Предромантизам

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)

Захарије Стефановић Орфелин (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785) је био истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. века. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија „Плач Сербији“ (Плач Србије, 1761) у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, бунтовничка песма. У тој песми Србија жали за некадашњим сјајем средњовековне државе и критикује сународнике који заборављају свој национални идентитет.

Међу најзначајнија Орфелинова дела убраја се „Славеносербски магазин“ штампан у Венецији 1768. Замишљен је као часопис, односно то је први часопис на читавом словенском југу. Аутор је и првог српског буквара из 1767. по којем су училе бројне генерације деце,  и првих уџбеника латинског језика.

Године 1768. Захарије Орфелин је прокламативно у српски књижевни језик увео мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи и тиме практично основао славеносрпски језик.

Његово најопсежније дело је „Житије Петра Великог“ (Венеција, 1772.) у коме је видео просвећеног монарха, филозофски идеал 18. века. Написао је и први српски „Вечити календар“ 1780, штампан у Бечу 1783, где уз стандардне календарске податке даје и обимно поглавље о астрономији.

Запазио је велики значај лековитог биља и написао (недовршену) књигу „Велики српски травник“ у којој је обрадио око 500 биљака, стављајући уз сваку латински и народни назив. Осим тога за сваку биљку је навео „полза и употребленије“ са подацима о лековитим дејствима и терапијама, тј. како се та биљка може корисно употребити, што је било уобичајено за то време у Европи, а први пут код Срба.

Његова књига „Искусни подрумар“ (Беч, 1783.) има неколико стотина рецепата за справљање травних вина и многих других алкохолних и безалкохолних напитака и лекова. У књизи се говори и о начину и времену бербе и сушења лековитог биља и о корисности и лековитој вредности сложених препарата израђених од више од 200 домаћих и егзотичних лековитих и мирисних биљака. И она је прва књига овакве врсте на српском језику.

Био је успешан као сликар, калиграф и бакрорезац, урадио је више дела у бакрорезу. Једно од њих представља Светог Саву. 70-их година 18. века изабран је за члана Уметничке академије у Бечу.

Плач Сербији (1762)

Захарије Орфелин је добро схватио свој задатак песника народа који је запао у велике невоље: притиснут зулумом напустио је своје огњиште, населио се у туђој земљи која га користи као штит, изложен је притиску да се одрекне језика и вере, запао је у чамотињу заосталости и незнања, обузет је носталгијом за завичајем. Цео живот је посветио раду на просвећивању свога народа, први је писац који штампа своје песме на народном језику.

Плач Сербији има две варијанте. Горестни плач има прозни облик и писан је на црквеном рускословенском језику – намењен је образованом слоју српског друштва. Плач Сербији има стиховани облик и писан је на народном српском језику очигледно намењен обичном српском човеку који је умео да чита. На тај начин Орфелин је одуживао дуг својој дужности свештеног лица у служби карловачког митрополита и дуг своме народу. Има ли се у виду садржина песме и чињеница да је објављена под псеудонимом (С.С.С.), јасан је још један разлог за настајање две варијанте исте песме – да је прочитају и црквени великодостојници који су у песми изложени осуди.

Плач Сербији је значајан и као прва штампана српска књига у којој је изражен антиаустријски дух и која изражава тежње српског народа за слободом.

Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.

моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Украс 1

Песма има облик монолога – исповести а средишња тема је јадање због беде и патње у коју су Срби запали после сеобе. Песник се послужио алегоријском сликом: Србија је предочена као ојађена и измучена жена која трпи многе муке и понижења и која тугује за прошлошћу своје моћи, богатства и славе. По томе је она врло блиска народној песми Маргита девојка и Рајко војвода: и Маргита девојка жали за славном прошлошћу коју су красили бројни јунаци, слободни градови и национално достојанство.

Плач Сербији садржи велики број мотива, слика, мисли, емоција. У њој је сећање на прошлост коју су красили слава, угодност, велики народ, силни цареви, храбри витезови и војници, богати и лепи градови.

Носталгија за том прошлошћу је утолико већа јер је садашњост претешка. Зато се Србија, лирски субјект песме, више пута враћа на светле слике своје прошлости: стално су супротстављене контрастне слике садашњости и прошлости.

Слике светле прошлости још више наглашавају суморну садашњост у којој:

Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.
А сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за мојој храбростју прегорко плачући.
Помрачи се и вид мој, руку ослабили,
згубила саи и снагу, сасвим ме сатрли.

У споју прошлости и садашњости јад и чемер постају још тежи. То изазива болне узвике;

Ах, Сербије пребједне
Ах, Сербије жалосне.

Ређају се увреде, понижења, болови, примери страдања и мучења.

  1. Пријатељи су је изневерили и напустили, оставили је саму и беспомоћну (Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави). А неки пријатељи претворили су се у врагове који још више погоршавају муке.
  2. Увређено достојанство и част, грубо вређање и понижавање, злуради подсмех некада јакој и славној Србији која сада грца у ропству.
  3. Синови су јој расејани по разним земљама па је и то ослабило њену снагу јер су они у туђим земљама понижени и обесправљени – дакле слаби.
  4. Они који су остали &qуот;шарке пушке и бритке сабље положили&qуот; јер не могу да се снађу &qуот;нејмајућ свог вожда&qуот;.
  5. Многи су синови пошли за својим интересом заборавивши на земљу и на опште интересе – осуда оних који су примили туђу веру.
  6. Учени људи су „себе помрачили“; и не виде бреме ропства које их притиска – осуда интелектуалаца који заборављају свој језик и народ.
  7. Цркве су пропале „от слободе своје“; а намеће се туђа вера и црква – осуда политике аустроугарске власти.
  8. Црквене старешине, високи црквени достојанственици, не бране српске интересе, већ настоје да се нагоде са туђином – осуда политике српског високог клера.

Плач Сербији је снажан глас пробуђене свести о судбини и положају српског народа. Она је одговор на актуелни тренутак Срба у Угарској, али одговор који не штеди ни Аустроугарску, ни српски клер, ни српске трговце и интелектуалце. Један Србин је бацио у лице својим сународницима истину која боли.

Захарије Орфелин је на првом месту родољуб забринут за судбину свога народа. Последња строфа песме, закључак песника и лирског субјекта, потпуно је песимистичка слика будућности. Али то је резултат субјективног доживљаја стварности. Сама чињеница да је песник проговорио овако отворено и конкретно, указује на путеве који су отворени ка будућности.

Иако је песникова интенција родољубива и политички актуелна, Орфелин не запоставља чисто поетску и версификацијску страну своје песме. На том плану је остварио правилност строфе, стиха и риме. Песма је испевана у катренима (26). Стих је од тринаест слогова са цезуром после седмог слога (7//6). Рима је паралелна (АА – ББ) и доследно спроведена у целој песми. Овакав стих назива се пољски тринаестерац. Тако је Захарије Орфелин, средином 18. века, водио рачуна о версификацијекој страни своје песме успевши да оствари доследан склад и правилност у свим елементима.

СТИХ – Основна ритмичка целина (јединица) у песми, која заузима један ред (грч. стихос = ред, врста). Карактерише га графички (визуелни) облик. У садржинском смислу, стих може представљати целовиту слику мисли и осећања а самим тим и синтаксичко-интонациону целину: „Девојка је своје очи клела.“ (Стари Вујадин)  Али то није правило.

Целовита мисао или слика може да обухвати више стихова или да се делимично настави у следећем стиху (опкорачење): „Виторог се месец заплео у грању Старих кестенова; ноћ светла и плава.“ (Ј. Дучић: Село).

Стих је различите дужине. Најпопуларнији и најчешћи стихови су дванаестерац, десетерац, једанаестерац и осмерац. Стих се разлаже на полустихове а ови на стопе или акценатске целине као најмање ритмичке јединице.

Стопе су комбинација наглашених и ненаглашених слогова. Однос и распоред полустихова, стопа, акцената, гласова и пауза чине ритам стиха и песме. Организација стихова у песми је строфична (стихови се окупљају у веће смисаоне целине – строфе) и астрофична (стихови се ређају у непрекинутом низу – у десетерачкој народној песми, на пример).

 

 

Извори: Википедија; Опуштено.рс

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

Песничке загонетке код нас од 16 до 19 века

Још у средњем веку у српској књижевности неговао се и веома је цењен био начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.

фото: pixabay

Крајем 16. и током 17. века у српској уметничкој књижевности формирао се аутентични стил писања поезије у форми песничке загонетке, односно скривалица. Ова форма тајног писања имала је за свој центар Сарајево, а песници су поруке скривали на различите начине: помоћу бројева с гласовном вредношћу (Гаврило Тројичанин, 1633.), читањем уназад итд.

У збирци епиграма за коју се претпоставља да је написао Гаврило Тројичанин заступљене су многе песничке загонетке. У многима од њих слова су распоређена у линије помоћу којих се формира одговарајућа слика, и тако графичким приказом појачава смисао текста.

Гаврило Тројичанин - Врхобрезнички летопис

Гаврило Тројичанин Врхобрезнички летопис Књига староставна 1650.

Писци и песници у времену маниризма

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ наводи да су у доба од 16. до 17. века маниризма (од краја 18. до прве половине 19. века) многи српски писци (А. Андрић, Ј. Пачић, Ј. Суботић, Н. Боројевић…) писали разне врсте палиндромних загонетки, најчешће оне засноване на растављању речи на делове (војвода – вода/јов и сл.).

