Јасеновац

Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

У Земуну, 8. 2. 1942.

Др Првослав Гризогоно

Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.

Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.

Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.

Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.

Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: “Правац Београд – путуј Краљу Петру”: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни случај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести. За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници.

Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.

Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.

У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.

Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.

Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену.

И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?

У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна.

У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.

Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете **** за спасење своје душе.

Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.

У Земуну, 8.2.1942.

Др Првослав Гризогоно

Титово лажно саопштење о Јасеновцу

Више од шест месеци после ослобађања Београда, 2. маја 1945, требало је да прође да Титови борци уђу у Јасеновац. Још већу сенку на однос Титовог режима према највећој ратној гробници Срба баца чињеница да су његови борци ушли у Јасеновац тек пошто су га усташе мирно напустиле. 
Јасеновац

Партизани били присиљени да минама разбијају „чепове“ од људских тела на срушеном мосту која су стизала из Хрватске

Тек пошто су десетак дана систематски затирали трагове свог великог злочина: откопавали посмртне остатке логораша и спаљивали их на ломачама, уништавали архиву логора, рушили зграде, постројења и мучилишта на којима су убијали хиљаде и хиљаде својих никад избројаних жртава, међу којима је највише било Срба, али и мноштво Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Један од ретких преживелих логораша, инж. Ристо Стјепановић, два месеца по изласку из Јасеновца, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Босни и Херцеговини је изјавио:

– Сви ми у логору смо жељно чекали да на напад партизана на логор и били донекле и припремљени за то, али до тог очекиваног напада никад није дошло.

Велику мрљу над Јасеновцем још више је појачао Титов генералштаб, који је 4. маја 1945, два дана по уласку његових снага у већ напуштени и потпуно девастирани Јасеновац, домаћој и иностраној јавности обзнанио да су његове трупе „брзим продором на запад заузеле и ослободиле Јасеновац“.

Перо Симић

СЕДМО ОТКРИЋЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ

Аутор овог фељтона објавио је 20 публицистичких и историографских књига. После прве Титове комплетне политичке биографије, објављене досад у 12 издања, у Загребу и Љубљани промовисан је за „највећег светског титолога“.

У својим књигама разрешио је шест највећих непознаница Титове биографије. Кад и зашто га је Стаљинов режим довео на чело КПЈ, какву је улогу Тито имао у трагедијама елите КПЈ ликвидиране у Москви, шта је радио у Шпанском грђанском рату, како га је Стаљин 1944. довео на власт у Београду и због чега је Тито 1948. Стаљину рекао „историјско не“.

Симићева двотомна књига „Тито и Срби“ је његово седмо откриће о Ј. Б. Титу и доноси мноштво непознатих чињеница о проблематичном Титовом односу према Јасеновцу, разграничењу Србије и Хрватске, карактеру Независне Државе Хрватске. На молбу „Новости“, аутор је одабрао најзанимљивије делове из прве књиге „Тито и Срби“, који говоре о односу Тита према Јасеновцу. Књига у четвртак излази из штампе у издању „Лагуне“.

Извор: Вечерње Новости 1 и 2

Сећање на Бљесак – злочин без казне, који траје

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 55 жена и 11 деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао.

Напад на подручје под заштитом УН

Операција Бљесак је почела у 05:00 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер.

Главна мета напада: избегличка колона

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 55 жена и једанаесторо деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима, рањеници су гажени тенковским гусеницама или убијани ножевима.

Разбацани лешеви, унакажена тела жена, деце и старијих особа, преврнути трактори, коњске запреге и ствари – то су призори који су се 1. и 2. маја 1995. године могли видети у насељу Нова Варош у Хрватској, као и дуж магистралног пута Окучани-Стара Градишка-Градишка.

Велике размере злочина над цивилима

О каквој је размери злочина хрватске војске и полиције над Србима у Западној Славонији реч најбоље потврђује податак да су тадашњи припадници аргентинског контингента УНПРОФОР-а посведочили да су хрватске снаге цистерном испирале крв са асфалта на путу према насељу Нова Варош. Да би били склоњени и затрти сви трагови и размере овог суровог злочина, тај пут је касније пресвучен новим слојем асфалта.

Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 150 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну реке мртви превежени или умрли од задобијених повреда.. По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 тела убијених Срба и покопали их углавном под ознаком „непознат“. д 148 ексхумираних, до сада је идентификовано 107 посмртних остатака. Међу жртвама је 56 жена, 11 особа до 18 и 75 особа преко 60 година старости.

Операција Бљесак; фото: Википедија

Заробљавања на превару, суђења и логори

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје ђеце, и Пакленица са 20 жртава, међу којима и два брачна пара просечне старости 73 године.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару, Вараждину, Славонској Пожеги, Новој Градишки и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње тортуре у злогласној „Лори“ у Сплиту.

