Солин

Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Ћирилица - Латиница

Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.

На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.

Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.

Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.

Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Umrlica_%C4%86irilici_koju_je_%C5%A1tampala_AU_po_okupiranju_Beograda_1914.jpg

Аустроугарска пропагандна умрлица, смрт ћирилице у Србији, 1914; фото: Википедија/Садко

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Драгољуб Збиљић

Извор: СРБИН.ИНФО

Загонетна формула „абланатаналба“ на простору Србије, Босне и Далмације

Палиндроми имају велико значење у магијским формулама због устаљеног мишљења по коме реч губи своја магијска својства када се напише наопако – а палиндроми, како год били написани, задржавају то својство. Због тога су палиндроми веома често коришћени приликом састављања магијских порука различитих врста и намена.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Brockhaus_and_Efron_Jewish_Encyclopedia_e1_150-0.jpg

Абраксас гема са натписом Абланатаналба (Brockhaus and Efron Jewish Encyclopedia); фото: Википедија

Магична порука „ΛΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ (абланатаналба) јавља се на многим гемама, амулетима, талисманима, магијским папирусима, као и на „Tabellae defixionum“ („Магијски документ“), некад у изворној палиндромној форми, а некад нешто измењеном облику. Тако се нпр. на реверсу једне оловне плочице непознатог порекла јавља у склопу написа:

ABPACAC
ΑΒΛΑΝΑΘ
ΑΝΑΛΒΑ

На аверсу плочице стоји:

ΟΙΝΘΑΡΑΙΛ
ΘΑΜΘΥΑΥ
ΙΑΩ

На металној плочи у музеју Карлсрух налази се порука:

АВРАΣАΞ
||ВΛΑНАΘ
АНАΛЕΛ

у чијем склопу је нешто измењен облик израза: „ВΛΑНАΘАНАΛЕΛ“.

На једном приказу Хорус плови небесима на светом броду, са два јастреба, соларним симболима и сунцем и месецом изнад главе. Поред приказа исписане су две поруке „ΙΑΩ“ и „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“. Појам „ΙΑΩ“ („Јао“) представља јадан од хебрејских назива за Бога, као што су то и појмови „Сабаот“ („ΣΑΒΑΩΘ“), „Елоај“, Адонај“ и др. И у многим другим налазима уз израз „абланатаналба“ јављају се имена богова и митолошких ликова из бројних средоземних религија и митологија. Такав је случај нпр. са грчким текстом из 5. века нађеним и Египту, који се чува у збирци Мичигенског универзитета (PMich 757, inv. 6925), париским папирусом објављеним 1929-1931. од стране Карла Прајзенданса и лондонским папирусом 112-м из 5-6. века.

У једном грчком магијском папирусу (PGM XXXIII.1-25) абланатаналба долази у саставу магичног заклињања против грознице. Сама форма заклетве дата је у облику троугла, у којем се често даје и магијска формула „абракадабра“:

ABLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARACH
BLANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMARA
LANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMAR
ANATHANABLANAMACHARAMARACHARAMA
NATHANABLANAMACHARAMARACHARAM
ATHANABLANAMACHARAMARACHARA
THANABLANAMACHARAMARACHAR
ANABLANAMACHARAMARACHA
NABLANAMACHARAMARACH
ABLANAMACHARAMARA
BLANAMACHARAMAR
LANAMACHARAMA
ANAMACHARAM
NAMACHARA
AMACHAR
MACHA
ACH
A

Формула за магично заклињање против грознице, Грчки магијски папирус  (ПГМ XXXIII.1-25)
Порекло и значење речи

Многи научници, међу којима и К. У. Кинг (C. U. King), поруку „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ изводе из хебрејске (арамејске) речи „אב לז את“ („Ab-lanuatha“: „Ти си наш отац“), али има и мишљења који је доводе у везу са речју абракадабра (Е. П. Блаватској). Она често долази уз гностички појам мистичног значења „Abrasax“ (грч. ΑΒΡΑΣΑΞ), односно „Abraxas“ (грч. ΑΒΡΑΞΑΣ), који се везује уз симболику 365 сфера и 7 седам планета сунчевог система у гностичкој космологији. Формула абланатаналба се најчешће јавља у грчко-египатској магији гностика и у европском окултизму. Користи се као моћно средство за призивање духова и излечење од разних болести. Према Еузебијевом (Еузебије Памфил 3. век) опису египатског хијероглифа света, слово или фигура „Θ“ објашњено је као имитација круга небоплаве боје посутог пламеном, у чијем центру се налази змија.

