Српско име

ИГРА РЕЧИМА / ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ПАЛИНДРОМИ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна.

https://pixabay.com/photos/book-woman-hands-reflecting-bible-1421097/

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“.

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. У претходном чланку пренели смо први од два текста који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Текст који следи објављен је исте године под називом „Име Србин научно необјашњиво“.

Виктор Васњецов – Песма о Олегу Вештом (1899); фото: Википедија

Српско име је у почецима словенске историје било широко распрострањено код северних и код јужних Словена. Из тога можемо закључити, да је то име престаро те су га Словени донели са собом из своје праотаџбине. Друкчије не можемо објаснити, како да је то име тако широко распрострањено код различних словенских племена и народа тако дубоко укорењено, да се на пр. сачувало на врло интензиван начин код Лужичких Срба до данас, а код Балканских Срба име се сачувало у многим случајевима кад је на оним местима већ пропала српска народност.

Ово име није локалисано на једно име или народ; српско као и хрватско име, па и име Ободрита налази се код различних словенских народа. Можемо приметити, да се још и нека друга племенска имена која се налазе код северних Срба, налазе и код јужних Срба и то не само име Морачани, које је географско, него и такво име као што је Сузли.

Ову загонетку, да се српско и хрватско име у најтешњој међусобној заједници у почецима историје налази тако широко распрострањено код различних племена, можемо објаснити само на један начин. Србин и Хрват некада, у словенској праотаџбини, нису били један од словенских народа који се из праотаџбине заједно са другим Словенима ширио према западу и југу.

Име Срба означавало је код старих Словена још у словенској праотаџбини војничку организацију, војничку касту, војнике и неку врсту племства, који су из праотаџбине водили словенску колонизацију у различним правцима, освајали нове земље, продирали напред на непријатеља, а за њима се разливала остала маса словенског народа различних племена.

Да разумемо ову теорију, или хипотезу, морамо одлучно прекинути са оном теоријом која је некада владала, па делимично влада још и данас, о демократском уређењу и мирољубивом расположењу старих Словена. Некада су нас учили да су стари Словени били миран земљораднички и демократски народ, који је живео у племенској и родовној организацији без чврсте власти над собом и без војничке организације.

Кад су се ови Словени размножили у својој земљи те нису имали довољно простора, узео је један део своје мотике и справе, стоку и живину те се мирно иселио у другу земљу и почео је да обрађује. Ова теорија о демократизму старих Словена потпуно је лажна и неисторијска, она је апсурдна, и противи се утврђеним историјским фактима.

Сигурно су и стари Словени као и сви други народи почели да се развијају и размножавају по родовима и племенима. Али о овој племенској организацији ми не знамо ништа; она је почела да пропада још у праотаџбини, а на новим земљама налазимо од ње још само незнатне остатке.

А и кад се код Словена у почецима историје помињу племена, то у ствари нису у многим случајевима крвна племена, него само већи или мањи делови војничке организације, веће или мање војничке чете, које су се могле састојати из различних племена и родова. Тако на пр. оних седам племена, о којима легенда о св. Димитрију говори да су напала Солун, по моме мишљењу, уистину нису била крвна племена, него војничке формације, које су могле бити помешане из различних племена.

Старе словенске државе нису се развиле на племенској основи на тај начин да је једно најснажније племе развило своју власт над суседним племенима. Племенска организација уколико је после сеобе народа код Словена још постојала, ниуколико није утицала на формацију државе. У многим случајевима могла је бити само сметња за развитак државе, као што налазимо случајеве код формирања различних словенских држава. Старе словенске државе развиле су се, као што су се развиле уопште и све друге државе, из војничких организација.

