Артур Џон Еванс

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни

Британски археолог Сер Артур Џон Еванс боравио је 1875. у Босни, бележећи и скицирајући занимљаивости на које је наилазио. У књизи „Кроз Босну и Херцеговину“ оставио је драгоцене документе о турбулентном времену Херцеговачког утсанка и Првог српско-турског рата. Преносимо занимљив детаљ његовог виђења карактера ставновништва Босне и Хереговине.
Босна, Село

Вршидба жита у Босни, крај 19. века

Сав је народ овде православне вере.

Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима.

Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина.

Православни поп држи своје вернике за

руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Сер Артур Џон Еванс, Кроз Босну и Херцеговину (Енглеска), 1877.

Артур Џон Еванс

Артур Џон Еванс

Сер Артур Џон Еванс (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) био је британски археолог чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Еванс је проучавао Микену, посебно правоугаоне критске печате. На основу проучавања претпоставио је да микенска култура води порекло са Крита. Када је острво ослобођено од турске власти, Еванс је почео са откопавањима и 1900. године откривена је палата у Кнососу, као и велики број глинених плочица. Истражени су локалитети и у Фестосу и Агија Тријади. Еванс је дао периодизацију Минојске цивилизације, која је названа по митском краљу Миноју. 

Први његов сусрет са балканским пределима одиграо се током Херцеговачког устанка 1875. године када се са братом Луисом запутио у правцу Босне и Херцеговине. Опчињен оријенталним призорима, али и под снажним утисцима немилосрдних сукоба и бруталности током окршаја отоманских трупа са побуњеним Србима, Еванс је бележио и скицирао све са чиме се сусретао.

Две године касније британски дневни лист Manchester Guardian ангажовао га је као извештача и из Босне и Херцеговине где је био сведок репресалија отоманских власти над српским становништвом као последица минулог Херцеговачког устанка, као и Првог Српско-турског рата.

1878. настанио се у Дубровнику где је наставио новинарску каријеру отворено изражавајући негативан став у вези са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине.  Услед јавно изношених антиаустроугарских ставова 1882. године је ухапшен под сумњом да је британски тајни агент и провокатор и протеран је са аустроугарског тпростора.

Сродни чланци:

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Сер Артур Џон Еванс (1851-1941.) је био британски историчар и археолог који је вршио археолошка истраживања на Балканском полуострву, а чувен је по открићу локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Његова открића су освијетлила праисторијско доба егејског подручја и пружила материјал за одређивање хронологије егејске културе. Осим значајних радова из археологије (најпознатија дјела: Cretan Pictographs and Prae-Phoenician Script, The Mycenaean Tree and Pillar Cult, The Palace of Minos, Antiquarian Researches in Illyricum, I-IV), написао је Илирска писма (Illyrian Letters, 1878) о западнобалканским земљама уочи аустријске окупације Босне и Херцеговине, те Кроз Босну и Херцеговину (Through Bosnia and Herzegovina on Foot During the Insurrection: with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, 1875.), која је била толико популарна да је изашла у још два издања, 1876. и 1877.

Изабрана писма Артура Џона Еванса, која је слао „Манчестер Гардијану“ као путописац и истраживач на Балкану, представљају његова сазнања о илирским провинцијама посебно о тешкој 1877. години на овим просторима. Аутор говори о жалосном стању у Босни, свакодневном насиљу, о биједи избјеглица, окрутности Аустроугара, о побунама и наметнутом животу овдашњим покрајинама, о „герилским операцијама између Турака и побуњеника“. Еванс је хтио да неморалну политику Аустроугарске разоткрије и не дозволи да се тишином прекрије владавина терора у Босни у другој половини 19. вијека.

Oвдје преносимо седмо писмо из књиге “Илирска писма“ из фељтона објављеног у “Гласу Српске“ који је излазио од 2. до 22. јуна 2009. године.

У могућности сам да пошаљем извесне детаље о објављивању новог турског устава у јужној Босни. Извор моје информације довољно илуструје нарочит положај мухамеданаца у Босни и, упркос верских разлика, постојеће односе између доминантне касте и њихових хришћанских рођака.

Моји су читаоци несумњиво свесни чињенице да у Босни, стриктно говорећи, скоро нема Турака. Турским језиком говори само мала група османлијских службеника и војска. Међутим, домаћи муслимани су, као и раја коју злостављају, пунокрвни Словени и сви говоре заједничким српским језиком.

