Први балкански рат

Српске војничке приче Хенрика Ангела

Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Видео сам на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. Никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу.

Хенрик Аугуст Ангел – Српске војничке приче; слика (Eivind Engebretsen)

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова.

Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима.

Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним “зверствима” која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао:

„Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве“.

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу:

„Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“.

А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник:

„У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“.

По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: “Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче“.

Извор: Србин Инфо

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Другови! Косово! Косово!

Првим балканским ратом остварен је петвековни српски сан – ослобођено је Косово и Метохија. Прочитајте како су то доживели српски војници, у запису Хенрика Аугуста Ангела.

Освећено Косово, (Паја Јовановић, Разгледница) Издање Јосип Чакловић, Загреб, 1921.

„Војници су стајали и зурили у њега. Онда су видели како сјахује, скида шапку, ставља је на груди и преко ње укршта руке као када се човек моли.

Није ништа говорио, само је повио главу. А онда војници, један за другим, поскидаше своје капе, свише главе и остадоше као и пуковник у молитви.

Видело се како се пушке са блиставим бајонетима спуштају и хиљаде људи како се свијају и љубе свету земљу.“

Хенрик Аугуст Ангел (Норвешка), 1913.

Његова књига „Српске војничке приче“, драгоцено и јединствено сведочанство о српском народу из ратних времена (Балкански и Први светски рат) била је дуго година бестселер у Норвешкој. Ангел сведочи и о лажи светске штампе против Срба у оно време. Изванредан писац, који на врло сликовит начин, често потресан и дубоко проживљен, описује Србина и његову чежњу за слободом.

ИСТОРИЈА

Смајо Феровић, стари српски четник

Највеће заслуге за миран прелазак Срба преко Албаније 1915. године припадају скопском Србину Смаји Феровићу

Мајор српске војске и четнички војвода Војислав Танкосић са саборцима – Миша Живановић, Ристо Тохољ, Влада Воскар, Јеврем Герасимовић, Ђуро Шарац, Мустафа Голубић, Смајо Феровић, Душан Дучић, Бошко Арежина, Милан Милошевић

Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизовани након пропасти српских средњовековних држава.

Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника и, истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, према сведочењу Пунише Рачића [1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада имала је поуздане извештаје да Аустро-Угарска морем допрема оружје у Албанију, као и да шаље своје официре у намери да мобилише Арбанасе да с леђа нападну Србију.Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-Угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он већ и остале арбанашке вође, који су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима. Напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани Македонија, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко увреде Алиловића, који му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.

Иван Петровић

[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.

Извор: Стандард, Идентитет

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Француз о српској војсци и Србима 1913. године

Током Првог и Другог балканског рата 1912-1913. године штампан је у Београду, у Краљевини Србији, једном седмично специјализовани часопис посвећен овим сукобима који су се практично стопили у један. Лист се називао „Балкански рат у слици и речи“.

Српска војска у Балканским ратовима

У претпоследњем издању листа „Балкански рат у слици и речи“, у броју 39, један од чланака бави се изјавама страних стручњака о нашој ондашњој војсци. Тамо је о српској војсци један Француз написао:

„— Српска војска је, по моме мишљењу, најозбиљнија и најбоља војска на Балкану… Ја могу да говорим са толико више независности и у толико боље, што сам пратио борбе свих главних балканских војсака.

Србин је од истог грубог и примитивног штофа као и Бугарин, и са исто толико издржљивости у трпљењу и храбрости пред смрћу, али он има над Бугарином једно огромно морално преимућство: Србин је, у пуном добром смислу те речи, цивилизовано биће. Он је финији, интелигентнији, вештији да маневрише но његов противник, а ипак уноси исто толико храбрости и бујности.

