Миле Недељковић

Српски идентитет – словенски, православни и светосавски

Христијанизација је била дуг и добрим делом болан процес. Привођење хришћанству је било понекад драговољно, а понекад насилно. С друге стране, потискивање и одбацивање старе вере је текло недоследно и по начинима неуједначено – понекад је обрачун с њом био суров, а понекад стрпљив и компромисан.

Српски идентитет кроз миленијуме

Словенска митологија, под којом подразумевамо свеукупност митолошких представа древних Словена (Прасловена) од прадавнине до времена њиховог културног и језичког јединства, односно до краја првог тисућлећа наше ере, иако фрагментарно очувана, сведочи о развијености старог словенског Пантеона и веровања.

До пре десет векова је међу словенским народима постојала целовита и у многоме за све јединствена митолшко-религиозна основа и представа о свету и животу, чувана и развијана од прасловенске давнине. Премда се не може говорити о јединственом Пантеону Западних и Балтичких, Источних и Јужних Словена, подударности и сличности у њиховим разликама су више него очигледне.

Данас су нам, између осталих, са више или мање појединости, позната и божанства највишег ступња божанства ниже равни и њихова улога у обредним, правним, привредним и војним појавама одређених етничких и племенских заједница

БОЖАНСТВА НАЈВИШЕГ СТУПЊА

– Перун, Хорс, Дажбог или Дабог, Стрибог, Симаргл, Мокош, Велес, Сварог и Сварожић, Рујевит, Поревит
– Троглава божанства: Триглав и Тројан,
–  Божанства са четири лица: Поренут, свевидећи Световид – Вид,
–  Богови одређених годишњих доба: Јарило (Јаровит, Герувит, лат.), Купало, Кострома,
–  Божанства друштвених појава: Радогост (Радхошт),
–  Божанства производних сила природе: Припегала,
–  Божанства младалачке раздраганости: Лада, Љељо,
–  Божанства претка заштитника: Чур,

БОЖАНСТВА НИЖЕ РАВНИ

–  Божанства судбине и коби (Суд, Усуд; Доља, Лихо),
–  Божанства истине и лажи (Правда, Кривда),
–  Божанства болести и смрти (Нав, Морена),
–  Божанства рађања и живота (Род, Жива),
–  Божанства грознице и узрујаности (лихорадки),
–  Божанства оваплоћења смрти (мари, мора),
–  Родословни хероји (Киј, Шћек, Хорив),
–  Митски преци (Чех, Лех, Крак),
–  Митолошка бића (Див),
–  Чудовишта змајолике природе,
– Личности из предања и прича (Баба Јага, Баш-челик, горски, водени и морски цар, шумска мајка),
–  Духови дома (домовие),
–  Духови дрвећа (лешие),
–  Русалке,
–  Виле,
–  Духови у животињском обличју (медвед, вук) и бројна ванприродна бића.

Све је то, наравно, налазило места у старом словенском календару, а много је, уз разумљиве преинаке, али и без њих, унето и у прихваћени хришћански календар и смештено уз хришћанске празнике, па и уз оне најглавније.

Верска нетрпељивост, иза које су, по правилу, поготову кад је реч о Словенима, стајали други разлози и побуде, доносила је ратове, покоље, разарања светилишта, рушење идола. Православна црква је у том погледу била толерантнија, што се посебно огледа у мудром деловању светога Саве, чијим су просветитељским умећем премошћена два недовољно успела претходна покрштавања Срба.

Османлијска најезда и њено вишевековно завојевање наших крајева уназадили су Српску православну цркву и народ је, уз оскудно и недовољно учено свештенство, у основи чувао хришћанска уверења и припадност, упркос разним недаћама и сеобама које су за последицу имале кидање многих нити и токова народног живота.

Испречујући се и одолевајући Османлијама и исламу, Срби су чували и неговали своје традицијско наслеђе, налазећи у томе потврде своје историјске прошлости, етничке свести, верских особености и културне самобитности. У склопу тако чуваног наслеђа узајамно су прожимани хришћански наук и древна предачка веровања и обичаји, из чијих су се дотицаја изнедривали, љупки и дирљиви у својој наивној чистоти, оплемењени садржаји са људском димензијом живота и веровања.

Отуда Срби празнују Рождество Христово као Божић, са бадњаком и сламом, као и многим очигледним обележјима култа предака, што је несумњиви знак очуваности прадавних веровања.

