Кабалисти

Готово да нема народа у чијој се митологији, религији или филозофији најзначајнији мудраци нису изражавали путем разних језичких загонетки. Значај игре речима био је велики зато што су се речима некада придавала мистична својства, у складу са веровањем у повезаност звука и смисла, знака и означеногa („nomen est omen“).

Иако се језичке игре јављају од најранијих времена, у сумерским, семитским и асирским документима, њихова права историја почиње од времена античке Грчке и Рима. Код старих Грка се игра речима, односно вештина загонетања сматрала највишим нивоом мудрости и образованости.

Међу најранијим састављачима анаграма били су кабалисти који су сматрали да је свет настао посредством језика, односно да је свети текст Тора почео да се обликује у смисаону причу од тренутка када је Адам починио грех.

Од средњег века до данас анаграмима и палиндромима аутори скривају своја имена када из страха или каквог другог разлога желе да остану анонимни, али да ипак оставе траг свога ауторства.

У средњем веку била је заступљена у верским полемикама, а касније, у свим књижевним правцима у којима је акценат био на субјективном доживљају (ренесанса, барок, импресионизам, авангарда, постмодернизам, надреализам итд.).

Дефинисање и подела игре речима

Игра речима се некад дефинише толико широко да обухвата и одређене стилске фигуре, а некад се своди тек на хуморни ефекат добијен употребом речи. Обе крајности подједнако су погрешне и површне јер, или превиђају неке њене елементе, или додају елементе које она не садржи.

Потребно је разграничити игру речима од афективних деформација речи и од стилских фигура, пре свих од фигура понављања са којима се најчешће поистовећује.

Наиме, игре речима не извиру из природе самог језика као што је то случај са стилским фигурама и говорним афектима, већ обично у језик уносе нове, њему несвојствене елементе и подривају уобичајени ток комуникације.

Управо то неочекивано распоређивање, повезивање или замењивање језичких јединица, главно је њено обележје. Код једноличних палиндрома, нпр. тај елеменат је идентично значење речи и израза при њиховом обосмерном читању („Ана“, „Рим или мир“), значење које се није развијало услед природе самог језика, већ га је аутор открио као могућност.

Често се превиђа подела заснована на два појавна облика игре речима – говорном (звучни ефекат) и писаном (визуелни ефекат), а управо облик у којем настаје понајвише одређује њен карактер и сврху.

Палиндромима је акценат пре свега на визуелном доживљају, за разлику од игара речима садржаним у питалицама, брзалицама, пословицама, здравицама, псовкама, загонеткама, анегдотама, вицевима…, које се првенствено заснивају на гласу, звуку, акустици (и на фигурама попут синонимије, хомонимије полисемије…).

Једна од карактеристика звуковне игре речима је да она најчешће настаје као производ усмене књижевности или шале у свакодневном говору, док је игра речима као визуелна појава најчешће производ писане, „књишке“ литературе.

Наслеђе, ауторитети и књижевна критика

Домаћа књижевна критика дуго није била наклоњена било каквој врсти игре речима осим, донекле, оним присутним у загонеткама, питалицама, брзалицама и сл. које красе нашу народну књижевност. Главни узрок оваквог схватања лежи у дисконтинуитету српског књижевног наслеђа који је довео до тога да су се критичари дуго ослањали само на један његов део, док су остале занемаривали.

Неприкосновеност устоличених ауторитета, као и преписивачки карактер дела књижевне критике такође су битно утицали да скрајнута и неиспитана остану многа битна подручја нашег језика и књижевности.

Вукова језичка реформа била је утемељена на народном стваралаштву, а истовремено и на негирању вишевековног српског књижевног наслеђа, оствареног од средњег века до предромантизма.

Због таквог правца реформе у српској књижевности XIX века главни акценат стављао се само на оно што је прикупљено од народне књижевности и оно што је у романтичарском духу представљало подражавање те исте књижевности.

Читаво превуковско књижевно наслеђе било је означено као црквено и ненародно, и као такво најурено из друштвених токова. Због тога и не чуди што се при дефинисању игре речима говорило само о акустици јер је у усменој књижевности, из које се дефиниција изводила, присутан само њен акустички елеменат.

И у развијеном реализму крајем века највише се пажње обраћало на фолклорне елементе у језику књижевног дела, док су остали аспекти језика углавном остајали скрајнути.

Укратко, Вук се устоличио као неприкосновени ауторитет, а народна књижевност као основни узор по којем се све одмеравало, што није оставило већих могућности за другачији приступ приликом анализе књижевног дела.

Иако се крајем XIX и почетком XX века српска књижевност све више ослобађа романтичарске искључивости, у књижевној критици се устоличио нови ауторитет, који са собом доноси и нове искључивости.