То није Монгол, него Словенин. У организацији трупа осећа се то више духовно стање. Организација је безмерно брже схваћена. И команда, из истих разлога, изгледа ми да показује исту надмоћ.“

Извор: Србадија, Магацин

ЛИКОВНИ ИЗРАЗ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / УМЕТНОСТ

Надежда Петровић – патриота, хуманиста и сликарка

Надежда Петровић је рођена 11. октобра 1873. године у Чачку, као прво женско дете од тринаесторо деце Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић, рођене Зорић, из Титела. Димитрије и Милева Петровић су били учитељи у Чачку – Мита учитељ слободоручног цртања у Гимназији, а Милева учитељица Женске основе школе. Када је имала седам година породица се, због Митиног здравственог стања, преселила у Карановац (Краљево), где је Надежда кренула у основну школу.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:NaPetrovic.jpg

Надежда Петровић (Аутопортрет); фото: Википедија

Повратак породице у Београд, 1884. године, уследио је из више разлога: укидање предмета слободоручно цртање у основним школама, чиме је Мита остао без посла, смрт Митиног оца Хаџи Максима и наставак Надеждиног школовања. Пресељење је чинило прекретницу за породицу Петровић у сваком смислу. Живели су у старој породичној кући у Ратарској улици на Палилули. Мита се запослио у Пореској управи, у којој је врло брзо напредовао у служби. Трудио се да обезбеди потрепштине за породицу и школује децу, а Милева је због деце и вођења куће напустила учитељску службу.

ОБРАЗОВАЊЕ

Надежда се уписала на престижну Вишу женску школу која је у то време пружала савремене облике васпитања и солидно стручно знање из свих области педагошког образовања. Спремала се за звање учитељице и упоредо похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића. Заволела је поезију о којој је, као и о историји, добијала поуке од своје мајке. Посебно је волела песме Војислава Илића и Његоша, учила их напамет и рецитовала млађим сестрама и брату Владимиру. Посете атељеу Ђорђа Крстића биле су за њу нешто најузбудљивије и најлепше. Већ у његовом атељеу започиње да ради уљане слике. Након тога, као прва ученица женског одељења, похађа сликарски атеље код словачког уметника Кирила Кутлика. Након дипломирања на Вишој женској школи 1891. године и првих самосталних сликарских радова, осетила је спремност да крене у нове токове живота. Положивши квалификациони испит Надежда је стекла статус предавача слободоручног цртања у средњим школама и почетком септембра 1893. године постављена за учитељицу цртања у Вишој женској школи, а потом и у Женској учитељској школи и Женској гимназији у Београду.

: Грачаница Надежда Петровић, 1913. (Народни музеј Београд); фото: Википедија

: Грачаница, Надежда Петровић, 1900. (Уметничка галерија „Надежда Петровић“ Чачак); фото: Википедија

МИНХЕН

Ни Крстић ни Кутлик нису оставили много трага на њене касније радове, али је чињеница да је баш Ђорђе Крстић био тај који је Надежду охрабрио да оде на уметничке студије у Минхен. Утицај словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, у чијем је атељеу у Минхену од 1898. године наставила усавршавање, и уметничке климе коју је тамо затекла, заувек су променили Надеждино поимање сликарске уметности, али уједно и целокупну српску уметност. Неуморно је сликала баварске пределе, обилазила изложбе и научила немачки, руски и француски језик.

Утисак је да одлазак у Минхен, поред професионалног усавршавања, доприноси и да са дистанце сагледа свој живот. Увређена поступком мајке свог вереника, која је од њених родитеља тражила велики мираз, Надежда је 1898. раскинула веридбу и тражећи подршку за тај гест из Минхена пише мајци: „Ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста. Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“ Након минхенских студија Надежда се, крајем 1902. године, враћа у Србију.

ДРУШТВЕНИ АНГАЖМАН

Од 1903. године, учешћем у оснивању организације „Коло српских сестара“ и ношењем хуманитарне помоћи у крајеве неослобођене од Турске, Надежда започиње свој друштвени ангажман. Следеће 1904. године креће у велики посао око организовања Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада“. Уз објављивање ликовних критика, са освртима на сликарство својих савременика, примећујући потребу превазилажења декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања, упоредо ради на оснивању Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота. Надежда учествује у оснивању Српског уметничког удружења, а поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. године држи ватрене говоре са балкона Народног позоришта. Кућа у Ратарској улици постаје центар окупљања српских родољуба.