ИСТОРИЈСКА ПРАОТАЏБИНА СЛОВЕНА налазила се приближно између средњег Дњепра и Горње Висле, па и преко Дњепра и Горње Висле. Већ у овој праотаџбини почеле су се развијати војничке организације и ове организације звале су се Срби. Име Србин етимолошки је необјашњиво, сви покушаји који су се чинили остали су без повољних разултата. Али име само сигурно је словенског порекла. Овде није место да расправљамо о узроцима, који су проузроковали, да су се развијале ове организације ратника. Сигурно се то чинило на сличан начин, као што је био случај код свих других народа најстаријег и старог, па и новијег времена. Све државе на свету развиле су се из војничких организација, од старог Египта, Асирије и Вавилона, па до модерних држава. Исти је био случај са Индијом, тако се развила некада персијска држава, римска, па и германске државе.

На формирање ових војничких организација утицали су различни узроци. Могао је бити случај, да је неко сродно, па и потпуно туђе племе, које је имало мало земље и неплодну земљу, напало друго племе или народ те га подјармило. Нужда и недостатак приморало је известан број људи, да су силом напали друге људе, савладали их и над њима господарили. Освајачи морали су се силом држати на власти, они су се вежбали непрестано оружјем, па су тако могли владати над великом масом, која је била неорганизована и ненаоружана.

Тако видимо да је постала на пр. франачка и бугарска држава. Римска држава постала је на чисто разбојничком начелу. Нека разбојничка банда населила се на висинама над Тибром, тамо се утврдила и из утврђења чинила пљачкашке походе у суседне крајеве. Пљачка је доносила приходе, организација се све више ширила и учвршћивала, док није постала тако снажна, да је могла подјармити сва италијанска племена. Таква организација могла се развити међу народом и на тај начин, да је извесна земља или известан народ био непрестано изложен нападима суседа, па се у одбрану почела развијати војничка формација, а та формација је најпосле потпуно завладала над домаћим крајем, ширила своју власт све даље и уништила стару родовну и племенску организацију.

За нас је свеједно како и из којих узрока су се развијале у праотаџбини ове војничке организације, главно је да су се развијале. Могуће је да је део Словена за неко време дошао под власт Трачана, Келта, Германа или Фина. Пејскер је доказивао са великим научним материјалом, да су у прастаро време Словени живели под влашћу Туранаца и да су од њих добили почетке свог државног уређења. Врло могуће, да је део Словена у праотаџбини уистину дуже и краће време био подјармљен од Туранаца.

Из каснијег времена имамо доказе да су Казари неко време владали у Кијеву. Кнезу Олегу одговарају кијевски правци: Некада смо плаћали порез Казарима. Кијевски кнежеви носили су титулу Каган. Још митрополит Иларион назива у свом посмртном говору кнезу Владимиру св. Владимира „Кагана“.

: Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

: Карта сеоба Словена

Даље имамо велику вероватност да су ирански Скити неко време владали над делом Словена. Исти случај је био са иранским Сарматима. И Германи, Бастарни, Готи итд. у извесно време владали су над делом Словена.

Римски историчар Тацит прича, да су Словени врло храбри и живе у непрестаним борбама са Финима. Из извесних историјских реминисценци можемо закључити, да су се водиле борбе између Словена и Келта. Многобројна и силно храбра тракијска племена потискивали су Словени непрестано све више од севера према југу, истерали су их преко Карпата у Подунавље, преко Дунава на Балкан, а најпосле потпуно уништили.

Ми не смемо замишљати праотаџбину Словена као неко слободно демократски уређену и пацифистичку земљу, коју је свако могао да гази ко је хтео. То је била врло лепа и плодна земља Европе, која је сигурно изазивала апетите суседа. Али Словени не само да су одбијали суседе, него и ако су у извесном крају подлегли, они су се поново ослобађали, па су непрестано ширили даље своје етнографске границе.

НА ЈУГУ била је граница између шумског и степског појаса терен непрестаних борби између Словена и иранских а касније туранских народа, која борба је закључена тек у најновије време са потпуном победом Словена. Од најстаријег времена прелазили су народи из Азије у црноморске степе, покушавали да продру из степа даље на север, који пут су подјармили део Словена, а много пута Словени су из шумског поља продирали у степе. Тако знамо да су Скити владали над неким Словенима (Скити Орачи), за Скитима долазили су Сармати, Хуни, Огри, Авари, Половци, Печењези, Татари.