Темеље новог/старог схватања односа писца према речима у књижевној критици поставља Јован Скерлић (1877-1914), који у својој историји српске књижевности свако играње речима карактерише, ни мање ни више, него као неприродност изазвану одсуством здравог разума:

„У појединим књижевностима има тренутака када завлада царство речи, и када се књижевност одвоји од природности и здравог разума. То су доба када се све сведе на игре речи, на неочекиване и сликарске ефекте помоћу речи, на претеране фигуре, китњасте гирланде, на замршене парафразе, усиљене инверзије, самовољне и често бесмислене неологизме. Такви су били маринисти и кончетисти у Италији, такав је био еуфуизам у Енглеској, гонгоризам и култизам у Шпанији, маниризам у Немачкој, прециозност у Француској. То исто, ту исту логоманију, представља у српској књижевности Лаза Костић.“.

Као што се да приметити, Скерлић износи негативан став према било каквој врсти игре речима, без ограде, дубље анализе или бар једног позитивног примера у некој од наведених књижевности.

Да ли по инерцији, или због дуго неприкосновеног Скерлићевог ауторитета по сваком књижевном питању, део српске књижевности у којем до изражаја долази игра речима остаје запостављен и најчешће сматран мање вредним.

Писац који се на било који начин поиграо речима, учинио је то, по мишљењу критике, само и искључиво хумора ради, или како Скерлић каже, због одсуства здравог разума.

Да игра речима није само игра, а да поготово није само хумора ради, показују бројни примери писаца којима се не може олако прикачити фраза „лака садржина“, фраза која се у српској књижевној критици толико често веже за игру речима да би јој могла постати синоним.

Примера је толико да готово и нема значајнијег српског писца или песника који се није опробао у некој од игара речима, али се, са друге стране, мало који од критичара одважио да томе прида већи значај.

Робујући устоличеним узорима добар део књижевне критике је у двадесетом веку по питању односа према језику књижевног дела и игри речима уопште био више преписивачки него истраживачки

Игра речима у речницима и литератури

Дефиниције игре речима и/или каламбура (фр. calembour) у општим речницима су или непотпуне или непрецизне, и углавном не праве разлику између ова два појма.

У шестотомном „Речнику Матице Српске“ игра речима се дефинише као „духовита досетка, основана на употреби једне речи место друге или на замени значења речи које звуче једнако, а имају различито значење; каламбур“, а каламбур као „игра речима које једнако или слично звуче, а имају различито значење, нижа врста фигуре.“.

Када у истом речнику упоредимо дефиниције појмова „каламбур“ и „каламбурист(а)“ („онај који се у писању служи каламбурима.“). долазимо до парадокса да се у првој дефиницији помиње само акустички елеменат, уз одсуство визуелног, док је у другој дефиницији обрнуто.

Према „Хрватском енциклопедијском рјечнику“ и „Обитељском лексикону“ игра речима је: „шаљива досјетка основана на рјечима које звуче једнако, а значење им је различито, паронимија“, а каламбур: „игра ријечима које звуче једнако или блиско, а имају различита, двосмислена значења.“.

У Вујаклијином „Лексикону страних речи и израза“ каламбур је дефинисан као „досетка, игра речи која се састоји у употреби речи са двоструким значењем.“, а у „Рјечнику страних ријечи“ Желимира Домовића каламбур се дефинише као „досјетка, игра ријечи која се састоји у упораби ријечи с двоструким значењем…“.

И у „Теорији књижевности“ Иве Тартаље (стр. 113.) игра речима „позната и по француском називу каламбур настаје довођењем у везу речи које су само по својој гласовној подлози блиске или се тако прекроје да њихови гласови изненада блискост успоставе.“

Свим овим дефиницијама заједничко је то што акценат стављају само на једна, најчешће звучна својства речи, израза и реченица.

У Рјечнику страних ријечи Братољуба Клаића дефиниција по којој је каламбур „игра ријечи, метабола (в.), досјетка с ријечима које имају двоструко значење или које звуче једнако, а имају различито значење“, много је одређенија, јер обухвата и акустична и визуелна својства речи.

Другачије, потпуније, и са јасном разликом између појмова „игра речи“ и „каламбур“ су дефиниције у „Речнику САНУ“.

Игра речи овде је дефинисана као „врста ниже фигуре, досетка заснована на духовитом, вештом поигравању речима, на подударању њиховог склопа постигнутом нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика, каламбур, метабола“, а каламбур као „игра речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења; шала.“.

У Првој дефиницији се нигде не помиње акустички елеменат као једино својство игре речи, него се, напротив, указује на склоп речи који се постиже „нарочитим комбиновањем речи или подешавањем њиховог облика“.