Свети Сава

Урош Предић – Свети Сава благосиља српчад; Народни музеј у Београду

Обрезање Христово се у народној маси и не помиње, него се тога дана празнује Српска Нова Година.
Богојављење се светкује као Водокршће или Водица, што је такође заостатак из словенске древности,
Сретење се светкује као сретање зиме и лета,
Тодорова субота као дан митских коњаника тодораца,
Лазарева субота се светкује као Врбица,
Вазнесење се светкује као Спасовдан, са свим јасним отисцима светковине старог божанства Перунова, као што се они разазнају и у празновању Илиндана.
Свети Власије је добио атрибуте Велеса, бога стоке, а
Свети Ђорђе је добио атрибуте пролећног Јарила.
Рођење Св. Јована Претече се живописно славило као Ивањдан, уз очуване остатке летњег словенског празника Ивана Купала,
Преображење се славило као преображавање природе, и сл.,

Многи хришћански светитељи добили су више или мање измењене народске биографије. Уза све то, сачувана је и слава или крсно име као највиши знак етничке и хришћанске особености.

Строги теолози Запада, наводни верски чистунци, на основу овога су наше светосавско православље означили као „словенско двојеверје“. Да се под овом оптужујућом назнаком скрива права побуда, а из историје знамо како је мрачно њено лице, види се из тога што њиховом чистунству ни најмање не смета то што су се, са знањем и благословом Свете Столице у Риму и њеног верског поглавара, дешавале и дешавају многе ствари које су не само несаобразне него и дубоко противне основним хришћанским законима и начелима.

За неупутан и недоличан рад српски народ има пословицу која гласи: Залудан поп и јариће крштава, а на десетак минута хода од Свете Столице и дан данас се, уз највеће хришћанске празнике, изводи стока код цркве, где свештеници благосиљају магарце, муле, козе, као и кућне љубимце – псе, мачке и папагаје, па и мајмуне. И сад, сточна слава или говеђа богомоља код Срба је „двојеверје“, а њихова работа – чисто хришћанство! Наше поворке крстоноша или бела недеља са прерушеним учесницима су пагански заостатак, а њихове процесије и бучни карневали и машкаре, које настоје уновчити као туристичке атракције, треба да важе као богоугодне радње, итд.

Примећујући духовито да се не може тврдити да историја почиње са Новгородом, јер је пре тога морао постојати бар један град да би Новгород добио назвање које има, Борис Ребиндер – показујући убедљиво да су „цивилизовани“ народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали Старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа друго до да заподевају кавгу“.

Не улазећи даље у историјско и верско лицемерје, желимо само да нагласимо да су, на исти начин као и Срби, и остали европски народи, градећи своје обичаје, настојали да своју животну свакодневицу обогате лепотом и значењима који изражавају исконску људску тежњу да се што садржајније траје испод звезда.

Али, и да тиме завршимо, словенски народи, а поглавито Срби међу њима, учинили су то темељније, продуховљеније и то богатство свог наслеђа очували целовитије. Српски обичајни календар то најбоље потврђује.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Седмица која се назива Пасјом

12. јануара почиње седмица која се у нашем народном календару назива пасјом, која је остатак старе религије наших предака.
Пас

Басна Пас и његова сенка, Поштанска маркица

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

„На почетку недеље према псима се опходи са пажњом, дају им се најбољи остаци хране , а затим се пси пуштају са ланца да гоне вукове. Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.“

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Како је и када установљавано петнаест великих хришћанских празника

Данашњу основицу календарског празновања у Срба чине петнаест великих хришћанских празника, у које се броје осам Христових (Божић, Богојављење, Сретење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење, Крстовдан), четири Богородичина (Рођење, Ваведење, Благовести, Успење), два Претечина (Ивањдан, Усековање) и један врховних апостола (Петровдан), а над њима је, по учењу Цркве, празник над празницима Петнаест великих хришћанских празника – Ускрс.
Хришћански празници

Хришћански празници

У цркви се још као велики празници броје Обрезање Христово и Покров Богородичин. Међутим, Обрезање Христово у српском народу није прихваћено, јер му је и сам обред обрезања или сунећења туђ. Празновање Покрова је особито развијено у Руса, док је оно код нас постало претежно женска и материнска светковина.