На североистоку Словени су почели продирати већ врло рано све даље и освајати финске земље. Традиције на ове борбе сачуване су у причи о Светославовом походу на Волгу. За време цара Владимира у садашњој великој Русији постојале су већ словенске кнежевине Муром и Твер. Али главна експанзија Словена ишла је према западу и југу. Пред собом су потискивали германска и тракијска племена.

Етнографија Словена показује, да се колонизација Словена вршила врло мирно и полагано. У овој етнографији дијалект прелази полагано у други дијалект, нигде нема оштрих граница. Словенство се преливало из праотаџбине, као да се вода излива из суда и тече даље капља за капљом. Али ова колонизација није се могла вршити тако мирно, јер је било потребно освојити нове земље на којима је живело старо становништво, врло борбена немачка, тракијска и друга племена. Пред овом масом словенског народа морао је ићи неко, ко је водио борбу, освајао нове земље и иза кога се разливала мирно и симетрично словенска колонизација земљорадничког и пастирског народа.

Ми уопште не можемо објаснити стару словенску историју и пресељавање Словена, ако не узмемо, да су већ у праотаџбини постојале војничке организације, које су продирале све даље, освајале земље и омогућавале словенску колонизацију. Као што је на пр. поход Светослава на Волгу отворио пут словенској колонизацију на Оку, Каму и Волгу, тако су походи у друге стране отворили пут другим колонизацијама.

Кад су се Словени населили на новим земљама, појавиле су се брзо пред нама словенске државе и то нису никакве демократске државе основане на племенском уређењу, то су чисто војничке државе, са војничким кнезом на челу, војничком организацијом и подложном народном масом. Ове војничке организације звале су се Срби.

Најбројније српске чете ишле су у оним правцима где је било потребно сломити највећи отпор противника – према западу у средњу Немачку и преко Карпата на Балкан. На новим земљама највише Срба населило се као гарнизони на границама против непријатеља. Тако је било на Балкану – највише Срба и најкомпактније су становали на југу, на граници против Римљана у Далмацији, Арнаута и Грка. Војници Срби настанили су се као гарнизони пре свега на пограничним и стратегијским местима.

Исто тако на северу највише Срба населило се на Лаби и преко Лабе продирали су даље у средњу Немачку. Кад су Срби између Солаве и Лабе поражени могуће да је се део Срба повукао натраг међу Милчане и Лужичане и тамо учврстио српско име. Разуме се да у новој отаџбини на тако огромним просторима није могла више да се сачува компактност ове војничке организације, уколико она није пропала још у праотаџбини. Поједини делови Срба изгубили су везу међу собом, сачували су свој војнички карактер, из њих се развило племство код словенских народа и витештво, али иначе потпуно су се асимиловали племену и народу међу којим су живели.

У позадини остало је мање Срба и због тога се брже изгубило српско име. Срби су остали као гарнизон по већим средиштима и посаде на великим трговачким путевима. Али они Срби како су били малобројни изгубили су своје име те примали име племена међу којим су живели. Из ових српских гарнизона почеле су се на појединим тачкама развијати нове војничке формације које су почеле да организују нове словенске државе.

У Кијеву је постојала организација Рус, која је чувала ово важно трговачко средиште и велики трговински пут од Црног мора по Дњепру до Северног мора. Друга већа посада била је у Новгороду. Из ових формација почела се развијати руска држава. За нас је у том случају потпуно свеједно одакле име Рус, да ли је то од једног варјашког поглавара, који се са својим људима придружио овој војничкој организацији и ступио у њену службу, а можда и над њом завладао, или је традиција створила Рурика као праоца Руса.

У историји имамо много случајева, да се из имена једног народа фабрикује праотац овог народа. У сваком случају, Варјаги су играли у почецима руске државе знатну улогу у кијевској војничкој организацији, али исто тако потпуно је немогуће причање Нестора о доласку Рурика и његове браће. То је само реминисценца на велику улогу, коју су Варјаги играли у Кијеву. А кијевска држава и војничка организација сигурно су постојале и пре доласка Варјага.