This slideshow requires JavaScript.

РАТОВИ И СМРТ

Од почетка Првог балканског рата (1912), па до своје смрти, Надежда је на бранику отаџбине. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, а још мање болест (прележала је тифус, колеру и упалу плућа), нису је омели да покаже неизмерну љубав према свом роду и својој земљи. Након кратког одсуства, које је провела у Скопљу ради опоравка од тифуса прележаног за време епидемије у пролеће 1913, поново се придружила српским војницима. Кратки предах између два балканска рата провела је у Београду. Током месец дана трајања Другог балканског рата, у лето 1913. године, као добровољна болничарка ангажована је на подручју Македоније у Санитету за ратну зону, при Врховној команди за војничку службу. По завршетку балканских ратова, за пожртвованост и исказану ревност у служби, одликована је за храброст, а од Црвеног крста за милосрђе.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је са најмлађим братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала на коме је желела да види скулптуре свог великог пријатеља Ивана Мештровића. Одбивши предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској, кренула је на дужност при пољској болници Дунавске дивизије. И мада је по налогу Војне команде предвиђена за представника Србије на конференцији у Риму или да оде у болницу стране мисије у Ниш, у фебруару се поново враћа у Војни санитет у Ваљеву. На дужности болничарке остала је до краја живота, негујући рањенике, сликајући рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринући о оболелима од тифуса.

Поново оболевши од тифуса, након седмодневне агоније, умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Посмртни остаци Надежде Петровић пренети су из Ваљева у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду 2. јуна 1935. године.

Извор: Уметничка галерија „Надежда Петровић“

За Расен: Марија Ђорђевић,

блог Убележи!

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА / ОКО НАС

Један споменик за четири вере, погинулим ратницима 1912-1918

“ Спомен костурница погинулим ратницима 1912 – 1918 “ или “ Споменик ратницима четири вере “ на чачанском гробљу је спомен костурница подигнута 23. септембра 1934. године ратницима погинулим током Балканских ратова и Првог светског рата. На споменику се налазе обележја све четири верске конфесије: православне, католичке, исламске и јеврејске. Овај споменик је јединствен у свету и налази се под заштитом државе!

Споменик четири вере Чачак

Погинули учесници рата су у први мах били сахрањивани на два места у Чачку. Срби су били сахрањивани на војничком гробљу док су други учесници на тзв. Швабском гробљу које се налази близу болнице. На овом месту се налазила плоча са уклесаним натписом “ Умро је сваки за своју отаџбину “ . Женска секција “ Удружења резервних официра и ратника “ која води бригу о знаменитим споменицима је уложила највећи напор да пронађе настрадале у ратовима у периоду 1912 – 1918 на територији града Чачка а потом да посмртне остатке пренесе у јединствену гробницу.

У спомен костурници почива 914 војника из 15 данашњих држава. Од тога 615 ратника је било из чачанског краја а 95 из рудничког и других округа у Србији. У костурници су сахрањена 262 војника Централних сила, 65 из Чешке, 61 из Угарске, 33 из Аустрије, 14 из Словеније, 20 из Хрватске. 19 из БиХ, 9 из Војводине и 26 из Немачке, Бугарске, Италије, Моравске, Галиције и Буковине док њих 15 има непознато порекло. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године а споменик је откривен исте године 23. септембра. Споменик је открио краљев изасланик Оскар Часка уз представнике Енглеске, Италије, Француске, Немачке, Белгије, Бугарске, Румуније и Турске.

На све четири стране споменика се налази по једно верско обележје. У Другом светском рату, кад су Немци заузели Чачак, тражили су да се са споменика уклоне Давидова звезда и полумесец. Тако оскрнављен, споменик је био пуних 66 година. Поново је обновљен 2007. године а исте године је уз присуство верских и политичких представника откривен и презентован јавности.

извор Википедија

Марија Ђорђевић,

блог Убележи!