Генетика

Генетичари утврдили да смо били овде и 2.000 година п.н.е. (ВИДЕО)

Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере! 

Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.

У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.

Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).

Прилог можете погледати овде

Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.

Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.

This slideshow requires JavaScript.

Балкан прапостојбина Индоевропљана

То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.

Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.

ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!

 

Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни

Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.

Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia

Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.

Генетика Старе и Нове Европе

Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.

Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Напокон откривен ДНК народа на Балкану (ВИДЕО)

Јован Д. Марјановић, дипл. инж. који се последњих година посветио проучавању објављених радова генетичара о пореклу Y хромозомских хаплогрупа, представио јавности шта је истина о пореклу народа на Балкану.
Јован Д. Марјановић

Јован Д. Марјановић; фото: Центар

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, коју уређује и води Дејан Петар Златановић, био је публициста и истраживач Јован Д. Марјановић који се бави проучавањем прошлости Балкана и историје европских народа из угла генетских истраживања. Тема емисије је била решавање ДНК мапа Европе, Србије и Срба и како су генетска истраживања порекла народа донела нова открића и велика изненађења на пољу проучавања прошлости Балкана.

Јован Д. Марјановић је привукао велику пажњу јавности и медија у региону својом недавно објављеном књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ (www.vemircbooks.com) у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Емисија се бави темом формирања народа југоисточне Европе и достигнућима популационе генетике на пољу проучавања миграција народа и у њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

У разговору са водитељем поменуто је низ занимљивих чињеница везаних за саму науку генетику, појашњено је шта су то хаплогрупе које се све чешће спомиње у медијима, ко је су генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту, како је преко ДНК откривено порекло народа на Балкану и дат је предлог како дати коначну научну потврду ко су и одакле заиста потичу народи у југоисточној Европи.

Украс 1

Јован Д. Марјановић, дипл. инж. електротехнике, је српски публициста и истраживач са интересовањима за прошлост, филозофију природе, чисте енергетске технологије и гранична подручја науке. Међународно је познат по својим текстовима и анализама о новим енергетским технологијама о чему је до сада написао десетак популарних научних радова и објавио две најзначајније научне књиге на пољу слободне енергије, Основни принципи овер јунити електромагнетних машина (2011) и Наука о слободној енергији (2018). Последњих година интензивно се бави и истраживањем прошлости Балкана и историје европских народа кроз анализе и тумачења достигнућа генетике на пољу проучавања миграција народа, што је на крају резултирало његовом капиталном књигом Генетика Старе и Нове Европе (2018).

 

Истраживачко-развојни центар Вељко Милковић – ВЕМИРЦ

Да ли су историју Срба и Руса фалсификовали и сакрили западни историчари

Анатолиј Кљосов писац је ове књиге „Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију“ јасног наслова и неодређеног жанра. Управо та мешавина свих наука привукла ме је његовом делу. Наћи ћете овде и историју, и археологију, метеорологију, астрономију, палеолингвистику, етнологију, математику, медицину, форензику, наравно генетику и њену кћерку ДНК-генеалогију. Сигурно сам пропустио бар још прегршт наука и научних грана. Књига је слободна и драгоцено субверзивна у сваком реду и сваком поглављу; подрива и руши темеље штетне зграде на лошем месту. Уосталом, ово и јесте век у коме ће се многе тајне открити.
Хаплогрупа I2 - Словени

Хаплогрупа I2 – Словени

Лажна историја мора пасти. Срби и Руси (обратити пажњу на редослед) имају много тога заједничког. И Србима и Русима су странци писали историју. Али не обични странци већ странци непријатељи, којима је главни циљ био и остао, до данас, поништавање словенства! По њима ни Срби ни Руси немају античку историју, односно не постоје пре средњег века. „Добро“! Од тога су почели, „створили“ су нас од малоумних хорди изниклих у неодређеним баруштинама и одједном нас обрели у Србијама и Русијама – готовим државама! Ни то није било довољно, те државе су морали да створе странци. Русију формирају Нормани, дакле Германи или Швеђани, никако Словени. Београд су, замислите, „основали“ Келти Скордисци, иако овде постоје насеља старија од њих бар 6.000 година!