У Пољској појављује се географско име Пољани на оном месту где се почела формирати држава. Код Пољана или Пољака одмах кад се појављују у историји, постојала је војничка организација, која је била носилац државне идеје. Из ове војничке организације развило се пољско племство. Многи пољски историчари мисле, да се пољско племство развило на тај начин, што је над домаћим словенским народом завладало неко друго племе или народ. Вероватније је и потпуно се слаже са стањем ствари ако узмемо да је пољска лехитска организација остатак и наставак старе српске организације.

Кад су Срби прелазили преко Карпата, један део Срба у Карпатима добио је име Харфада – Хрвати. То име би добио од тракијских Карпи преко доњогерманских Бастарна, који су у трећем веку пре Христа почели да се селе из Немачке. Становали су дуго времена у Карпатима и најпосле ишчезли на доњем Дунаву. То је било врло борбено и велико немачко племе. Део Срба је могуће дошао у тешње односе или за неко време чак под власт Бастарна, који су их звали Хрвати. Тако је код дела Срба ишчезло српско име те је било замењено са именом Хрвати. Али на Балкану још дуго је живела традиција да су Хрвати и Срби једно исто и често се замењивало једно име са другим.

Име Ободрити долази од бодар – храбар. То би били они Срби који су били најбодрији, нека врста јуришних чета, које су продирале напред, чувале прелазе и у новој отаџбини заузеле најважније стратегијске тачке на доњој Лаби и на ушћу Мораве у Дунав.

Имена као Миличани, Сузли могла су бити имена појединих мањих српских одреда. Ако погледамо фронт у коме су продирали Словени из своје праотаџбине, видимо да се потпуно слаже са овом теоријом. На крајњем десном крилу на доњој Лаби стоје Ободрити. Цео фронт од садашње немачке Старе Марке до чешких брда заузимају Срби. На Карпатима сачувала се још традиција на Хрвате, на оне хрватске гарнизоне, који су остали за Карпатима после сеобе Словена и то код руских, пољских и чешких племена.

У Чешкој племе Чех, односно српска дружина која је у средњој Чешкој полагано напустила српско име и добила друго име Чех од „част“ – или да је то било име једног племена, или да је било ономатопоетично име, проширило је своју власт над осталим племенима која су живела међу Судетима и развила се чешка држава. Даље, на југу Немци и Мађари прекинули су географску везу између Словена.

На југу Хрвати поставили су своје гарнизоне на границама против Немаца, тако на северној граници на горњем току Муре код Леобна (Лубно), између Двине и Крке, где су основали словеначку кнежевину. Хрватски гарнизони налазили су се вероватно још под другим словенским крајевима, а у највећем броју населили су се између Раше и Цетиње, дакле на линији како су продирали против Римљана.

Даље од Хрвата заузели су фронт Срби преко целог полуострва а поставили своје гарнизоне на све стратегијске тачке. На крајњем левом крилу од Срба стоје поново Ободрити на ушћу Мораве у Дунав, као да чувају прелаз преко Дунава и стратегијски важну моравску долину.

Помоћу ове теорије уклоњене су све тешкоће које иначе постоје. На никакав други начин не можемо објаснити ову распрострањеност и локализирање српског и хрватског имена. А са претпоставком, да су Срби првобитно били војничка словенска организација, све се лако објашњава. Треба само отклонити ову немогућу теорију о словенском демократизму и примити теорију да су код старих Словена постојале војничке организације. Ми знамо да су ове организације постојале код свих словенских народа у почецима њихових држава, па имамо пуно основа претпоставити, да су се оне развијале много раније, још у праотаџбини, и да су оне водиле словенску колонизацију и освајале оне крајеве. Без ове претпоставке, да су такве организације постојале, сеоба Словена остаје нам неразумљива.

Српско име, 1926.

