Јевреји

Енрико Јосиф о Србима: У свету не постоји народ који је трпељивији и братољубивији са свима

„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустити ту дивну одговорност коју има, и чини ми седа управо на чудесан начин, губљење Косова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има.
Енрико Јосиф

Енрико Јосиф; фото: Видовдан

Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена.

Више пута сам давао неке изјаве у новинама, у којима сам рекао да сам трајно заљубљен у српски народ, сматрам га својим братским народом, јер за мене нема народа који је трпељивији и братољубивији са свима, а то је чудесна особина, тога нема у свету. У свету све почива на природном, националном, светом себичњаштву. Kод Срба тога нема: они страдају стога, и нису националисти, зато што тога немају, према томе тешко је да им се то може приписати. Они су доживели Косово и нису националисти. Срби су себе толико жртвовали да су у овом тренутку изгубили себе, иако ја мислим да тиме васкрсавају. То је невероватно чудесан не само смисао, већ најплеменитија врста есхатолошке камиказе коју носе Срби. Они су сад отприпике у стању да не смеју о себи чак ни да мисле добро, него се само осећају добро ако мисле најгоре. Ја то кажем о мојим пријатељима који су Срби и који најгоре о себи мисле: тај смисао за самокритику сличан је и код Јевреја. Пророци су најужаснија самокритика Израела.

Али, како се то Косово претаче у духовном смислу, све се полако почиње пречишћавати. Наравно, има и претераности, то је природно. Али, битна ствар је ту…

Дакле, посматрајте какву улогу има српски народ у светској повесници. И Гаврило Принцип, а то није само Гаврило Принцип, већ цео Први светски рат. Сад у ,,Дуги“ читамо да немачки новинар Виктор Мајер, напада чак улепшавање Теразија, као шовинистички национализам, и додаје: „Увек су Срби прекратили нашу хегемонију у Европи, и у првом рату. и у овом другом, Двадесет и седмим мартом. Изгубили смо два драгоцена месеца“.

Сви немачки повесничари редом – а Немац је тачан и не греши кад је повесница у питању – сви до једног научно доказују, а то сам увек тврдио, мада нисам Немац и нисам повесничар: немојмо заборавити онај тренутак који је библијска прича.

Немац долази пред Москву. Улази већ у предграђа с највећом нагомиланом силом, откако завојевачи постоје. Наполеон беше смешан у поређењу с Немцима, најездарима с не знам колико тенкова, авиона, топова, као у библијској причи, не као, већ у библијској причи.

Наједном – разлика у топлоти од шездесет степени! Било је + 30, а спустилпа се на -30! Ниједна справа не креће, техника више не вреди, не креће! Ођедаред та ужасна машина која би Москву за десет, за двадесет дана сравнила са земљом, као варшавски гето, том досад највећом моторизацијом света, више не може дасе покрене.То је библијска прича.

И то руски маршали признају као тренутак од преломног значаја, чак признају да је догађај од Двадесет седмог марта придонио правој ствари. Мислим да није било Двадесет седмог марта, још би партизаније било у Русији. Јер, падом Москве, Хитлер се већ беше спремио да не страда од зиме, као Напопеон. А једна једина пруга је водила до У рала; њу би Немац запосео као ништа, црпао материјал и ко зна колико би се још носио са савезницима.„

Тако погледајте, две необичне значајне ствари у Првом и Другом светском рату, ужасно значајне ствари запетљала је нека мала Србија, и Немац не може смислити Србина, зато га и мрзи.„Одузео нам је с правом нашу премоћ у Европи, јер смо били најнапреднији“. То се уопште не може порећи. И у атомисти ци беху најнапреднији, и у философији, и у музици, дакле, и у науци и у култури, и с пуним правом могу рећи да су освојили Европу, не само да би загосподарили, већ би све побили…

За мене, у есхатолошком смислу, народ који је дао страховите жртве, увек свесно, нимало несвесно, за свеопште идеје јесте српски народ. Неко с правом каже да је то лудо самоуништење, али, додајем да апостол Павле дивно рече: „Ми смо лудаци у Господу“. Србин је опет лудак у универзалијама, ја сам за те лудаке и припадам племену које је исто луд у општењу са Богом и против Бога. Свеједно, само да никад није „без“ јер ако си против, ниси без. Најгоре је бити без, потпуно непристрастан.

