Мушутиште

Пећина у Матосу – Испосница, скрипторијум и црква са кулом

Очито је да појава Анахоретских лаври на потезу Матос – Русеница – Кориша у нашем Подгору и са њиховим киновитским седиштима у манастирима : Свете Тројице Русеница, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку, датира још од крајем 12. века, т.ј, од времена Светог Отшелника, преподобног оца, Петра Коришког.
Матос

Испосница у ; фото: фб група Мушутиште Форум

Поред двоспратне Русеничке испоснице, Мушутиште красе и чувене Матоске испоснице које се налазе у подножју Црног Врха, после Куле, на левој страни, када се иде узводно Белом Реком, према локалитету Градац (који није никада истражен). Смештене у дивљим врлетима Шар планине, кроз који протиче Матоски поток, келије су на посебном (неприступачном) месту, где је образована важна монашка насеобина (у науци готово непозната).

За назив Матос везују се два предања. Постоји теорија да само име Матоса има везе са монахом Матејом, који је имао своју келију и апостолско име. Док за другу, верује се, да се у карпи ројиле дивље пчеле па отуда тај назив.

Матоска пештера састоји се од неколико пећинских скупина, које се налазе у литици, висине 60. метара. Прва, али и највећа келија, уједно и најприступачнија, налази се на уској заравни, отприлике на средини стене неједнаке ширине.

На северној страни у ширем делу платоа (од којег падина почиње да прелази у литицу), налази се оклесана окапина, док, на јужној страни постоје две занимљиве просторије. Прва просторија је била заправо једнобродна црква са полукружном апсидом, која је озидана каменом где се јасно виде темељи са јужне и источне стране. То сакрално језгро монашке лавре је ипак било на приступачном месту и тај мали једнобродни храм је задовољавао основне богослужбене потребе анахорета.

Црква је била дужине 6.5 метара, ширине 340. цм, а дебљина зида је 70 цм. Међутим, црквица је веома уско заснована, па, је, додатно клесањем проширена, зато што је апсида задирала у окапину стене. Верује се, да је црква у Матосу посвећена Богородици Одигитрији, јер, по предању, у првој сеоби (1690.), чувена црква Богородице Одигитрије из 1315. године је затрпана земљом (да је не би спалили Турци), па, мештани, јужније су (уз испосницу), доградили и цркву са истим именом. Да је црква у Матосу заиста била посвећена Богородици Одигитрији, сведочи нам, нико други, већ, велики Милош С. Милојевић.

Поред ове цркве, верује се да је ту постојала и мала црквица Светог апостола Матеје или келија неког еремите Матеје. Пећине у Матосу су заиста посебне и има их око 7, али, због дограђивања преградних зидова и постављања дрвених подова на високим келијама, било је и више просторија. Друга просторија је одмах поред цркве и правоугаоног је облика, чији је зид дебљине 90. цм.

На јужном веома уском делу платоа (где се литица стрмо спушта 30. метара у дубину), такође, постоје две оклесане окапине у стени са обрађеним подом. Испосница са северне стране имала је стамбену функцију, ширине 4. метара, дубине 260. цм, која је у равни пода затворена зидом дебљине 40. цм. У унутрашњости те мале пећине постоји фино уклесана ниша са испустом, а споља (са северне стране), у стени је уклесан омањи банак.

Наиме, због тешког прилаза Матоској пештери, основни је разлог што су је истраживачи заобилазали, већ, само је кратко описивали, али, нису се усудили да уђу у ове посебне испоснице! Сам Иван Јастребов, није смео да у њих уђе, али је записао следеће : ,, У том кланцу има доста чудна пећина под именом Матос, која је изгледа била испосница или можда нешто друго“. Такође је записао, да је врло неприступачна и да не познаје никог ко бих смео да се спусти у њу и види да ли се у келији налази и црква.

Међутим, у лето 1997. године приликом рекогносцирања, успешно су испитане две испоснице, међу тим пећинским скупинама. Прва келија налази се северно од поменутог платоа и може јој се прићи узбрдо, кроз једну расцелину у стени, док, навише, воде уклесане степенице и рукохвати. Та (прва келија) се састоји од две окапине, од којих већа има очуван део зида.

До друге испоснице прилаз је са врло стрме падине, да би даље, наишли на лепо уклесане степенике које воде до саме пећине, која је некада била затворена зидом. Од тог зида, остало је свега неколико реда камена.