сл. 1-7: геме нађене у Солину (људски труп, глава петла, змије уместо ногу), прва са изразом „ΑΒΛΑΝΑΘΑΝΑΛΒΑ“ на реверсу, а остале нез написа

Примери из Србије, Босне и Далмације

Посебно су интересантне палиндромне поруке исписане грчким писмом на гемама нађеним на простору Србије, Босне и Далмације. Основни карактер и смисао ових гема је магијско празноверје, иако оне поседују и одређене гностичке елементе и очигледан синкретизам утицаја из различитих религија (египатске, хебрејске, грчке, римске, хришћанске…). На магијску употребу указује, како материјал од којега су израђене (полудраго камење), тако и речи, имена, симболи и ликови који су у њима садржани.

Напис абланатаналба јавља се на четири нађене геме: у Солину (сл. 1), Костолцу (сл. 8-9), Кључу (сл. 4) и Нину (сл. 15). Прве две су на геми поред лика са људским трупом, петловом главом и змијама уместо ногу, трећа је крај лика голог мушкарца, а четврта је представљена без икаквог лика. у археолошком музеју у Загребу.

Лик са људским трупом, главом петла и змија уместо ногу у рукама готово увек држи штит и бич, односно копље. С обзиром на то да се симболика сва три елемента од којих је лик састављен јавља у готово свим митологијама Средоземља, нема сумње да он представља синтезу таквих веровања. Петао као птица светлости најчешће симболизује снагу у борби против демона. Његово гласање и поглед имају снажно дејство, а и сам његов лик штити од зла. Змија се као божански симбол јавља још у Мезопотамији у виду богиње-мајке или симбола хаоса, а епитет зла задржала је и у хришћанском веровању о протеривању првих људи из раја.

Гема од зеленог јасписа нађена у Солину (археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 593.) у облику је овалне плочице 25×19 mm, са обостраном гравуром (сл. 1-2). Лик на аверсу геме у уздигнутој десној руци држи бич, а у левој овални штит у којем је вертикални напис „IAW“ На реверсу је напис ΑΒΛΑ ΝΑӨΑΝ ΑΛΒΑ изложен у три реда. Преосталих пет гема нађених у Солину (сл. 3-7), које садрже исти лик, такође су од зеленог јасписа, али су гравиране једнострано и немају никакав напис. Прве четири налазе се у археолошком музеју у Сплиту, а пета у археолошком музеју у Загребу.

У Костоцу су нађене две геме са истим овим ликом, али са различитим написима и начињене од јасписа различитих боја. Први (сл. 8-9), од зеленог јасписа (археолошки музеј у Загребу, инв. бр. 460), у облику овалне плочице 16.5×12.3 mm, гравиран је обострано. На аверсу изнад штита налази се шестокрака звезда, испод десне руке уписана су слова IA, а испод ногу слово Ш. На реверсу се у два хоризонтална реда може прочитати палиндромни напис ΑΒΛΑΝΑ/ΘΑΝΑΛΒΑ. Други (сл. 10), од мрког јасписа (музеј Кнеза Павла у Београду, инв. бр. 58.), у облику округле плочице 17×14 mm, такође је обострано гравиран. На аверсу су две осмокраке звезде – једна изнад штита, а друга између ногу -, а на реверсу су вертикално написана слова IΛW. 

Прва од преостале три геме (сл. 11) са овим ликом начињена је у овалном облику од зеленог јасписа. Налазиште јој је непознато, а чува се у археолошком музеју у Сплиту. Друге две (сл. 12-13), такође овалног облика, израђене су од ахата. Она нађена у Српским Воларима код Приједора, чува се у земаљском музеју у Сарајеву, а она нађена у Логавини код Сарајева, похрањена је у ризници старе православне цркве у Сарајеву.