И, данас знам и верујем да се први пут спајају небеска и земаљска Србија. Јер, несрећа је кад се изгуби та равнотежа, Србија је сада први пут на дугом, трновитом, крвавом али правом путу сједињења та два нераздвојива гледишта.

Kад год је Србија била једнострана, покушавају да подржава прагматику Западне Европе, она је падала и пропадала. А кад год је била сулудо непрагматична, заносом захваћена, на страни слободоумља због којег је увек страдала и због којег људи највише сматрају да вреди страдати, онда Србија беше оно што јесте.

Србија је у Васкрсу и ништа је неће зауставити. Па таман да Срби то и не знају, да тога нису свесни!

Верујте, у нашем времену доживети своје судбинско, повесничко, надповесничко, саборно самоосвећење у новом нашем великом тренутку, мада то многи још увек нису спознали. То самоосвешћење прави је Васкрс овога народа, распећа кроз векове и успења кроз овај Тренутак.

Имате чувену причу о праведницима, због којих целокупно Постање постоји, а они не знају да су праведници. Због тога Србија треба да зна да, својим спојем земаљског и небеског, има презначајну улогу, мада то ја, као бележар пророчанства, есхатолошки имам права да, по могућству откријем. Али Србија то не треба да зна, јер ако буде свесна, визију неће испунити…

Идемо сад много даље. За некога је то празна реч, али за мене је најдубља истина: Творац никад не заборавља претке који с Њим беху. Морате знати, а вероватно знате да је један од најхришћанскијих народа у Европи био српски народ и српски владари. То Творац никад не заборавља. Он опрашта, али никад не заборавља. Немањићка династија ужасно је страдалничка династија, и у крвожедности и у богожедности. То једно са другим иде, то је мени било као распеће, све заједно иде. Немањићи беху, сједне стране, веома моћни земни владари, ако хоћете крволочни, а после тога иду па се искупљују. Такав је човек. Ми данас нисмо у стању да се искупимо. Не знамо шта је величанстеени чин епског искупљења. До јуче си грешник, а од сутра си светац. И Бог то прима.

Али, неки веле: владари – Стеван Немања и Душан беху грешни, па и народ. Тиме се осмишљује питање „зашто“.То су радили сви владари, па су неки народи на земљи доживели велике успехе. Питање не мора да је само у томе.

Дубље је оно из приче о Јову; нисам крив а страдавам. И, ако још страдање нема смисла, онда је то беспуће. Али, осетимо ли да има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, он да се ођедаред у нама нешто деси, не-о достојанство нас опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ.

Сматрам да у овом тренутку повесничког живљења, српски и јеврејски народ имају големо значајну одговорност. А то је ширином и братољубљем наткриле сва могућа трвења и мржње да пречишћено опет васкрсну у оном због чега је српски народ српски народ. А он је управо стога, јер беше један од најхришћанскијих народа. Владика Николај Велимировић сјајно каже на једном месту:„Срби су једини народ који хришћанство није примио преко владара, него су га најпре примили млади а стари су остали пагани – па су, полако. преко младих примили хришћанство“.То је необично значајно запажање.

Мислим да су то два народа најбратскија у Богу, независно да ли су сад, тренутно, неки безбожници, а неки не, то је друга ствар. Али главно језгро је ту и осећа се да се то полако, управо с трагедијом која се дешава на Косову, драгоцјено претвара у нешто много дубље: Лазар се одлучио за царство небеско. То није метафорична фраза. Ово Косово је опет небеско Косово. То је почетак Новог Јерусалима.

Ја сам, чак у неким ужареним расправама, говорио да гледано с есхатолошке стране, један од првих будућих поданика Новог Јерусалима јесте српски народ. Он се ослободио националног себичњаштва толико, да је оно што му је најдрагоценије, у име неких уверења, малтене предао. али то је Једна од највећих жртава. Та жртва води у Нови Јерусалим“.

