Пасја Седмица

Пасја седмица или Пасја недеља која почиње 12. јануара и траје седам дана у српском народном календару је остатак старе религије предака. Некада се предстојећи празник Светог Василија-Василице у неким деловима Србије или на простору Балканског полуострва где живе Срби прослављао као пасји празник страсти, због чега се недеља пред српску нову годину и данас назива Недељом паса.

Кешас Марцел Кулиџ, Партија покера (1894); фото: Википедија

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

Вероватно је ова недеља настала као део наслеђа везаног за веровања наших предака из предхришћанског периода, када је према веровањима Срба пас био истовремено и презрена и цењена животиња.

Qуди цене пса због његових пророчанских моћи, јер може открити лопова, предвидети смрт, лоше време, земљотрес или пожар. Може чак да претпостави која ће се девојка у кући венчати.

Пас се плаши демона и самог ђавола. Пас је заштитник куће и целог домаћинства. Све ово указује на то да је и сам пас некада имао демонски карактер и да је слављен и имао свој празник код старих Словена.

„Почетком недеље сви чланови породице пажљиви су према псима, па му доносе најбоље комаде остатка хране, па чак и припремају посебна јела за њега. Током недеље пси се пуштају са ланца да би „јурили вукове“

Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Овај обичај се и даље поштује у неким деловима Косова и Македоније.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.