њу уврстио три српске народне мелодије: „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо иде Србин у војнике“). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“, штампаној у Бечу 1862. године, за коју је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава. За крај Марша одабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај Цара“

Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.

На првој страници оригиналног аутографа, односно на рукопису партитуре и клавирске прераде Чајковски је својеручно написао назив Српско-руски марш и под тим именом дело је извођено од почетка. Овај назив дела сасвим је у складу са садржајем композиције. На клавирској преради налази се и поднаслов „на народно-словенске теме“. Такође, Чајковски је на одговарајућа места нотног текста клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, док је уз завршну тему забележио „химна“. Рукописи партитуре и клавирског извода Српско-руског марша чувају се у Музеју музичке културе „М. И. Глинка” у Москви.

На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.

Премијера „Српско-руског марша“ одржана је 17. новембра 1876. године у Бољшој театру у Москви под диригентском палицом Николаја Рубинштејна. Изведба је била у склопу симфонијског концерта Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Људи су након извођења марша, клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце.

Непосредно после премијере, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке Надежде Филаретовне фон Мек: „Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи… (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”.

Чајковски јој одговара: “што супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”“

Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.

У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.

До тада је Чајковски неколико пута неуспешно стајао са диригентском палицом и већ се било формирало мишљење, у које је и сам поверовао, да нема диригентског талента и способности, због болесне затворености и стидљивости да се појави на сцени. Али није било избора и морао је да прихвати дириговање „Српским маршом“, о чему је написао: “Иако сам био неуверен, ја сам са великим успехом дириговао мој „Српско-Руски марш“. Након великог успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех и у Европи и бити уврштено у његов сталан репертоар. Изводио га је и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.

Важну улогу ово музичко дело имало је за време Балканских ратова када су га изводили широм Русије: током 1912 у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси…

Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао.

Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.

Након „Октобарске револуције“ многобројна руска интелигенција пребегла је управо у Србију, где је 16 јуна. 1930. у Београду, на стадиону „Сокол“ одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш.

Може се рећи да је Српско-руски марш доживео поновно рођење 1991. године, када се поново чула оригинална композиција у извођењу Руског националног оркестра.

Чајковски

Српско-руски марш, партитура

Концерт Филхармоније младих “ Борислав Пашћан “ одржан у Народном позоришту у Београду 12.12.2010. Концерт мајстор Милица Жугић, диригент Ђорђе Павловић

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија,  Печат, Weebly, Српско наслеђе бр. 3
Марија Корен-Бергамо, „Српске теме у делима руских и совјетских композитора“, Универзитет уметности, Београд 1983, стр. 36, нап. 58.

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског ученог друштва. Учествовао је у рату против Турака од 1876. до 1878. године. Био је и посланик у Народној скупштини у периоду 1877-1880, те управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје оснива Српску читаоницу.
Нићифор Дучић

Нићифор Дучић (у средини) са војводама (с лијева на десно): сердар Шкрњо (Филип) Кусовац, војвода Ђуро Матановић, војвода Мињан Вуковић, војвода Крцо Петровић, војвода Марко Мартиновић, војвода Илија Пламенац.

Нићифор Дучић је рођен 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини.

Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта на Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године. 

У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића.

Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. – Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд

У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповједака, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине.

У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије.

У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима.

На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин.

Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац – Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона. У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички.

Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d’histoire diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон.

По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.

За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића.

Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд.

Никшићке новине „Оногошт“, број 25, од 1899. г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења. И часописи Нова искра и Босанска вила су писали о њему.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

Сродни чланци:
Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?