 

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) је био српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности. Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду. 

Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.

По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији.  Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. 

У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000). Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“. Преминуо је у Београду 13. марта 2003.

Извор: Видовдан

Више о Енрику Јосифу можете прочитати на страници: Композитор Енрико Јосиф

Ербис – Сибре – или обрнуте српско-хебрејске везе

Анђелија Станчић Спајић је у својим анализама указивала на везе између речи српског и хебрејског језика. Она је посебну пажњу у старим хебрејским списима посвећивала „тамним“ речима, односно речима којима се зна значење, али им се порекло не зна. 

Библија, Свето писмо

Анђелија Станчић (Шид, 1865 – Београд 1955) је српска књижевница, учитељица, учесница Првог светског рата, добитница је Крста милосрђа и Ордена Светог Саве, који је одбила да прими. Завршила је Вишу девојачку школу и учитељску школу у Сомбору, а потом је била учитељица у Пожаревцу и Шапцу. У избеглиштву, које је провела у Водену, учествовала је у оснивању „Заштите сироте деце“. 

По избијању Првог светског рата добровољно је отишла на фронт, где је помагала рањеним војницима. По окончању великог рата, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године.

Научни рад

Анђелија Станчић писала је песме, приповетке, песме и приче за децу и бавила се превођењем са француског, немачког и чешког језика. Била је сарадница и у неколико листова: у сомборском „Голубу“, у „Босанској вили“, „Школици“ и „Зорици“, где су објављивани су њени преводи, приповетке и песме.

Већ 1912. године написала је „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Оставила је вредна дела о народном лечењу, као и књиге „Највећи светитељи српски и словенски“ (1934) и „Путник: грчко-српски“ (1936).

Анђелија Станчић-Спајић

Анђелија Станчић – Спајић као медицинска сестра у Великом рату; фото: Радован Сремац

Најстарији језик Библије – или један од најстаријих културних народа

Најстарији језик Библије је веома занимљиво штиво у којем су приказане мапе Синајске горе из 7. и 8. века и на којима се виде места, као што су Банат, Бела Црква, Српска (гора) и слично. Карте су, наравно старогрчке али су топоними српски. Необичност те карте је била у томе што су се у близини Мојсијеве горе налазиле и планине са именима Српска гора, Гора, Банат, затим реке са именима Мир, Вир-ас итд.

На почетку књиге написала је:: “ …И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа. После десет и више година проучавања и прикупљања материјала а после великог труда и трчања да се наше позване установе заинтересују за ову новину и издаду на јавност ову и ако не велику ипак важну књигу, која је могла бити већа, али је била удешена за три јавна предавања и морала је бити збијенија, после свих затворених врата, сама дајем у у штампу ово дело.“

Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе елементи српског језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе елементи вере и начина живота Срба.

„Тамне“ речи ауторка тумачи архаичним речима српскога језика, доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Наиме, Фалистејци, који су се једним делом асимиловали у Хебрејски корпус, у сродној су вези са некадашњим становницима Македоније – Пеластима. О континуитету између Пеласта и Словена на Балкану говорили су многи неучници, међу којима и Милан Будимир, Нико Жупанић и Радивоје Пешић.

Интересантно је да и само име „Ебрис“ (עבריס), којим су стари Хебреји себе називали, Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

Књигу је завршила следећим речима: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик најстарији језик Библије и да је српски народ један од најстаријих културних народа.“

Далибор Дрекић

Извори: Новости, Википедија, Радован Сремац

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Српски и словенски називи за дане у седмици

Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали  народи  Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.
Захарије Орфелин

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.

Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.