Домаћи муслимани већином су првобитно припадали оном делу прогоњене пуританске секте која је, приликом турске инвазије, са добродошлицом дочекала у то време толерантније Турке и тако после отпала од националне заједнице. Још никад босански муслимани нису заборавили да су њихови преци једном били хришћани. И поред тога што су постали фанатици, изгледа да би се лако вратили хришћанству само кад би видели да је судбина против њих.

Граница између два освајача

Примера ради наводим како је „кисмет“ био одлучно против мухамеданског становништва Удбине, оног старог турског краја који је већ дуго под аустријском управом, а сада је саставни део Хрватске. Шта се некад тамо догађало? Становништво, некад муслиманско, сада је до последњег човека хришћанско и своју мухамеданску прошлост одају само породична презимена као што су Османићи, Абдулићи и други. En passant приметио бих да је пример Удбине екстремно сугестиван за евентуални преокрет Босне ако би једном пала у хришћанске руке. Међутим, моју непосредну пажњу више данас привлачи то што никад не бих био у могућности да пружим неке интересантне детаље о начину како је нови турски Устав интерпретиран међу босанским муслиманима да није необичне историје и односа пограничних сељака, о којима сада пишем.

Мада су променили своју веру, становници Удбине нису никад прекинули одржавање најтешњих веза са мухамеданским пријатељима и сродницима преко босанске границе. Они су често међусобно повезани светим словенским везама „побратимства“ или „освештаног братимљења“. Један мој пријатељ, рођен у Удбини, побратим је са муслиманским трговцем суседнога босанског града Кулен-Вакуфа.

Ове пријатељске везе нису прекидане ни током тадашњег грађанског рата. Недавно је босански трговац посетио кућу свога пријатеља и испричао следећу наивну причу о проглашењу турске Магна Карте у Кулен-Вакуфу и службеном објашњењу Конференције и њених резултата.

Испред „Конака“ обавило се читање Устава присутном становништву, али нико није могао да разуме ниједне речи јер је документ читао турски ефендија на турском, а турски је језик толико разумљив рођеном босанском муслиману колико и кинески!

Тумачење новог устава

Турци тумаче султанову титулу као „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звијезда, пријатељ Aлахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“

Ефендија је имао увод и султанову титулу прочитао на домаћем језику. Био је употребљен стари, грандиозни, босански царски стил и дајем вам га у дословном преводу. Иако својим поданицима не даје неко обавештење о њиховим новим слободама, нови уставни суверен Босне, ипак, обазриво и на њиховом властитом језику подсећа да је он: „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звезда, пријатељ Алахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба.“

Неки од присутних су приликом читања османлијског документа били сувише несмотрени и молили за објашњење неких дужих параграфа, али се ефендија тек толико смиловао и осврнуо на детаље напоменом да су „ово најутешније речи и да им је султан дао нове путеве, нове мостове и нове школе.“ Мухамедански становници Кулен-Вакуфа тад нису чули ништа што би могло изазвати осетљивост крајње ортодоксних правоверника и повремено прекидали нејасне и ублажене одговоре на постављена питања једноставним клицањем: „Peki effendum!“ (Чујмо, чујмо, ефендију!).

Пошто је Устав прочитан, Тахир-бег Куленовић, велики домаћи поседник у овом крају, командант домаћих нередовних трупа, башибозучки вођа и одговоран за најтежа насиља нанета раји у овој околини, сада, због потпуног слома турске бирократије у јужној Босни исто толико моћан и независан феудални старешина као што је некад био његов далеки средњовековни предак Кулин бан, дао је добровољно нека објашњења у вези с новим Уставом и Конференцијом. Ова објашњења тешко ће бити вероватна свима који не познају нарочиту заосталост коју показују босански муслимани наспрам вањског света.

Бег је обавестио сакупљени народ да је „цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“ позвао у Стамбол седам поданичких европских краљева (ко је био седми?) да им саопшти своју суверену вољу против рушитеља мира у његовим поседима, а специјално против раје, одметнутих паса од својих законитих власника и господара. Тако је наредио швапскоме цару (аустријском цару) да побије све оне псе, сву ону рају која не пристане на повратак.

Приредио: Расен

Сродни чланци

Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни