Подгорица

Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

Када је Султан Мустафа Црногорцима упутио претњу ратом, називајући притом себе братом Сунца рођаком месеца,, господаром два дела света… Црногорски одговор био је кратак са акцентом на непроцењивој вредности слободе. Завршавао се речима: И више од нас писања нема. „Чекамо вас са мачем у руци!“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:DdC_1899_-_Primo_numero.jpg

Мећава у Црној Гори – триста војника завејано (Achille Beltrame, La Domenica del Corriere, 08. јануара 1899.); фото: Википедија

Ферман султана Мустафе Црногорцима

„Ја, султан Мустафа Емир, брат Сунца и рођак Мјесеца, служитељ области најславнијих странах и градовах. Ја, султан, син султанов, хакан син хаканов, син султана Ахметхана. Ја, шах и овладатељ од два дијела свијета и од два мора, молећи се великом алаху, како данас тако и убудуће завазда кажем:

Будући да су Черногорци и Брђани преступили испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљски, заповједам: Нека им три паше од три вилајета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни трага не остане.”

Одговор Црногораца на султанов ултиматум

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове паше.

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује.

Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

И више од нас писања нема.

Чекамо вас са мачем у руци.”

Славко Алексић, Лист „Гусле” бр. 7 од 18. маја 2000, стр. 9 и 10

ИСТОРИЈА

Одговор кнеза Војислава Ромејима: У десници својој већ мач свој држим

Цар моћних Ромеја Константин Мономах послао је зетском кнезу Војиславу ултиматум са га на коленима пузећи моли за милост, у противном ће ромејска војска побити сав његов народ. Одговор кнеза Војислава завршавао се речима: „ја, ево, у десници својој већ мач свој држим“, а потом је уследила једна од најсјајнијих битака у историји српског народа. Према грчким извештајима, ромејска војска изгубила је седам високих војсковођа и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.

Битка код Бара – Славна победа Војислава над Грцима год. 1043. литографија

Ромејски цар Константин Мономах даје на знање зетском кнезу Војиславу следеће:

„Ја, пресвјетли и пресилни цар и властодржац моћне Византије, Констатин Мономах, Божјом милошћу девети по реду, шаљем Војиславу, поглавару Зете, послан

ика свога са љутњом својом и иштем од њега да ме на кољенима пузећ за милост пита и да ми подложан буде. Али ако неће, наређујем да сав народ те непослушне земље под сјечиво мачева мојих ставим.

Памтиће ме поколења какав је био гнев мој – тако мора да буде”.

Стефан Војислав, српски краљ Зете, Травуније и Захумља

Одговор кнеза Војислава

„Велика је војска Ромејског царства а нас је веома мало. Борићемо се мушки, а свемогући Бог ће о томе да одлучи. Знам, ко се не бори, тога је душа одмах изгубљена. И ја, ево, у десници својој већ мач свој држим.

Господи помилуј.”

Битка код Бара

У вези са овим ултиматумом мало је познато да је зетски кнез Војислав 1042. извојевао можда најсјајнију битку у историји српског народа. Наиме, након што су Грци опљачкали богате долине приморске Зете, на повратку су наишли на кланце око Сутормана поседнуте од Зећана.

Срби масакрирају Ромеје, 13. век, History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España))

Битка код Бара (позната и као битка код Сутормана или битка на Туђемилском пољу) се одиграла највероватније 7. октобра 1042. године, непосредно након поноћи између одреда кнежевине Дукље које је предводио кнез Стефан.

Ромејска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је ромејским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком ромејским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Ромеји без борбе пролазили Дукљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце.

Иако се није упуштао у борбу због очигледне ромејске бројчане надмоћи, Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Ромеји пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

Путања којом су се Ромеји враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. Његов план је био да искористи своје високе положаје и да у изненадном ноћном нападу разбије ромејску војску.

Када су се Ромеји зауставили и направили логор да преноће, Војислав је њиховом заповеднику послао једног Баранина који је требало да га, као ромејски пријатељ, убеди да је опкољен огромном војском и да му је боље да одмах бежи да би се спасао, истовремено ширећи ту вест по самом логору стварајући панику. Током вечери се на небу појавила комета (у питању је комета која се видела 6. октобра), што је унело додатни немир у ромејску војску.

Наредног дана, током ноћи, Стефан Војислав је изненада покренуо свој напад на уснули ромејски логор. Напад је отпочео ударом са околних висова по логору, како стрелама, тако и камењем које је избацивано из свих могућих справа за бацање и котрљањем великог стења на сам логор, уз гласну вику и дување у рогове чиме је стваран утисак да нападача има много више него што их је заиста било.

Изненадни ноћни напад затекао је Ромеје потпуно неспремне и њихове снаге су у потпуности разбијене, чиме је Војислав извојевао велику победу.

Настрадаше ужасно. Као вихор јурнуше Зећани за преплашеном гомилом, која је по грчким извештајима изгубила седам високих војсковођа (стратега) и око 40.000 војника. Зећани су их гонили све до реке Дрима.

Овом победом, Војислав је успео да сачува независност Дукље, пошто Ромејско царство више није покушавало великим походима да поврати свој суверенитет над њом. Тако је Дукља постала прва српска држава која је успела да избори своју независност од Ромеја, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине Травунију и Захумље, које су до тада биле ромејски вазали. Дукља тако постаје нови центар око кога почиње да настаје нова српска држава.

Стање непријатељства према Ромејском царству је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века.

Извори: Владимир Ћоровић, Историја Срба, УРВИС, Википедија

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

У Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком (Цетиње 1911.)

У уџбенику „Земљопис“, штампаном 1911. године у државној штампарији на Цетињу, писало је да у Црној Гори живе „све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком“.

Земљопис краљевине Црне Горе, 1911

Аутори уџбеника који је био намијењен трећем разреду основне школе су Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Срби из Црне Горе.

У уџбенику се наводи да Срба у Црној Гори има око 300.000, те да су углавном православци, а има нешто и мухамеданске и римокатоличке вјере, „али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности“.

„Осим Црне Горе, има још српских земаља, има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби“, истиче се у уџбенику.

Наводи у уџбенику сведоче о насилној промјени и дискриминацији Срба у Црној Гори, чему смо свједоци и у актуелно доба, гдје црногорски режим доследно спроводи антисрпску политику.

извор: ИН4С

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца

Католички прелати о припадности српству у XVI и XVII веку становништва на простору на коме је данашња Црна Гора

Барска бискупија

Марко Јацов је у књизи “Списи тајног ватиканског архива XVI-XVII века”, Београд, 1983, објавио извештаје которских и барских бискупа, као и неколицине католичких мисионара, адресованих на римског папу, у којима су аутентична сведочења о српској Црној Гори и Брдима у XVI и XVII веку.

1. Которски бискуп, Хијеронимус Руска, извештава Ватикан, 5. октобра 1592. године:

„У цијелој бискупији има шест пароха, од којих тројица врше православне обреде, не признају првјенство тој Светој столици нити римском Папи, већ купују црквене чинове од Рашанског епископа на Цетињу (односи се на цетињског митрополита), погрешан став имају у погледу исходишта Духа Светога, поричу постојање чистилишта, а тај народ прихваћа исте оне вјерске заблуде на које сам ја веома често у својим бесједама и опоменама упозоравао да напусте заблуде, да признају истину, и да поштују неприкосновену Римску цркву, као мајку и учитељицу свих цркава…“

2. Которски бискуп обавештава римску курију 1608. године

“Которски град, некад назван Askrivium… под влашћу Венецијанаца… опкољен са свих страна Турцима и Рашанима, православним шизматицима, и овде-онде заштићени планинама; угледан некада и древан, но сада крајње сиромашан (јер су ужасни Турци тирански узурпирали већи дио његове територије)…” (Наведене дело, стр. 26)

3. Которски бискуп пише Ватикану, 5. септембра 1614:

“…Број оних који примају Свето Причешће у граду је око 1.600. У утврђењу у Перасту око 1.200. У околним селима живи око 500 Рашана тј. Срба, а оних који живе на територији бискупије има висе од 6.000.“ (М. Јацов, наведено дело, стр. 28).

4. Католички мисионар Доменико Бубић, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере (чувену инквизицију), у Риму, 1628.:

“…Црна Гора је дио краљевине Србије. Има 50.000 становника. Највећи дио је српског обреда под надлежношћу пећког патријарха и митрополита цетињског…“ (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в. 261, ф. 358, 363 р.).

5. Католички мисионар Леонардис извештава, 1638. г., Свету конгрегацију:

У Црној Гори постоје 72 кнежевине, које су “све старословенског српског обреда“… (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.157, ф. VI р., XI р.).

6. Исти мисинонар јавља 1642, да је био на Цетињу и каже:

„Тамошњи народ и црква славе светог Уроша, краља српскога“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в.60, ф.502 р., 460 р.).

7. Католички мисионар, Ђовани Пасквали, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере 1643:

„…У Црној Гори зиве Срби шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.261, ф. 185 р.)

8. Которски бискуп Ф. Круте, извештава Римску курију, 1. марта 1692.:

„…А будући да се о празницима већина… Срба, како називају отпаднике од католичке уније, скупљају у овом граду, опомињемо свештенике да им предоче стање вјечне осуде у коју долазе као чланови отпадничке цркве, уколико не признају Папу као врховног поглавара, и уколико не исповиједају праву римокатоличку вјеру, и да их пристојно и љубазно, како приличи, савјетују да се у проповиједању вјере држе прописа које је за источњаке издао Едиктом Пресвијетли Господар наш Урбан VIII. Да се нарочито прије свега побрину да се то сигурно спроведе код Српских Свештеника и калуђера…“ (М. Јацов, наведено дело).

9. Которски бискуп извештава Римску курију, 21.октобра 1688:

„…Јуче је дошао к мени Висарион, бискуп са Цетиња, у Црној Гори, српског обреда, и донио ми затворено писмо пећког патријарха, топло се препоручујући да га доставим у Рим како би сигурно доспијело у руке Ваше Свјетлости; како ми је поменути бискуп рекао, патријарх жели да живе побожно…“

10. Барски надбискуп извештава Римску курију, 27.фебруара 1684.:

„…Међу становницима града Бара, добар дио су они који су насилно потурчени. У граду и у селима под свјетовном влашћу има око 800 Турака, 700 католика, а остали су Срби православци. У Црној Гори, Кучима, Хотима, Кастриотима, Горњој и Доњој Зети, има 10.000 душа Срба православаца, међу којима нема ни једног католика, а има око 2.000 Турака и насилно потурчених, који се споља представљају као невјерници, као неки у Бару, а међу собом тврде да су хришћани.“ (М. Јацов, Списи тајног ватиканског архива, стр.4.)

11. Которски бискуп извештава римску курију, 1.марта 1692.:

„…Српски, односно православни обред уочљив је у овим крајевима, па чак и у граду имају цркву Св.Луке Јеванђелисте за локално становништво; нечувени скандали избијају због крајње непросвијешћености свештенства које води душе ових људи – до те мјере, да се поред празновјерица јавља и продаја звања, ту прљаву трговину примјењује чак и за служење литургије за болесне тј. још наплаћују, ту су и погрешна учења, па их због свега тога, нарочито зато што јавно исповиједају непријатељство према католицима, сви зову шизматицима…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.156.)

Которски бискуп извештава Римску курију, 25.марта 1695.године, о ситуацији у његовој бискупији:

„…Осим речених 14 села има још три, наиме, Луштица, Кртоле и Љешевићи, који чине око 1.500 душа, од којих су 1.200 православни Рашани који имају парохе ту рођене, који само утолико познају правилник што врше обреде према правилима које је издао папа Климент VIII; остали пак су католици…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.10.)

извор: ФорумСН

САТИРАЊЕ

Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава

Целокупно Његошево песничко дело прожето је, без сваке сумње, српством, које је у функцији конституисања националне идеологије. Песник националну мисао темељи на Обилићу и Косову, Карађорђу, цару Душану и другим личностима из српске историје, а појмом Српство (у значењу Срби) обухвата припаднике српскога народа из свих његових крајева. Назив, дакле, по племену, крају или области не значи ништа друго него конкретно именовање у оквиру Српства.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Petar_II_Petrovic-2.JPG

Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане (непознат аутор); фото: Википедија

„Када је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило, доживео у почетку XVIII века; и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања која је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала за његово доба.“

Своје највеће дело, Горски вијенац (1847), Његош је посветио „праху оца Србије“, то јест Карађорђу, дижући вођу Првог српског устанка у врх савремених европских ратних великана.

Стихови у којима Његош у Горском Вијенцу говори о стању нације као да су данас написани, показују да су неки данашњи проблеми постојали и пре 150 година. Дис је показао да су у најгорем светлу постојали и 1910., Десанка да су били актуелни и касније, а Орфелин, да су се јављали и пре Његоша.

А ја што ћу, али са киме ћу ?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка медју вихорове,
сирак тужни без нигдје никога…
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино !
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим !
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови…

Куда ћете с клетвом прађедовском?
су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?

извори: Његош,

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Захарије Орфелин – Плач Сербији (1761)
Петар Петровић Његош – Моје племе сном мртвијем спава
Милован Глишић: Сигурна већина
О љубопитљивости и питољубивости
Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости
Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)
Душан Васиљев – Човек пева после рата (1920)
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Десанка Максимовић – У ропству (необјављена песма)
Мекушац – лекција о страху од побуне

ИСТОРИЈА / МИСТЕРИЈЕ / ПРОШЛОСТ ЈЕЗИКА

Шудиковски квадар – мистерија писма код Берана

КОНТИНУИТЕТ ПИСМА НА БАЛКАНУ

Причу о континуитету писма на овим просторима од праисторије до данашњих дана можда је најбоље почети речима Црнорисца Храбра да Словени пре Ћирила нису имали писмо, већ „цртама и резама чтеху и гатаху“. „Цртама и резама“ је сасвим адекватан опис писма које не умемо да читамо, било да се ради о рунама, рабошу, хијероглифима или другим нама нејасним знаковима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sudikova.jpg

Манастир Шудиково, епархија Будимљанско-никшићка; фото: Википедија

Познати су нам бројни примери неразумљивог писма на нашим просторима, од винчанског, преко етрурског, до рабоша, стећака и „словаша“ са магијским формулама. Ако их именујемо, онда је то најчешће назив према римској подели провинција на трачанске, дачанске, илирске… без настојања да их синхронизујемо и пронаћемо нит континуитета.

Иако је проф. Радивоје Пешић осамдесетих година 20. века реконструисао серију знакова са натписа праисторијске Винче и тако поставио темеље за тражење континуитета од најстаријег светског писма до данас, српска наука још увек није учинила корак померања од Ћирила и Методија. Споменици од изузетног значаја леже међу смећем, незаштићени, заборављени и препуштени савести појединаца, као и све вредно у овим нашим несрећним државама.

МАНАСТИР ШУДИКОВО

Једна од коцкица у мозаику потенцијалног континуитета писма на Балкану је натпис пронађен код манастира Шудиково, који се налази на десној обали Лима, на почетку Тифранске клисуре, два километра од Берана.

Претпоставља се да је име „Шудиково“ добио према седишту суда, с обзиром на то да је до 1738. године, док га Турци нису спалили, служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са седиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије. Не зна се тачно када је манастир основан, а први његов помен је у 16. веку.

Током 16. и 17. века Шудиково има вишеструко значајну улогу као духовни просветни и културни центар са живом учитељском, преписивачком, иконописачком, фрескописачком, и медицинском школом. За то време у њему настају бројне значајне рукописне књиге, мећу којима је најстарија „Светоотачки зборник“, који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима

У близини Шудикова налази се извор „Свето врело“, који се повремено појављује и нестаје током дана, а користио се као својеврсно лечилиште за слепе, лепрозне, умоболне и нероткиње. Према предању, на овом извору се излечио ослепљени краљ Стефан Дечански.

Манастир је у прошлости био одступница и склониште свештенству будимљанске митрополије услед честих упада Турака током 16. и 17. века. Могло му се прићи само из села Будимља, а са куле мотриље на Вишином кршу на другој обали Лима упозоравало се на долазак војске. Сва црквена блага тада су склањана у саму клисуру где су се налазиле испоснице скривене иза неприступачних подзиданих пећинских отвора.

ШУДИКОВСКИ КВАДАР

Од разарања 1738. године манастир је био заборављен све до 1923. када је професор беранске гимназије Душан В. Вуксан почео са откопавањем његових рушевина. Том приликом десно од врата која воде из припрате у цркву пронађен је узидан камен „с неким чудним натписима и шарама“ исписаним на његове четири стране.

Шудиковски квадар

Прва претпоставка проф. Вуксана била је да је камен вероватно служио „некад за какву трпезу“. Због његове величине и тежине, искључио је могућност да је камен однекуд донет и претпоставио да се ради о остацима грађевине старије од самог манастира.

Архитекта Пера Ј. Поповић бележи да је камен правилног квадратног облика (димензија: 95/87/54) од углачаног црвеног кречњака. На основу шара које су биле прекривене зидом он закључује да је камен „донет однекуд и узидан у ову грађевину“. Такође, он износи претпоставку да је квадар могао и служити као праг, односно „као рагастов за врата“.

Квадар је премештан на више локација, од манастира, до зграде и дворишта музеја, да би се данас нашао заштићен у простору Полимског музеја, захваљујући његовој директорки Виолети Фолић.

Приликом археолошких истраживања 2003. године, недалеко од рушевина цркве пронађена су још два камена блока од црвеног кречњака, са којим обилује оближња планина Тифран, али они су без натписа. Археолог Предраг Лутовац је стручним посматрањем открио још два објекта: један северозападно и други, много већи, северно од темеља цркве.

Розета из Плиске, Бугарска, 7-9 век

ТУМАЧЕЊА НАТПИСА

Загонетни натпис на камену до данас је предмет расправа и полемика бројних домаћих истраживача и научника, међу којима издвајамо Душана Вуксана, Драгишу Боричића, Љубишу Стојановића, др Ивана Пузића (1965), др Владимира Ћоровића, др Ђорђа Радојичића, др Данила Барјактаровића, Душана Вулетића, проф. Вучића Губеринића и академика Александра Лому.

Било је више покушаја његовог тумачења, од истицања сличности са рунама до извођења српског имена Урош. Др. Данило Барјактаревић знакове је растумачио као „сиј јаки и свети лик храма Богородице“, чиме се искључује велика старост Квадра.

Отисци два стара српска натписа нађена у рушевинама послати су В. Ћоровићу, који је о њима објавио мали епиграфски прилог, закључујући за један од тих натписа да би „могао припадати XV веку“, а други да је „несумњиво млађи“.