Дефиниција из академијиног речника, дакле, једина је која говори и о облику речи, а не само о њиховом акустичком својству.

Са друге стране, дефиниција каламбура сведена је на ону ужу меру која је у осталим речницима приписивана игри речи – да је он тек подврста игре речи заснована на поигравању „речима истог или сличног гласовног склопа, а различитог значења“.

Игра речима у речнику књижевних термина

За схватање односа књижевне и стручне јавности према игри речима посебно је битна најшира и најпотпунија дефиниција дата у Речнику књижевних термина (Нолит, Београд, 1985.).

Као прво треба напоменути да под одредницом „каламбур“ не постоји садржај, него она упућује на одредницу „игра речима“.

Читав текст о игри речима односи се на прву групу, (оних заснованих на гласу, акустици), а да се примери друге групације (анаграми, ребуси, палиндроми, липограми, логограми…) ни не помињу.

Када се, даље, изричито закључује да особине појединих језика никако не утичу на појаву игре речима, већ да су то пре свега политички и културни чиниоци, опет се говори само о првој групи игара речима.

Наравно да игра речима не извире из самог језика, али елементи који чине одређени језик и правила која унутар њега владају обезбеђују боље или лошије услове да би нека врста игре речима била више или мање развијена.

То се посебно односи на оне засноване на визуелном ефекту чија је садржина превасходно подређена задовољавању строжије писане форме и за коју звучни елементи имају секундарни значај.

Даље се у речнику књижевних термина даје дефиниција игре речима („О и. р. говоримо онда ако се поједине ријечи у реченици групишу по сродном звуку, тј. било по потпуној, било по дјеломичној хомонимији…“), а потом се истичу само својства заснована на акустичности, тј. на вези акустичке слике и значења речи, а да ни говора нема о игри речима заснованим на визуелном ефекту:

„У оном часу кад се ријечи у ланцу говора више не вежу по значењу него по звуку, тј. кад се значење једне ријечи веже уз акустичку слику друге ријечи, па звукријечи задобива улогу која му у нормалној функцији језика не припада, него ту нормалну функцију онемогућује, онда смислени језик прелази у и. р. Због тога о и. р. смијемо говорити само у оним случајевима гдје се природна и неразлучна фузија акустичке слике и значења у ријечи ломи на двоје и ријеч дјелује тако рећи на два колосјека.“ Следи невероватна констатација да „Није потребно дијелити и. р. на подврсте јер таква диоба није ни од какве користи…“ јер „Подврсте и. р. природно се дијеле према начину како се асоцирају акустичкеслике ријечи.“

На крају се наводе примери народне етимологије, ономатопеје и припадници одређених друштвених слојева који се буне против стварности „али немају снаге или смјелости да задру у стварност, па се иживљавају у тим гласовним комплексима. Тако је њезин значај редовито агресиван.“.

Дакле, говори се само и једино о звучним особинама игре речима, без помена визуелних, као да се читава књижевност заснива само на акустичким сликама.

Закључак је да се игра речима јавља у сатири, вицу и пародији (акценат је на лакој садржини), а нема речи о каквој високој уметничкој форми (да за пример узмемо ехо-риму у поезији Десанке Максимовић, риму засновану на синонимији у песми „Гојковица“ Бранка Миљковића итд.).

На крају се као „Непревазиђени мајстори и. р.“ наводе Аристофан и Рабле и поново превиђајући визуелне особине игре речима наглашава: „Погрешно је поједином језику приписивати већу тенденцију и. р. од других језика, јер и. р. не извире из природе језика.“.

Када се оваквом тексту о игри речима и/или каламбуру из речника књижевних термина додају дефиниције из већине речника и лексикона, ни мало не чуди чињеница да у књижевној јавности влада погрешно мишљење о овој појави.

Слично би било када бисмо нпр. изводили дефиниције о стилским фигурама анализирајући само фигуре дикције, понављања и речи (тропе), а потпуно занемарујући фигуре конструкције и фигуре мисли.

Далибор Дрекић

Литература:

Вук Стефановић Караџић, Граматички и полемички списи, Београд 1894.
Вук Стефановић Караџић, Вукови записи о језику и књижевности, СКЗ, Београд 1964
Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1914.,
Речник српско-хрватског језика 1-6, Матица Српска, Нови Сад 1976.,
Речник САНУ,
Речник књижевних термина,
Иво Тартаља, Теорија књижевности,
Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза,
Желимир Домовић, Рјечник страних ријечи,
Братољуб Клаић, Рјечник страних ријечи,
Хрватски енциклопедијски рјечник,
Хрватски обитељски лексикон.

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Зорка Лазић – уредник сатиричног листа Врач погађач
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића
Како је Радоје Домановић доживео Мајски преврат
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана
Вељко Коцкар – Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.