приредио: Расен

Сродне објаве:
Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Др Леополд Ленард – Српско име (Нови живот, 1926.)

Леополд Ленард (Свибно, 1876 – Београд, 1962) био је словеначки публисциста, филозоф и теолог који је од 1918. живео и радио у Београду. Објавио је десетак књига и мноштво чланака са темама из лингвистике, историје, етнологије и теологије, међу којима је за нас посебно интересантна књига „Стари Срби и српска праотаџбина“, објављена 1927. године у Београду. Овом приликом преносимо један од чланака који су јој претходили, објављен 1926. године у часопису Нови живот. Потом следи чланак „Име Србин научно необјашњиво“, објављен исте године.

Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

СРПСКО ИМЕ (Нови живот, 1926.)

ПРАСРБИЈА

Такозвани баварски географ из IX века пише: „Zeruiani, чија земља је толико велика да су из ње као што се тврди произашли сви словенски народи.“

Прокопиос из VI века пише: „Некада имали су Словени и Анти заједничко име. Звали су се Спори, вероватно због тога јер живе далеко разбацани и заузимају пространу земљу.“

Из ових двају текстова многи су закључивали, да је српско име прастаро словенско име, које је било заједничко свим Словенима, док су живели у заједничкој праотаџбини. У истини из ових текстова није могуће повући тако далекосежни закључак.

Што се тиче баварског географа није потпуно јасно, да ли израз „Zeruiani“ у истини значи Срби. Могло би значити „Северјани“, могло би бити покварено „Сармати“, могло би бити још која друга покварена реч, а највероватније изгледа да је уистини хтео означити „Србе“. Само сигурно то није. Осим тога потпуно је нејасан извор ове његове вести.

Што се тиче Прокопија, израз Спори могао би уистини да буде погрешка преписивача из „Сорби“ или „Серби“, као што је то закључио Јанко Шафарик, а после њега и многи други. Свакако је тај израз мистериозан јер народ Спори, иначе је непознат, а ако је у истини постојао у давнини народ са таквим именом, морао би бити познат и из других извора. Израз Спори свакако је искварен, најлакше га је исправити са Срби, али, најпосле, то је само комбинација за коју немамо доказа.

Нидерле мисли, да је ова вест Прокопија само вештачка комбинација. Грчком историчару било је познато, да постоји између различитих словенских народа и племена, који се појављују под именом Словени, Анти, па и под другим именима, извесна етнографска заједница, па је комбиновао заједничко порекло од једног народа, коме је дао вештачко име: Боспори, као живећи на Босфорском мору. Скраћено Боспори је Спорои или Спори. И то је могуће мада не баш врло вероватно.

За хипотезу, да су се Словени у праотаџбини звали Срби немамо дакле стриктног историјског доказа, имамо само два велика текста са којима се може доказати извесан, мада не велики степен ове вероватности. Тако се представља ствар ако посматрамо ове текстове искључиво саме, друкчије се представља ствар ако гледамо на њих са ретроспективом, тј. са ових векова, у којима се почиње пред нама откривати слика Словенства, те се појављује српско име код различних словенских народа. Ако гледамо са овог гледишта, добију ови текстови баварског географа и Грка Прокопија пуно више снаге.

СЕВЕРНИ СРБИ

Први пут помињу се Срби у историји код истинског географа Вибиуса Секвестра, у VI веку, који пише: „Albis Germanie Suevos a Cerveciis dividit – „Лаба дели Свеве од Цервиција“. Израз Cerveciis сигурно значи Срби, јер Србе налазимо на Лаби потпуно сигурно у првој половини седмог века. Даље јасан је израз Свеви. Обично се то тумачи „Швабе“ и онда 6и се рекло: Лаба дели Швабе од Срба.

Према томе у то време германске Швабе становали би на левој обали Лабе, а десну заузимали би Срби. Тешкоћа је у томе, да је из других извора познато, да су Швабе у то време становали прилично далеко од Лабе. Србе налазимо брзо за тим историјски утврђено на левој обали Лабе, па нису могли у току од неколико деценија прећи Лабу, одгурнути Швабе, колонизирати велику пространу земљу те се на њој населити.