Натпис је упоређиван са сличнима нађеним на прабугарским грађевинама у Плиску, Преславу и Мадари“. Знакови се најчешће јављају појединачно, али има примера и њиховог појављивања у групама до четри или пет. Подударност најчешћег знака/групе знакова „ІYІ“ који се у њима појављује др Иван Пудић објашњава чињеницом да је област Шудикова почетком десетог века била у саставу Бугарске.

ПРАБУГАРИ ГЕЗЕ ФЕХЕРА

На основу чињенице да се „на различном грађевинском материјалу срећу једнаки знакови, мађарски научник Геза Фехер закључује да се ради о словима неког писма и назива их прабугарским рунама (Прабвлгари, 1929). Он их доводи у везу и са турским писмом „с којима су написани камени рунски натписи код реке Орхон и Јенисеј“ као и са мађарским рунама, за које се верује да су прабугарског порекла.

Фехер наводи да се и на старобугарским судовима из тзв. Атилиног скровишта (из Нађ Сент-Миклоша у јужној Угарској) налазе разни још увек нерастумачени знакови. Према његовом мишљењу, неке старобугарске руне „личе на писмена из глагољице, а друге – из ћирилице“, због чега би требало испитати „да ли при састављању словенске азбуке грчки елементи писма нису допуњени са прабугарским“.

СЛОВАШИ ЈЕЛИЦЕ БЕЛОВИЋ БЕРНАДЖИКОВСКЕ

На Фехерове и Пудићеве тврдње о бугарском пореклу „писма“ сумње бацају примери сачувани код нас у виду „словаша“, где су се извезени на тканинама ови знакови употребљавали у магијске сврхе. Такве примере помиње Јелица Беловић Бернаджиковска у расправи која је под псеудонимом Љуба Т. Даничић 1909. године објављена у часопису „Anthropofyteia“.

У првој групи словаша, које Бернаджиковска наводи, уочавају се примери знакова идентичних онима у Шудикову и Бугарској. Бернаджиковска наводи да „словаше“ на орнаменту момци исписују на хартији и стављају под језик кад иду на љубавни састанак. Затим их тумачи помоћу стихова народне песме из околине Кључа, у којима девојка говори како је синоћ своме Јови „везен јаглук дала, на јаглуку деветнаест грана“. Ако њу Јово превари, „колико је на јаглуку грана, онолико га допануло рана!“

Паводом овог орнамента, објашњава да „словаши“ на њему представљају „број 7 и слово елиф“. На крају своје расправе дала је још једно објашњење. позивајући се на чаробне знакове које је 1670. год. грофица Катарина Зрињска записала на „Сибили“ или књизи гаталици. Бернаджиковска бележи да се слово w (које се ту налази) код народа модификовало у наше „словаше“, и додаје да је то обична скраћеница за virgines sanctissimae.

ПЕТКО НИКОЛИЋ – ДРУИДСКИ ЖРТВЕНИ ОЛТАР

У својој књизи „Лаж и богумили“ (Киченер, Канада, 2011) Петко Видуша Николић тврди да камен представља друидски жртвени олтар и даје своје виђење тумачења знакова: ЈУ-И-РА-Ј = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУРАЈ = Свети Јурај (Јарило). Такође, Николић према истом критеријуму тумачи и знакове пронађене у селу Бјала код Варне у Бугарској: ЈУ-И-РА-И = ЈУ-Ј-РА-Ј = ЈУ-И-РА-Ј = Јурај К = Светли Јурај, Јарило К(упало). Према његовој тврдњи, знакови се читају и тумаче са десна на лево. Идентичне знакове Николић проналази на стећцима и крстовима у Босни и Херцеговини, као и на словенским родноверним киповима.

ТУМАЧЕЊЕ ВУЧИЋА ГУБЕРИНИЋA

Интересантно је тумачење Бучића Губеринића професора из Берана објављено у његовој књизи „Бихор и Билећа“ 2002. године. Он сматра да натпис садржи знакове винчанског писма и саопштава његово тумачење. Губеринић полази од самог назива места Шудиково, јер шудик означава судију, а шудиково – место где се суди.

На основу тумачења натписа и назива места он изводи закључак да наши преци у давнини не само да су били писмени, него су познавали законе и имали институцију суда. Са једне стране Квадра стајао је оптужени, са друге Судија, а да ли се радило у затвореном простору или отвореном може се објаснити једино даљим ископавањима на овом налазишту.

Своје тумачење Вучић Губеринић објашњава на следећи начин:

„Овај запис доказује присуство Срба на овим просторима још од каменог доба (4-3000 г. Старе ере). Надаље, овај камени квадар добија значај велике националне вриједности, и непобитан је материјални доказ о томе ко смо и шта смо, на овим просторима. У то вријеме се писало и у употреби је било прво фонетско писмо до сада познато, а то је вичанско писмо.