У литици са леве стране степеника, т.ј, на пола пута, налази се, такође, пространа пећина са два отвора, накнадно оклесана. Њена унутрашњост је некада имала двоспратну конструкцију, од којих се сачувала само лежишта за греде. Остале скупине испосница налазе се на највишем делу литице и за њихово је истраживање неопходна је савремена опрема. Мада, за ово значајно истраживање које је урадила др Даница Поповић, најзаслужнији је јеромонах, Петар Улемек, који је без страха ушао у Матоској пештери.

Иако има мало ахривске грађе, истраживачи се слажу, да се у Матоским пећинским лаврама биле образоване монашке заједнице развијеног типа. У тој стеновитој литици која се састоји од 7. келија, већина су адаптиране у природним окапинама за потребе еремита који су ту боравили. Када су ту живели пустињожитељи, осим природних стаза и степеника са рукохватима, монаси су користили ужад, лествице и лаке дрвене конструкције, налик на мостове.

У Србији је у средњем веку владало је правило да се анахоретске насеобине образују у пештери, по угледу на оне ранохришћанске пећинске лавре, од Блиског Истока, Атоса, па до Србије (Русеничког Подгора). Пракса је била, да Пештера мора бити окренута ка сунцу (југу или истоку) и да се обавезно зазида пећински отвор, изузимајући улаз који се затвара дрвеним вратанцима, или, чак, прозором, док, у самој унутрашњости дотерују се зидови и под, али, у вишљим пећинама, додају се и дрвене (подне) конструције, да бих се поделила на етаже.

Слој чађи у Матосу (нарочито на зидовима и стропу) нам јасно говори, да су ту била огњишта. Од круцијалног је значаја поменути намену правоугаоног постројења уз поменуту цркву (Богородице Одигитрије у Матосу). Изнета препоставка је, да је у питању кула – звоник. Јер ако погледамо ранорхришћанске пештерске лавре у Палестини, које су служиле као исихастрије и имале келије при врху, али и скрипторијуме, што је и данас уобичајена пракса на Атосу, онда се јасно види постојање контуинуитета и да је лавра у Матосу, такође, имала исту намену.

Ако овој тези придодамо постојање још неколико кула у Метохији, као нпр, Кулу Стефана Дечанског у клисури Дечанске Бистрице и правоугаоно постројење у оближњим Белајским испосницама, али и тзв ,,књижни стип“ у манастиру Светог Петра у Кориши (којег цар Душан помиње у повељи 1355.), као и скрипторијум у оближњој Русеници, може се лако закључити, да се у Матоскм испосницама свакако вршило преписивање књига, повеља, хрисувља и јеванђеља.

Као што знамо, главна делатност монаха лавриота свакако је био рад на пољу преписивања књига, почев од Блиског Истока, до средњовековне Србије и Кијевске Русије у Кијевско Печерским Лаврама.

За Расен: ЗМ

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква

Русеничка испосница код манастира Свете Тројице у Мушутишту поред богослужбене намене била је и преписивачко средиште током средњег века. До почетка 20. века била је живописана, али данас постоје само трагови. У близини испоснице налази се столетна  „Буква и извор Светога Саве“. Неке од сачуваних књига насталих у овој испосници однели су Бугари у Првом светском рату, а неке су запалили Шиптари 1999. године.
Мушутиште

Русеничка испосница код Мушутишта; фото: З. Милошевић

Средњовековна испосница Русеница сведочи о живом анахоретском центру током 14. века и касније, поред Матоских испосница. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Русеничка испосница налази си у модрозеленој шуми у истоименој клисури на пола сата хода од манастира Свете Тројице код села Мушутишта у Русеничком Подгору. Испосница је смештена у окомитој стени у природној пећини, која је са јужне стране сазидана каменим зидом висине 15 метара и дебљине 70 центиметара.

У стену уклесане степенице, воде до светилишта које је имало два нивоа и неколико засебних одељења, што је било постигнуто делимичним зазиђивањем и клесањем природног отвора пећине.

Сама испосница је двоспратна, подељена је на спрат и приземље, где у приземљу има два одељења. Такође и горњи спрат поседује две просторије које су имале Богослужбену намену за разлику од приземног дела испоснице.

Распоред одељења указује на то да је осмишљена као простор чија би будућа намена могла да буде велико преписивачко средиште. Да се заиста на горњем спрату служила литургија сведоче две нише уклесане у стени. Прва (већа) лучно је завршена и служила је као олтар, док друга (мања), је квадратна и представљала је проскомидију.

Има још један битан детаљ на горњој етажи којег треба поменути, а то је, да је у другој просторији (између стене и зида) образована мала келија за молитву. Улаз на спрату је отворен на јужном зиду и пажљиво је био обрађен. Праг и архитрав су у почетку били од дрвета, да би изнад врата такође била фино уклесана ниша где се првобитно налазила слика патрона урађена у фреско техници.