Резолуција савета безбедности

Цивили који нису напустили своја огњишта смештени су у логоре, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана и уништена. Ускоро су и они, уз помоћ снага УН и хуманитарних организација, превезени у Републику Српску и Србију, а од њих се у Хрватску вратило тек око 1.500.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, Савет безбедности УН је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мере за неиспуњавање обавеза.

Завршетак етничког чишћења западне Славоније

Овом операцијом Хрватска је довршила етничко чишћење у којем је, почев од 1991. године, из Западне Славоније у неколико војних акција протерано око 67.000 Срба. У предратном периоду у западној Славонији било око 121.000 Срба, а данас једва да их живи око 17.000. Хрватска никада није санкционисана због напада на подручје под заштитом УН, нити је било ко кажњен за бомбардовање српских цивила у Западној Славонији у мају 1995. године.

 

 

Извори: РТС, РТРС, Krajina Force, Википедија 

Радован Дамјановић – Вече у Студеници

Вече у Студеници или каква веза постоји између такмичења за песму евровизије са Лорданом Зафрановићем

Радован Дамјановић, Фото: Фонд стратешке културе

Ево после толико година, читам у медијима да је снимљен или се снима филм о Јасеновцу. Аутор или новинари, нисам баш схватио, говоре да је то први филм о Јасеновцу. Нагласак је на овом „први“ и то је можда тачно ако се филмови деле строго жанровски. Јер се изгледа у њиховом случају ради о филму с глумцима.

Међутим, пре више од тридесет година југословенски синеаста Лордан Зафрановић је снимио филм о Јасеновцу под насловом „Крв и пепео Јасеновца“, који у подели спада у документарне.

Лорданов филм је био најављен у телевизијском програму. Баш тога дана налазио сам се у посети манастиру Студеници. Кад се смрачило, прошетао сам до некакве сеоске кафане за коју сам претходно утврдио да у њој постоји телевизор. Који ради. Био сам сам, ушао сам у ту просторију на време, мислим, за почетак филма. Унутра се већ налазило пуно мештана, жилавих горштака. Седели су за столовима и сви гледали у правцу телевизора као да се ради о некој важној фудбалској утакмици.

Схватио сам да је на екрану први програм, а тада су ионако постојала само два програма, јер, није ишао Зафрановићев филм који је требало да буде на другом. Лаганим кораком младости и потпуно непристојно, сада схватам, пришао сам кутији црно-белог телевизора и притиснуо дугме за други програм. Нисам стигао ни да видим шта је на екрану а Бога ми, ни да чујем. Иза мене је настала неописива галама, попут рике гладних лавова; то су разјарени сељани кренули ка мени. У том тренутку ми је помогао инстинкт самоодржања, муњевито сам притиснуо дугме за први програм, крици су скоро моментално утихнули, и завладала је нека готово мистична тишина. На екрану се појавио неки Данијел и запевао песму о некој Џули – која му недостаје.

Био је то пренос такмичења за песму евровизије, уживо. Данијел је представљао Југославију. Искористио сам усмерену пажњу публике на екран, и збрисао одатле. Да добронамерни читалац не помисли да овде можда говорим против сељана,  највећи доказ је то, да када сам се вратио у Београд, нисам пронашао никога  ко је у то време гледао други програм. И до дана данашњег не знам да ли је тај филм Лордана Зафрановића уопште и приказан на телевизији.

Џули је очигледно одрадила свој посао.

Једно пет-шест година пре ове евровизије Лордан Зафрановић је завршио филм „Окупација у 26 слика“. На овом месту парафразирао бих Плутарха који каже да о човеку често више говори неки мали на изглед безначајни гест, него велики подухвати и славна дела.

Зафрановић је несумњиво Окупацијом направио велико дело, које је упркос томе што нагриза решетке кавеза званог братство и јединство, послато да заступа Југославију у трци за Оскара. Случај комедијант је хтео да председник Академије за доделу Оскара буде Србин познат под холивудским именом Карл Малден. Оскар је био сигурно намењен Зафрановићу… Али… Од њега се тражило да исече и избаци сцене зверског усташког масакра, да од осам минута тих ужаса остави – мање од минута! Лордан је то одбио и… статуета је отишла негде другде.

Питам се колико би синеаста одбило Оскара у замену за скраћење од седам минута? Врло мало или нико.

Ако већ не може Србија као држава, Српство би морало да нађе неки начин да се овај гест и читав рад Лордана Зафрановића некако награди и обележи.

Овом причом нисам желео ништа посебно. Ни нарочито.  Сем да вам скренем можда пажњу на избор једног Човека. У одређеном тренутку. У одређеним околностима.

Радован Дамјановић

извор: srbijanskiglas

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491