Многи словенски слависти израз Свеви тумачили су због тога као „Слави“ а онда би се рекло: „Лаба дели Србе од Словена„. Срби станују на левој обали Лабе, а на десној обали народи који носе заједничко име Словени. Поново је тешкоћа у томе, да су народи познати под именом Срби становали на десној обали Лабе до Одре, где се налазе још и данас, а главна снага Срба била је баш на десној обали Лабе.

Најпосле за нашу расправу није главно како објаснити ове изразе. Главно је факт да Вибиус Секвестер познаје Србе на Лаби. У осталом ову тешкоћу могуће би било објаснити тако да латински географ није имао намере па није ни могао описати тачну етнографску границу. Он је само хтео рећи, да тамо негде на северу, на реци Лаби, њеним притокама, граница је између Шваба и Срба. При томе је граница могла бити далеко на западу од Лабе.

630. године словенски владар Само поразио је Франке и после тога – пише немачки кроничар Фредегар – да се „српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама“. Питање је, где је владао тај српски кнез Дерван. Сигурно није био владар над јужним Србима, јер се из целе везе види, да се односи на догађаје у садашњој Немачкој. Словени, који су живели на Истоку линије Лаба Солава, до Карла Великог били су потпуно независни од Немаца. Срби на Истоку од Солаве били су фактички од Немаца подјармљени тек године 927. Дакле сама примедба не може се односити на Србе, који су живели између Солаве и Одре. Може да се односи само на оне Словене, који су живели на западу од Солаве, у крају, који је у то време био под влашћу Немаца.

Ми имамо потпуно сигурне доказе, да су Словени, и то у већим масама, становали далеко преко Селаве у садашњој западној Немачкој. Ту имамо доказ да су се они Словени звали Срби или бар да је над њима владао српски кнез Дерван. После тога северни Срби више од сто година се не помињу и то не може да нас изненађује. Ми имамо само изворе немачких летописа а они нису писали у научне сврхе, они бележе друге народе само кад ови долазе у сукоб са Немцима. У такав сукоб дошли су за време Карла Великог 782 године Срби, који су становали између Солаве и Лабе, напали су Турингију и по њој силно пустошили. Карло Велики био је заузет на другим странама, па није предузео против њих одлучне мере.

: Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

805 године син Карла Великог краљевић Карол, напао је Србе преко Солаве и у овим борбама пао је српски кнез Милидух; поносни српски кнез, како га назива кроника. Немци су против Срба основали две туриншке граничне крајине са средиштем у Ерфурту и у Халштату. 830 године водио је рат са Немцима српски кнез Тунгло, 839 године пао је у тешкој борби са Немцима кнез Чемислав негде у близини Лајпцига, 874 године гранични гроф Ратулф победио је Србе, али дефинитивно Срби између Солаве и Лабе били су подјармљени тек 928 године а и после тога они су се још бунили против Немаца.

Из свих историјских података можемо закључити следеће: Српско име било је на северу, у садањој Немачкој широко распрострањено, али оно није строго локализовано на једно племе или народ. Од Карла Великог Срби у строгом значењу становали су између Солаве и Лабе. Словенска племена, која су становала на левој обали Солаве и по Турингији, која су много раније била подјармљена од Немаца, сигурно су била етнографски врло близу са оним Словенима, који су становали између Солаве и Лабе, па и код њих се помиње да је владао српски кнез Дерван. Словени на десној обали Лабе, северно од чешких планина, између Лабе и Одре, појављују се под именом Милчана, а етнографски били су истог народа са Србима. Северно и источно од Милчана становали су Лужичани, код којих се не помиње српско име, а Милчани и Лужичани су били у тесној сродности са Србима. Остаци Милчана и Лужичана сада се називају Србима, свој језик српски, своју народност српска итд. Српско име код њих је дубоко укорењено.