По значају се још издвајају и празници означени у календару црвеним словом – Сабор Јована Крститеља, Свети Сава, Света Три јерарха, Велики петак, Ђурђевдан, Свети Ћирило и Методије, Свети цар Константин и царица Јелена, Видовдан, Свети Илија, Света Петка, Митровдан, Свети арханђел Михаило и Свети Никола. Овом низу припада и Свети Стефан, који је трећег дана Божића.

Укупно је током године важних или тзв. заповедних празника 32.

УВОЂЕЊЕ ХРИШЋАНСКИХ ПРАЗНИКА

Међутим, увођење, утврђивање и устаљивање светковања ових празника је трајало око хиљаду година – од III до XII века, а неких и касније, док је у Српској православној цркви овај посао заокружен крајем XVIII века.

Треба имати у виду да су у првим вековима хришћани били прогоњени, јер је хришћанство, диљем Римског царства, на чијем тлу је поникло, било забрањена вера, те је природно да су своје назоре и обреде држали даље од очију јавности. С почетка је хришћанство било религија робова и сиротиње, па су се проповедници, припадници и следбеници хришћанства склањали као испосници по палестинској голети и синајској пустињи, или се скривали по римским катакомбама. Стога је природно да се у том времену не може говорити ни о устаљеном ни о целовитом хришћанском празновању, а још мање о томе да је оно имало општи народни карактер.

Први Христов празник, Богојављење, слави се од четвртог века

Тек од Миланског едикта (313. године), када је хришћанство признато као дозвољена вера, а поготову када је за цара Константина (306-337) постало званична државна религија, може се говорити о општем црквеном и народном празновању хришћанских празника. Али ни тада не свуда, јер је христијанизација Европе трајала све до XIII века.

Сама повест највећих хришћанских празника је истовремено и слика примања и прихватања новог религијског учења и, напоредо с тим, развитка хришћанске црквене организације.

Христови празници. Од свих заповедних хришћанских празника само два имају корен и предисторију у Старом завету – Пасха и Педесетница. Пасха је јудејски празник који се славио, и данас слави, у спомен избављења израиљског народа из Египта, а Педесетница или „празник седмица“, јер бива седам седмица или у педесети дан после Пасхе, светкована је као празник почетка жетве пшенице.

Изникао из Пасхе, највећи хришћански празник Ускрс, који Јудеји не признају, утврђен је са датумом и начином светковања од IV до VIII столећа. У том времену је и Педесетница, за разлику од јудејске, издвојена у празник Духова – Силазак Светог Духа на апостоле, чиме је утемељена Христова црква на земљи. Од Педесетнице је крајем IV века издвојено Вазнесење (Спасовдан) у засебан празник.

Остали и велики Христови или Господнји празници су настајали у спомен важних догађаја у животу Исуса Христа. Најраније је почела да се слави његова појава – Богојављење, као празник духовног крштења. Слављење је зачето почетком III века у Египту (215), а у IV веку је пренето у Тракију (304) и Галију (361).

Крстовдан (Воздвиженије Часног и Животворног Крста) је први пут прослављен на Голготи 335. године.

Рођење Христово (Рождество) почиње, по појединим провинцијама да се слави тек у IV и V веку. У Риму, у којем је дотад слављен многобожачки празник бога сунца, први пут је прослављено 25. децембра 354. године, у Цариграду четврт века касније (25. децембра 379. године), у Кападокији 383, у Александрији 432, а у самом Јерусалиму се празновање није усталило до средине VI века. Сретење се први пут празнује крајем IV века у Јерусалиму, у Византији 542, а на Западу ни до краја VII века није свуда уведено. Празновање Цвети је зачето у Јерусалиму у IV веку, одакле је раширено VII-IX века, а празновање Преображења је настало и раширено од VI до VII века, док је црквено усаглашавање празновања Великог петка трајало од V до XII века. Први трагови празника Обрезања Христова потичу из VIII века, а у вези су са потискивањем паганског светковања Нове године у Риму.

Богородичини празници. Празновање спомена Богородице настаје релативно касно. Први међу њима је Рождество Пресвете Богородице (Мала Госпојина), уведено у Византији и прихваћено у Риму крајем VI века, а по западној Европи је његово устаљивање провођено до IX века. Благовести и Успење (Велика Госпојина) се уводе и устаљују у VII столећу, како на Истоку тако и Западу. Празник Покрова је настао у XII веку, док се Ваведење, уведено на Истоку у VIII веку, почиње на Западу празновати тек од XIV века.

Остали велики и заповедни празници. Празници Светог Јована Рођење и Усековање се славе од IV века на Истоку, а од V века на Западу, док је светковање Сабора Светог Јована Крститеља установљено у VII веку. Празновање Сабора Светог апостола Петра и Павла (Петровдан) је установљено и раширено у IV и V веку.

У IV веку је настало празновање Светог арханђела Михаила и Светог првомученика Стефана, а у V веку Светог Димитрија (Митровдан) и Светог Георгија (Ђурђевдан). Свети Илија се налази у месецословима тек VIII-IX века. Празновање Светог Константина и Јелене и Светог Николе потиче од IX века, а од XI века Свете Петке и Света Три јерарха (1084).

За Српску православну цркву и народ од нарочитог је значаја светковање Светог Саве, словенских просветитеља Светог Ћирила и Методија и Видовдана. Свети Сава је од своје смрти (1235) слављен као светитељ, празник Светог Ћирила и Методија, као Дан словенске писмености, установљен је 1863. године, а Видовдан је унет у календаре тек 1892. године.

Дакле, устаљивање петнаест највећих хришћанских празника је трајало пуних дванаест векова (III-XIV век), а устаљивање осталих заповедних празника у Српској православној цркви, гледано од времена њеног осамостаљивања (1219), трајало је око седам векова. Саме ове чињенице довољно објашњавају зашто је у обичајном животу народа Европе, а посебно Срба, сачувано мноштво претхришћанских састојака или што је у живљењу и празновању, током минулих столећа, створен видљив слој обредне и религијске симбиозе.

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Код нас и чума слави славу – Ово је чумина слава

Према народном веровању, чума, морија или зараза долази као божја казна због људских сагрешења. Она живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. Тридесетог дана у години помешана су стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем те је тога дана чума заузета слављењем славе па људи могу мало да одахну. Ипак. на овај дан се треба чувати тежих болести, јер су неизлечиве. Већ сутрадан, другога дана своје славе, чума ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.
Чума, Морана, Морија

Чума, Морија, Морана; фото: mediarepost

У складу са народном пословицом, која гласи: „Добар је Бог, али су и ђаволи јаки“, у  дану 30. јануара су помешана стара словенска веровања из прадавнине са хришћанским учењем. Чума, што је друго име за заразе праћене масовним помором људи и стоке (каже се: И на зечеве чума напада), по народном веровању, долази као божја казна због људских сагрешења.

Чума живи у сопственој земљи, која је далеко, негде преко мора, а оличена је у сподоби ружне старе жене. У српској варијанти, Чума, која се другачије назива морија, јер неумољиво мора и оставља пустош за собом, у ствари је куга, па се у народу, да би је умилостивили, ублажено назива кума.

Многа су места, поготову у средњем веку, запустела или расељена услед епидемије куге. На такве страшне и опомињуће чињенице подсећају и народне пословице и искази (Купи као чума децу. Не избија као куга из Сарајева, или Кад морија Мостар поморила).

Но, српска митологија је незамислива без крсне славе, те стога и Чума има своју славу. То је 30 јануара, па се отуда тај дан у народу назива Чумина слава. По веровању, тада Чума слави, те људи док је она обузета светковином, могу мало да предахну, али већ сутрадан, другога дана своје славе, она ће заћи да види ко не поштује њен благдан и због тога почети да немилице усмрћује.

30 јануара је Свети Антоније, кога по предању слави Чума, а сутрадан је Свети Атанасије, који се назива Чуминдан, па се ова два празника називају Чумини свеци.

Чуминдан

Александријски патријарх Атанасије Велики једно је од крсних имена у нашем народу (31. јануар). За овај празник се каже да је и цинцарска слава. У народу се овај дан зове и Чуминдан, па се веровало да нема лека ономе ко се тад опако разболи. Многе жене су зато овај дан постиле. У неким местима су на Св. Атанасија заветине, светковина коју цело насеље одржава ради заштите здравља и иметка, а светкује се и као занатлијска слава.

Миле Недељковић

Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Миле Недељковић

 

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

Како су добили име римски месеци које данас користимо…

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Римски називи месеци

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

 

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.