Најзанимљивије откриће је да се натпис чита и са предње и са задње стране, и са стране судије и са стране окривљеног. Слова су тако стилизована да се могу читати и са једне и са друге стране. Запис је направљен на три стране квадра, а на четвртој је лежао на подлогу.

С лијева на десно, тј. С предње старне натпис гласи: УК ДАЛ УМЧОСТ, што можемо сматрати као „Памет нам је дао разум“.

С десна на лијево, тј са задње стране натпис гласи: ИШТЕМ ЛИ ПОКУДА.

Натпис је на старосрпском језику. Он је разумљив и данданас. Дакле, наши преци су били писмен народ још од касног Неолита. То се види и по облику слова које је урезала вјешта рука којој је највероватније писање било занимање.

Очигледно да су наши преци разликовали два психолошка појма УМ и УМЧОСТ, тј. Ум (памет) и разум. Примаран је ум али ми зато имамо разум који нам је контролор и не дозвољава нам да учинимо оно што нам је дошло на ум, а није послушао, или није имао разума“.

ВЕЛИКИ ЗНАЧАЈ СИМБОЛА НА ПРИМЕРУ ЗНАКА IYI

Колики је значај ових симбола показује њихова велика распрострањеност на целом Балканском полуострву и његовим рубним деловима од праисторије до данас.

На слици су само неки од више десетина примера појављивања знака IYI на простору Балкана.

Према тврдњама бугарских научника, овај знак односи се прабугарско божанство неба Тангра/Тенгри. Међутим, учесталост овог знака се може пратити од етрурског простора на северу Италије, до данашње Турске у Малој Азији. Уз то, нађен је и пример у Скандинавији, Ирану, Индији, али и у Кини. На Балкану се у новије време може наћи међу шарама народних ношњи, уписан на обредном хлебу, измешан мећу хришћанском симболиком, уз крстове и сакралне натписе.

Извори и литература:

Aleksandar Loma, The Shudikova stone
Радивоје Пешић, Винчанско писмо, Београд, 1995.
Иван Пудић, Шудиковска испитивања, Годишњак за балканолошка испитивања, књига II, Сарајево, 1965, с.179
Бучић Губеринић „Бихор и Билећа“, Беране, 2002.
Петко Видуша Николић, „Стећци, лаж и богумили“; Киченер, Канада, 2011
Драшко Шћекић, Сораби, Тимор, Београд, 1994.
Геза Фехер, Прабвлгари, 1929
Милија Пајковић, Мистерија „Шудиковског квадра“
Епархија Будимљанска
Културно-историјско наслеђе
Википедија

Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА

Рашки попови у Херцег Новом 1647. године

Године 1647, као и сљедеће, у Новоме је харала куга. Однијела је много живота. О кретању болести, дубровачку владу обавјештавао је Дубровчанин настањен на Топлој (Савини) који је радио у турској капетанији у граду. Године 2012, у једној великој збирци ћириличних докумената Државног Архива Дубровник објавио сам сва његова многобројна писма и она чини окосницу моје збирке (Ћирлична документа дубровачког архива, треће изд., 2012).

Херцег Нови 1917

Прије неког времена, на телевизији је емитована емисија разговора црногорског новинара са једним Новљанином. У емисији је новинар казао Новљанину да је његов суграђанин др Горан Комар објавио на хиљаде архивских докумената из којих се може видјети да Срба у томе граду није било до 19. вијека. Не знам шта је саговорних одговорио и вјерујем да нема значаја за тему, али та емисија је постала поводом да на захтјеве бројних суграђана Срба, приредим посебно предавање на ту тему. Предавање је одржано у придворној капели Св. Николе митрополита Саватија (Руђића-Љубибратића) на Топлој.

Том приликом, уз осврте на бројне помене српског имена и језика познате нашим лигвистима и историчарима (ма гдје да су стицали образовање, а најчешће јесу у Београду) фокусирао сам се на управо на ову збирку дубровачких докумената који су настали у Новоме. Писма је начинио Михо Кувељић, поријеклом Дубровчанин, несумњиво римокатолик, који је барем у другој генерацији живио и дјеловао у Боки, у Новоме под турском влашћу. На више мјеста, он је поменуо „рашке попове“ у Новом. Није то ништа изненађујуће када српске попове помињу и турски порески пописи са краја 16. вијека уз Светоуспенску цркву на Савини (приређивач знаменити и заслужни Ахмед Аличић). Ови пописи, такође, евоцирају цркву Свете Госпође у Старом граду. Но, ни то није изненађење када се зна да је ћирилични натпис у Малој цркви манастира Савина 1565. године поменуо новске свештенике, међу њима попа Ву(г)драга.