Богославски мисли, да Лужичани некада нису били Срби. Кад су Срби изумрли, Немци су почели Лужичане називати „Wenden Serben“. Од старих Срба пренело се на њих име и остало до данас. Ова комбинација је немогућа. Немогуће је да се тако дубоко укорени име, које им је било касније, за време ропства дато од победиоца. Српско име морали су имати већ одавна, али за време борби са Немцима појављују се под својим локалним, именом, јер су имали своју државну организацију.

Северно од Срба становала су племена, о којима расправљају слависти да ли су припадали српској или лутичанској групи, као Стодорани или Хавелани, Морачани, Спревљани итд. Свакако су ова племена морала бити у тесној етнолошкој вези са Србима и отворила су прелаз ка Љутичанима у правом смислу, Ратарима, Доленцима, Хижанима, и Чреспењанима, који су творили савез Љутичанске републике.

Српско име је било дакле најсилније учвршћено између Солаве и Лабе, српска су била и племена даље на истоку и на западу и на северу, мада се појављују под својим племенским и политичким именима. Осим тога налазимо српско име тесно локализовано на извесним местима. На десној обали Лабе помиње се први пут 944 године жупа Сербиште сада Зербст. Овај крај добио је име од Срба. Код племена Житица на Лаби постојао је град Zurbici, које име исто тако долази од Срба. Даље се је Крајина на обалама Солаве до чешке границе звала Strowe. Ово име забележено је већ године 800. У каснијим документима зове се Zurba, Swurbelant, Sworbia. И ово име без сумње долази од Срби, Србија.

Имамо дакле српско име тесно локализовано на извесним тачкама, имамо српску државу између Солаве и Лабе, имамо племена Милчане и Лужичане, који за време ратова са Немцима нису у државној вези са Србима и појављују се под својим именом, а српско име је без сумње код њих и онда било укорењено. Даље налазимо српско име и српске кнежеве такође на левој обали Солаве.

Земље северних Срба биле су за оно време снажно војнички утврђене и имале су велики број тврђава и утврђених градова. Баварски географ набраја број градова по различним словенским земљама и тако примећује, да су Лужичани имали градова 30, Срби градова 50, Милчани градова 30, Гломачи 14, Морачани 11, Нелетићи 5. Дакле и сразмерно мали крајеви имали су велики број градова, што сведочи о снажној војничкој организацији.

: Леополд Ленард – Српство у поезији Лужичких Срба

: Часопис Нови Живот, март 1926.

ЈУЖНИ СРБИ

Кад се први пут појављује српско име на Балкану, оно се не појављује као име етнографске групе, народа или племена са одређеним географским и етнографским границама. Оно се појављује фиксирано на извесним тачкама.

Константин Порфирогенит пише о Србима да су дошли из велике или беле Србије, која се зове Бојка, а њихови суседи су Франци и велика некрштена Хрватска. Они су дошли на Балкан и замолили цара Ираклија да им да земљу. Цар им је дао земљу у близини Солуна. Али ова земља није им се допала, па су се вратили натраг ка Дунаву. Само мали део је остао код Солуна и основао варош Серблије. Кад су остали Срби дошли до Дунава, покајали су се, па су преко царског намесника у Београду замолили цара да им да другу земљу. Цар им је онда одредио Захумље, Конавље и Травунију, која је земља била опустошена од Авара и без становништва. Тамо су се населили и основали своју државу под кнезом Михаилом Вишевићем. А непокрштени Срби живе још сада код реке Висле у крају који се зове Дицике.

Разуме се да је и ово причање врло конфузно, нејасан одјек старих традиција, те је изазвало најразличније коментаре и комбинације. Константин је знао да се српско име налази у близини Солуна, српска држава под Михаилом Вишевићем постојала је на Приморју, у Захумљу, Конављу и Травунији, чуо је одјек старе традиције да су Срби дошли са севера, негде са реке Висле. Могуће да је чуо да се Срби налазе на северу као велики и снажан народ.