Ако је веровати једном сведочењу са почетка ХХ. века, унутрашњост Русеничке испоснице је била и живописана. На несрећу, до краја ХХ. века скоро ништа није сачувано. Нажалост, пред нашим очима су нестајали и задњи трагови живописа за које су и Срби заслужни, јер су кредама шарали по некада фрескописаној испосници.

На преградним зидовима преостало је неколико записа до сада непубликованих, које су оставили нама у наслеђе побожни поклоници који су долазили у келији кроз прошле векове. Међутим, у једној приземној просторији сачувао се крст изведен у фреско-техници.

Да је неки траг остао неоштећен, свакако би значио научницима каквог су карактера биле фреске у Русеничкој испосници, где је кроз златни средњи век (почев од 13. столећа) ту боравиле анахоретске монашке заједнице у Русеничком Подгору и то на потезу: Кориша – Русеница – Матос.

Изнад испоснице у шуми постоје извор и столетна буква. Народ их поштује и зове „Буква и извор Светога Саве“ (М. Ивановић „Метохија“).

Преписивачки и књижевни скрипториј

Испосница Русеница је била познати српски средњовековни преписивачки и књижевни скрипториј, у коме су писане и преписиване многе црквене књиге почев од 14 па до 17 века. Један од тих најстаријих писаних књига био је и Апостол из 14 века који се чувао у суседном манастиру Свете Тројице Русенице, где су га шиптарскии терористи спалили заједно са целим манастиром, јуна 1999.

Такође у овом скрипторијуму је био писан и познати Поменик манастира „Свете Тројице Русеничке“ из 1465. године, којег су Бугари за време окупације у току Првог светског рата однели у Софију, где се и сада налази. У Софијској библиотеци чува се и књига Слово светих отаца (бр. 160) са записом:

„Сија книга светије Троице в погкрилију Горо глаголима Русиница, многогрешни Пахомије“ (Светли књига свете Тројице у подкриљу Горе зване Русиница, многогрешни Пахомије), датована у 1560. годину.

О обиму делатности ове радионице јасно сведоче и сами очувани записи на књигама, које је наш познати научник Љуба Стојановић објавио у својих шест зборника Стари српски записи и натписи, под редним бројевима: 128, 611, 647, 717, 727, 729, 796, 1123,1129, 1171, 1173, 2583, 3881, 3982, 4067, 4067, 4068, 4073.

Судбина ове испоснице данас је слична судбини остале српске баштине на Косову и Метохији. Шиптарске власти у окупираној српској покрајини својатају је кривотворећи њен карактер и намену. До испоснице су организоване бициклистичке туре.

 

За Расен: Звездан Милошевић

Сродни чланци:

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса.

Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу.

Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења

Манастир Свете Тројице у Мушутишту пре рушења; фото; З. Милошевић

Ушавши у запаљени манастир монахиње су виделе свуда гареж и пепео, али када су дубље закорачиле у манастир, тачније пред олтаром са леве стране, стајала је нетакнута икона Богородице Мушутишке. Угледавши је нетакнуту монахиње су у својим срцима после бола осетиле неизмерну радост. Узевши је у руке мати Катарина је приметила да чак чаршав и сто на коме је икона била нису изгорели.

Од тог дана икона Богородице Мушутишке се провобитно налазила у манастиру Грачаница да би 2000. била премештена у манастир Кончул код Рашке, где верници свакодневно долазе на поклоњење.

О овој чудотворној икони из Мушутишта пишу разни епархијски листови СПЦ, такође један свештеник браничевске епархије сведочи о њеним моћима. Икона је недавно рестаурирана и налази се са десне стране наноса (Ђаконикона) и целивајућа је.

Треба поменути још једну сличност Богородице Кикоске из Мушутишта и оне са Кипра.

Наиме, у манастиру Кикос на Кипру у 14. веку је подментут пожар и Богородица Кикоска је, такође, после пожара нађена нетакнута. Тако да, може се слободно рећи, поред истог имена ове две чудотворне иконе везује и иста судбина.

Данас у манастир Кикос на Кипру дневно дође и по неколико хиљада верника да се поклоне овој чудотворној икони која стоји испред олтара, али због њене веома јаке Божанске моћи и лепоте верницима није дозвољено да јој виде лице (икона је прекривена чаршавом до пола) али могу је целивати.

Икона Богородице Кикоске се још назива милосном јер је извор милости и празнује се 21. септембра на празник Мале Госпојине.

За Расен: Звездан Милошевић

Извор: Медиасфера

Сродни чланци: 

Русеничка испосница код Мушутишта – скрипторијум, келија и живописана црква