На тај начин долази се до питања. Шта тачно значи термин „рашки“ и „рашански“, па и „расцијански“ из писама Дубровнику Дубровчанина Миха Кувељића и како бисмо га могли превести, на примјер неком Енглезу или Французу, или, још боље, Русу? Читаоце уваженог портала Порекло бих позвао да понуде превод термина: „рашки“. Дакле, треба странцу објаснити ко су Рашани.

: Херцег Нови

: Стара слика Херцех Новог

: Горан Комар – Херцег Нови

Због доживљаја српског језика прве половине 17. вијека, предлажем да учинимо један неуобичајен корак па да писмо, чију сам транслитерацију обезбједио, донесемо у цјелости.

НОВИ, 15. новембар 1647

Михо Кувељић кнезу и властели дубровачкој поводом појаве куге. Описује одлазак Новљана у Љубиње на млинове, како би се изводили магијски ритуали, а затим и у Водовађу у Конавлима, из истог разлога: “Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе.“ Помиње Топлу, Пресјеку, Богљеновиће (Кути) и Поде код Херцег Новог. Потом, извјештава о крађи литијског крста из цркве Свете Неђеље у Конавлима који је сам откупио. Настоји да га не откупе рашки попови и да га Турци не претопе у симсију из које “дуван пију“. Тражи упутства.

Много пресвијетло и племенито и мудро и сваке части и часне фале достојному г(оспо)д(и)ну кнезу и господи од пресвијетле републике дубровачке, в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А потом, дајем на знање вашијем пресвијетлијем госпоцтвом како пасане дни буде се договорити један табак с Топле гђе куга мори у ове банде. Договори се јоште су два Турчина да с речене Топле узму кужне робе с којом да пођу у Требиње, најприје преко ријеке Требишњице, на ону страну, што се разумије у кадилук љубињски у кому туу мјесту бивши млини. Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе. И тако, мађије чинећи, да би из новскога кадилука куга пасала у љубињски кадилук. И речене ствари буду веома секрето чинити да нитко не зна. И који су били речени Турци у договор када се ис Требиња врате да уљегу ноћно у вашу даржаву од Конавли а у село Водовађу, гђе туу бивши млини вашијех подложника. И на тијем млинима да чине речене мађије и чвари и да по(д)метну од речене робе кужне за коју ствар како сам од ономадна чујо, поручио сам на границу вашу г(оспо)д(и)ну Маарк Аантони(ј)и по једному чеку од ове банде, а и(с) села Пријевора, да му рече да има помњу од речене ствари. И тако му је речено. И речени табак, на име Селим Алић који се врати, и како дође на Топлу у диле се разбоље од куге. И тако саде лежи, а реченому дружини јоште не би ништа него ли што авизајући ваша пресвијетла госпоцтва у књизи коју сам посло на девет(и) овога новембра. И што бивши куга у шес кућа на Топлоо, зато од реченога бремена јоште креши у двије куће куга. Зато, на речено Топлоо у све бии у осам кућа немоћ у коијех чељад мруу. Јес их саде шестеро номоћно (!). А што писах за Ала агу Хајдаровића, у њега јоште не би ништа, него што му умрије његов момак и момкова мати која се бјеше сином немоћнијем мјешала. Зато, како рекох и она умрије, и до данас што је умарло на Топло(ј), у све једанајес чељади, а у Алаге Хајдаровића, што рекох, да му је умро момак и мати му. А јоште је на Топло, како рекох, шестеро немоћно. Веће не знам што (ће) од њих бити. А што сам авизо кроз Хасан ћехају Паржинића, који је дошо у ове банде ис Требиња кужан, и кому и њему син умрије од куге. И како му умрије, дође овђе с његовом чељади пред Нови у магазу на крај мора гђе броди стоје.

Зато, како дође, двоја се врата одовле од града затворише да се не би тко уљего од његове чељади мјешати по граду. И за та(ј) узрок речена врата затворише. А једна стоје отворена стражом да не би тко кријући улазио од кужне чељади у град. А што сам авизао кроз село Пресјеку у кому је у три куће куга, зато веће није монтала, него ли је у реченијех кућами умарло деветеро чељади до данас, а четверо је пребољело како сам авизо. А што сам авизо кроз село Поде да је умарло у једно дијете једнога Ришњиана од куге, зато му се и друго разбоље од исте немоћи, који су Поди у ово(ј) даржави више Новога Горњега града. И овђе, пред градом, у варху вароши, у једнога Турчина разбоље се једно дијете и лежа немоћан пет дана које пети дан данас и умрије, за које велећи да је било с вјетра немоћно и падало, на кому није никакава било сењала од куге, тако велећи му отац његов. Зато, како је ствар слиједила, тако и авизавам. Ако ли у реченога Турчина што услиједи унапријед и кога Турчина бадешкаше ова господа да се не мијеша ни његова кућа ни сусједа му до ове мијене која иде докле се види што ће бити у ово(ј) даржави. А у селу Богђеновићи разбоље се један ч(о)ек субито, ма се до истине не зна хоће ли куга и како у наприједа услиједи тако ћу авизати.