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају и песме у облику магичног квадрата.

Далибор Дрекић

Никола Грдинић, „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000.)

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

фото: pixabay

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stojan_Novakovi%C4%87,_portrait_by_Uro%C5%A1_Predi%C4%87.jpg

Стојан Новаковић (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије

Начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста био је нарочито цењен у српској средњовековној поезији (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Магични квадрат, Змај

Јован Јовановић Змај – Квадрат „Српска амајлија“ са изразом Само слога Србу спас

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000. стр. 83-86) наводи да су 1837. у „Српском народном листу“ објављене две песме у форми акростиха (крајегранесије). Прва, посвећена Лукијану Мушицком (1777-1837), има троструки акростих (почетни, средишњи и крајњи), а друга по два бинарна акростиха, мезостиха и телестиха.

У складу са основним барокним тенденцијама спајања вербалног и визуелног у поезији и српски песници пишу орнаментима и гравирама богато украшене песме по угледу на позноантичке александријске технопаигније и фигуралне песме античког Рима. 

Примери такве орнаментисане поезије (carmina figurata), као типичан барокни поступак, могу се наћи у раним хексаметрима Јована Стерије Поповића (нпр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме), као и у многим српским класицистичким уџбеницима поезије из XVIII века. Оваква орнаментисана поезија вуче порекло из позне Антике

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

У својој Стематографији, збирци стихова, гравира и хералдичких симбола из 1741. г. Христофор Жефаровић (?-1753) објављује песму посвећену српском патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748) у којој се патријархово име „Арсеније Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.

Други пример магичног квадрата написао је Захарије Орфелин (1726-1785) на почетку свог дела „Маловажное привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику“ из 1757. године. У квадрату се од централног слова „М“ у сва четири правца протеже порука „Мојсеју племенитом фон Путник епископу бачкому многаја лета.“, при чему су слова са леве стране искренута као у одразу у огледалу. И поздравна химна којом спис завршава на анаграмски начин је прошарана речима, у чијем средишту се налази срце. У спису се налази и посветни текст у облику два листа детелине у којем су помоћу анаграма скривена имена адресанта и аутора.

У бакрорезној књизи „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија“, издатој у Сремским Карловцима 1759. године, налази се ореол направљен од стихова који се могу читати двосмерно. У овој књизи Орфелин је начинио више стихова по узору на руског барокног песника Сименоа Полоцког.

И у многим другим својим песмама Орфелин је комбиновао текстуалне и сликовне елементе, везујући их или помоћу заједничког смисла, или помоћу два смисла који се обострано допуњавају.

Да је писање загонетки у облику магичног квадрата било веома популарно код српских писаца 18. и 19. века потврђује и Сава Текелија када у својој аутобиографији пишући о загонеткама каже: „…или се разместе писмена по неком одређеном обличју у она 4×4 четвораста окна, загонетски квадрати, који су данас више него игда у обичају, и има их у сваком забавном листу…, …Овамо долазе и оне загонетке, којих се писмена или слогови разместе као оно озго у загонетским квадратима на 8×8, или на више онаких окана, што се поређају у вид крста, звезде, цркве и др. и онда се по неком реду траже решења, вас на оних 8×8 окана шаха по пољима од коњичких скокова.“ (Саво Текелија, „Аутобиографија“ „Летопис Матице Српске“ 1876.).

Манир писања у форми магичних квадрата био је раширен у српској књижевности све до класицизма и поезије Јована Стерије Поповића.

Сличан квадрату из Жефаровићеве стематографије је тзв. квадрат „Српска амајлија“, која се приписује Јовану Јовановићу Змају. У њему се од средишњег слова „С“ у сва четири правца може читати израз „Само слога Србу спас“.

Више примера палиндромних магичних квадрата 3. 4. и 5. реда налази се у књизи „Коловр(а)т“ (2005.) Недељка Бабића, а један („Шешир Елиди шириш, идиле ришеш“) чији је аутор непознат, може се наћи на више интернет страница посвећених палиндромима и магичним квадратима.

Недељко Бабић - Коловр(а)т

Недељко Бабић: Коловрат

Структура Хазарског речника Милорада Павића несумњиво показује колики је утицај имао магични квадрат на аутора приликом стварања овог дела.

Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика.

Према тексту Јована Недића (Јован Недић, „Загонетка“, IV, 30, 40, Зворник, XII. 1996.), палиндромни магични квадрат седмог реда од укрштених речи саставио је Јадран Голоигра. Други такав квадрат аутора Жељка Прванова објављен је у Веснику енигматског клуба „Нова загонетка“ бр. 28, у априлу 2011. године.

Палиндромни магични квадрат деветог реда Бориса Антонића састављен од укрштених речи објављен је у „Осмосмјерци“ бр. 423, 03. јула 2007. године.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.