Миле Недељковић

 

 

Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Радован Дамјановић: Праотац

Пријатељство између јеврејског и српског народа траје хиљадама година уназад, још од времена Римске републике. Овако је говорио Натањаху приликом Вучићеве посете Израелу… Захваљујући интернету, то може лако свако да провери.
Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Од овог говора израелског премијера на енглеском језику прошло је више од годину дана. Изненађује мук домаћих историчара. Кратко речено, изгледа да се они праве да то нису чули, јер ако су чули, морао је бар неко од њих да се обрати јавности и покуша да објасни о чему се ту ради. Најконзервативније и опште прихваћено датирање најстаријих периода Римске државе је оно по Варону. Када се пребаце године на данашњи начин рачунања, односно, уместо од оснивања Града на рачунање по Христовом рођењу, добије се 509. година пре Христа. Тада је Рим протеравши краља постао република. Стани, стани, рећи ће неко, зар су Срби тада постојали? Ако су и постојали, зар нису у то доба били ко зна где, далеко од Србије… Па да, то би могао бити главни разлог ћутања људи од струке. Изгледа да они само настављају да раде свој „посао“.

Наши суседи за то време настављају лов на ћирилицу. Таман су некако испливали из „пољичког проблема“ закона писаног чистом српском ћирилицом, кад ту скоро чух њиховог језикословца како говори да у глагољичком тексту башчанске плоче има једна реч урезана ћирилицом. Дакле, циркус се наставља. Рекло би се да је смисао његове опаске да у сваком житу има кукоља па тако и у глагољици може бити и ћирилице. То би значило да је ћирилица коров? Још је додао да се ради о речи амин.

Хотећи да проверим ово, прегледао сам башчански натпис и изненадих се, наиме, има више од једне речи клесане ћирилицом. Јесте да се ради о средњевековном тексту, али је врло лако пронаћи неглагољичка слова, јер се глагољица изразито разликује од осталих географски блиских писама. Нисам нимало случајно употребио израз неглагољица уместо ћирилица, јер… па појаснићу то једним савременим примером. Босна и Херцеговина има два ентитета, то сви знамо, српски ентитет који користи ћирилицу и онај други, двојни ентитет који се служи латиницом. Како би Република Српска и Федерација могле да имају јединствене аутомобилске регистарске таблице, смишљен је генијалан трик: на регистарским таблицама се поред бројева налазе и слова али само она слова којима се не може установити „порекло“, односно, коме писму припадају. То су рецимо графеми: т, м, н, х, а, е … Шта рећи Бриљантно! Вратимо се проблематици башчанске плоче. Њена неглагољичка слова спадају у групу знакова са поменутих регистарских таблица јер им се не може одредити порекло. Једино у шта сам сигуран јесте да та слова припадају дворедом типу писма, али не могу да одредим да ли се ради о латинској капитали, грчкој мајускули или српском уставу. Овде се изгледа ипак наилази на синдром преплашеног палеолингвисте који свуда види ћирилицу, подразумева се српску!

Мешање језика и слова врло је често у старим натписима. Археолог Ђорђе Јанковић у свом обимном делу Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, даје неколико таквих примера, уз коментар: „мешање две азбуке није необично, а може бити и намерно“ …

Врло леп пример мешања писама и језика даје професорска Ранка Куић у књизи Црвено и бело: српско-келтске паралеле, која је пре шеснаест година изашла у Бања Луци. У њој је поглавље Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Ради се о троделној надгробној плочи из Призрена датованој по стилу и украсима у прва три века по Христу. Послушајмо саму Ранку Куић: „Нисам археолог, али ме је споменик заинтересовао због његове језичке стране. Одмах ми је пало у очи да се ту ради о вулгарном латинском, затим (судећи по хебрејском алфабету) о хебрејском и, вероватно о неким древним келтским топонимима. Ова последња претпоставка била ми је најважнија.“   … „Током анализе, одушевио ме и зачудио податак да се, на трећем делу некрополе, у другом реду, налази латиницом уклесана стара српска реч: PRAOTCEM,  која поближе означава властиту именицу: ARON. То је једина славенска/српска реч/именица која се, усред латинског и хебрејског језика, налази на овој некрополи, и то скоро 2.000 година старој.“

Халкокондилове речи – Срби су народ најстарији… као да добијају на тежини. Добро. Догодине у Призрену.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491