Српско име налазило се дакле према овој традицији у околини Солуна и на Приморју, у садашњој јужној Далмацији и Херцеговини. Осим тога српско име налазимо још на многим другим тачкама. Ptolomaios и Peutingerska мапа, дакле извори из другог до трећег столећа по Христу помињу руску станицу Сербином, Сербитион, Сервитио, на Сави, на путу између Сирмија и Салоне, Плиниус помиње „Serretes“ на Драви. Сличност имена је фрапантна и из тога би следовало, да су неке српске групе већ у то време продрле преко Карпата до Саве и Драве. Свакако словенска колонизација на југ почела је да се разлива много раније него у другој половини VI века. Али из ових сличних израза не можемо још конструисати доказе.

Словенско насеље Поханско, Моравска

Потпуно сигурно налазимо Србе на различним тачкама Балканског полуострва већ у почецима словенске колонизације. На граници Македоније и Тесалије налазила се насеобина Серблиа или Сербија, садашњи Серфиџе. Из повеље цара Василија из 1020. године се види, да је тамо постојала самостална српска покрајина са српском бискупијом. На различним тачкама налазимо фиксирано српско име у Грчкој, као насеобину Сербу у Аркадији, Сурпи и Сервохиа у Тесалији, Сербианика у Коринту, Серебиани у Берату, Сербиана код Јањине, Сербота у Месени, Сербеика у Лакедемону, итд.

Нидерле, који наводи ове случајеве, мисли да су то фрагменти српског народа, који су се у току велике сеобе отцепили од српског дебла и залутали далеко на југ. Ова теорија је неодржива, јер се не слаже са словенском етнографијом и лингвистиком, па и историја не зна за такво мешање појединих племена. Могући су случајеви касније колонизације и насељавања ратних заробљеника, на који начин су се стварале енклаве једног племена или народа међу другим племеном или народом. Али у случајевима, где имамо већ из првих векова врло сличне податке, да су се налазили Срби на територији других словенских племена, не можемо ове Србе сматрати као фрагменте српског народа, који су се као енклаве утиснули међу друга словенска племена.

Даље имамо податке да су се Срби налазили и у Бугарској. Исто тако већ у седмом веку појављују се Срби у малој Азији, у околини Никомедије и Никеје. Постојала је бискупија Гордосрба чије се име налази већ у старом списку грчких бискупија од св. Епифанија из VII века. Много касније, у почецима XIII века налазимо у Малој Азији забележено име „Сервохорија“ – српска покрајина. Име Гордосрба – Велика Србија и српска покрајина сведоче најбоље да је број Срба у Малој Азији био прилично велики. Ови Срби касније су играли знатну улогу у борбама Грка са Арабљанима. Ови Срби могли су у Малу Азију доћи вероватно из околине Солуна или из Грчке.

Српско име налазимо дакле на Балкану локалисано на различним тачкама и код различних словенских племена. Ово име налазимо на Доњем Вардару, на реци Бистрици, на различним тачкама у Грчкој, налазимо га чак у Малој Азији, а пре свега на Јадранском Приморју, на обали од Неретве до Котора и у унутрашњости ове земље.

Ми не налазимо српско име као име једног словенског племена, које је са осталим племенима дошло на Балкан. Ово име налазимо код различних словенских племена. Словени Конавља и Травуније сигурно већ онда били су дијалектички различни од Словена на доњем Вардару и на Бистрици и од лакедемонских племена Милинаца и Језераца, или од оних Словена који су касније добили бугарско име. Ово српско име сувише је старо и сувише распрострањено, да би могли све случајеве, где се налази, изјаснити као каснију колонизацију. Исто тако не можемо објаснити да су се фрагменти српског народа некада тако цепали од свог дебла и мешали са другим племенима, а онда целе векове сачували своје име. То је загонетка, коју досадашње теорије нису могле објаснити.

Нови живот, 1926.

приредио: Далибор Дрекић

Сродне објаве:
Др Леополд Ленард – Име Србин научно необјашњиво (1926.)