Анатолиј Кљосов

Анатолиј Кљосов

Наравно, нећу препричавати књигу, али ово морам да наведем: на једном месту аутор каже, а говори о садашњем времену, како су руски археолози запели да докажу да је један средњевековни локалитет фински, и то усред Русије, фински па фински. И Кљосов каже да су они, археолози, оболели од норманизма. Е ту, на том месту, постао је мој брат, јер је као човек ван историјско-археолошке струке схватио, прозрео суштину. „Одгојене“ су, баш тај израз, генерације већих католика од папе, већих Немаца од Немаца или што каже српска пословица – ‘рани куче да те уједе! Исто је у Србији. Овде су победили и наметнули берлинско-бечку историјску школу још у 19. веку. Године 1878. на берлинском конгресу потврђена је Србији модерна државност, али и наметнути стандарди који ће се примењивати у историјској науци. Стандарди су и данас много популарна реч, њих треба да испунимо како бисмо „ушли у Европу“! Моје је питање – одакле? Рођена је такозвана права и владајућа критичка историографија која, ево, влада до данас, насупрот тзв. романтичној или аутохтонистичкој школи којој, према тој подели, припадам и ја. О томе сам доста писао и моји читаоци то знају. Али неке ствари треба поновити више пута јер су још стари Латини чули од Етрураца (који су себе звали Расени) да је понављање мајка учења.

 Анатолиј Кљосов живи у Америци, колевци израза као што су: „политичка коректност“ или „говор мржње“. Зато, бавити се заједничким мушким претком, а избећи оптужбе за горе наведене изразе је… готово немогуће. Историја се никада није одвојила од политике, видећемо хоће ли то успети ДНК-генеалогији? Један од задатака, скоро херкуловских послова, које је аутор морао да савлада је и борба с потпуно неодговарајућом и у суштини погрешном терминологијом у археологији, историји, палеолингвистици… Да би илустровао опсег тих грешака Кљосов је духовито, као да је Србин, давао сопствене примере кованица типа – протосовјети, као потпуни еквивалент владајућим „научним“ изразима!

Ако мислите да је филологија, чак и палеолингвистика, за разлику од историје и археологије, ослобођена притиска политике, онда се грдно варате. Сећам се како сам на часовима старословенског и палеографије мучио професора питањима типа: где престаје дијалект и почиње нови језик? Критеријуми раздвајања, једноставно ћу рећи, не постоје! Тако да смо увек долазили до закључка како је постанак новог језика, у наше време, политичка одлука. Врхунац овог „критеријума без критеријума“ догодио се у 20. веку када је одлукама неколиких центара моћи, на првом месту Ватикана и Коминтерне, почело комадање српског језика и српског простора, односно, српског народа. Тако званично атеистички СССР наступа заједно са званично теистичким Ватиканом. Једна, добронамерном, боље рећи необавештеном човеку, наизглед немогућа спрега. Света столица је имала благу предност на терену, због већ одавно постављене „инфраструктуре“, док је црвени Кремљ тек имао да изгради своју мрежу. Ипак, овај напорни рад уродио је плодом. Уз помоћ Аустронемаца Ватикан је у оба светска рата, а посебно у Другом, извео до тада невиђен геноцид. Број српских жртава још увек је тајна. Не знам ни за један народ у прошлом веку да је више пострадао, да се изразим бирократски – „по глави становника“. И жреци Коминтерне радили су исто, знајући да никад неће завладати Полуострвом док не сломе кичму српству.

Победа комунизма 1945. године одмах је „породила“ три народа: Македонце, Црногорце, Југословене. И нешто касније муслимане са великим М. После серије ратова 1991–1999. муслимани су волшебно постали Бошњаци. Тако да данас постоје три нова језика, од којих један потпуно разумем и спорије говорим (македонски), а бошњачки и црногорски говорим перфектно, пишем и могу „симултано“ да преводим са једног на други! Ово је на жалост истина.

Уништавање и фалсификовање руске историје било је беспризорно. У књизи М. Т. Бељавског „М. В. Ломоносов и оснивање Московског универзитета“ коју је издао Московски универзитет 1955. поводом двестагодишњице свог оснивања, налазе се ови занимљиви подаци. Ломоносов 1750-их година, заокупљен историјом, пише рад „Древна руска историја“. Његови рукописи и припремни радови су нестали. Издавање је ометано. Књига је изашла из штампе тек после смрти Ломоносова 1765. године! Али, „најлепше“ тек долази. Закључено је да под именом Ломоносова уопште није објављено оно што је Ломоносов заиста радио и писао. Историја овог случаја врло је занимљива, јер је извесни Милер припремио све за штампу. Исти овај Милер руководио је универзитетом у Петербургу, а Немци су руководили и петербуршком гимназијом, која је спремала ђаке за факултет. Цитирам: „У гимназији професори нису знали руски језик… а ученици нису знали немачки. Предавања су држана искључиво на латинском. Гимназија током тридесет година (1726–1755) није припремила ни једног човека за упис на универзитет. Из тога је извучен следећи закључак. Изјављено је како једини излаз представља довођење студената из Немачке, пошто је Русе наводно, свеједно немогуће припремити. Тобоже дивља неписмена земља. Стварно, откуд болест норманизма у Русији?!

Сличан случај несталих рукописа десио се нашем историчару „проторомантичару“ и „протоаутохтонисти“ Милошу Милојевићу у 19. веку. У питању су сандуци нестале грађе!

Хаплогрупа I2 - Балкан

Хаплогрупа I2 – Балкан

Поимање о великој старини Срба има дубоке корене код нас и људи су о томе изгледа одувек промишљали и писали. Али то „званична историографија“ не признаје, штавише, презире и изврће руглу. Страх од традиције и истине толико је велики да су чињени трагикомични потези. У Србији постоји књига која је преведена и објављена без прве половине текста! То се десило делу дубровачког попа Мавра Орбина који га је штампао у Пезару 1601. на италијанском језику, под насловом „Царство Словена“. Више бих волео да се то урадило из глупости, али нажалост није. Учињено је намерно с бедним образложењем да је на првих 250 страница легендарна и по томе непотребна историја. А ту у необјављеној половини каже Орбин рецимо и ово – да су Руси дошли у Мизију (Србију) за време цара Вителија (69. године наше ере) и прозвали се Рашани. Између осталог, у тој половини, налази се и вандалски речник на неколико страница, из кога се јасно види да су Вандали Словени а не Германи, какав је о њима и до данас став западне историографије. Пре неколико година Орбин је, наравно у целости, преведен и објављен у Русији, а у Србији још није, иако се из садржаја лепо види да је далеко највећи број страна посвећен Србима и српској историји. Све ово пишем да покажем како се нисам сам од себе пренуо и почео да трабуњам о великој старини свог народа. Пре мене су о томе говорила и писала поколења. Пошто су сви помрли, неће се љутити ако неког од њих случајно прескочим.

Крајем прошлог века Олга Луковић Пјановић обновила је борбу за опстанак наше праве историје књигом убитачног и провокативног наслова „Срби… народ најстарији“, што је у ствари цитат изјаве византијског историчара Лаоника Халкокондила: „Срби су народ најстарији, то поуздано знам.“ Олга је преживела немачки логор, докторирала на Сорбони… После тешке болести поново учила да говори… И уз све недаће, својим радом и својим књигама пробудила и раздрмала посустале Србе. Вратила нам достојанство. Она је волела да каже како је српски језик врло стар, исклесан, избрушен као дијамант дуготрајном употребом.

Коју годину касније појавила се књига Ранке Куић „Црвено и бело: српско-келтске паралеле“, за коју сам, по професоркиној жељи, имао част да напишем приказ. Ранка је била члан Велшке академије наука и прва жена доктор англистике у Југославији. Њен камријски речник сам доста користио и чинићу то и даље.

„Порекло Словена“ је толико духовита књига и толико добро преведена Савом Росић да ми се често чинило како сам неке пасусе из књиге написао ја а не Кљосов! Слобода и став, убиствени аргументи, то је оно што издваја ово дело. Оно је своје од почетка до краја. Како не бих дошао у напаст да препричавам књигу или бар откривам њене најзанимљивије делове, вратићу се најбољим палеолингвистима које је дао српски народ у двадесетом веку. А то су још Милан Будимир са својих неколико хиљада објављених непревазиђених страница о српском, старогрчком и латинском. Ту је и наш највећи санскртиста Радмило Стојановић, који је, објашњавајући да у Европи број падежа опада идући с Истока ка Западу, изговорио антологијску реченицу: „… они се гуше!“, подразумевајући под тим неодговарајући говорни апарат, јер Англосаксонци у суштини употребљавају туђе речи.

Ипак не могу да издржим, и овде ћу убацити мало етимологије. Опште је познато да ми Словени све Германе зовемо Немци, јер не говоре. А у исто време себе, пошто словимо односно говоримо и разумемо се одлично међу собом, називамо Словени. Они који говоре. То је дакле један антипод – мутави Германи и говорљиви Словени.

Хаплогрупа 1 - Европа

Хаплогрупа 1 – Европа

Аутор у књизи доста говори о Индији. То ме је подсетило Мануовог Законика, а у њему… ево бар једног примера: на санскрту се туђ човек, варварин, каже – млечка. А то је онај који млчи, мучи – ћути, дакле „нем(ац)“. Открива се исти српски аријевски руски начин размишљања и именовања.

Каже Кљосов да је санскрт од свих европских језика најближи руском, и са тиме се слажем, јер се потпуно подудара са оним што сам и сам закључио, и писао о томе. Да не бих откривао причу, рећи ћу то овако: рецимо да српски мушки преци путују возом из Београда за Техеран. То је јако спора композиција, путоваће се хиљадама година. Београд, Москва, Кијев, Аркаим, Делхи, Техерааааааан! Могуће је да неки преци нису ни ушли у воз јер су остали на „станици“ да се млате са Ербинима. Ко су Ербини? Е то ћете сазнати у књизи. Да се вратимо на станице пруге, Москва је много ближа Делхију од Београда, наравно, ако се путује овом „пругом“. То никако не значи да се путници из Београда не би могли споразумети са оним из Делхија.

Пре више од двадесет година, пишући прву свеску „Српско-српског речника“, читао сам „Повест времених лет…“. А тамо лепо каже да су Словени одавде (са Дунава) отишли на север. Лепо, размишљао сам, може ли древни текст дати још неки податак о сеоби са југа на север? И нашао сам га у „Повести…“ за годину 859. како Пољани Северани и Вјатичи плаћају данак у сребру и веверицама (мисли се на крзно веверице). Староруске веверице у преводу на савремени руски постале су белке, бјелке. Да, у староруском тексту је веверица – веверица, смеђе боје, умереног климатског појаса, а у новоруском је побелела као и беле ноћи! Кад смо код веверица, и Грци кажу веверица; ово тек онако…

Постоји један део у књизи „Порекло Словена“ који је заправо породични родослов самог аутора. Кљосови су старином из курског краја. Ратови и збегови, па опет ратови и збегови. Од 16. до 18. века под сталним притиском муслиманских хорди, празни се простор низ Дњепар до Крима. Ово говорим зато што се управо ту насељавају половином 18. века Срби из Аустрије. И ето, ми ћемо зауставити Турке и Татаре. Гледам карту Захарија Орфелина из његовог дела „Историја и живот Петра првог Великог“ (Венеција, 1772.). На тој карти с десне стране Дњепра лепо пише Новаја Сербија! Срби нису више хтели да чувају Аустрију од Турака и један део напушта Крајину и одлази у данашњу Украјину. Променили су простор, али не и његово име.

Радован Дамјановић

Радован Дамјановић

Сеобе народа су чудна ствар, некада иду у таласима између којих могу бити стотине и хиљаде године размака, а некад се „ентитети“ једноставно врте, круже у мањим и већим луковима, враћајући се на исти простор. Можда о томе говори српска десетерачка песма „Свеци благо дијеле“; о некаквом доласку из Индије, Инђије, земље проклете. Тако је Кљосов заправо потврдио оно што сам писао, пронашавши заједничког мушког претка Руса овде, пре више хиљада година. А мени је то сасвим довољно. Говорећи о Аријевцима, аутор нам обраћа пажњу и на свастику, знак који су Аријевци пронели и посејали где год су се кретали. И прича како је тај орнамент протеран и са народног руског веза, и практично уништен од стране НКВД-а, заједно са везиљама. Онај ко није носио црвену пионирску мараму, и црвену петокраку на шлему, као на пример ја, тешко ће то да схвати. Али комесари су још ту, само су променили „демоде аутфит“. Узимам „Историјско-етнографски атлас Сибира“ Академије наука СССР-а, штампан 1961. године. У овој огромној и тешкој књизи, одлично илустрованој, нигде ни трага свастикама. Ту су резбарије на кости, дрвету, шаре са одеће и шаманских бубњева, али свастике нигде! Али шта да се очекује од публикације петнаест година после Другог светског рата. Тако нешто може да се схвати увек и само у контексту времена. Свеједно, тај ми је атлас веома помогао у решавању многих замршених етимолошких питања. У њему се налазе одличне слике, фотографије и цртежи јахања јелена. Можда је јелен узјахан пре коња, и тиме прилазимо решењу још једне загонетке о аријевским песмама старим 7.000 година. Уосталом, то ћете открити сами.

Аутор помиње Вилијама Џонса који је 1790. године први срочио концепцију индоевропских језика рекавши да су три језика, латински, грчки и санскрт, настала од једног језика који више не постоји. А двадесет година касније, 1808. године Фредерик Шлегел је дао предлог да се они назову „индогерманским језицима“… Шта друго очекивати од Немца.

Наш језикословац Павле Соларић штампао је 1818. године књигу под насловом „Римљани словенствујући“, што ће рећи – Римљани који су некад били Словени. Та књига посвећена је лорду Фредерику Норду, бившем гувернеру Цејлона, са којим се Павле Соларић упознао у Италији. Лорд, страствени лингвиста, одушевљен Соларићем жели да га поведе као секретара на пут у Русију, али Павле због болести то одбија. „Римљани…“ су посвета лорду и нека врста опроштајног писма, али најважнији део списа је речник од 700 латинских речи, за које је Соларић утврдио да улазе у латински фонд из старог српског језика! А да, још и ово: два века је чекала Соларићева књига да буде објављена, прилагођена савременом српском. И колико знам, он је први Србин који је употребио израз етимологија.

Српски народ је, гледано светским мерилима, малобројан. Али је велики по наслеђу, нарочито по језику. Даћу један прилично непознат пример. Постојао је пројекат под називом – квантитативни опис структуре српског језика, посвећен статистичком проучавању српског писаног наслеђа од 12. века до нас. Аутор овог подухвата је Ђорђе Костић. Посао на корпусу српског језика трајао је само од 1957. до 1962. године, када је рад прекинут из неутврђених разлога. Узорак српског језика од 12. до 18. века састоји се од око 500.000 речи! Укупан број речи кроз све епохе писаног наслеђа, за само пет година истраживања, попео се на 11,000.000. Можда ће и овај податак помоћи добронамерном читаоцу да боље ухвати нит простор – време – човек, у „Пореклу Словена“, времеплову Анатолија Кљосова.

Радован Дамјановић

Предговор за књигу: Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију – Анатолиј Кљосов

Винчанска молитва 432 Hz

„…Још је Јован Цвијић говорио о динарском типу човека, типу који насељава највећи део Балкана. Модерна генетика потврдила је ову Цвијићеву тврдњу и дала прецизну карту пространства које насељава динарски тип човека. Генетиком је утврђено и да је динарски тип човека аутохтони становник Балкана још од праисторије, да су његови корени у Винчи, Старчеву и Лепенском виру, као и да је Динарски тип човека одговоран за настанак свега онога што данас називамо индоевропским.
Виртуелна Винча

Виртуелна Винча

Сва та збрка са егзактном генетиком почела је пре десетак година, наравно на универзитету у Окфорду, а не код нас. Ми смо се увек задњи бавили собом, тек пошто се сви остали нама позабаве.

Наша преписивачка школа бави се бесконачним умножавањем одавно написаних реферата, зато што наше научне институције предводе они који бране дипломе и позиције, а не науку и истину…

Срећа је хтела да се на челу харвардског генетичког тима нађе професор Анатолиј Кљосов, Рус који је понешто знао о историјским нелогичностима, али је као научник имао поверења у званичне верзије.