А веће се у ово(ј) даржави свуда здраво находи истој на оному ствар како сам у минуто овога на девет авизо. И такођер, у овијех градовима, све се здраво находи, и овудар око градова. Него, што рекох у варху вароши штоо умрије речено дијете, веће се до истине не зна куга ли ће бити, друга ли речена немоћ. И ову пишући дође глас овђе да у Бријесту со ону банду Топле у једнога Турчина умрије једна жена стара која се говори да је одавна боловала, веће се не зна која ће немоћ бити. И зато, ако би што у наприједак слиједило да би се позно сењо од куге, авизаћу ваша пресвијетла госпоцтва. Коијем дајем на знање зашто ми слузи поднижено(ј) вашо(ј) саде наплаћују ону патен(т)у коју сам посло за сењо да познају која патен(т)а бивши украдена у свето(ј) Неђељи у Конавлах за коју ми се пита да платим за њу пет дуката, илити да је вратим од кога јесам узео.

Зато, молећи ваша пресвијетла госпоцтва да његово провиди и да се плати. А такођер, ови свети карст велики од прочесијуни који се овђе находи, за кога дајућирашки попови два гроша, а парсона говорећи у кога је велећи истијем поповом да га неће дати за два гроша, него ли питајући трии гроша и по. Ако ли велећи не узмете га, а ми ћемо га растопити и учинити веле симсија од њега чиме Турци духан пију, алити табак, за коју ми је ствар мени слузи вашо(ј) мучуно (!) било да не би свети карст уљего у рашкијех попова руке и да га Турци не диспричавају, ни поднижију. Зато га ја слуга ваша одкуп(љ)ујем и кога, али ћу послати долу вашему пресвијетлому госпоцтву, али га ћу послати у свете Неђеље на граду да се преда попу, алити г(оспо)д(и)ну думу да га стави у свету Неђељу, и то чинећи за љубав господина Бога и свете Неђеље која је да ме скапула од ове немоћи. И зато, чекам одговор, да знам гђе га ћу предати, који је велик од жуте мједи, како га ваше пресвијетло госпоцтво боље зна какав је и које зна које сам спенце имо. За које сам писо минуте мјесеце које су окуриле за узроке како сам авизо докле сам лупештине од свете Неђеље изнашо. За које ствари, алити спенце, уздам се у ваша пресвијетла госпоцтва да ће учинити како их господин Бог надахне и Дух свети. И за то чекам одговор. И што сам јаки, остајем на служби вашијех пресвијетлијех госпоцтва коијем бивши посло три књиге по путу од Витаљене. Једну сам посло на двадесет и девети минутога октумбра, а другу сам посло девет овога новембра, на које нијесам имао одговора, за које имући велик суспет примају ли се. А ово ће бити четварта саде књига на које се молим вашијем пресвијетлијем госпоцтвом да ми одговоре и со оправом за коју се молим да ми се пошље коју чекам с великом пожудом, молећи се сарчано вашијем пресвијетлијем госпоцтвом које господин Бог веселио и у госпоцтву уздаржо. Ја слуга ваша Михо Кувељић писах на вашу заповјед.

Из Новога. на 15. новембра. на. 1647.

аутор: Сарадник портала Порекло др Горан Комар

(Г. Комар, Ћирилична документа дубровачког архива, треће издање, Херцег Нови, 2012)

извор: Порекло

ГРАДИТЕЉСТВО / КУЛТУРА / ТРАДИЦИЈА

Квадратура круга – Гора на камену

Пола Црне Горе саздано је на камену и од камена. Вековима су се људи ослањали на тај материјал који им је био на дохват руке и од њега градили све што се саградити могло почев од кућа и палата, преко мостова и аквадуката па до читавих градова.

Црногорска народна ношња, стара разгледница

Човек је врло рано спознао вредност камена, открио његову снагу, постојаност и трајност. Своја прва оруђа и оружја човек је правио од камена, прве цртеже насликао је опет на камену, прве игре биле су са каменом, са њим се човек лечио, кажњавао преступнике каменовањем, а једна од најтежих клетви у Црној Гори и Херцеговини била је упућивана ударањем камена о камен.

Златко Вујотић из Подгорице већ годинама другује са каменом обнављајући старе куће од камена или градећи нове по узору на старе, при чему поштује све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Златко је схватио да је камен хиљадама година чврст и стамен и да је он знамен и вечити човеков пратилац и зато је обновио камену кућу својих предака из 1760. године.