Гема с ликом голог мушкарца (сл. 14) израђена на кристалу кремену прозирцу нађена је у Кључу, а чува се у археолошком музеју у Загребу (инв. бр. 240 / 129). Има облик биконвексне леће 18×13.2 мм и гравирана је само са једне стране.

Кратки палиндроми, попут „ПХП“, често су кориштени због своје једноставности која омогућава да услед неприлике буду брзо изговорени или написани. Због тога што је гравирана само са једне стране, док јој је друга страна благо спљоштена, гема је извесно била начињена за ношење на прстену. Обостране гравуре, облик и величина осталих гема указују на то да им је намена највероватније била да се носе око врата.

Једина од изложених гема која не поседује никакав лик, него само напис (сл. 15) је она нађена у Нину (Археолошки музеј у Сплиту, инв. бр. 2070). Израђена је од зеленог јасписа у овалном облику15×10 mm и обострано је гравирана. У средишту аверса су у три реда урезане речи:

Употреба гема

Иако су највероватније ношене у облику амајлија, талисмана или прстења, оне нису служиле као украс, што показује и материјал који није скупоцен и начин израде који нема претензију достизања уметничке лепоте. Њихова је намена била да сачувају онога ко их носи од болести, урока и другога зла, односно да му подаре какве натприродне моћи, због чега је у првом плану магијски карактер материјала, лика, симбола и написа, а у другом плану су естетски квалитети. Такође, оне нису имале сврху печаћења, јер ни једна порука у њима није написана с десна на лево.

Најчешћи полудраги камен на којем се представљене геме јављају је јаспис (десет их је израђено од јасписа) којем се приписује велика магијска моћ још од античких времена (Плиније) до данас. Две геме нађене код Приједора и Сарајева израђене су од ахата, у магији веома цењеног камена, док је лик голог мушкарца, нађен у Кључу, израђен је кремена прозирца, не тако честог материјала када су у питању геме.

Време њиховог настанка оквирно се може утврдити од почетка 2. века пре н. е. до друге половине 5. века н. е. (период процвата магијске симболике), како на основу епиграфије, тако и на основу аналогије са сличним датираним гемама. Простор на којем је пронађена већина гема је Медитеран, док је један део пронађен на подручју јужне Русије. На Балкану постоји неколико већих налазишта: у Србији (Костолац, Карановац), Босни (Логавина код Сарајева, Српски Волари код Приједора, Кључ) и Хрватској (Солин и Нин). Могуће да је део гема овде и произведен, али је много вероватније да су оне донете из Египта, Грчке и Мале Азије, где је њихово ношење било уобичајенија појава.

Загонетни симболи

Магијски ликови разних животиња, митолошких бића, демона и људи углавном су изгубили сваку везу са религијом из које се преузети и имају искључиво магијску функцију, без обзира на њихово порекло и стварно значење. На ширење таквих приказа међу хришћанским светом свакако је много утицала и Апокалипса Светога Јована која је препуна визија разних бића, животиња и апокалиптичних призора.

Многе речи, изрази и симболи који су некада изражавали одређене молитве или клетве временом су, мање или више, изгубили не само првобитно значење, него често и форму, и наставили да постоје само у виду магијске формуле. Ти написи, чији је корен у грчком, египатском, коптском, сиријском или хебрејском језику, постајали су неразумљиви и тајанствени, што је само подгревало веровања у њихову магијску моћ. И поред присуства хебрејских речи и имена, ове геме не могу бити јеврејског порекла, због тога што је та религија строго забрањивала стварање ликова богова или светаца на предметима. 

Приредио: Далибор Дрекић

Литература и фото:

Мирко Шепер – Антикне геме – амулети назване по гностичким гемама, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Вол. 22-23 Но. 1, 1942.
Charles William King, The Gnostics and Their Remains,1887.
F. Ll. Griffith and Herbert Thompson, The Demotic Magical Papyrus of London and Leiden (The Leyden Papyrus), 1904.
Edwin M. Yamauchi – Mandaic incantation texts
Википедија – Abraxas, Abraxas stones

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.