Ово генетичко истраживање потврдило је Динарца и коначно објаснило енигму због чега је код Срба једна од најраспрострањенијих легенди „У цара Трајана козје уши“, иако историја каже да су се Срби однекуд доселили много векова после „цара Трајана“ (53-117 нове ере). Генетика је, ето, коначно објаснила и због чега Руси у својим уџбеницима историје уче да им је порекло у Подунављу, одакле су се доселили на север…“

Винчанска молитва

Било како било тим људи покушао је да на интересантан начин дирне у ген тог динарског човека – аутентичном музиком ових простора од 432 Hz. Ево шта они о томе кажу:

Сусрет представника Расена са Анотолијем Кљосовим приликом мећународна научна конференцији „Ка изворишту културе и науке“ 2012. године

„Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.

Глинене таблице – Тартарија

Поштујући древна знања, креирали смо ову композицију у жељи да се кроз музику придружимо овом времену буђења из зачараног сна, када поново спознајемо своју праву природу, присећајући се величанствености потенцијала које људско биће у себи носи.“

Винчанска молитва

Сила Божја сад
у нама љубав буди
Ново доба, радост цвета,
мудрост људи
Благослови Боже
наше небеске душе
Сила небеска спаја душе
у Божје наручје…

Музика: Татјана Карајанов и Бранислав Мицић
Вокал: Татјана Карајанов
Аранжман и продукција: Бранислав Мицић
Кавал и фрула: Небојша Бурић

Преостало је још само представљање једног значајног пројекта, под називом Виртуелна Винча, чији се садржај уклапа и уз ову лепу песму и уз магловите историјске путоказе:

Виртуелна Винча

Далибор Дрекић

Гени почивају на симетрији палиндрома – ДНК палиндром

Смисао палиндрома у контексту генетике је делимично друкчији од оног који се наводи у општим дефиницијама.
DNK Palindrom

ДНК палиндром; фото Pixabay

Наиме, пошто се ДНК обликује од спарених нити нуклеотида, а нуклеотиди се увек спарују на исти начин (Аденин – A, Тимин – T, Цитозин – C, Гванин – G), за ДНК низ се каже да је палиндромни у два одвојена случаја:

1. ако по редоследу знакова други низ исте секције ДНК спирале представља супротност првом;

2. ако се два различита сегмента двоструке спирале читају исто у супротним смеровима (AGAACAnnnTGTTCT – TCTTGTnnnACAAGA – „glucocorticoid response element“; „n“ представља било који нуклеотид).

Дакле, у генетичкој терминологији ДНК или РНК палиндромом или „сликом у огледалу“ назива део дезоксирибонуклеинске или рибонуклеинске киселине у коме је низ нуклеотида (азотних база) у једном ланцу једнак или веома сличан низу у супротном ланцу (нпр. када низ GGTACC стоји наспрам CCATGG, или ACCTAGGT наспрам TGGATCCA).

X и Y хромозом

Такву особину има око шест милиона од укупно педесет милиона ДНК записа, а посебно они базирани на Y хромозому.

Већина осталих хромозома, укључујући и Х хромозом код жена, јавља се у пару, односно међусобно могу бити  комплементарни, али Y хромозом се јавља сам, због чега је принуђен да и сам буде комплементаран.

Стога Y хромозом складишти најважније податке да би услед евентуалног мутационог оштећења могао да се опорави.

Када му је једна страна оштећена случајним мутацијом, палиндромна структура секвенце дозвољава му да се опорави тако што се савије око средине и формира петљу.

DNK Palindrom

ДНК палиндром

На тај начин Y хромозом помоћу похрањених података у целости обнавља ДНК низ и чува га од даљег пропадања.

Амбиграфска нотација нуклеинске киселине која дозвољава ДНК комплементацију ротирањем дела текста за 180 степени назива се амбискриптом.

Палиндромне ДНК низове, поред секвенце нуклеинске киселине имају и низови многих граничних ензима као и многи протеини, али њихова улога у функционисању протеина још увек није довољно истражена.

Недавно је установљено да бројно присуство палиндрома у пептидима може да буде повезано са бројношћу нискосложених региона у протеинима или са поретком протеин/протеин комплекса.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.